O DUHU VREMENA

Sveti Justin Ćelijski

O DUHU VREMENA
 
U našoj haotičnoj sadašnjici jedno božanstvo sve više potiskuje ostala božanstva, sve neodoljivije nameće sebe za jedinog boga, sve nemilosrdnije muči svoje poklonike. To božanstvo je: duh vremena. Pred njim danonoćno metanišu izmučeni žitelji Evrope, i prinose mu na žrtvu svoju savest, svoju dušu, svoj život i srce svoje. Ono ima svoje žrece, fanatične žrece, koji su nesrećnu Evropu našu učinili žrtvenikom na kome se neprestano žrtvoprinosi telo njeno. Njihov strasni fanatizam prohodi sve ostale kontinente i pokušava da i njih pretvori u žrtvenike boga svog. No, pre no što budu uspeli da duše svih kontinenata stope u burno Osana bogu njihovome, mi ćemo na probu staviti boga njihovog, i proveriti ga.
 
Bog njihov: duh vremena je i suviše složen, izgrađen od najraznorodnijih elemenata. On sadrži u sebi sve protivrečnosti modernog života: kulturu i civilizaciju, filosofiju i nauku, katolicizam i protestantizam. Sadrži u sebi sav tragizam i sav komizam života ovakvog kakav je. I živeći po duhu vremena čovek se lomi o gudure svih tih neprimirivih protivrečnosti. No što je najstrašnije u ovome, to je: sistematski organizovan ustanak protiv čovečje ličnosti. Duh vremena sputava ličnost svojom samodržavnom tiranijom, mehanizuje je: ti si šraf u hučnoj mašineriji savremenosti – živi kao šraf; ti si dirka na raštimovanom klaviru sadašnjice, čije dirke potresa duh vremena – živi kao dirka. Determinizam, koji se izvija u fatalizam, jeste najglavnije sredstvo kojim boguje duh vremena: od sredine, od okoline zavisi sve, ne od ličnih podviga; sve što činiš, činiš ne ti već sredina čini kroz tebe; učiniš li zločin, kriv si ne ti već sredina u kojoj si. – No sve to, prevedeno na jezik slovenske iskrenosti, glasi: sve je dozvoljeno: dozvoljeni su svi poroci, svi zločini, svi prestupi, svi gresi, jer sve što biva – biva po neumitnim zakonima neophodnosti.
 
Planeta je naša nemilosrdna; ona je odvajkada bila grobnica i za bogove i za ljude. Mnoge je bogove unela ona u svoj pomenik; no nije bilo tako besmislenog boga kao što je duh vremena našeg, jer je Evropa u njemu obogotvorila sve bolesti svoje, sve grehe svoje, sve poroke i prestupe svoje. Da je tako, Evropa je to dokazala ljudožderskim ratom jučerašnjice, dokazuje i, ne manje, ljudožderskim mirom sadašnjice. To može videti svaki insekt koji nije zaražen duhom vremena našeg; to može videti svaki čovek koji okom Hristovim zagleda u haos naše sadašnjice.
 
Vreme je isečak Večnosti; otkine li se od nje, otiskuje se u neizdržljivo očajnu besmislenost. Duh čovečji je isečak Duha Večnosti; otkine li se od njega, gubi svoj večni smisao i mir, i otiskuje se u krajnju muku, gde je plač i škrgut zuba. Duh vremena našeg otkinuo se od Duha Večnosti, zato se muči, plače i škrguće zubima. Bio je genijalan i neustrašiv u pronalaženju makaza kojim će odseći sebe od večnosti; sada je uporan u očajnoj nemoći svojoj i mračnom bogovanju svom. Pronesite duh vremena našeg kroz Duh Večnosti: šta ostaje što nije pocrvenilo od stida, šta ostaje od naše kulture i civilizacije, šta od nauke i mode, šta od demokratije i revolucije? – Ja govorim ne o večnosti koja je transcendentna mogućnost, već o živoj, realnoj Večnosti, Večnosti bogočovečanskoj, Večnosti koja Ličnošću Svojom i životom Svojim dokazuje Sebe, pokazuje Sebe i opravdava tačnost i istinitost reči Svojih: Ja sam život, život večni. – Do Hrista, Večnost je bila sušičava pretpostavka; od Hrista, ona postaje telesna stvarnost, čulna stvarnost, koju ruke naše opipaše, oči naše razmotriše, uši naše čuše. Duh Večnosti postaje opipljiv kao i duh vremena. U ličnosti Bogočoveka Hrista vreme je došlo do organskog jedinstva sa Večnošću, i time: do svog večnog smisla. Zato je Hristos postao i zanavek ostao: večna provera svih vremena, svih bogova, svih ljudi i svih stvari. Zato je Hristos jedina pravična i nepogrešna provera i naše sadašnjice, i našeg duha vremena. Proveren Njime, procenjen Njime, duh vremena našeg je čovečji, suviše čovečji. Čovekom živi, čovekom diše, čovekom se hvali duh vremena našeg – čovekom, ne Bogočovekom. U tome je centar tragizma našeg, i samo u tome. Duh vremena našeg u obožavanju čoveka ide do čovekomanije, zato je Duh Večnosti potcenjen, popljuvan i gotovo proteran sa naše planete.
 
Hvale se čovekom, evropskim čovekom ovakvim kakav je; no proverite ga, procenite ga Bogočovekom, i hvala vaša pretvoriće se u stid vaš i žalost vašu. Hvale se nečim, i govore: ovo je dostojno Večnosti i pilje u oči čoveku, hvalisavo i gordo. No ostavite čoveka, okrenite se Bogočoveku, iz Čijih blagih očiju zrači Večna istina i Život Večni, i recite Mu, bez stida recite: evo, Gospode, ovo je moje, i dostojno je Večnosti! – Ne hvali se čovekom, ne hvali se vremenom, jer se pepelom hvališ, i gnojem, i smradom, i zlosmradijem. Smisao čoveka je da se sjedini s Bogočovekom; smisao vremena je da se pretopi u Večnost. – Oni mi neprestano predlažu svoj duh vremena u zamenu za Hrista, svoje sitne relativne istinice u zamenu za apsolutnu Istinu i Večnost. No recite mi: čime ćete zameniti Hrista? Sobom li? – Isporedite sebe s Njim. Čovekom li? Dokažite mi da je bezgrešan, besmrtan i večan. Tekovinom li nekom? – Dokažite mi da je moljci neće izgristi i rđa pokvariti.
 
Truležan je čovek, naš evropski čovek: nije li bezumlje zidati na njemu kao na temelju zdanje sreće čovečanske? Večan je Bogočovek, večan i nezamenljiv: nije li bezumlje hteti Ga zameniti ma kim i ma čim vremenim? Centar je čoveka: zemlja i sitne brige i brigice; centar je Bogočoveka: nebo i carstvo nebesko: Ištite najpre carstvo Božije i pravdu Njegovu, i sve ovo će vam se dodati, sve, sve, sve. – Dva puta nam predlažu: put duha vremena, i put Duha Večnosti, Duha Hristovog.
 
Duh vremena našeg je suptilna sablazan naših dana; pod tom etiketom prodaje se falsifikat progresa, prosvećenja, civilizacije, kulture. Zato je danas potrebnije nego ikad imati dar za razlikovanje duhova, dar pravoslavni, dar podvižnički, da se čovek nesablažnjen može probijati kroz jezivi haos naše sadašnjice. Duhom Večnosti treba proveravati duh našeg vremena. – Javno i tajno, duh našeg vremena propoveda ljudožderstvo, kulturno ljudožderstvo, koje ima svoga apologeta u nauci, u njenoj aksiomi: borba za samoodržanje. Čovek je ilovača, sredstvo, hrana za čoveka jače fizičke organizacije. Sve je relativno; i čovek je relativan. No duh Večnosti, Hristove Večnosti, uči: čovek je večan, i ima večnu vrednost; on ne može biti ničije sredstvo osim Božje; Bogočovek jedini ima pravo da oceni čoveka poslednjom cenom; niko od ljudi nema prava da i najgoreg, najlošijeg čoveka učini sredstvom za svoje samoodržanje. -Po duhu je vremena: gordost – budi gord; po duhu je Večnosti: smirenost – budi smiren. Po prvom: glavna je vrlina biti zadovoljan sobom; po drugom: glavna je vrlina biti nezadovoljan sobom, a biti zadovoljan Hristom . Čovek koji živi duhom našeg vremena, gleda samo ono što se vidi, što je vremeno; čovek koji živi Hristom, gleda samo ono što se ne vidi, tj. večno. Zato je za prvog sadašnja briga teška, a za drugog laka (sr. 2. Kor. 4,17-18). Kroz ispucalu koru vremena, kroz pukotine prostora Hristov čovek gleda i vidi ono što je večno, bogočovečno. On roni u telo svakog ljudskog bića, traži i nalazi biser večnosti. Kroz trošni dom tela svog on ide ka domu večnom, nerukotvorenom, ka domu bogozdanom na nebesima. Za jednim on uzdiše: da se obuče u svoje nebesko telo, da život proždere smrtno (sr. 2. Kor. 5,1-4). Vreme je besmisleno -dok se ne krsti Večnošću; čovek – dok se ne krsti Bogočovekom; zemlja – dok se ne venča s nebom; moje srce – dok se arterijom ljubavi ne veže sa srcem Gospoda Isusa. – Vreme je prelaz i prolaz ka Večnosti. Večnost je sadržina, stanica, more u koje se sliva reka vremena.
 
Duh našeg vremena ima jedan kategorički imperativ: carpe diem (grabi dan!): duh Hristove Večnosti ima svoj imperativ: carpe aeternitatem (grabi Večnost!). Za Hristovog čoveka svaki je dan ulaznica za Večnost. U svakom isečku vremena on živi Večnošću i radi Večnosti; on još ovde na zemlji ima život večni (Jn. 5,24). Za njega je vreme poprište na kome se on bori za život večni; kroz smrtnost on se bori za besmrtnost; kroz gorčinu -za blaženstvo; kroz vreme – za Večnost. Bori se za život večni, na koji si i pozvan. Čime? Verom, ljubavlju, pravdom, pobožnošću, trpljenjem, krotošću, žalostivošću, milostivošću (sr. 1. Tim. 6,10-12). – To je put bogočovečanski nasuprot putu čovečanskom. Krajnje je vreme da se promeni merilo: nije čovek mera svih stvari, već Bogočovek; ne treba meriti Večnost vremenom, već vreme Večnošću; ne Bogočoveka čovekom, već čoveka Bogočovekom; ne nebo zemljom, već zemlju nebom: ne um Božji umom čovečjim, već umom Božjim um čovečji. Duh vremena treba prilagođavati duhu Večnosti, ne obratno; duh čovek treba prilagođavati duhu Bogočoveka, ne obratno.
 
Hristos se javio kao najrevolucionarniji buntovnik protiv duha Svoga vremena; On je centar života preneo iz vremena u Večnost, iz čoveka u Bogočoveka. No i posle dvadeset vekova On se javlja kao najrečitiji protest protiv duha našeg vremena, protiv „kneza ovoga sveta“ (Jov. 14,30). Svet je toliko odlutao od Boga da je njime ovladao knez tame, knez zla, duh gnjeva i protivljenja. Bogoborački, hristoborački je: živeti po duhu ovoga sveta, koji radi u sinovima protivljenja (sr. Ef. 2,2). Sinovi protivljenja protive se Večnosti, protive se Bogočoveku, hode po duhu ovoga sveta, po duhu vremena, koje se pobunilo protiv Večnosti. No sinovi Božji, sinovi Hristovi žive po duhu Hristove Večnosti, po duhu onoga sveta, gornjega, nebeskoga sveta; njihov je „život sakriven s Hristom u Bogu“ na nebesima (sr. Kol. 3, 3). Njihovo je srce gore, nad ovim svetom, gde ni moljac vremena ni rđa zla ne kvari, i gde zli duhovi ne potkopavaju i ne kradu.
 
Duh ovoga sveta otkine li se od Večnosti, nije li organski deo njen – postaje grobnica, zapečaćena sa sedam apokaliptičkih pečata, koje niko sem Jagnjeta Božjeg otpečatiti ne može. Živeći po duhu ovoga sveta čovek živi u zagušljivoj grobnici iz koje ga jedino Hristos može vaskrsnuti i posaditi na nebesima s desne strane Oca (sr. Ef. 2, 5). Bogočovek „dade sebe za grehe naše, da nas izbavi od sadašnjega sveta zloga“ (sr. Gal. 1,4). On dade Sebe – dade nam put spasenja od duha ovoga sveta, od duha vremena. Drugog puta nema. Naše je prizvanje: boriti se sa duhom ovoga sveta, boriti se – ne sobom, već Hristom jer On pobedi svet (sr. Jov. 16, 33), i mi pobeđujemo Njime i kroza NJ. Pobeđujući duh ovoga sveta mi postajemo ljudi ne od ovoga sveta, nadrastamo svet i urastamo u Hristovu Večnost.
 
Svet je nešto što treba savladati. Čime? -Gornjim svetom. Duh vremena našeg je nešto što treba savladati. Čime? – Duhom Hristovim. Čovek je nešto što treba savladati. Čime? – Bogočovekom. Hristovi ljudi su od Boga, i pobeđuju svet, jer je veći onaj koji je u njima negoli koji je u svetu (sr. 1. Jn. 4,4). Savremeni hrišćani su se uplašili od duha vremena našeg: od ateizma i anarhizma, od ratova i revolucija – i boje se da se bore s njim, ne zato li što su izgubili osećanje da je veći Hristos koji je u njima od duha zla koji je u svetu? No krajnje je vreme da se pravoslavni obuku u sveoružje Božje, da bi se mogli održati protiv lukavstva ovoga sveta. Neophodno je da svu dušu i sve telo svoje probude na večno budnu revnost i bdenje, probude molitvom i postom. Probuđeni – neka uzmu sveoružje Božije: neka bedra svoja opašu istinom i obuku se u oklop pravde; neka obuku noge u Evanđelje mira i uzmu štit vere; neka uzmu kacigu spasenja i mač duhovni – reč Božiju; i neka se mole Bogu duhom neprestano, stražeći sa svakim trpljenjem i moleći se za sve svete (sr. Ef. 6,11-18). – U samoj stvari: takvu je borbu vodio Hristos i apostoli, mučenici i podvižnici. Svojim životom i radom Bogočovek Hristos je pokazao kako se čovek organski sjedinjuje s Bogom, kako se vreme organski sjedinjuje s Večnošću, kako se završno rešava strašni problem vremena i prostora. Apostoli i mučenici, strastotrpci i podvižnici pravoslavni išli su bogočovečanskim putem Hristovim, i uspeli su da pobede duh ovoga sveta: oni su sve vremeno učinili večnim, sve čovečje – bogočovečnim; oni su i dušu, i telo, i čula svoja učinili besmrtnim, netljenim, večnim. Oni su uvek živeli po duhu Večnosti, nikada po duhu vremena, i ostavili nam jedan amanet: živite uvek Bogočovekom, nikada čovekom; živite uvek duhom Večnosti, nikada duhom vremena.
 

Hrišćanski život, Sremski Karlovci, II/4 (1923), str. 145 – 150
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *