NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » O ČITANJU SVETOGA PISMA I SVETIH OTACA

O ČITANJU SVETOGA PISMA I SVETIH OTACA

O ČITANJU SVETOG PISMA
I SVETIH OTACA

 
Da bismo čitali Sveto Pismo i svete Oce moramo najpre da imamo istu veru kao sveti Oci. Zato je istinski početak svega upoznavanje sa osnovnim hrišćanskim učenjima, onim što i daje snagu i jednomislenost svim Ocima. No, spasenje sa kojim se upoznamo i u koje poverujemo mora se razviti, osećati, videti u sebi, jer je bez toga vera mrtva. Kako to učiniti? Sledeći svetim Ocima! Jedini put spasenja je sleđenje savetima svetih Otaca. Treba znati da Oci svesno grade jedan na drugom. Njihovo je stvaralaštvo u tome što oni učenja svojih prethodnika primenjuju na sebi i svom vremenu, te istinu nepromenjeno prosleđuju dalje – istinu koju i mi moramo primeniti na sebi.
Istinsko pravoslavno obrazovanje se danas odvija u manastirima sa duhom svetosti i iskusnim starcima, parohijama na čelu kojih je sveštenik koji ne odobrava grehe svoje pastve, već je stalno bodri na viši duhovni život, te u bogoslovijama starog kova sa učiteljima koji svoju veru žive, što je sve danas veoma retko.
Glavno zanimanje novoobraćenog hrišćanina, kao i iskušenika u keliji, treba da bude proučavanje Evanđelja. Sveto Pismo čuva se na za to naročito određenom mestu u našem obitavalištu, a i noseći ga prema njemu se moramo odnositi sa poštovanjem. Čitanju treba da prethodi skrušena molitva, puna vere i ljubavi prema Hristu, da nam Gospod otvori duhovne oči i ispuni srce blagodaću, da osetimo i shvatimo istinu i život napisanih reči. Drevni hrišćanski običaj je da se pre uzimanja Knjige ruke operu, te da žene za vreme čitanja imaju pokrivenu glavu, a muškarci otkrivenu. Sveti Oci preporučuju čitanje u osami, stojeći ili klečeći. Ono treba da bude uporno, i da se čita što je moguće više, tako da nam se um, kako kažu, kupa u Svetom Pismu. Počinje se postojanim učenjem zapovesti datih u Matejevom i Lukinom Evanđelju. Otvarajući sveto Evanđelje, budi svestan da ćeš po odnosu prema njemu biti suđen, da će to odrediti tvoj večni udeo. Njime ćeš saznati kakva je Božija volja i koliko si udaljen od nje. Učenje zapovesti je neodvojivo od njihovog izvršavanja. Izvršavanjem evanđelskih zapovesti i ostali delovi Pisma postaju lakše razumljivi. Sveto Pismo nije tek knjiga, već život, i možemo ga pojmiti jedino ako ga živimo. Čini da bi razumeo! Sa Pismom upoređuj i ocenjuj ne samo svoje postupke, već i misli i želje. Tako se stiče trezvenost. Uzmi jednu vrlinu i neka njeno ispunjavanje bude tvoja glavna dnevna dužnost. Kad ti ona pređe u naviku, osvajanje svake sledeće vrline će biti lakše i lakše, sve do poslednje. Ugledajmo se na Presvetu Bogorodicu koja reče: „Neka mi bude po reči tvojoj“ (Lk 1:38), koja „čuvaše sve reči ove i slagaše ih u srcu svojemu“ (Lk 2:19), i koja i nama zapoveda: „Što god vam reče učinite“ (Jn 2:5).
U Pismu je opisano poreklo, smisao i svršetak svega i svakoga. Pošto je ono sveta istorija celog sveta, osobito Naroda Božijeg – Crkve, istorija ovaploćenog Boga Slova, zbirka brojnih žitija, pošto mu je svaki delić povezan sa našim životom, ono nam nikada ne može dosaditi. Dok ga čitamo, sam Hristos govori svakome pojedinom od nas, a čitanjem mi se molimo i pričamo sa Njim. Čitanje Pisma usredsređuje naš rastreseni um i, ako se trudimo na očišćenju od strasti, daruje znanje o Bogu. Sve što nedostaje našoj duši i duhu, kao i odgovor na svako moguće pitanje nalazi se u Pismu, a ako ga ne možemo naći, pribegnimo pomoći Otaca. U Pismu nema ništa nevažno, svaka reč je večna istina, pa se ono prvi put obično pročita brzo, a zatim sve sporije i sporije. Svaka pročitana reč je seme bačeno u našu dušu, i ono neprimetno i polagano prelazi u prirodu duše, čisteći nas, osvećujući i preporađajući. Jer, svaka reč Pisma je reč Božija i ima moć da leči i telesna i duhovna obolenja. Sve od apostolskog doba pa do ovih naših poslednjih vremena, Sveto Pismo je služilo i služi kao oružje za izobličavanje lažeučenja i kao čuvar prave vere.
Poučavati druge Pismu i tumačiti ga pre no što steknemo očišćenje je zabranjeno, jer bi tako govorili bez Duha, sami od sebe, te ispali mudri u svojim očima, podležući kletvi iz Pisma (Is 5:21; Prič 26:12). Svojevoljno razumevanje božanske knjige prati postanak svake jeresi. Postoje izvesni demoni koji nam, dok smo još početnici, tumače Sveto Pismo. To najviše vole da čine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su učili svetske nauke, da bi ih, varajući ih malo po malo, bacili u jeres i bogohulstvo. To bogoslovlje, bolje reći bogoborstvo, prepoznaćemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj nečistoj radosti koja se u tim trenucima javlja. Zato je obavezno i čitanje tumačenja od svetih Otaca, prvenstveno blaženog Teofilakta ili beseda svetog Jovana Zlatousta, čime se izbegavaju naša olaka objašnjenja. Jedino onim koji dostignu duhovno savršenstvo Gospod otkriva duhovni smisao Božije reči. Otačka tumačenja i uopšte sve njihove spise naročito mrze jeretici svih vremena: spisi Otaca otkrivaju pravi smisao Svetog Pisma, koji bi neprijatelji istine hteli da unakaze radi utvrđivanja svojih lažeumovanja. Jeresonačelnik Evtihije je, želeći da razdvoji nerazdvojivo, na jednom saboru lukavo rekao: „Sveto Pismo treba više poštovati nego Oce“. Pravoslavna Crkva, naprotiv, uči svoja čeda da se u svemu povinuju otačkim uputstvima, zadržavajući ih od gorde svojevoljnosti i drskosti prema reči Božijoj, te samim tim Ona dokazuje svoje duboko poštovanje prema Svetom Pismu.
Pratimo kako su povezana čitanja iz Starog i Novog zaveta na službama Božijim, koristimo pravoslavne unakrsne upute koje povezuju različite delove Svetog Pisma, gledajmo na svakoj stranici Hrista. Ipak, budimo svesni da nikada nećemo moći sve razumeti i prodreti u sve dubine božanstvene Reči. Srazmerno čistoti duše, javlja joj se Bog, otkrivajući joj Božiju reč, koja je za plotske oči prikrivena neprozirnom zavesom ljudske reči. Dok su zapadni naučnici, nadahnuti duhom bezakonja i prelesti, iseckali Pismo na komadiće, baš kao što su njihovi očevi – mučitelji hrišćana – sekli svetitelje, pravoslavni Knjigu posmatraju kao nerazdeljivu celinu. Dok prvim više ništa nije jasno i sve im postavke bivaju ubrzo oborene, drugim Bog sve potrebno razjašnjava i potvrđuje ih u veri. Mi čitamo uvek u zajedništvu sa svim članovima Tela Hristovog, po svim krajevima sveta i kroz sva pokolenja. Živeći po Pismu, biće nam lako i da pamtimo njegove stihove, koji inače teško ostaju u srcu. Učenje Pisma naizust je beskorisno i štetno ako to nije propraćeno životom po njemu.
U duhovni život i borbu postepeno se uvodi osnovnim savetima svetog Teofana Zatvornika ili svetog Ignjatija Brjančanjinova ili svetog Tihona Zadonskog, kao nama vremenski najbližih i najrazumljivijih, a i stoga što se kod njih mogu naći iscrpni odgovori na najrazličnija pitanja. Posle ovakvog utvrđivanja možemo početi i sa laganim (!) čitanjem otačkih saveta za teže podvige, svetih ave Doroteja, Teodora Studitskog, ave Varsanufija i Jovana Proroka (počev od 216. odgovora), Jovana Lestvičnika, Jefrema Sirina, i Jovana Kasijana. Tek posle izvesnog vremena može se preći i na dublje duhovne knjige – Dobrotoljublje, egipatski (skitski) Otačnik, dela svetog Simeona Novog Bogoslova… Nije dovoljno pročitati samo jednu ili dve knjige: ta, i pčela ne skuplja med sa jednog ili dva cveta, već sa mnogih. Tako jedan otac poučava veri i pravilnom mišljenju, a drugi poslušnosti, smirenju i trpeljivosti, jedan samounižavanju i ljubavi prema Bogu i bližnjem, a drugi tihovanju i molitvi.
Mada svi pravoslavni borci, bilo kaluđeri ili mirjani, poletarci ili iskusni, vode jedan te isti duhovni život, ipak nisu ni sve podvižničke knjige za svakoga – jedni su saveti za otšelnike, drugi za monahe u opštežiću, treći za mirjane; jedni su za početnike, drugi za veštake.
Vrlo je važno i znati da upražnjavanje umno-srdačne molitve postaje moguće jedino u uslovima monaškog poslušanja, sa iskusnim duhovnim rukovođom! Oci su priznavali monaško poslušanje za osobit dar Svetoga Duha, koji brzo dovodi do svetosti. Poslušanje može izvršiti jedino Bog, odnosno oni ljudi koji prime taj dar odozgo. No podvig punog poslušanja kod iskusnog duhovnog nastavnika (koji „vidi u dušu“) nije dat našem vremenu, čak ni u manastirima. Osam vekova posle Roždestva Hristova, crkveni sveti pisci su počeli da se žale na nestajanje duhovnih rukovođa i na pojavljivanje mnoštva lažeučitelja. Što je više vremena prolazilo od javljanja na zemlji Božanstvene Svetlosti, to se povećavao nedostatak istinitih nastavnika, povećavalo se obilje lažeučitelja. Oci su već tada zapovedili da se zbog nedostatka nastavnika obratimo ka čitanju otačkih spisa. Ali, šta uopšte znači monaška vrlina poslušanja? Ona je priznanje ljudskog razuma palim i zatim – njegovo odbacivanje silom vere. Mada je rukovođa gotovo svugde nestalo, suština poslušanja ostaje! Nama su, kako kažu svi pozniji sveti Oci, za rukovođenje dati Sveto Pismo i otački spisi. Rukovođenje tim spisima teče daleko sporije, slabije; na tom putu je daleko više spoticanja: knjiga napisana na hartiji ne može zameniti živu knjigu čoveka. Na našem putu je od koristi i savet bližnjih koji se i sami rukovode spisima Otaca. Naš današnji podvig je povezan sa mučeništvom sličnim Lotovom mučenju u Sodomu: i mi se mučimo odasvud okruženi umovima koji su pogazili vernost istini i stupili u bludnu vezu sa lažju, koji su se zarazili mržnjom protiv bogonadahnutih spisa, naoružavši se na njih hulom, klevetom i paklenim osmejkom.
Svako pitanje Oci rešavaju. Ali, moramo im pristupati sa strahom Božijim i smernošću, kao Učiteljima – da bismo od njih učili, pošto su oni tačno ono sve što mi nismo. Zato se moramo osloboditi samovolje, te biti krajnje podozrivi prema svojoj ispraznoj i svetovnoj mudrosti. U svakom trenutku moramo biti svesni da je Ocima otkrio istinu sam Bog, te da mi nismo tu da ih sudimo, niti da ih ocenjujemo merilima koja važe za ogrehovljene ljude. Često ono što se kod njih čini kao nepoštenost, samoljublje, nasilnost ili ludost jesu tajni putevi Duha Božijeg, koji se iskažu kao najuzvišenije poštenje, najistančanije čovekoljublje i najdublja premudrost.
Mi nipošto ne smemo usvajati tek golo znanje – učiti podatke, već prvenstveno od Otaca učiti kako da pobeđujemo strasti, jer ovo vodi spasenju, a prethodno pogubljenju. Znanje nadima! (1 Kor 8:1) Sticanje pukog znanja lišava čoveka blagih plodova: smernosti, pobožnosti, krotosti, straha Božijeg. Sledstveno, čitanje dogmatskih knjiga za početnike nije dobro, pošto one um uzvišuju, tako da se prvo moraju čitati žitija i saveti Otaca koji um unižavaju. Briga za spasenje sopstvene duše učiniće nas izvanredno pažljivim: nateraće nas da i najprostije tačke godinama razmatramo, ulazeći tako u njihovu srž. Ova pažljivost nedostaje savremenim izučavaocima Otaca.
Sveti Oci ne dovode svoga čitatelja u zagrljaje ljubavi ni na visine viđenja – dovode ga do razmatranja svoga greha, svoga pada, do ispovedanja Iskupitelja, do plača nad sobom pred milosrđem Sazdatelja. Oni nas najpre uče kako da obuzdamo nečista stremljenja našeg tela, da ga učinimo lakim, sposobnim za duhovnu delatnost; potom se obraćaju ka umu, ispravljaju njegov način mišljenja, njegov razum, čisteći ga od misli koje usvojismo po našem padu, zamenjujući ih mislima obnovljene prirode čovečije, živo izobražene u Evanđelju. S ispravljenjem uma sveti Oci se brinu o ispravljenju srca, izmeni njegovih navika i oseta. Očistiti srce je teže nego očistiti um: um, ubedivši se u pravednost novog mišljenja, lako odbacuje staro, lako usvaja sebi novo; no zameniti naviku navikom, svojstvo svojstvom, osećanje drugim osećanjem, osećanjem suprotnim, – to je trud, to je naporan otegnut rad, to je borba neverovatna. Ljutinu te borbe Oci izražavaju ovako: „daj krv i primi duh„.
Uistinu je neophodno znati šta da mislimo i osećamo prema pojmu umne molitve, božanskog viđenja, oboženja i drugih duhovnih stanja na koja nailazimo čitajući o životima svetih. Međutim, nerazumna je i neispunjiva želja da i mi odmah postignemo takva stanja. Mi žitija svetih čitamo da bi uvideli sopstvenu duboku nemoć i ogrehovljenost, te se tako smirivali. To je najniža stepenica na kojoj moramo početi. Iz prekorevanja sebe zbog udaljenosti od istinske svetosti, u srcu se rađa mir i spokoj. Treba stalno sebi da ponavljamo: O kakvoj svetosti čitam i čak i druge tome učim, a sam ništa ne postižem i ne napredujem. To je zdrav podstrek na poboljšanje života, no nezdrava je pomisao da i mi moramo isto smesta zadobiti i činiti. Mi promislom Božijim nemamo vrline odmah na početku. Božansko sazrcanje, oboženje jeste cilj podvižništva, dok je delanje, duhovna borba – put, i upravo o tome putu govori najveća većina otačkih spisa, a ne o konačnom cilju. I to samo nam govori da treba biti strpljiv i lagano, postepeno napredovati.
Neprijatelj spasenja nas nagovara da vrline tražimo pre vremena, da ih ne bismo mogli dobiti kada bi došlo pravo vreme. Tako se kod početnika koji čita svome stanju neprimerene knjige – o najuzvišenijem i najstrožem življenju, dešava da usled taštine u mašti stvara sliku savršenog života, punog najodvažnijih podviga. Želi, naime, nagovaranjem lukavoga, da brzo postigne uzvišen život bez prethodnog temeljitog proučavanja i ispunjavanja evanđelskih zapovesti. Nečastivi mu namerno ne postavlja nikakve zamke, da bi ga uljuljkao u lažnoj bezbednosti, a i samo sladostrašće proizvodi u srcu lažne utehe i naslade. Neumerene prohteve obično prati i izuzetna kritičnost prema svemu što ne odgovara visokim merilima koje početnik sam postavlja po uzoru na ono što pročita u svetiteljskim knjigama. On neprestano negoduje u srcu, ako je iskušenik zbog nepravilnosti u manastiru i slabosti svoga duhovnog rukovođe, a ako je obraćenik zbog propusta u svojoj parohiji i sveštenikovih mana. Početnička revnost nije uravontežena bolovanjem (plačem) srca, iskustvom teškoća duhovne borbe i smirenjem koje uz njih dolazi, ako je borba ispravna. Neko vreme početnik uspeva da održi svoja visoka merila, a potom sledi dubok pad i otrežnjenje, kao i šaputanja lukavoga, koji je sve i ispleo, da je ovaj neiskusni borac nedostojan i dobar jedino za smrt ili grehovni način života.
Neumereno revnosne poletarce, dakle, đavo vara brzom slikom savršenstva, ali druge sputava konopcima pređašnjeg, grehovnog života. Već na samom početku udara na njih svom svojom silom, da bi ovi tako odustali od pravog puta. Tek ako se dokaže nepokolebivost njihove odluke, on se povlači. Nažalost, danas nepomenik ne mora ni previše da se trudi – visokoumne početnike ubeđuje da je njihov način života zapravo sasvim u redu. Mnogi današnji obraćenici hoće da spoje duhovnost sa ugodnošću, sa samozadovoljnim životom, nastojeći sve o veri odmah da shvate svojim umovima zaglupljenim savremenim obrazovanjem. I oni koji poučavaju veru treba da znaju da u svetovnom raspoloženju, gde nema straha Božijeg, ma kakva stvar da se kaže neće prodreti do dubine duše i proizvesti duboko osećanje vere i posvećivanje njoj. Umovanje o veri u takvim okolnostima prikladno je nazvano „teologija sa cigaretom“, „teologija uz čašu vina / čašicu rakije“, „bogoslovlje na pun želudac“, „pankerska patristika“. Nepoznavanje bolovanja (plača) srca, istinske duhovne borbe, i jeste uzrok današnje lakoumnosti i plitkosti u proučavanju svetih Otaca. Najpre treba izaći iz svetovnog raspoloženja i duha, tačno uviđajući kakav je i šta je, pošto je nemoguće mešati sveto i svetovno, svetlost i tamu. Bežimo od „uobičajenog“ načina života, od sujete, samougađanja, prilagođavanja sredini, površnosti, neozbiljnosti. Ne učinimo li tako, ili će nam sveti Oci biti tuđi, ili ćemo njihovo učenje prepravljati da ga prilagodimo sebi. Mi ne smemo iz otačkih spisa izabirati ono što nam se sviđa i odbacivati ili „zaboravljati“ ono što nam ne odgovara, iz ma kakvog razloga (danas je najčešći „ekumenska ljubav“ i „delimična zastarelost“ Otaca), jer tako postajemo jeretici (doslovno: „izbirači“, od grč.αιρεομαι – izabirati).
Još jedna stvar je od izuzetne važnosti, a za nju danas malo ko mari. Čitanje jeretičkih knjiga i obraćanje i najmanje pažnje na njihovo učenje je težak greh protiv vere, greh uma koji boluje od gordosti i zatim odbacuje breme poslušanja Crkvi, uma koji traži bezumnu i grehovnu slobodu. Sveti Oci su zapovedili da se istinskim duhovnim nastavnikom smatra samo onaj, koji u svemu sledi učenju crkvenih Otaca i njihovim spisima posvedočava i zapečaćuje svoje učenje. To isključuje sve prelesne katoličke molitvenike, kao i naizgled besprekorne koptske podvižnike posle 5. veka, da ni ne govorimo o kakvim drugim „duhovnim ljudima“.
Dodatni razlog nerazumevanja Otaca je i loše poznavanje drevnih jezika i tadašnje retorike, načina izražavanja. Oštar prekor nekog oca uzima se kao osuđivanje; podsmešljivo kazivanje za nešto doslovno; upozorenje za gnušanje; književno preterivanje kao nešto prirodno rečeno ili pak potcenjivanje… Zaključak o celoj ličnosti nekog Oca brzopleto se izvodi dosta puta iz jednog njegovog pisma, iz nejasnog odlomka nekog istoričara ili letopisca. Samo neka od „dostignuća“ savremene nauke su, na primer, da je većinu spisa svetog Makarija Velikog napisao mesalijanski jeretik, da je „pseudo-Dionisije“ (zapravo učenik onog apostola – Pavla – koji se uzdigao do u treće nebo) bio proračunat krivotvoritelj knjiga i monofizitski jeretik; da je dubokoumno i savršeno pravoslavno žitije prepodobnog Varlaama i Joasafa, koje je sačinio sveti Jovan Damaskin, prepričana budistička pripovest; da sveti Dimitrije Velikomučenik nije bio vojvoda solunski, već đakon iz Sremske Mitrovice; da sveti papa Markelin uopšte nije bio mučenik; da je Grigorije, duhovni sin prepodobnog Vasilija Novog, koji je pisao o vazdušnim mitarstvima i viđenju Strašnog Suda, zapravo neko blizak bogomilima, a da prepodobni Vasilije Novi nije ni postojao… Potkrepljujući ove svoje pronalaske izučavaoci nude smešno nemoćne „dokaze“, kojim najčešće razotkrivaju nepremostivu udaljenost od svetlosti pravoslavnog učenja i dah paklene posednutosti, a uklanjaju im se samo izuzetno lakoverni. Time naučnici dokazuju kako su sposobni za „samostalno“ mišljenje, te proslavljaju svoje ime. Potomci mučitelja i dalje sude svetiteljima, jer osećaju da ih ovi i iz groba, odnosno sa onog sveta, ugrožavaju, mada su se prestavili pre više stotina ili hiljada godina.
Što se tiče čitanja Slova Božijeg, psalama, žitija i drugog u hramu, evo i za to nekoliko otačkih saveta: Čtec treba da stoji pravo, sa rukama spuštenim pored tela, i da čita razumljivo, razgovetno. Čitati treba prosto, sa strahopoštovanjem, u jednom tonu, uzvišeno, bez izliva sopstvenih čuvstava kroz prelivanje i izvijanje glasa. Želja da se onima koji stoje u hramu predoče sopstvena čuvstva, znak je nadmenosti i gordosti. Ne treba preko mere i nedolično vikati, u taštom zanosu. Naprotiv, čitati treba glasom prirodnim, bez otezanja koje opterećuje sluh i svest, da bi naša žrtva Bogu bila blagoprijatna, da ne bi ispalo da Bogu prinosimo samo „plod usana“ (Jev 13:15), dok plod uma i srca prinosimo sopstvenoj taštini, pri čemu i „plod usana“ Bog odbacuje kao „nečistu žrtvu“.
 


 
Ovaj napis je sastavljen iz pouka: svetog Jovana Zlatousta, prepodobnog Jefrema Sirina, prepodobnog Makarija Velikog, prepodobnog Jovana Kasijana, prepodobnog Jovana Lestvičnika, prepodobnog Grigorija Sinaita, prepodobnog Pajsija Veličkovskog, svetog Nikodima Svetogorca, svetog Ignjatija Kavkaskog, svetog Teofana Zatvornika, prepodobnog Nikona Optinskog, svetog vladike Nikolaja Žičko-Ohridskog, prepodobnog Justina Ćelijskog, oca Serafima Platinskog blaženog spomena, episkopa dioklejskog Kalista, te arhiepiskopa etnanskog Hrizostoma.
 
Alen Novalija
   
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *