O питању трансплантације

Питање:
Не могу да верујем да ће став оца Љуба о питању трансплантације органа бити и став Српске православне цркве.
Како себе можете сматрати хришћанином када условљавате давање својих органа само крштеним члановима цркве. То је „љуби ближњег свог“ само ако је ближњи крштен? Занимљиво објашњење
Александра


Одговор:
Христос се роди! Драга Александра, у вашем питању не могу да нађем ваљан аргумент да бих мислио другачије и променио онај мој одговор. Оно је само емотивни вапај без дубљег смисла и богословског изазова.
Ваша примедба ми говори да сви они који су ван тела Христовог могу да у „возљубим друг друга“ да са нама заједничаре. Који екуманистички „интеркомјунио“? Користећи причу Господ је јеврејском адвокату (тумачу Закона) рекао да је „иноверни“ наш ближњи, али то не значи да је он самарјане сматрао члановима Старозаветне цркве! Да је то истина учење о Једној цркви би давно пало у воду! Напротив, у живом случају а не кроз фабулу, Господ говори жени Самарјанки: „Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо оном што знамо; јер је спасење од Јудејаца“ (Јн. 4, 22) , а у нашем случају од законитог и благодатног пријемства Новозаветне Цркве, која је само у Православној Цркви. Треба имати у виду да Га је онај адвокат „кушао“, и рекао му оно што он по свом позиву уопште није радио, и зато су намерно у Његовој причи „прошли мимо свештеник и левит“ (Лк. 10, 31 – 32) , напомињући му тако на његово тренутно лицемерије, као и на лицемерије свештеника, левита и осталих законика, фарисеја и садукеја.
Наша вера нас учи да ми треба сваком да помажемо, али пре свега личним подвигом, а не „тестаменитма“ и са свим оним што она садрже, што по природи случаја ми не можемо више лично да користимо и понесеме са собом. Заоставштина је пасивно, чак принудно помагање, а прави подвижници су то радили за време свог живота а не после смрти.
„Иди па и ти чини тако“, то није била похвала, него идеја и циљ према којем је овај лицемерни адвокат требао да стреми. Нажалост, овде многи погрешно тумаче идеју ближњег и чак је намерно злоупотребљавају долазећи у сукоб са основним православним богословњем. По св. Павлу ми смо удови Христовог тела – Цркве, и наше удове не можемо да дајемо никоме ко светим погружењем није „срасао са сликом његове смрти“, или „умро са Христом верујући да ће поново живети са Њим“ (Рим. гл. 6) . А са те научне стране, све више налазимо документоване тврдње да људи са трансплантним срцима мењају понашање и личност, што само потврђује живу суштину Правосалвног светоотачког Богословља (исихазма) да је срце центар духовне личности.
Са поштовањем и поздравима

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *