НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Дела савремених теолога » О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА

О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА

Николај Александрович Берђајев

О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА
И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА

 
<p claПревео са руског:
Предраг Р. Драгић Кијук

<p cla 
<p claIII ИЗДАЊЕ
БЕОГРАД, 1996.
 


 

I
 
Код Бокача[1] има једна прича о Јеврејину кога је његов пријатељ хришћанин покушао да преобрати у хришћанство. Јеврејин, који се приклонио прихватању хришћанства, пожелео је да пре коначне одлуке отпутује у Рим где би, посматрајући понашање папе и кардинала, схватио живот људи који су вредни главе Цркве. Хришћанин се, преобраћајући Јеврејина у хришћанство, уплашио да његово целокупно залатање не прође узалудно јер ће Јеврејин, када увиди сву изопаченост потпуно остварену у Риму, на крају изгубити сваку жељу за крштењем. Јеврејин је отпутовао у Рим и спознао лицемерје, обешчашћивање, разврат, прождрљивост, користољубље – који су у то време господарили папским двором, центром римске духовности. Као резултат таквог испитивања уследило је изненађење. Када се Јеврејин вратио његов пријатељ хришћанин га је страхом испитивао о утисцима из Рима. Међутим, добио је одговор који је био неочекнван и веома смислен: ако се хришћанска вера могла одржати и поред изопачености и подлости, које је он сагледао у Риму, то потврђује да хришћанство заиста јесте једина истинска вера, јер се, без обзира на све нечистоте, учврстила и распростанила! И Јеврејин је постао хришћанин. Чак уколико сам Бокачо то и није имао у виду, у овој се причи указује садашњи пут заштите хришћанства, јер најбоља примедба против хришћанства – јесу сами хришћани. Наиме, хришћани саблажњавају оне који хоће да се приклоне хришћанској истини.
Овакви аргументи против хришћанства нарочито се злоупотребљавају у наше доба. У нашем маловерном веку, веку широке распрострањености неверoвања, о хришћанству се доноси суд по хришћанима. У прошлим временима, временима вере, о хришћанству се мислило пре свега према његовој вечној истини, према његовом учењу, према његовим догматима. Али наше доба је исувише преокупирано човеком и човечанским. Лоши хришћани су собом заклонили истинито хришћанство; лоша дела хришћана, њихово изопачавање хришћанства, њихови преступи, више падају у очи но велика истина хришћанства. О хришћанству и многи људи нашега века мисле на исти начин: посматрајући га споља расуђују о њему по хришћанима, и то по данашњим изопаченим хришћанима. Али, хришћанство је религија љубави – а о њему се расуђује на основу гнева и мржње хришћана. Такође, хришћанство јесте религија слободе, и о њему се не може расуђивати према насиљима која су чинили хришћани током историје – без обзира што хришћани компромитују хришћанство, саблажњавајући слабе у вери.
Обично се указује на то да представници других религија – будисти, муслимани, Јевреји – боље и ревносније од хришћана испуњавају завете својих религија. Указује се и на чињеницу да потпуно неверујући, штавише атеисти и материјалисти, јесу често бољи од хришћана, јесу оданији животним идеалима, и спремнији за жртву. У ствари, сва недоследност многих хришћана, сва духовна нечистота се и састоји у томе што они не испуњавају хришћанске завете, већ их изневеравају и изопачавају. Исто тако, по недуховности хришћана суди се о домашајима хришћанства, и о неусклађености тих домашаја. Али, како је могуће вредновати хришћанство по недуховности хришћана, ако се самим хришћанима замере неспособност и неусклађеност у хришћанској духовности? Није ли, онда, јасна противуречност таквога начина размишљања! Ако присталице других релитија јесу боље од хришћана, ако ревносније извршавају завете својих религија, то је зато што је завете других религија лакше извршавати – услед изузетне духовне узвишености хришћанства. То значи, на пример, да је једноставније бити муслиман него хришћанин, јер ако би хришћанин био такав какав је муслиман, који се ставља као пример хришћанину, онда би он био веома лош хришћанин, хришћанин који не испуњава завете Христа. У животу је бескрајно тешко у свему испуњавати религију љубави, али у томе и јесте, од почетка до краја, суштина религије љубави и она није због тога мање узвишена или истинита. И баш зато хришћанство није криво због тога што се његова истина не остварује и не испуњава у нашем животу. Христос није крив због тога што су његови завети погажени. Јевреји, који су одани својој вери, са љубављу истичу да је огромно преимућство јеврејске религије – у испуњењу њених завета. Јеврејска религија више одговара човоковој природи, много је ближа (испуњењу, ближа сагласности с целокупним земаљским живљем и изискује мање самоодрицања. Хришћанство пак – то је религија по својој посебности бесконачно тешка, најтеже остварива, а пошто се највише противи човековој природи хришћанство је религија која захтева прекомерно жртвовање. То је и разлог што представници јеврејске религије сматрају хришћанство религијом занесености, неподесном за живот а затим и штетном. Ми често меримо духовни живот људи по њиховој вери и њиховом идеалу: ако је неко по своме погледу на свет материјалиста а показује се као добар човек, преданошћу својој идеји, способношћу да јој приноси жртву, он онда побеђује сопствене могућности – па га зато одређујемо као пример. Али хришћанину је веома тешко да одржи висину свога духовног достојанства, свога идеала, јер је он обавезан да воли своје непријатеље, да носи свој крст, дужан да се херојски супротстави искушењима света, што није дужан да чини ни верујући Јеврејин, ни муслиман, нити материјалиста. Хришћанство усмерава наш живот линијом највећег самопрегора, јер живот хришћанина и није ништа друго до самораспеће.
 

II
 
Често слушамо примедбу да хришћанство није одважно, да се не остварује у историјском животу (што се сматра аргументом против хришћанства). Али, упоредимо аргументе који се обрачунавају са хришћанством. Хришћани, ни приближно, не компромитују хришћанство колико га компромитује историја хришћанства, односно историја Цркве. Зато и јесте морално рећи истину: читање дела из историје Цркве, књига које говоре о борби човекових страсти и интереса у хришћанском животу, о настраности и деформацији хришћанске истине у свести грешног човечанства, може бити веома саблажњиво за мале верујућим духом (маловерне, прим.А.С.). У таквим се књигама историја црквеног живота често излаже веома слично историји друштва, или дипломатских односа, или ратова, итд. Споља посматрано, историја црквеног живота је уочљива по доступности и лако подлеже начину излагања по коме је о њој могуће разговарати у свакој форми. Али унутрашњост Цркве, духовни живот Цркве, обраћање људи Богу, постизање светости, није лако уочљиво, па је о духовности тешко говорити јер она остаје некако скривена спољашњом, површном историјом, просто њоме смрвљена. Људи лакше уочавају ружно него добро, и пријемчивији су за спољашњи живот него за унутрашњи. Ми лако уочавамо људе према њиховој спољашњости – њихову заинтересованост за трговину или политику, њихов породични или друштвени живот. А ми, мислимо ли ми много о томе како људи зазивају Бога, како се развија њихов унутрашњи живот који припада духовном, каква је њихова духовна борба са сопственом огреховљеном природом, како се преобраћују у свет божанског? О томе ми, понајвише, не знамо ништа; штавише, сумњичави смо према духовном животу људи које сусрећемо, или једва да знамо понешто о духовном животу оних који су нам блиски, које ми љубимо и према којима смо посебно сусретљиви. У спољашњем животу све је јасно разоткривено и ми једноставно проналазимо дејства палих страсти. А како је у том спољашњем делању, по изразу лица, и не удубљујење к Богу, мученичко настојање испуњења Христове истине, – ми не знамо ништа, или нећемо да знамо. Нама је заповедано да не осуђујемо ближње, али их ми непрекидно осуђујемо по спољашњем животу прикривена борба духа, узнесемо се у њихов унутрашњи живот. А о историји охристовљеног човека се не може судити по спољашњим делима, по човековим гресима и страстима, јер је у томе изобличавање духовне слике хришћанства. Ми смо увек дужни да памтимо шта су све хришћански народи морали да савладају у сопственој историји, и са каквим је мученичким напором било нужно победити овоју спољашњу огреховљену природу, овоје исконско незнабоштво, своје древно варварство, свој полу-зверињи инстинкт. Хришћанство је продирало у материју која је показивала снажно противљење хришћанском духу. Бесконачно тешко је било васпитавати у религији љубави оне који су били испуњени инстинктом насиља и суровости. Христос је дошао да спаси болесне а не здраве, грешнике а не праведнике. А род човечији, који је примио хришћанство, јесте болестан и грешан род. Христова Црква апсолутно није позвана да уређује спољашњу страну живота, да споља и насиљем победи зло. Она се увек нада у унутрашњи, духовни препород на основу заједничког деловања човекове слободе и божанске милости. Хришћанство, по својој суштини, не може путем насиља да коренито истреби зло у људској природи управо зато што признаје човекову слободу.
Социјалисти-материјалисти посебно воле да говоре како је хришћанство промашило јер није успело да оствари Царство Божије на земљи. Има томе већ 2000 година како је у овет дошао Искупитељ и Спаситељ света а зло и даље постоји у свету, чак се непрекидно увећава, свет се грчи у мукама, животна страдања се од тада нису умањила, иако се догодило откупљење. Социјалаисти-материјалисти обећавају да ће и без Бога и без Христа остварити то што није успело да оствари хришћанство – братство мећу људима, једнакост у социјалном животу, мир и Царство Божије на земљи (ето где људи који нису никада веровали у Бога употребљавају израз „Царство Божије на земљи“). Јединствено искуство материјалистичког социјализма које нам је познато, руско искуство, није дало потврду такве претензије. То искуство никада није принципијелно решило овај проблем. Обећање материјалистичког социјализма није успело да оствари једнакост на земљи, није одстранило зло и страдања баш зато што заснива савршенство мимо човекове слободе. Насиљем над том слободом, обећани успех би се остваривао преко принудних друштвених институција које би одстрањивале спољње зло, а које су дужне да спољашње зло учине недопуштеним на тај начин што ће присилити људе на честитост, на добро и правду. Управо у тој присили и јесте основна али огромна разлика између социјализма и хришћанства. Такозвани „неуспех хришћанства у историји“ неуспех је спутан човековом слободом, спутан човековом слободом против истине Христа, спутан злом вољом коју, споља изазваним насиљем, хришћанска вера не жели да принуди на добро зло, јер хришћанска истина – подразумевајући слободу – ишчекује унутрашњу, духовну победу над злом. Држава може споља, и насиљем, одрећивати границу манифестације (и она је позвана да то учини), али се на такав начин не може победити унутрашње зло и грех. Слично питање себи не поставља материјалистички социјализам, за њега не постоји питање о злу и греху, о унутрашњем духовном животу, јер за њега постоји искључиво питање о страдању и социјалној неправедности, питање спољашње социјалне организације живота.
Бог не жели да присиљава, не жели оспољено слављење истине, Бог хоће слободног човека. Зато би се и могло рећи да Бог допушта зло, не уништава насиље, искључиво користи зло у сврху добра, и управо због тога правда Христова не може бити остварена насиљем. Комунизам жели испуњење своје правде насиљем, одрицањем духовне слободе, а зато што одриче дух њему и јесте једноставно да испуни такву правду. Ето због чега је неоправдан аргумент против хришћанства заснован на неуспеху хришћанства у историји. У Царству Божијем нема принуде јер нема његовог остварења без духовног препорода, који је свакад претпостављао слободу духа. Хришћанство је религија крста, оно препознаје смисао страдања, Христос нас позива да узмемо свој крст и да га носимо, да носимо тегобу и терет грешног овета.
Испуњење Царства Божијег у овоме свету, испуњење земаљског раја и праведности без крста и страдања јесте велика лаж за хришћанско спознање, једно од искушења које је и Христос одбио у пустињи када му је било показано Царство свег света и када му је било предложено да се поклони пред њим. Хришћанство и не обећава потпуно и неопходно овоје испуњење и усхићење на земљи. Штавише, и Христос сумња да ће наћи веру на земљи када се буде вратио на крају времена, предсказајући опадање љубави. Л. Толстој[2] је мислио како је лако испуњавати Христове заповести; за њихово сазнање искључиво је довољна њихова истинитост. Но то је била и погрешка његовог сувише рационалног сазнања (којом је била прикривена и тајна слободе и тајна блаженства), сазнања исувише оптимистичког, противречног дубокој озбиљности и трагичности живота. Апостол Павле је говорио: „Јер не чиним добро које желим, него зло, које не желим, то чиним. А кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја, него грех који у мени обитава“ (Посл. Рим. 7, 19-20). А ово нам сведочанство, прослављено мећу хришћанима, открива дубину човековог срца. Отуда происходи да „неуспех хришћанства“ јесте људски неуспех, а не Божији пораз.
 

III
 
Хришћанско човечанство је у својој историји извршило троструко издајство хришћанства. У почетку оно је изобличавало хришћанство и лоше га испуњавало, затим је оно сасвим отпало од хришћанства и, на крају, што је била врхунска подлост, оно је почело да анатемише хришћанство за све одвратности – које је оно само чинило у историји хришћанства. Када се критикује хришћанство критикују се греси и пороци хришћанског човечанства, критикује се човеково изопачавање и неизвршавање Христове истине. А управо су та изопачавања, ти људски греси и пороци довели до одвајања света од хришћанства. Човек, значи, изопачује хришћанство, а затим устаје против тог изопачавања као против самога хришћанства. Међутим, у речима Христа, у Христовим заветима, у Светоме Писму и Светом Предању, у учењу Цркве, у животима светих, ви не можете да нађете све то против чега је хришћанство подвргнуто критици. Зато је неопходно супротставити идеалном принципу други идеалан принцип, једној реалној чињеници другу реалну чињеницу. Одступањем од изворне примене могуће је бранити и комунизам доказујући како се он у пракси лоше испуњава и изобличава, на исти начин као што се у пракси веома лоше испуњавало хришћанство. Комунисти проливају крв, присиљавају, изврћу истину да би остварили своје циљеве. Али и хришћани су проливали много крви, вршили насиље и на лажан начин представљали испуњење својих циљева. Па ипак, сравњивати на овај начин комунизам и хришћанство било би очевидно погрешно. У Јеванђељу, у Христовим заповестима, у учењу Цркве, у примерима светаца, у савршеним примерима испуњавања хришћанства – наћи ћете благоречје о доласку Царства Божијег, призив љубави, кроткост, призив к самопожртвовању, к служењу ближњем, призив чистоте срца; нећете наћи позив на насиље, на злобу, на освету, на мржњу, или на корист. Код Маркса, идејног вође комунизма, у његовој теорији, у његовој идеологији наћи ћете позив на насиље, на беспризорну мржњу једне класе према другој, на освету, на корисну борбу за сопствене интересе – али нећете наћи ништа од упућивања на љубав, на саможртвовање, или благост и духовну чистоту. Хришћани који су се у историји служили насиљем и подлошћу, и осветом, који су истицали корист и не ретко се заклињали именом Христа – никада нису испуњавали Христове завете. И поред тога противници хришћанства ликују указујући на чињеницу да је хришћанство тако често примењивало крвава насиља за заштиту и распрострањеност хришћанске вере. То је чињеннца која сама по себи није спорна, али она доказује да су и хришћани били заслепљени страшћу, да њихова природа није била просветљена, да су своју греховност показивали а да истину и света дела нису разумевали, као ни дух коме су припадали. Када је Петар, желећи да заштити Исуса, извукао свој нож и ударио слугу просвештеника, па овоме одсекао ухо – Исус му је рекао: „врати свој нож на његово место; јер сви који се маше за мач – од мача ће погинути“ (Мат. 26, 52).
Божанска истина хришћанства, прихваћена од људи, прелама се кроз огреховљену природу човека, кроз његову ограничену спознају. Хришћанско откровење и хришћански религиозни живот, као уосталом свако откровење и сваки религиозни живот, претпостављају не само смисао постојања Бога већ и смисао постојања човека. Тако и човек, иако и просветљен светим благодетима које происходе из Бога, прима Божију светлост саобразно устројству овог духовног уочавања, подвргава божанском откровењу границе своје спознаје. У Библији је записано да се Бог показао јеврејоком народу, али гнев, јарост, завист, освета, који одражавају Бога-Јахве у Библији, нису Божија својства јер се у божанској унутрашњој природи, која се јавља увек као слика Бога, одражава свест јеврејског народа коме је дато осећање да спозна Бога, али народа коме су и те како били својствени гнев, јарост, завист и освета. Хришћанска истина није толико ограничена могућностима људи који су усвајали хришћанске истине: људи су изобличавали не само учење о Богу, кога су често представљали као источног деспота или монарха апсолутисту, већ су и учење о спасењу представљали слично судском процесу покретаном од увређеног и разгневљеног Бога против човека који је нарушио Божју вољу. И то изопачено, људски ограничено, разумевање хришћанских догми довело је до отпадништва од хришћанства. Такође је изопачена и сама идеја о Цркви; посматран је спољни живот Цркве, па је Црква поистовећивана с хијерархијом, обредима и гресима хришћанина-парохијана; и више од тога: на Цркву се, пре свега, гледало као на институцију. Више је, и дубље, посматрање Цркве изнутра, као духовног организма, као мистичног тела Христовог (дефиниција апостола Павла) које је своди на други план, доступан незнатној мањини. Чак су и Литургију, свету тајну сабирања, посматрали као спољашњи обред, и односили су се према њој као према церемонији. Виши, тајанствени смисао Литургије остао је потпуно недоступан псеудохришћанима. Због тога и јесу лако напуштали Цркву, саблажњавали се над манама клира, над недостацима црквене организације исувише сличне државној установи, саблажњавали се над спољашњим одношењем парохијана према вери и над лицемерјем разметљиве богобојажљивости.
Увек треба памтити да Црква јесте и божанска и људска установа, да живот Цркве јесте богочовечански живот, узајамно дејствовање божанског и људског. Божанска основа Цркве је вечна и непогрешива, света и чиста, она не може бити нагрђивања и врата ада је не могу надвладати. Божанска природа Цркве јесте сам Христос који је Глава Цркве; основне особине наше вере и црквених догмата, јеванђељска природа учења, свете тајне, дејство су благодати Светога Духа у Цркви. Но, људска страна Цркве огрешена је и непостојана и у њој, у самој човековој црквености могу постојати изопачавања, болести, потиштеност, беспомоћност – као што може постојати и стваралачка побуда, напредак, обогаћење, препород. Греси хришћана и греси црквене хијерархије не показују грешност Цркве, преузете у њеној божанској суштини, и никако не умањују светост саме Цркве. Хришћанство се супротставља људској природи, али има потребу да је просветли и преобрази, као што се и људска природа супротставља хришћанству покушавајући да га изопачи. Борба која настаје измећу божанског и људског је стална, у којој оно божанско просветљује људско, а оно људско изопачава божанско. Хришћанство, истодобно, узвисује човека, ставља га у центар света; Син Божији је постао Човек, оваплотио се и на тај начин посветио људску природу. Хришћанство показује човеку највиши циљ живота, говори о највишем пореклу човека и о његовом највишем предодређењу. Али, хришћанство се разликује од многих других религија по томе што не ласка људској природи у њеној греховности, у палом стању, јер хришћанство има потребу за човеком херојског самоопредељења.
Људска природа, поражена прародитељским грехом, није широка. Она тешко може да прими божанску истину хришћанства, тешко разуме богочовечанску истину најављену природом Христа-Богочовека. Уистину, Христос је учио каоко треба љубити Бога, али и свог ближњег, човека. Љубав дрема Богу и љубав према човеку, изра-жене у људској природи, везане су међу собом нераздељиво: – кроз Бога, кроз Јединог Оца ми љубимо ближње, нашу браћу, и кроз братску љубав према ближњима открива нам се љубав према Богу. „Ако волимо један другога, Бог остаје у нама и његова љубав је савршена у нама“ (I Посл. Јов. 4, 12). Христос, Син Божији и Син Човечији, објавио нам је савршено сједињење Бога и човека, открио човечност Бога и божанственост човека. Но, природа човекова с муком усваја целовитост Бого-човечанске љубави. Она усваја Истину по деловима, преокренуто: човек се окреће Богу а отуђује од људског, спреман је да љуби Бога али се према ближњем не одноои с љубављу, већ с равнодушношћу и окрутношћу. Тако је било у средњем векуљ. А када је окренут људском, спреман да љуби свог ближњег и да му служи, човек се отуђује од Бога, он је у непријатељству већ и са самом идејом о Богу, као погубном и супротном срећи људи. Тако је у ново време, у хуманизму, тако је и у времену хуманистичког социјализма. А уништивши Боточовечанску истину, отргнувши љубав према човеку од љубави према Богу, људи нападају хрншћанство, окривљују хришћанство за оно за што су сами кривци.
 

IV
 
Нетрпељивост, фанатизам и суровост које су хришћани често показивали у историји последица су неспособности људске природе да прими пуноћу хришћанске истине о љубави и слободи. Човек је себе прихватио као саставни део хришћанске истине и ту се сместио задовољан, док се целовитост истине, целовитост светлости показала, у ствари, доступна малобројнима. Човек има способност да све изврне, па и највишу истину, и да све употреби као средство својих страсти. Штавише, понекад и апостоли, који су се налазили најнепосредније поред Божанкжог Учитеља, обасјани светлошћу која је происходила из Његове личности, искривљавали су хришћанство и Христову истину прихватали превише страсно, превише људски, – уносећи ограниченост сопственог, јеврејског, погледа на свет. У нападима на хришћанство средњег века – у којима приговор хришћанској вери представљају ломаче инквизиције, насиља над добрима, фанатичност и нетрпељивост, суровост у односима са лудима – садржано је питање које је неистинито, питање које је погрешно постављено, па отуда такво питање и не подразумева правоверан исказ о ономе о чему је реч. Напад на средњовековно хришћанство, заснован на констатацији несумњивих чињеница, понекад и намерно преувеличаваних, није у ствари напад на хришћанство већ напад на људе средњег века, на хришћане – што значи, на крају крајева, да људи нападају сами себе. Средњовековном католичанству био је својствен лажни теократски принцип сагласно с којим је Црква постала исувише слична држави, а папи се приписивала власт над светом. Па ипак, није католичка црква крива за средњовековну суровост и нетрпељивост већ варварска човекова природа. Средњовековни свет је варварски свет, испуњен немилосрдним и крвавим инстинктима. Црква се трудила да организује тај варварски свет склон анархији, да учини краткотрајним његове сурове инстинкте, да га охристови; Црква је увек у томе успевала делимично, јер је супротстављање непросветљене људске природе било веома велико. Средњовековни се свет формално представља хришћанским, иако је у суштини полухришћански, а полупагански. У том смислу може се говорити о кривици, али не хришћанства – које није могло насиљем да оствари слогу међу хришћанима. И сама црквена хијерархија, масовно запала у грех, уносила је људске страсти у живот Цркве, била властољубива и често је искривљивала Христову Истину. Али и у томе, опет – управо зато нема кривице у Христовој Истини – у томе је кривица хришћана, никако хришћанства. Божанско својство Цркве остало је нетакнуто, неизобличено од стране људи, и зато је просветљавало људе: Христов јеванђелски глас одзвањао је у пређашњој чистоти, што значи да би без Цркве, без хришћанства, варварски и окрутни средњовековни свет остао у крви, а духовна култура би коначно била уништена, јер је највише вредности античке, грчко-римске културе очувала Црква и предала новом времену. Наиме, једини научници, философи, културни људи средњовековља били су монаси, а благодарећи хришћанству могао се образовати и витешки тип човека у коме су ублажени и оплемењени варварство и грубост. Али, нагласимо да је природно варварство средњовековног човека понекад прихватљивије од механичности савременог цивилизованог човека.
Таква је истина и о католичкој цркви, без обзира на то што су, с православне тачке гледишта, и сама организација католичке цркве и њено богословско учење били доступни погрешкама и искривљењу. Православна црква није знала за инквизицију, није употребљавала такву врсту насиља у делима вере и савести, и њој није био својствен фанатизам. Насиље је код нас происходило углавном од државних власти, а историјски грех Православне цркве (с њене човечанске стране) био је у томе што је била превише потчињена државној власти. А на тај начин, људски греси и изопачавања постојали су и у католичкој и у православној цркви. Према томе: погрешке хришћанства у свету биле су увек погрешке хришћана, људске погрешке а не Божије, а несрећа хришћанства је људска несрећа, а не Божија. Ако ви не остварујете исину, а тражите истину, ви сте кривци а не Истина.
Људи хоће да буду слободни, неће да их приморавају на добро. А као последица безмерне слободе, која им је дата од Бога, показује се људско оптуживање Бога. Ко је крив, онда, за то што је човеков живот испуњен злом? Хришћанство ли је криво, или је Христос кривац? Па Христос никада није проповедао (оно због чега хришћанство критикују): мрзи и одбаци. Јер, да су људи следили оно чему их је Христос учио у хришћанском свету не би било ничега због чега се, иначе, устаје против хришћанства. У том смислу, у једном Велсовом[3] делу налази се и дијалог измећу људи и Бога. Људи се туже Богу како је живот пун зла и страдања, ратова, насиља… што постаје несносно. Бог одговара људима: ако вам се то не свиђа, онда то не чините. То је задивљујуће једноставан одговор и веома поучан. Исто тако, хришћанство постоји у свету супротстављајући се сили зла, оно дејствује у тамној стихији у којој се не толико људско зло колико зло изванљудског супротставља хришћанству. Против Христа и његове Цркве устаје – сила ада, и та адска сила дејствује не толико изван Цркве и хришћанства колико унутар Цркве и хришћанства, јер хоће Цркву да раздели и изопачи хришћанство. Ужас опустошења захватио је и света места (Јеванђеље по Матеју 24,15), али због тога она нису мање света, напротив, још су светија. Када би људи имали духовну видовитост они би свакако спознали да изопачавањем хришћанства, проклињањем за зло (за које хришћанство није криво), и преиначавањем хришћанства – они у ствари распињу самога Христа. Христос вечно пролива своју крв за грехе света и за грехе оних који се Њега одричу и који га распињу. Али о истини не треба судити по људима, а поготово не по најгорима измећу њих. Нужно је погледати право у лице Истини па опазити да из ње излази светост. Код људи одблесак Истине треба судити по добром, а не лошем, што значи да о хришћанству треба искључиво судити по апостолима и мученицима, по подвижницима и светима а не према огромној маси полухришћана, полупагана, који све чине како би искривили духовно својство хришћанства у свету.
Два су велика искушења послата хришћанском делу човечанства – искушење прогањања и искушење славља. Прво искушење, искушење прогањања, хришћани су издржали и дали примере мученика и хероја; хришћани су се показали непоколебљивим у почетку постојања хришћанства када је хришћане прогањала римска империја, али исто тако непоколебљиви су и у нашим данима када су у Русији подвргнути гоњењу од комунистичке власти. Па ипак, много је теже поднети искушење славља. Када се император Константин приклонио Крсту, када је хришћанство постало религија државе и постало државним, – отпочео је дуготрајан период искушења славе. А то искушење хришћани нису поднели тако успешно. Хришћани су се често сами претварали од гоњених у гониче, јер су попустили жељи да владају целим светом. То је оно чиме су многи хришћани изневерили хришћанство, постали су предмет оптуживања хришћанства. Али и поред расутог духа, хришћанство не може бити криво зато што људи нису знали да носе радост његове славе светом, и што се његова слава преобразила у искривљење самога лика хришћанства. И још једанпут био је распет Христос од оних који су себе прозвали његовим слугама на земљи, не разумевајући каквога су духа.
 

V
 
Наши савременици, који су се удаљили од хришћанства, сматрају да је хришћанска Црква дужна да се састоји од савршених људи, од светих, и осуђују Цркву јер је у њој толико грешних људи, несавршених, толико лоших хришћана. Видите како и обичан аргумент против хришћанства јесте свеаргумент. Али у томе и јесте непознавање природе Цркве, заборављање њене суштине. Пре свега, Црква и постоји ради грешника, ради несавршених, ради смртних. Црква је одувек силазила у грешни свет и дејствовала у сред стихије света, дејствовала међу погруженима у греху. Црква – божанска по своме пореклу и вечна по својој природи – делује на земљи и у времену, она није остала у висинама васељене далеко од грешног света што се грчи у мукама; она је, пре свега, дужна да помогне таквом свету, да спаси његов вечни живот – узносећи га до неба. Суштина хришћанства је у сједињењу вечног и пролазног, неба и земље, божанског и људског, а не у одвојености од пролазног, од земље, од људског. Временом, људско је било дужно не да пориче и одбацује него да се просветли и преобрази.
У време првих векова хришћанства у Цркви је постојао секташки покрет монтаниста[4] који су доказивали да се Црква састоји искључиво од савршених и светих, односно да из Цркве треба избацити грешнике и несавршане. Црква је за монтанисте била заједница људи који су примили дар Светога Духа. На тај се начин већи део грешног хришћанског човечанства налазио изван Цркве. Изворно црквено учење је осудило монтанизам и утврдило тумачење Цркве по коме она јесте спасоносна Црква грешника. Свети се јављају као заштита и помоћ Цркве, али се Црква не састоји исклучиво од њих, јер њој припада човечанство у свим ступњевима духовног усавршавања, човечанство које се спасава од сопственог греха. Црква на земљи, онда, јесте војујућа Црква која се бори са злом, а не прослављена Црква, јер још није уздигнута до славе. Сам Христос је био са страдалницима и грешнима због чега су га фарисеји и оптуживали. А Црква Христова је дужна да буде слична Христу, она не може бити само уз честите и савршене, она је пре свега позвана да буде са онима који су духовно пали. Хришћанство би, признајући једино чиста и савршена бића, било фарисејско хришћанство. Сажаљење, попустљивост, милосрђе према ближњима у свим њиховим гресима и несавршенствима јесте дело хришћанске љубави, јесте тражење хришћанског савршенства. Зато, огласити хришћанство кривим за земаљски кал који се прилепио уз Цркву, на њеном историјском путу, није ништа друто до фарисејство. А тешко да су и сами тужитељи тако чисти и савршени.
Монтанизам је пример лажног максимализма у хришћанству, а такав максимализам открива своју нехришћанску природу јер представља духовну гордост – и зато у њему нема љубави и зато то јесте лажни морализам. Лаж максимализма се налази у томе што ви не одређујете себи максимална правила, већ другима. Ви осуђујете друге људе јер нису осгварили максималну чистоту, савршенство, светост, а сами не мислите јесте ли остварили максималну чистоту, савршенство, светост. Они који су стварно достигли савршенство и светост по правилу не осуђују друге. Свети, и духовни оци благи су према људима. Максималне захтеве увек треба постављати себи а не то захтевати од других; у противном то је лицемерје и фарисејство. Хришћанство је религија љубави и оно уједињује у себи максималну мукотпрпност и строгост према себи, а благост, милосрдност и доброту у односу према ближњима. Такође, они који осуђују хришћанство на основу грехова хришћана не би могли ни сами да испуне највише захтеве хришћанства, штавише они и не покушавају да то учине. Критика савременика јавља се искључиво ради оправдања њихове мржње према хришћанству и оправдавања што су издали хришћанство. У ствари, они се прикривају лажном моралношћу.
Хришћанство се у том погледу веома разликује од толстојизма који представља апстрактни морализам. Лав Толстој потпуно и жестоко критикује такозвано историјско хришћанство и често његова критика јесте фактички праведна. Л.Толстој говори да се хришћанство исповедало као апстрактно учење, не учествујући у животу и не испуњавајући завете Христа. За њега самог хришћанство се исцрпљује у духовном животу Христа, у садржају Христових заповести; тајанствена, мистична страна хришћанства њему је била непозната и страна. Он је сматрао да све зависи од истинске спознаје и да је лако остваривати оно што је спознато. Ако схватиш истину животних закона, закон Господара живота то јест Бога, онда ћеш такву силу лако спознати. Толстој није признавао човекову слободу, као што није схватио зло скривено у дубини човекове природе. Зло је за њега увек било последица лажне спознаје, погрешног схватања живота. Он је сматрао да је избор зла у спознаји а не у вољи, не у слободи, па, следствено томе, он победу над злом није налазио у Божијој помоћи, у благодати; по њему било је потребно само изменити схватање. За Л.Толстоја Исус Христос није био Искупитељ и Спаситељ него велики учитељ живота, проповедник животних правила и моралних заповести. По Толстоју је веома лако остварити хришћанство у животу, значи хришћански живети, зато што је лакше живети по закону љубави, једноставније, корисније и разумније него по закону мржње, какав је иначе живот света. Он је говорио да је Христос поучавао како да се не чине глупости. Али хришћанство није остварено у животу, Христове заповести нису испуњене – чему је допринело лажно богословско учење усмеравајући целокупну заинтересованост на личност Христа, полажући све на савршенство његовот искупљења, на Божију благодат. И Л. Толстој се онда грубо обрушава на црквено хришћанство. И он је у праву када сматра да је потребно веома озбиљно односити се према хришћанству, када призива на испуњење Христових заповести у животу, али је он у страшној заблуди када мисли да је то лако учинити, јер је зато потребно само исправно сазнање, или када мисли да је то могуће учинити без Христа-Спаситеља, без благодати Св. Духа. Толстој олако захтева од људи максимализам у испуњењу Божијих заповести и запада у лажни морални максимализам. Њему самом није било тако лако да испуни у животу учење које је сам исповедао, он није могао то да учини до саме смрти, и зато је једино пред саму смрт напустио своју породицу и постао путник на свега неколико дана. Учење Л. Толстоја и његов животни пут веома су поучни за нашу тему. Л. Толстој је, наиме, критиковао целокупно хришћанство у периоду до њега и сматрао истинитим једино своје сопствено хришћанство. Он је критиковао велики број људи за неморалност јер се они не одричу својих имања, не баве се физичким послом, једу месо, пуше итд. Па ипак, ни он сам није имао снаге да оствари морални максимализам у сопственом животу. За њега се љубав претворила у безблагодатни закон и у извор осуде. Али Толстоју се не може спорити истанчан критички дух, јер је он многе тачности казао о гресима хришћанског света, и о гресима хришћана. Он је оправдано раскринкао нехришћански карактер друштва и културе. Само хришћанство, међутим, он није приметио код хришћана, и површно гледајући није видео хришћанство које је иза греха, иза несавршености, иза развратних хршићана. Гордост његовог разума спречила га је да постане обожени хришћанин, он није примио у себе Христа, за њега је Христос остао учитељ живота који делује споља. Л. Толстој је био генијалан човек, човек код кога је било присутно велико тражење Божије истине. Али огроман број људи који нису поседовали ни његову генијалност ни његову жеђ за Божијом истином критиковали су хришћане и само хришћанство не хранећи се у животу испуњењем никаквог савршенства, и не питајући се о смислу и оправдању живота.
 

VI
 
Вара се свако ко мисли да је лако испуњавати Христове заповести, или да хришћанство није истинита религија зато што хришћани лоше извршавају завет своје религије. Али не мање, напротив, још се више вара онај који мисли да није неопходно питати се о испуњењу хришћанства у свој пунини живота, да није потребно тежити Савршенству слично савршенству Оца Небеског пошто, свеједно, првородни грех не допушта остварење савршенства. У сваком тренутку свог живота хришћанин је дужан да тежи к Савршенству, слично савршенству Оца Небеског у Царству Божијем, јер хришћански живот и јесте сав у значењу: тражите пре свега Царство Небеско и све остало ће вам се додати. Не може одузети тежњу к Савршенству, ка Истини Божијој, Царству Божијем начело по коме је људска природа огреховљена а опште савршенство на земљи недостижно. Човек мора извршавати Божију Истину независно од тога остварује ли се она у пуноћи живота. Нека малобројни испуњавају Христову Истину на земљи, нека је човек извршава само један сат у свом животу она је не мање дужна да се оствари. Ако непрестано приговарамо људима зато што нису остварили хришћански живот прелазимо у одрицање самога хришћанства, што је лицемерје, али не мање лицемерје јесте и неприхватање испуњења Христове Истине засновано на мишљењу да је Христова Истина неостварива. Прави пут и јесте у настојању испуњења Христове Истине и тражењу Царства Божијег не осуђујући друге, своје ближње.
Хришћанство је ступило у апсолутно нову епоху када се не може односоити на спољни начин према својој вери или ограничавати обредном побожношћу, када су хришћани дужни да се веома озбиљно односе према остварењу свога хришћанства у свој пуноћи живота, када су дужни да бране веру својом личношћу, својим животом, својом верношћу Христу и његовим заветима, и то – љубављу одолевајући мржњи овога света. У нашој Православној Цркви стално се дешава одабирање најбољих, најискренијих, најврућијих, оних који су способни на жртву, оних који су највернији Христу, док отпадају они који су православљу пришли само споља, који су обично (обичајно, прим. А.С.) православни, који никада нису разумели нити смисао своје вере, нити то на што их ова обавезује. Може се казати да престаје раздобље у коме се мешало хришћанство са паганством и да долази време веома чистог хришћанства. Хришћанство је и било изопачено зато што је било исувише световно, недуховно, што је постало друштвена религија, и што је Црква била заведена царским мачем, којем је прибегла и неусглашена вери господара. То је разлог што је у свести многих људи хришћанство престало да буде религија Крста, па се са хришћанством спајао лик гонитеља а не гоњених. Исто тако, многи су хришћанство усвајали као посвећење паганских обреда без оригиналног просветљења и преображења. Алн сада је дошло време када хришћанство поново постаје гоњено и зато ће захтевати од хришћана већи хероизам и жртвену љубав, вишу потпуност и свесност у исповедању њихове вере; долази време када ће хришћани престати да буду саблазан хришћанству.
 

VII
 
Хришћанска вера нас позива да тражимо изнад свега Царство Божије и божанско савршенство. Али хришћанској вери су страни сањалаштво и утопија, стран, исто тако, и лажни максимализам, Хришћанство је реалистично и свети оци су увек позивали на духовну трезвеност. Хришћанска свест увиђа све тешкоће које прече савршени живот и та свест зна да мора себе силити да би остварила Царство Небеско. Пре свега, хришћанство нас увек позива да идемо од унутрашњег ка спољашњем, а не од спољашњег ка унутрашњем. Никаквом принудом или спољним деловањем не може се достићи савршен лични жнвот, као ни друштвени. Неопходно је унутрашње духовно преображење, а унутрашње преображење је део слободе и благодати, никада нужности или присиле; савршени хришћанин и савршено хришћанско друштво не могу да се остварују на принудан начин. Неопходна је озбиљна и стварна измена у душама људи и души народа. Из чињенице да људи носе хришћанско име, шта више из чињенице да они исповедају хришћанску веру, још увек не произилази да су они достигли савршен живот. Остваривање хришћанског савршенства јесте бесконачан и тежак животни задатак; само малобројни подвижници су се уздигли до врхунца савршеног хришћанског живота. Одбацивање хришћанства, утемељено на несавршенству и грешним својствима хришћана, значи у суштини непознавање и неразумевање првородног греха. Само онај ко је спознао првородни грех разумева да недостојни хришћанин може само да потврди, а не да оповргне, достојанство хришћанства. Наиме, хришћанство је религија искупљења и спасења од греха, иако хришћанство објављује истину о греху: свет лежи у злу и људским гресима. Разна друга учења сматрају да је могуће достићи савршен живот без стварне победе над злом. Хришћанство не мисли тако: оно захтева стварну, духовну победу над злом, духовни препород и поновно рођење. Хришћанство је радикалније од других учења и изискује много више.
Негирајућа страна хришћавства у историји готово да је сличила хришћанству као што су сувише много и многи носили спољашња хришћанска обележја и знаке али нису стварно припадали хришћанству. Нема, међутим, ничег одвратнијег од лажи, претварања и лицемерја – који и јесу изазвали против себе протест и приговоре. Држава се називала хришћанском, и носила је симболе и знаке хришћанства, али стварно хришћанока никада није била. Исто би се то могло рећи и о хришћанском животу, хришћанској науци и уметности, о хришћанском друштву и праву, о целокупној хришћанској култури. Све је именовало себе хришћанским, али том наименовању не одговара стварно преображење и просветљење. Хришћанством се оправдавала чак експлоатација човека човеком у друштвеном животу, оправдавала се и заштита богатих и моћних у свем свету. Живео је, тачније, у хришћанском свету стари пагански човек у којем је кипела греховна страст, човек који је био призван на изградњу хришћанског живота. Црква је изнутра деловала на њега али није могла силом да победи његову стару греховну природу, јер је то процес унутрашње победе: сакривен и невидљив, зато што Царство Божије долази неприметно. У хришћанском свету се накупило много лицемерја и лажи, много условљености и реторике. Зато је хришћанство и изазвало против себе најразличитије приговоре. Па ипак, приговори против хришћанства и отпадање од хришћанства често су били садржани једино у истинитој жељи да све спољашње сличи унутрашњем. Ако у унутрашњем својству нема хришћанства то значи да га ни у спољашњости не мора бити. Ако друштво, средина и култура нису изнутра хришћански онда их и не треба називати хришћанским, – не треба се, наиме, претварати и лагати. Овакав протест је имао и своју добру страну: мржњу према лажи односно лубав према истини. Али истовремено с искреношћу и истинитошћу, с протестима против лажи и лицемерја, разоткрива се и нова лаж и ново лицемерје, јер становиште по коме и људи и друштво нису и правовремено хришћански – били су хришћански само споља, привидно и лицемерно – утврђује принцип по коме и само хришћанство јесте неправда и лаж. На тај се начин сравњује почетак људског зла са хришћанством и при том такво мишљење себе сматра вредним највишет ступња вредновања, вишег савршанства и исповедања тачнијег погледа на свет. Најзад, уместо хришћанског лицемерја створено је антихришћанско лицемерје. Противници хришћанства мисле да су они бољи од хришћанства, да су културнији и да боље знају шта јесте истина. У стварности они су заведени светом који се одрекао Истине. И зато су они били поражени лудским изопачавањем Истине, не самом Истином, а зато што су изгубили осећање греха они су лошији од хришћана. Ниче[5] је, на пример, страсно нападао хришћанство јер је видео једино изопачене хришћане, али Истину хришћанства он нити је видео нити разумео.
Хришћански овет преживљава кризу која га потреса до његових првобитних принципа. Хришћанство неискрености, лажно реторичко и оспољено хришћанство не може опстати, оно завршава свој век – као што више није могуће ни спајање обредног веровања са паганским лажним животом. Дошло је време истинског реализма када се разоткрива почетна реалност живота и спадају сви спољашњи покрови, и када се душа човекова непосредно суочава с тајнама живота и смрти. Условности спољашњег постојања, политичке и друштвене форме, условљености оспољеног морала, апстрактност идеолошких теорија – губе ранији смисао. Човекова душа хоће да проникне у дубину самога живота, хоће да спозна стварно и битно, хоће да живи у истини и правди. У наше време, под утицајем свих искушења, рађа се душа која пре овега хоће неприкривену и неизречену истину. Човек је уморан од лажи, од усамљености, од спољних начела и форми који су заменили истинску реалност живота. И душа би човекова хтела да спозна Истину хришћанства без посредства тих лажи, које су у ту истину унели хришћани, – хтела би да се присаједини самом Христу. Због хришћана Христос је био заборављен и свет је престао да га бива свестан. Зато ће хришћански препород бити пре свега обраћање Христу, Христовој Истини, ослобођеној од људске изопачености и људског прилагођавања. Сазнање о несавладивости првородног греха неће ослабити у човеку свест о сопственој одговорности за Христово дело у свету, нити парализовати енергију да служи том делу. Реално испуњење хришћанства, Христове Истине и Христових завета некада се људима чини претешким, безнадежним задатком. Али, томе нас и учи хришћанство које показује да оно само људским снагама не може бити остварено у животу. Немогуће за човека могуће је за Бога. Онај који верује у Христа зна да није сам, да је сам Христос са њим и да је он призван да Христову Истину оствари у животу заједно са самим Христом, његовим Спаситељем.
 

БЕЛЕШКА О АУТОРУ
<p claНиколај Александрович Берђајев
(Кијев, 1874 – 1948, Париз)

 
Прва књига у едицији „Хришћанство, атеизам и савременост“, покренутој у Варшави 1928. године, била је књига Николаја Берђајева: „О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана“.[6] Ова, по обиму мала, књига руског религиозног филозофа потврћује сиромаштво хришћанске библиотеке код нас и одсуство чак и таквих аутора као што је Николај Александрович Берђајев, један од најзначајнијих представника „хришћанског егзистенцијализма“. Књига „О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана“ не захтева посебно филозофско образовање, а писана приступачним стилом намењена је најширем кругу читалаца. Па ипак, и у овом спису, зналци филозофских и теолошких радова Н. Берђајева суочиће се са важећом тезом руског слободног мислиоца о слободи чоеекове егзистенције (из које произилазе заблуде критичара хришћанства) и њеном односу према Богу.[7] Чак и у овако малој књижици наслућујемо опит персоналистичке философије[8] која систем идеја о егзистенцији гради на основном становишту по коме: „борба између божанског и људског је стална, у којој оно божанско просветљује лудско, а оно људско изопачава божаноко“.[9]
Берђајев се, и то је најтачнија одредница његовог свеукупног дела, бавио филозофијом историје, па самим тим и филозофијом религије, али како он каже са посебном тачком гледишта на религију а – „то је религиозна тачка гледишта на религију“.[10] Отуда је и нормално што је овај слободни мислилац (основао религиознофилозофску академију у Паризу 1924. године, где је доспео након кратког боравка у Берлину по протеривању из СССР 1922. године) велики број радова посветио религиозним темама, као што је нормално да се, проучавајући дело Ф. М. Достојевског (осим писца „Браће Карамазових“, Берђајев је као узоре истицао најчешће Ј. Бемеа, Канта, В. С. Соловјева), бавио, измећу осталих, и религиозним идејама ликова у делу Фјодора Михаиловича Достојевског.[11] Берђајев се у својим филозофским и теолошким, као и у филозофско-теолошким радовима искључиво бавио феноменом егзистенције, зато чак и у теоријски значајним текстовима какви су они из филозофије историје феномен егзистенције надвладава спекулативни систем едеја. Анализа егзистенције примерена је суштина датог феномена: полазна тачка антрополошког феномена јесте у теоанатропологији, јер полазна тачка човековог бића као и промишљено и догођено искуство човековог бића, најзад искуствено биће – сведоче јединство геолошког и антрополошког, сведоче откривење Бога у феномену постојања. Биће спознаје откривење Бога, сматра Берђајев, кроз слободно остваривање сопствене личности, а кроз борбу егзистенције да пронађе стварну суштаственост Бог не само да егзистенцију спасава од безначајности и бесмислености већ је осмишљава, обожује, обесмрћује. У томе је разлика између егзистенцијализма Ж. П. Сартра или А. Камија, као и измећу овог руског религиозног мислиоца и немачког егзистенцијализма који, разматрањем о Бићу (Хајдегер) и Надчулности (Јасперс), Бога своде на херменеутички доживљај.
Берђајев с правом истиче духовност бића јер „прави стваралац може бити само духован човек“,[12] а човек јесте по својој суштаствености духовно биће јер се „пробија праизвору“, и тај процес је човеков првородан творачки процес.[13] Зато филозофија историје и сведочи да „само она епоха, која би човека вратила духовним изворима, може да веже човекове силе и да сачува његов лик од распадања“.[14]
Николај Александрович Берђајев је највише због интуитивног дара за филозофске проблеме био критикован као једна посве контраверзна личност, чак амбивалентна. Ове особине су дошле до изражаја и у његовом животу (због социјалистичких идеја не само што је искључен са Универзитета већ је прогнан 1899. године на север Русије, у волгодску област, на три године; – 1914. њему се суди због напада на свети Синод) и у његовом делу: „Берђајев је објавио први чланак у листу „Die Neue Zeit који је уређивао К. Кауцки; чланак је био посвећен критичкој филозофији Лангеа и њеном односу према марксизму“.[15] Попут великих духова овај руски слободни мислилац није робовао једној идеји нити систему идеја и због тога се мора уважити примедба да Берђајев није имао филозофски систем. Иако је сам говорио да припада „руској духовној ренесанси“, тачније континуитету руске религиозне филозофије, то му није сметало да се сем обраћања руској филозофској традицији окрене Канту и Фихтеу, посебно неокантовцима, желећи да идеализмом, изведеним из њихових теоријских остварења и изображеким у његовом ориганалном хришћанском егзистенцијализму, оствари критику материјалистичког погледа на свет. Често непрецизан или недоследан, најчешће импулсиван,[16] објавио је велики број књига и краћих списа, уважавајући подједнако темељну филозофоку идеју Григорија из Нисе, де Метра, Бемеа,[17] Н. Кузанскот и конзервативну идеју руских традиционалиста, подједнако детерминишући своје уверење да „измишљеним економским и политичким вредностима“ треба супротставити идеал апсолутне слободе, али и уверење да у постреволуционарној Русији „постоје кључне особине праве или истинске руске идеје“.
Његова трагања иду од апологетских богословских идеја до потпуне персоналистичке филозофије,[18] од апокалиптичних страховања до филозофије свејединства.[19] Иако Николај Берђајев јесте изразити хришћански егзистенцијалиста (под инспиративним утицајем Соловјева и Хомјакова) он припада духу свејединства,[20] духу ипак особених филозофских идеја заједно са филозофима какви су Н. О. Лоски, С. Л. Франк, С. Н. Булгаков, П. А. Флоренски.
„Филозоф трагедије“, Николај Берђајев, је за човека који „изопачава божанско“, који је склон паду, за човека који представљајући смисао историјског времена доказује да су погрешке хришћанства „људске погрешке а не Божије“ – увек налазио и високе аксиолошке могућности. Јер човек који јесте основа историје претпоставља „надисторијски циљ“ и у том смислу он чини „надисторијски процес“,[21] јер се његова судбина решава у „вечитом времену“. Зато руски филозоф метафизичар ма колико уочавајући биће као субјект филозофије трагедије не одређује биће као субјект филозофије песимизма. Наиме, метафизика историје, метафизика времена, метафизика пролазног, метафизика песимизма – када је биће у питању – решава се „изван граница историје“ самим тим што је истина бића „нерешљива у границама историје“,[22] границама пролазног, границама песимистичке метафизике. Нормално, „у којој мери је овај филозоф успео да измири жеђ за вечним, духовним, за слободом без обала у којој би човек филозофирао и писао под лицем вечности непритиснут оним историјским“[23] – то је више питање наших уверења а мање питање правилног тумачења Берђајевљевог дела. У том смислу и наводимо реченицу из његовог списа „О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана“: „Ако ви не остварујете истину, а тражите истину, ви сте кривци а не истина“.
Руски слободни мислилац који се бавио филозофијом историје и био оптерећен апокалиптичним визијама завршава спис који је пред нама једним уверењем: хришћанство најтачније показује да оно једино људским снагама не може бити остварено у животу. То значи да човек, слободан у слободи, може да мења своја уверења како се не би свео на историјски процес већ како би се изборио за надисторијски процес, за ,,вечито време“. То „вечито време“ у коме опстојава биће као суштаство непесимистичке метафизике историје показује унеколико и основни смисао овде преведеног списа. Наиме, у „вечитом времену“ биће потврђује своју слободу у слободи, односно за Берђајева који је за основу филозофије стављао слободу – „слобода не ствара добро и зло“ већ се биће „слободом приближава добру или злу“.[24] Живот, отуда, треба да има смисао пуноће, која треба да испуни све дане нашег историјског времена, јер човек је „призван да Христову Истину оствари у животу заједно са самим Христом“[25]. Према томе, тај специфичан теоантрополошки принцип слободе могуће је остварити једино у хришћанству јер хришћанство „као религија слободе мора бити нетрпељиво према примораности“.[26] У том смислу ми и разумемо теоријску мисао Николаја Берђајева, склони да поверујемо у тачност речи које су, истина, биле исписане са другачијом наменом: „Утолико аксиологија Николаја Берђајева још увек није ништа изгубила од овоје актуелности ни на Истоку ни на Западу а ни на све четири стране света“.[27]
Николај Александрович Берћајев, који је покушавао да руски културни дух обогати приближавањем словенофилства и западњаштва, остао је до краја живота удесно погоћен животом изван Русије и једини спас у свету хаоса, свету бесконачног бестијаријума видео је у „свету који продире из трансценденталног света духа“. Као филозоф који је покушао да одели своја психолошка стања од теоријског света идеја, Берђајев је хтео да верује да све супротности света у коме живимо наговештавају време услеђујуће „божанско-људске креације“, и у том уверењу напустио је свет искушења 23. марта 1948. године, у париском предграђу Кламар.

Предраг Р. ДРАГИЋ КИЈУК
 


 
<p claИздају:
<p claБогословски факултет СП Цркве
Хиландарски фонд
и
Повереништво манастира Хиландара,
Цара Уроша 7, Београд
 
<p claУредник и рецензент
Јеромонах др Атанасије Јевтић
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ђовани Бокачо (рођен вероватно у Паризу 1313. а умро 21.XII 1375. у Ћерталду – Тоскана), познати италијански књижевник и хуманиста. Овај велики пријатељ Петрарке највише је познат ло делу „Декамерон“ (књига десет дана) које чини сто новела, иако му дугујемо и први латински превод Хомеровог дела. Важна је и његова митолошка енциклопедија „De genealogis deorum gentilium“ (1350. до 1360). Бокачо, који је сачинио три редакције „Расправице у похвалу Дантеу“ и тумачио 16 певања „Пакла“ у фирентинској цркви С. Стефано, завршио је живот у мистицизму и сиромаштву.    (- Прим. прев.)
  2. Лав Николајевич Толстој (Јасна Пољана 9. IX 1828 – Астапово 20. IX 1910), један је од највећих руских писаца чија су најпознатија дела подједнако вреднована и радо читана и у свету. 1901. године архијерејски Синод га је искључио из Руске православне цркве. Ондашњој религијској мисли супротставио је своје схватање еванђелског хришћанства написавши прерађено „Јеванђеље“ (Христов проглас о томе шта је права срећа – изнова преведени и сређени јеванђелски текстови), 1883. године, које је код нас преведено 1924. године. Познат највише по често превођеним делима:
       „Рат и мир“ (1864. и 1869) и „Ана Карењина“ (1873-1877). У 82. години живота, овај руски мислилац који је извршио велики утицај на европску мисао и књижевност, напушта дом и породицу и умире на железничкој станици Астапово.   (- Прим. прев.)
  3. Херберт Џорџ Велс (1866-1946), познати енглески књижевник који је по струци био биолог, изузетно уважавана и утицајна личност европског културног живота до почетка другог светског рата. Иако највише превођен због популарно историјских и научних дела, као и романа из области фантастике („Рат светова“ на пример) – остао је не мање познат по делу „Историја света“.
  4. **** Монтанизам, или „ново пророштво“, припада хришћанском есхатолошком покрету из II века, који је основао Монтан из Папузе у малоазијској Фригији око 160. године. Велики противници гностичког учења монтанисти су се залагали за морални ригоризам и религиозни ентузијазам. Ово учење није без утицаја (траје до 7. века) и ширило се у Африци, Сирији, Италији и Галији. Монтан се протласио за пророка, за „параклета“ (из кога говори Св. Дух), и заједно са пророчицама Присцилом и Максимилом изрицао је своја пророштва, од којих је познато његово убеђење о скором доласку „Небеског Јерусалима“, односно поновном доласку Исуса Христа. Иако је у корену монтанистичког пророковања била субјективна потреба идентификације са апостолском црквом и вера у скори долазак Христов – Црква их је искључила као секту, јер се с једне стране монтанистима чинило да критика њиховог пророковања јесте непоштовање Св. Духа, а с друге стране требало је реаговати на учестала пророковања о скором Христовом доласку што је стварало лажни ентузијазам и пуританизам.
       Монтанисти или пепузити залагали су се за строга животна правила, за строги пост, за одлучење од женидбе, за живот испуњен жртвом. Велики заговорник и најважнији представник монганиста је Квинт Септимије Тертулијан, познати хришћански писац чувен по изреци која се приписивала и св. Августину: „Credo quia absurdum“ (Верујем јер је неразложно). Тертулијан је оставио велики број списа монтанистичког опредељења (о томе детаљније X. Једин: „Велика повијест цркве“, Загреб, 1972, књ. I, стр. 227) као и значајна хришћанска дела: „О души“ или „О васкрсењу тела“. Иако од несамерљивог значаја за развој хришћанске геологије на Западу (разрадио појам св. Тројице) Тертулијан није унесен у попис црквених отаца. Тертулијан, задивљен морализмом монтаниста, који су хтели ца цркву врате идеалној „чистоти“, од 207. године преузима вођство ових хришћана који се називају и тертулијанистима.
       Иако је већи број секти настао због разлике између хришћана јеврејског порекла и хришћана паганског порекла, али и због тумачења библијских текстова и догађаја, за монтанисте се може рећи да су Свето Писмо Старога и Новога Завета сматрали темељем своје вере, као што је тачна и чињеница да су тежили стварању „чисте“ цркве. Њихов морални ригоризам уследио је из њиховог веровања да сваки хришћанин јесте храм св. Духа. Монтанисти су веровали да је њихов покрет божанског порекла баш због тога што се у њиховој средини јавио дар пророштва. Дубоко уверени да се хришћани деле на пнеуматике, који живе захваљујући св. Духу у Христовим заветима, и психике, који су у власти телесних жеља – монтанисти су се припремали за други Христов долазак. Искључивали су из цркве све оне који су учинили неки грех (јер и грешник који се каје може да добије опроштење само од Бога), а често су у прогонству умирали као мученици свог учења. Од 331. године монтанистима се одузимају, по одлуци цара Константина, молитвени домови, а од 398. године их Аркадије, цар Источног царства, прогања до истребљења. Негде баш у ово време „духовни“ (како су монтанисте још називали) се сједињују са новицијанима („чистима“ – катарои), као што ће их наследити донатисти, богумили, катари, валденжани и други. – Прим. прев.
  5. Фридрих Вилхелм Ниче (1844-1900), немачки филозоф који је извршио велики утицај на књижевност почетком двадесетог века. Студирао је теологију (и напустио) а завршио класичну филологију. Своју несистематску филозофију овај слободоумни мислилац темељио је на тези смрти Бога. Његово грандиозно дело, било да се бави питањима уметности или филозофије, конзистентно је у антитези аполонијског и дионизијског. Код нас доста превођен, подржаван и критикован – Ниче остаје као стални изазов тумачима, измећу осталих, делима: „Рођење трагедије“ (1872); „Тако је говорио Заратустра“ (1883-1891); „С оне стране добра и зла“ (1886); „Антихрист“ (1902) и „Ecce homo“ (1908). Фридрих Ниче, пријатељ Вагнеров (с којим се разилази због Вагнеровог хришћанства), након дуге болести умире у Јени помрачена ума у душевној болници професора Бинсвангер-а. – Прим. прев.
  6. Одлучивши се за слободнији превод наслова ове књижице („О савршенству хришћанства и несавршенству хришћана“) веровали смо да, значењски примереније духу нашег језика, већ насловом упућујемо на проблем којим се књига бави. У нашој белешци наслов овога списа биће навођен у веродостојнијем облику, ближе изворнијем значењу – како је то већ учињено на почетку текста белешке о аутору.
  7. О томе детаљније у књ. Н. Берђајева: „Философија свободнаго духа“, Париз, 1927.
  8. Како ће у поднаслову одредити Берђајев своју књигу: „О рабстве и свободе человека“, Париз, 1972. (2. изд.).
  9. Н. Берђајев: „О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана“ (В. III поглавље нашег превода).
  10. Н. Берђајев: „Нова религијска свест и друштвена реалност“ (превео Мирко Борбевић у едицији „Достојевски као мислилац“). Београд, 1982. Стр. 9.
  11. Н. Берђајев: „Дух Достојевског“ (превео М. Борбевић). Београд. 1981.
       (Ова књига је објављена и 1982. у едицији „Достојевски као мислилац“ када се исти преводилац одлучио за измену наслова: „Поглед на свет Ф. М. Достојевског“).
  12. Он даље каже: човек „који има свој корен у бескрајном и бесмртном животу“ (Н. Берђајев: „Савремена криза културе“. Београд. 1932. Стр. 31).
  13. Н. Берђајев: „О назначении человека“, Париз, 1931. Стр. 139.
  14. Н. Берђајев: „Савремена криза културе“ (превео Д. Ј. Васић). Београд. 1932. Стр. 30.
  15. Из предговора М. Ђорђевића за књигу Н. Берђајева: „Дух Достојевског“. Београд. 1981. Стр. 14.
  16. В. његов часопис „Пут“ који је покренут (1925) у Паризу; часопис је излазио тромесечно а угасио се после 61. броја. Садржина часописа – када су у питању теолошки текстови – одражавала је концепцију од које Берђајев никада није одступио (што сведочи и наш преведени спис): егзотерична Црква подлеже законитостима нужности за разлику од езотеричне Цркве која јесте духовност.
  17. Упућујемо на код нас преведени текст Ј. Бемеа: „Аурора или јутарње руменило на истоку“ (час. „Идеје“, 1979, 8, стр. 69-82).
  18. О овом филозофском покрету, изван руског персонализма (Лоски, Шестов, Вј. Иванов), видети: Фрањо Зенко: „Персонализам Emmanuela Mourniera“. Зареб 1980.
  19. О Софијанству, или незаобилазној и темељној филозофији свејединства, код нас је мало писано. Изузимајући текстове М. Ђурића („Пред словенским видицима“, Београд 1923) и Р. Ђорђевића („Путеви руских интуициониста. П. А. Флоренски“, „Идеје“, 1911, 2 стр. 93-103) указујемо на две важне књиге Д, Калезића „Руска философија свејединства – историја и теорија“ (Београд, 1978) и „Антропологија философије свејединства и Библија“ (Београд, 1983).
  20. Са тог становишта значајне су његове књиге: „Дух и реалност“; „Философии свободнаго духа I-II“; „О назначении человека“; „Русскаја идеја“; „О рабстве и свободе человека“.
  21. Н. Берђајев: „Смисао историје“ (Оглед филозофије човечје судбине). Превео Мил. Р. Мајсторовић. Београд. 1934. Стр. 224.
  22. Нав. дело, стр. 225.
  23. Из предговора М. Ђорђевића за књигу: Н. Берђајев: „Дух Достојевског“. 1981. Стр. 11.
  24. Ј. Крибл: „Слобода у егзистенцијалној филозофији (Sorena Kierkegaarda, Николаја Берћајева, Карла Јасперса Гаbриела Марсела). Загреб 1974. Стр. 172.
  25. Последња реченица у спису „О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана“ (који смо сходно напомени у фусноти и превели: „О савршенству хришћанства и несавршенству хришћана)“.
  26. „О назначении человека“ (Опит парадоксалнои етики). Париз, 1931. Стр. 90.
  27. Из поговора Н. Милошевића за књигу Николаја Берђајева: „Дух Достојевског“. 1981. Стр. 258.

 


Припремио:
АНДРЕЈ САВИЧЕВИЋ  

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *