O DECI

ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
O DECI

(O molitvenom životu dece)
 
Susretao sam decu sa izrazom lica koji nije dečiji, bukvalno iskrivljen grčevima zlobe. Ona su sa nekom mržnjom gledali na roditelje, kao da su želeli da im se osvete za svoje rođenje. Video sam kako se malo dete na očevim rukama grebalo, poput zveri i kako je tuklo oca po licu. Otac je govorio, bukvalno se opravdavajući: „Moj sin je živčan od samog rođenja“. Takva deca su agresivna; lome svoje igračke, uzimaju stvari u tuđem domu i bacaju na pod; sa nekom drskošću gledaju na ljude koji ih okružuju; u hramu vrište, beže u vreme službe, namerno ometaju ljude da se mole; ponekad njihov pogled biva toliko surov i mračan, da se čini da su to oči demona, a ne deteta. Jednom prilikom sam pitao shiarhimandrita Serafima[1], kako treba postupati sa takvom decom, da li treba nad njima služiti čin izgnanja zlih duhova.
Odgovorio je: „Neka od njih za zaista posednuta demonima ili se već rađaju bolesna, posebno kod pijanica i narkomana, ali većina njih nije bolesna, već razvraćena nepravilnim vaspitanjem. Sada roditelji smatraju, da je decu nemoguće kažnjavati, a greh živi čak i u malom detetu. Ako ga ne sečemo, onda će se greh razrastati. Neki roditelji se trude da ispune sve želje i kaprice svoje dece, i deca počinju da traže da se otac i majka potčinjavaju svakoj njihovoj reči. Tako odrastaju mali hamovi[2], čije prve žrtve postaju njihovi roditelji. Dete treba razumno kažnjavati, inače će on odrasti kao nesrećan i nezahvalan čovek.“
Pitao sam: „A kako je moguće kazniti dete, ako ima svega godinu ili dve?“
Otac Serafim je odgovorio: „Treba mu pripretiti prstom i strogo reći „ne“, i dete će razumeti. Dete više shvata ton glasa kojim mu se govori, nego same reči.“
Opet sam pitao, da li je moguće fizički kazniti dete; da li će od toga dete postati plačljivo i živčano. Odgovorio mi je: „Ponekad je neophodno kazniti dete, samo to treba učiniti bez zlobe. Veću štetu nervima deteta nanose roditelji, koji ga kažnjavaju i istog trenutka mu laskaju, kao da se izvinjavaju zbog kazne. Korisnije je fizički kazniti dete, nego ga satima gnjaviti rečima“. Starac je smatrao da su ranije, u stara vremena, roditelji umeli bolje da vaspitaju decu; umerena bol od kaiša ili pruta uopšte neće povrediti dete, a urazumiće ga.
Jednom je poznati američki psiholog Rodžers gostovao u Tbilisi. Od svojih kolega saznao je da u Tbilisiju postoji nezvanična grupa mladih, koji su izučavali psihološke probleme, posebno probleme uzajamnih odnosa i opštenja. On se zainteresovao za njihov rad i izrazio želju da se upozna sa rukovodiocem te grupe, Viktorom Krivorotovim. Nakon razgovora sa njim, Rodžers je rekao: Vi želite da na osnovu hrišćanske koncepcije rešavate pitanja psihologije, naprimer, detetu pružate spreman moralni program, a u stvarnosti treba stvoriti uslove za slobodni razvoj prirodnog, moralnog potencijala, postavljenog u samom detetu, bez spoljašnjeg delovanja i prinude“. Na to je Krivorotov odgovorio: „Ako u svojoj bašti vi stvorite mogućnost za slobodni rast i razmnožavanje svih biljaka bez razlike a uklonite delovanje baštovana, onda će korov da uguši cveće.“ Rodžers nije mogao da odgovori i samo je autoritetnim tonom izjavio: „To se neće dogoditi“, skoro bukvalno ponovivši izraz Čehovljevog heroja: „To ne može biti, zato što to ne može biti“.[3] Prisutni su se tiho osmehnuli, i to ovlaš, da ne bi uvredili prestarelog humanistu koji im je bio gost.
 
* * *
 
Nekoliko godina sam bio starešina hrama Sveto-Georgijevske crkve u celu Ilori. Taj hram je uvek bio poštovan u Zapadnoj Gruziji. U hramu su se čuvale dve ikone, iskovane u srebru, koje je crkvi darovao knez Levan Dadijani. Ikone su se smatrale čudotvornim. Zakletva pred ikonom Svetog Georgija smatrala se svetom i nenarušivom. U narodu su išla predanja kako je za neispunjenje zakletve, izrečene pred Velikomučenikom Georgijem, kletvoprestupnika stizala surova kazna. Kazna ga je pratila kao senka. Postojali su slučajevi kada su se nesrećama podvrgavale, pa čak i potpunom nestajanju, čitave porodice u kojima se jedan od predaka lažno zaklinjao ili gazio reč, koju je dao u ilorskom hramu. Slava o čudesima od ikona Svetog Georgija, može se reći, obletela je čitavu Zapadnu Gruziju. Nije bilo sela, gde nisu znali za silu Velikomučenika Georgija, nevidljivo prisutnog u ilorskom hramu. Tu su mnogi dobijali isceljenja, posebno od duševnih bolesti i onog stanja, koje se naziva demonskom posednutošću.
U vreme progona, kada je hram Svetog Georgija bio zatvoren, hodočasnici nisu prestajali da dolaze do njegovih zidina, a žitelji tog mesta su sa rizikom po sebe, čuvali ikone Velikomučenika, i kada je hram ponovo bio otvoren, doneli ih u crkvu.
Mnoštvo hodočasnika iz Megrelije dolazilo je na poklonjenje Svetom Georgiju, posebno u periodu od Pashe do Pedesetnice.
Jednom je u Ilori stigla žena iz Tkvarčelija sa molbom da pođem, da pričestim njeno dete. Uzeo sam Svete Darove i otišli smo u grad, koji se nalazio u planinama. Put je bio kao petlja, koja je obavijala planine. Sva okolina se utapala u zelenilu. Prvi put sam bio u Tkvarčeliju; on se nalazi na nekoliko zaravni, širokih planinskih livada, koje se uzdižu jedna nad drugom. Nekada je ovde bilo malo naselje, ali su tu pronašli zalihe uglja, i selo je postalo radnička varoš, a zatim brzo porasla u grad. Govorili su da je reka Galizga, koja protiče pored Tkvarčelija, ranije bila providna i čista, poput suze. Stariji su govorili: „U Galizgi je pola vode, a pola ribe.“ Sada se ona pretvorila u crni, mrtvi potok, gde ispiraju ugalj. Tamo nema života, kao u Mrtvom Moru u Palestini.
Mnogospratni domovi u Tkvarčeliju, izgrađeni su po modelu, nalik jedni na druge, poput blizanaca ili odraza u ogledalu jedno i istog lica. Popeli smo se na treći sprat i ušli u sobu. Muškarac, suprug moje saputnice brzo se pozdravio sa nama i izašao. Ne krevetu je sedelo dete, naslonjeno na dušeke. Kada sam ga pogledao, srce mi je zadrhtalo, setio sam se ikone „detinjstvo Jovana Krstitelja“: strogi, čak veličanstveni lik bio je prisutna u tom desetogodišnjem dečaku, kao da nije bolestan, prikovan za postelju neizlečivom bolešću, već da je carević, koji prima goste. Dete je bilo slepo. Majka, i sama medicinska sestra, rekla mi je da su mu nakon tri godine otkrili vodu u mozgu; lekari su rekli da neće još dugo živeti. „U domu smo, govorila je ona, imali ikonu Kazanske Majke Božije, blagoslov od roditelja. U sobi, gde je ležao moj sin, pala sam na kolena i predstavila sebi ad stojim pred ikonom Majke Božije. Počela sam vatreno da se molim da moj sin ne umre, da mi Gospod pošalje drugi krst, samo ne smrt sina. I čudo se dogodilo. Moj sin je ostao da živi, ali je osuđen da ceo život provodi u postelji: oslepeo je i oduzele su mu se noge. Idem za njim, kao za bebom. Pitao sam, verovatno neumesno i grubo: „A da ste znali da će vaš sin biti ovakav stradalnik, da li bi se molili za njegov život?“
Ona me pogledala kao sa prekorom i rekla: „On je moja sreća, ljubim ga više od svega na svetu, mi se molimo zajedno. Kada sam na poslu, onda razmišljam: kako bi što pre prošlo to vreme, da pobegnem svome sinu. Sa mužem se menjam pored postelje deteta; on takođe ljubi sina, ali ne veruje, i za njega je detetova bolest još veća žalost, nego meni. Moj sin ponekada govori mužu: „Zašto se ne molim sa tobom, kao sa mamom'“ On odgovara: „Ti se moli, a ja ću te slušati.“ On ne veruje, ali je uman čovek, i ne želi da otruje svog sina otrovom neverja.“
U svom životu sam video velike podvižnike i starce, ali usuđujem se da kažem da sam osetio sličnu blagodat u tom desetogodišnjem slepom detetu. Njegova mati mi je rekla da se on neprestano moli: drugi život on nema.
Ispovedio sam i pričestio dete. Govorio sam mu o Isusovoj molitvi, o knjizi koja se zove: „Kazivanja bogotražitelja svom duhovnom ocu“.[4] Pažljivo me je slušao. Na licu mu je bila radost, tiha i duboka radost od Pričešća. Mene je porazio i ton njegovog glasa. Obično deca govore emocionalno, kao da žure da podele ono što misle, što su videla; a on je govorio sa spokojstvom i čvrstinom, kako obično govore ljudi koji su prošli dug životni put. To je bilo dete – Mučenik i u to isto vreme izabranik Božiji, mislim, najsrećniji od svojih vršnjaka.
Video sam u svom životu blagodatnu decu, bukvalno obeleženu posebnim znakom. Neku od njih Gospod uzima Sebi u detinjstvu, da se ne bi isprljali u blatu ovog sveta. Video sam jedno umiruće dete: upao je u lonac sa ključalom vodom i dobio smrtonosne opekotine. Dete je imalo tri ili četiri godine. Do tada majka ga je često dovodila u crkvu radi Pričešća. On je umirao u teškim mukama, ali nije vrištao, nije plakao. Kada sam mu prišao, zadao mi je neočekivano za mene pitanje: „Zašto dobra deca umiru rano?“. Odgovorio sam: „Zato što ih Anđeli čekaju da bi ih uzeli sebi“. Zatvorio je oči i učinilo mi se da se tiho osmehnuo na moje reči.
Čitao sam kod jednog Svetitelja, da Gospod prima obraćanje čoveka u svako vreme, ali da je najbolju uzrast za duhovni život – detinjstvo, kada je duša meka, kao vruć vosak. Zato je najbolji uzrast za Isusovu molitvu – rano detinjstvo: što se ranije dete nauči njoj tim bolje. Već nad novorođenim detetom treba čitati tu sveštenu molitvu. Dete je bliže duhovnom svetu od nas. Ono što mi pokušavamo da shvatimo razumom, dete neposredno oseća i kao da upija u sebe. Neki roditelji smatraju da dete treba da sazri, da bi ga učili hrišćanstvu. To je velika greška. Duša deteta poseduje sposobnost posebnog duhovnog znanja i duhovne pronicljivosti, kasnije ona gubi taj dar i postaje nalik na mlado nežno stablo, koje postepeno zadobija grubu koru.
Postoji predanje da je Sokratu došla majka sa detetom i pitala ga, kako treba vaspitati dete. „Kog je uzrasta?“, pitao je mudrac. „Ima samo dve godine“, odgovorila je majka. „Kasno je; njega već ne treba vaspitavati, već prevaspitavati“, odgovorio je Sokrat.
 
* * *
 
Jednom prilikom su me zvali u Zugdidi na sahranu. Sahrane u Megreliji se smatraju jednim od najvažnijih događaja. Da se oproste se sa pokojnikom i izraze saučešće porodici dolaze rođaci i poznanici, do nekoliko stotina ljudi iz različitih gradova i sela. U Megreliji postoji složeni ritual – oplakivanje pokojnika i njegov pogreb sa veoma izraženim i, ne lišenim neke svečanosti, tragizmom. Ta tradicija ima svoj početak još od antičkih vremena, što je dalo povod drevnim istoričarima da pišu o „kultu mrtvih“ u Kolhidi (Zapadna Gruzija).
Trpeza nakon pogreba, kao i obično, završila se kasno i mene je pozvala jedna verujuća porodica da noćim kod njih, koja do tada nije dolazila sa drugim bogomoljcima u Ilori. Otac porodice je skroman, lak i stidljiv čovek, koji je u mladosti na za mene neshvatljiv način, dospeo u tamnicu u Sibiru i tamo s upoznao sa svojom budućom suprugom. Imali su dvoje dece, od pet i sedam godina. U sobi na nižem spratu, gorela je peć, niko nije želeo da spava, mi smo dugo razgovarali. U to vreme nije bilo duhovnih škola i skoro da nije bilo duhovne literature. Ljudi su se hrišćanskoj veri učili preko priča jednih drugima, hvatajući reči u letu. Razgovor je krenuo o suhomskim podvižnicima. Domaćini su me pitali, zašto je ljudima neophodno da odlaze u planine, šta oni rade tamo. Kao odgovor, počeo sam da im govorim o neprestanoj Isusovoj molitvi, kojom se u bezmolviju bave pustinjaci. Moji radosni domaćini su me molili da im detaljnije objasnim šta je Isusova molitva. Beseda se produžila do ponoći. Činilo mi se da deca već spavaju, ali su se ona, pritajivši se, slušala. Drugi dan ,pred odlazak, domaćica mi je rekla: „Moj sin mi je jutros rekao, da je, čuvši naš razgovor, počeo da izgovara Isusovu molitvu i ponavljao je dugo, dok nije zaspao. On mi je sa divljenjem govorio: „Kako mi je lepo bilo te noći i ujutro, kada sam se probudio, i do sada na srcu osećam radost“. Rastali smo se, kao rođeni. Odvezli su me natrag u Ilori, gde sam zatekao iznenađenje: u auto su stavili punu kesu priloga sa sahrane. U Megreliji se ne sprema meso za trpezu nakon sahrane, tako da smo imali monašku trpezu.
Rekao sam ocu Georgiju (Buliskeriji) tu malu priču o Isusovoj molitvi, a on mi je odgovorio: „Veoma dobro, dete će često ponavljati tu molitvu“.
Pričali su mi i ovaj slučaj. Jedna devojka je putovala u Zagorsk,[5] gde su je starci naučili Isusovoj molitvi, i onda se od tada uvek trudila da ima molitvu u srcu i na usnama. Kroz nekoliko godina se udala, ali i usred svetovnih briga i obaveza, nije ostavljala Isusovu molitvu. Kada se spremala da ostane majka, čitala je molitvu naglas da bi je čulo njeno, još nerođeno dete, da bi se dete u utrobi molilo zajedno sa njom. Nakon porođaja, kada je uspavljivala bebu, izgovarala je nad njom Isusovu molitvu; tada je dete prestajalo da plače i umirivalo se na njenim rukama. U njenoj sobi bilo je nekoliko ikona u svetom uglu, a na suprotnom zidu visile su fotografije i slike. Ona je počela da primećuje da dete često usmerava svoj pogled na jednu stranu – ka ikoni Hrista, Koji sedi na prestolu; dugo i pažljivo je gledalo na taj obraz, kao da je raspoznavalo davno poznato i rođeno. Ponekad je izraz detetovog lica bio takav kao da vidi nekoga u sobi, da želi da govori o tome, ali ne može.
Majka treba da nad glavom svoje bebe čita Jevanđelje i molitve, posebno Isusovu molitvu: to je taj nebeski balzam koji ona izliva na njegovu dušu. Kada dete počne da govori, neka prve reči, koje roditelji neophodno treba da ga nauče, budu ime Isusa Hrista i Isusova molitva.
Prepodobni Jovan Lestvičnik piše da kada se čovek probudi ujutro, prva njegova misao treba da bude o Bogu – time će on osvetiti ceo dan (prineće početak svojih dela Bogu).[6] A detinjstvo je – jutro života.
U detinjstvu se polaže temelj duhovne osnove čoveka. Jedan od Svetih je rekao: „Prva boja kojom se boji odeća, ne ispira se.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Reč je o shiarhimandritu Serafimu Romancovu.
  2. Ham je bio sin pravednog Noja, koji je otkrio golotinju svog oca. Ham je sinonim za neposlušnog i nezahvalnog sina. (1. Mojs. 9, 18-25 – prim. prev.)
  3. Fraza iz priče A. P. Čehova „Pismo učenom susedu“.
  4. Knjiga o umnom delanju nepoznatog autora iz druge polovine XIX veka „Kazivanja bogotražitelja svom duhovnom ocu“; prvi put u Rusiji štampana 1884. godine u Moskvi, a 1911 izdano dodatak njoj.
  5. Sada Sergijev Posad.
  6. Vidi: Prepodobni Jovan, iguman Sinajske gore. Lestvica. Pouka 26. O rasuđivanju pomisli, strasti i vrlina, 104. str. 368

 


<span claARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
<span claO DECI
(O molitvenom životu dece)

ŠTAMPANO IZDANJE

 Knjiga: Arhimandrit Rafail (Karelin) Na puti iz vremeni v večnostь. Vospominaniя
 Izdato: 2008.
 Blagoslov: Po blagosloveniю episkopa Saratovskogo i Volьskogo LONGINA
 Mesto: Saratov
 Izdaje: Izdatelьstvo Saratovskoй eparhii

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 05. avgust 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Prevod: Stanoje Stanković

 Izvornik: http://www.eparhia-saratov.ru
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *