O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
Sveti Nektarije Eginski
 
UVOD U PITANJE BESMRTNOSTI DUŠE
 
DOKAZI BESMRTNOSTI DUŠE
 
1. Aktivnosti duše kao dokaz besmrtnosti duše
2. Težnje duše kao dokaz besmrtnosti duše
3. Istorijski dokaz besmrtnosti duše
4. Metafizički dokaz besmrtnosti duše
5. Teleološki dokaz besmrtnosti duše
6. Etički dokaz besmrtnosti duše
7. Dobrota Tvorca kao dokaz besmrtnosti duše
8. Ideja o besmrtnosti duše u nama kao dokaz besmrtnosti duše
9. Moralno zadovoljstvo koje se u čoveku rađa od vrlinskog života kao dokaz besmrtnosti duše
10. Ideja večnosti kao dokaz besmrtnosti duše
11. Ljubav prema lepoti, dobru, istini i pravdi kao dokaz besmrtnosti duše
12. Glas savesti kao dokaz besmrtnosti duše
13. Unutarnje otkrivenje Boga kao dokaz besmrtnosti duše
14. Hrišćanski život kao dokaz besmrtnosti duše
15. Religijski dokaz besmrtnosti duše
16. Unutarnji impuls za bogopoklonjenje kao dokaz besmrtnosti duše
 


 
UVOD U PITANJE BESMRTNOSTI DUŠE,[1],[2]
 
„Ja sam Bog Avraamov, Bog Isaakov u Bog Jakovljev. Bog nije Bog mrtvih, nego živih“ (Mt. 22, 32). Ova istina, koju nam otkriva Sveto Pismo, jeste prvo učenje u koje čovek treba da poveruje da bi poznao sebe: ko on jeste, koji je cilj i svrha njegovoga bitovanja u ovome svetu i koje je njegovo naznačenje. Bez (ove) bogootkrivene mu istine, čovek je nesposoban da pozna sebe; jer nedovoljno poznavanje bogootkrivene istine vodi čoveka lažnim teorijama i pogrešnim učenjima, a ovi, pak, dovode do apsurdnih zaključaka. Jer um sam po sebi nesposoban je da pronikne u tajne. Otkrivenje je svetlost koja prosvetljuje i vodi um čovekov u njegovim istraživanjima, uzvodeći ga ka istini. Držeći se te svetlosti, pokazaćemo na dijalektički način da čovek ima besmrtnu dušu…
Da bi filosofija mogla doći do istinitih zaključaka filosofiranje mora biti zasnovano na Otkrivenju (Božijem). Filosof mora verovati da je primio živu dušu od Boga da bi mogao da je pozna. Ustvari, on (uvek) već zna da u njemu postoji nešto što je različito od materije, ali on ne zna šta je to. Da bi taj uvid postao znanje neophodna je vera u bogootkrivenu istinu. Onaj koji filosofira mora najpre poverovati u duhovnu prirodu koja ga čini (u isti mah) i onim koji saznaje i predmetom saznanja, da bi tek tada mogao da teži da u potpunosti pozna tu prirodu. Postojanje žive duše je nesporna činjenica za verujuće, ali je skrivena tajna za neverujuće. Vera je oko duše kojim duša sazrcava sebe i proniče u nevidivo i skriveno. Bog je čoveku otkrio njegovo uzvišeno poreklo i omogućio čoveku da pozna besmrtnost svoje duše da bi ga privukao k Sebi, da bi ga pobudio na vrlinu i uzvodio lestvicom samousavršavanja. Odbacivati bogootkrivenu istinu znači odbacivati naznačenje i svrhovitost sveta, o kojima svedoči Sam sveznajući Tvorac,
Koji nije stvorio ništa što je nesvrhovito. Čovekovo usavršavanje – koje bi, u slučaju da nema žive duše (u čoveku), bilo i besmisleno i nemoguće – neophodno je sa stanovišta naznačenja i svrhovitosti sveta, jer bi bez toga stvaranje čoveka bilo samo besciljna igra.
Neka niko, zato, ne kaže da je čovek veliki (samo) po svom egoizmu. Jer je, uistinu, veliki i duhovan čovek[3], koji je stvoren po obrazu svoga Tvorca i Boga. On je, stoga, bogolik i bogonadahnut i prijemčiv za Božije otkrivenje, i otuda je – zbog svog uzvišenog porekla, gospodstvenosti svoje prirode i karaktera svoje duše – viši od svekolike stvorene prirode. Duh čovekov se uzdiže k Bogu, biva prosvetljavan Božijom svetlošću i, razvejavajući maglu tame materijalnog (u čoveku), poznaje „ono što oko ne vide i uho ne ču, niti uđe u srce čovekovo“ (1. Kor. 2, 9).
Bog obitava i dela u čoveku… Onaj, Koga u sebi ne može sadržati ni sveceli kozmos, obitava mistički u srcu mikroskopskoga čoveka. Ovo zvuči čudno, ali je istinito. Način je mistički, a Božije Otkrivenje se projavljuje kroz sopstvene učinke. Bog je beskonačan i kozmos leži na dlanu Njegove ruke, a čovek je pregršt prašine. Pa, ipak, čovek se uzvisuje iznad kozmosa i iznad Nebesa, i umnim očima sazrcava veličanstvo tvorevine, ispituje i istražuje kozmos svojim umom, otkriva zakone koji upravljaju kozmosom, premerava ogromna rastojanja i dimenzije nebeskih tela, saznaje o specifičnoj težini, čvrstini i količini elemenata od kojih se sastoje nebeska tela, i, uopšte gledano, o njihovoj prirodi, i o privlačenju i odbijanju ogromnih planeta u kozmičkim prostranstvima.
Prosvetljivan Božijom svetlošću, čovekov um se uzdiže ka Tvorcu kozmosa, proučava Njegov karakter i formuliše tvrdnje o Njegovim svojstvima… Prosvetljivan Božijom svetlošću i okrepljivan Božijom blagodaću, čovek se uzvisuje iznad svih nerazumnih priroda i – premda odeven u zemaljsko telo – nadmeće sa prirodom nebeskih Angela…
Božija Premudrost je stvorila čoveka kao vozglavljenje tvorevine da bi on mogao da poima i pozna svog Tvorca i Boga… Čovek je razlog stvaranja sveta. Da, čoveče, Bog te stvori bogom na zemlji. Greh i otpadanje od Boga lišiše te tog znanja. Greh i otpadanje od Boga pomračiše tvoj um, stvoren da sazrcava Boga. Oni te zavedoše na stranputicu i nizvrgoše te u glib strasti, koje pomračiše svetlost obraza (Božijeg u tebi). Da, poznaj da jesi po obrazu i podobiju Božijem, i da imaš besmrtnu dušu koja je naznačena da blagodaću (Božijom) živi večno. Istražuj sebe da bi uvideo i uverio se kolike tvoje aktivnosti i kolika tvoja dela svedoče o besmrtnosti duše.
 
DOKAZI BESMRTNOSTI DUŠE[4]
 
1. Aktivnosti duše kao dokaz besmrtnosti duše
 
Razumna duša čovekova bavi se umnim razmišljanjem, traga za razlogom svoga postojanja, uzdiže se ka ideji Boga i neophodnosti postojanja Boga. Ova razmišljanja, budući mislena, moraju imati i misleni uzrok. Taj misleni uzrok mora biti potpuno različit od svega materijalnog. A budući da svet u kome čovek obitava jeste materijalan, nužno je da poreklo razumne duše dovedemo u vezu sa drugim, nematerijalnim svetom. Ovo nas, pak, obavezuje da priznamo besmrtnost duše kao takve, jer smrt vlada samo nad telesnošću materijalnoga sveta, dok duša, budući da nije sazdana od materije ovoga sveta, nije podložna smrti.[5]
Um se uzdiže do poimanja nematerijalnih stvari. Da je um po prirodi materijalan, on ne bi bio u stanju da poima ideje nematerijalnih stvari. Razumna duša čovekova poseduje ne samo moć traganja za stvarima koje su po prirodi idealne, već i moć idealisanja stvari koje su potpuno materijalne, oslobađajući iste od njihove materijalne koprene i sagledavajući ih kao apstraktne ideje, kao i moć uzdizanja do univerzalnih ideja kroz intuitivno mišljenje.
Duša je svesna sebe i svesna svoga poimanja. Duša proniče i teži da sazna ne samo spoljašnje objekte, već i da pozna sebe samu i svoje aktivnosti, da rasuđuje o sebi i izriče tvrdnje o kakvoti svojih činova i aktivnosti. Duša ne samo da prima u sebe obilje istina, već i sama postaje riznica mnoštva pojmljenih istina: ona poima vrednost tih istina i delovanje tih istina na nju samu. Uz to, duša oseća prirodnu sklonost k natprirodnim istinama i teži da živi duhovnim svetom ovih istina. Ovo svedoči o besmrtnosti duše.
Filosofi vele[6]: sve što je samodejstveno i svagdadejstveno jeste besmrtno. Otuda duša, budući svagdadejstvena u sebi i po sebi jeste besmrtna.
 
2. Težnje duše kao dokaz besmrtnosti duše
 
Razumna duša ima natprirodne, beskrajne težnje. Da razumna duša zavisi od tela i umire zajedno sa telom, onda bi ona nužno bila potčinjena telu i sledila ga u svim njegovim prohtevima. Nezavisnost (duše od tela) bi, u tom slučaju, bila suprotna kako zakonima prirode tako i razumu, zato što bi narušavala harmoniju između tela i duše.[7] Da je zavisna od tela duša bi se potčinjavala telu i sledila ga u svim njegovim prohtevima i željama, dok, naprotiv, duša upravlja telom i nameće svoju volju telu. Duša potčinjava i obuzdava prohteve i strasti tela, i upravlja njima po svojoj volji.Ovaj fenomen je poznat svakom razumnom čoveku, i ko god je svestan svoje razumne duše svestan je gospodarenja duše nad telom. Poslušnost tela duši, kada ga ova vodi ka samoporičućem žrtvovanju u ime njenih uzvišenih ideja, jeste dokaz gospodarenja duše nad telom. Vlast duše (nad telom) i dušino žrtvovanje njenog tela do smrti u ime njenih načela, ideja i stavova bilo bi, pak, potpuno neshvativo da duša umire zajedno sa telom. Smrtna duša nikada ne bi mogla da se uzdigne do takvih visina i nikada ne bi mogla da preda sebe na smrt zajedno sa telom u ime besmislenih apstraktnih ideja, budući da za smrtnu dušu nijedna uzvišena ideja i nijedna uzvišena hrabra misao tada ne bi imala nikakvoga smisla. Stoga, duša koja je sposobna za takve stvari mora biti besmrtna[8].
 
3. Istorijski dokaz besmrtnosti duše
 
O besmrtnosti duše svedoči univerzalno verovanje svih naroda u njenu besmrtnost. Istorijske činjenice pokazuju da čitav ljudski rod veruje u život posle smrti[9]. Mi ovu nadu srećemo kako kod varvarskih i divljačkih, tako i kod civilizovanih naroda. Činjenica da su ljudi svih vremena, svugde i na svakom stepenu razvoja prihvatali ideju života posle smrti i imali nadu u njega jeste dokaz čovekovog najdubljeg uverenja u besmrtnost sopstvene duše. Ova nada u besmrtnost zri u čvrsto uverenje i razvija se do te mere da sve moralne aktivnosti čovekove počinju da izviru upravo iz ovog uverenja. Ovaj fenomen bi bio nemoguć da je verovanje u besmrtnost duše tek puki izraz čovekove egoistične želje, da nije zasnovano u samoj prirodi ljudskoga duha i da ne izvire iz dubina čovekovih. Mudraci svih doba govore o besmrtnosti duše.
Zdrava filosofija je uvek odbacivala učenja onih filosofa koji su, u različitim epohama, zastranjivali u epikurejstvo. Negirati besmrtnost duše znači pripisivati krajnje ozbiljnu grešku Božijoj Premudrosti što je uopšte utisnula jednu takvu iluziju, jednu takvu himeru[10] u srce čovekovo. Da čovek nije besmrtan, on ne bi imao razumnu dušu, niti bi bio u stanju da uopšte zamisli besmrtnost.
 
4. Metafizički dokaz besmrtnosti duše
 
O besmrtnosti duše svedoči i istraživanje moći i osobenih svojstava duše. Jednostavnost duše i nematerijalnost njene substance ukazuju na njenu besmrtnost. Takođe, njena samosvest, njena moć slobodnoga izbora i samosuštnosti (autexousion), kao i njena sloboda za saznanje ukazuju na to da duša pripada duhovnom svetu. Zatim, njena težnja da se približi beskrajno savršenom Biću, njena imanentna svrhovitost (entelechia), i neprekidna aktivnost njenog duha pokazuju da je duša živi entitet koji u sebi nema razloga da umre, niti da se rasprši niti da nestane. Sve ovo, stoga, svedoči da duša opstaje i posle svog odvajanja od tela i da je besmrtna.
Platon dokazuje besmrtnost duše, pre svega, njenom jednostavnošću i nematerijalnošću njene substance. A u vezi sa odlaskom duše iz ovoga sveta, Platon objašnjava da prilikom smrti čovekove, umire njegov smrtni deo, a da se besmrtni deo njegov udaljava od smrti, ostajući ceo i neuništiv: „Nema sumnje, dakle, da je duša besmrtna i neuništiva“[11].
 
5. Teleološki dokaz besmrtnosti duše
 
Razumna duša čovekova – budući jednostavna i (sačinjena) od nematerijalne substance, i imajući takva svojstva za sopstveni razvoj, usavršavanje i dostizanje krajnje svrhovitog cilja – mora biti besmrtna.
Ako je čovekova duša smrtna, radi kog cilja, onda, čovek ima takva uzvišena svojstva, takve moralne moći, takvu prijemčivost za uzvišeno, takve beskrajne težnje i čitav svoj duhovni i moralni život? Ovaj problem je rešiv isključivo ako se prizna besmrtnost duše. Bez priznavanja besmrtnosti duše, događaji čovekovog duhovnog i moralnog života ostaju nerešiva zagonetka, a čovekova borba u sopstvenom etičkom i duhovnom životu ostaje borba bez pobede i stremljenje bez cilja.
 
6. Etički dokaz besmrtnosti duše
 
O besmrtnosti duše svedoči i težnja duše k najvišem dobru. Pod najvišim dobrom podrazumevamo ono krajnje dobro, koje je suštinski i istinski više od svih ostalih dobara, i u kome čovek može pronaći svoj etički spokoj, apsolutni mir duše i duhovnu radost, kroz koju se njegova duša preispunjava neiskazivoga umilenja. To krajnje dobro jeste najsavršenije dobro, punota dobara, u kojoj svaka čežnja biva zadovoljena i svaka nada ispunjena. To najviše dobro jeste Carstvo Božije, koje je duhovna zajednica, zajednica Boga i ljudi, i čovekovo učešće u svetosti, ljubavi, blagodati i blaženstvu Božijem. Carstvo Božije jeste ono za čim čovek žarko čezne i traga, za šta se bori tokom čitavog svog života na zemlji, žrtvujući sva dobra ovoga sveta da bi se nasladošćivao Carstvom Božijim. Ali, iako čovek žrtvuje sve da bi zadobio to najviše dobro, on, ipak, (u ovom životu) tek delimično opituje etičku sreću (Carstva Božijega), zato što mu, sve vreme njegovog zemaljskog života, vlast đavola priređuje bezbrojne razloge za žalost. Čoveku je nemoguće da u ovome svetu postigne potpuno blaženstvo, zato što spokoj njegove duše i mir njegovoga srca često bivaju narušavani teškim telesnim mukama, uvredama i ožalošćenjima od strane bližnjih, pustošenjima i razaranjima koje donose ratovi, stradanjima od gladi i boleština, užasima zemljotresa, nesrećama koje snalaze njegove srodnike i prijatelje, i, uopšte uzevši, žalostima koje dolaze što od moralnih, što od materijalnih uzroka. Sve ovo ograničava etičku sreću čovekovu u ovome životu, a čežnja za najvišim dobrom ostaje neispunjena. Ali, sama ova čežnja jeste izraz osećanja izvesne praznine u duši koja traži da bude ispunjena, kao i nade u mogućnost potpunog ispunjenja. Ovo nas nužno vodi ka zaključku da će duša, čije beskrajne težnje ostaju neispunjene u ovome svetu, primiti potpuno ispunjenje svojih težnji tek po svršetku ovoga života i po svom ulasku u večni život, gde je najviše dobro i apsolutno blaženstvo.
Čežnja duše za najvišim dobrom se, u ovome svetu i životu, ispunjava tek delimično i, isključivo, u ograničenoj meri, i to ne samo tamo gde vlada zlo, već i tamo gde preovladavaju vrlina i svetost, zato što đavo, i tamo gde su vrline, napada i bori se protiv Carstva Božijeg, sejući kukolj u žito. Razum, stoga, zahteva da priznamo da će se savršeno ispunjenje težnji k najvišem dobru ispuniti tek u budućem životu, gde vladaju apsolutna ljubav, radost i mir (Carstva Božijega). Na taj način, sama žarka želja za najvišim dobrom, s jedne strane, svedoči o tome da će čovek potpuno ispunjenje te svoje želje ostvariti tek u budućem životu dok nas, sa druge, uverava u besmrtnost duše čovekove.
Do istog zaključka dolazimo razmatrajući i pitanje moralnoga savršenstva, kome duša teži kroz disciplinovanje i potčinjavanje tela. Težnja za moralnim savršenstvom jeste izraz unutarnjeg stremljenja razumne duše ka uzdizanju iznad ovog materijalnog sveta ka drugom, duhovnom svetu. Ta težnja svedoči o tome da je čovek naznačen za neprestano uzrastanje koje ima za cilj apsolutno savršenstvo. No, apsolutno savršenstvo se nalazi u apsolutnom životu, a apsolutni život u nadsvetovnom svetu. Otuda nas moralno savršenstvo nužno upućuje na apsolutni život, na besmrtnost.
 
7. Dobrota Tvorca kao dokaz besmrtnosti duše
 
Čitava tvorevina zbori o dobroti Boga, Onoga Koji preobilno obdaruje sredstvima za ostvarenje sreće Svoja slovesna stvorenja. I sreća čovekova bi trebalo da bude potpuna, sve dok čovek raspolaže tim sredstvima i ima na raspolaganju čitav stvoreni svet. Pa, ipak, sreća čovekova je nepotpuna, i svakodnevno vidimo da ljudi ropću i žale se da su nesrećni. Neka beskrajna čežnja ophrvava srce čovekovo, koje – budući teško ranjeno prazninom (koju oseća) u sebi – neprestano teži da istu i ispuni. Čovek se bori za ispunjenje čežnje svoga srca, ali njegovo srce i dalje ostaje prazno. Nijedno od dobara zemaljskih nije dovoljno da ispuni tu prazninu srca čovekovog. Nema utola čežnji čovekovoj, njegovo srce ostaje ranjeno i sreća se udaljava od njega. Razlog ovog neutola nije u samoj prirodi stvari, već u duši čovekovoj, koja, budući besmrtna, ima beskrajne težnje i koja, stoga, poput žednoga jelena, žarko čezne i ište nasladošćenje najvišim dobrom, koje je njen krajnji cilj… Svedobri Bog ne bi utisnuo u srce čovekovo neutolivu čežnju, koja bi čoveka činila nesrećnim, da nije za čoveka namenio i utoljenje te čežnje. A iz toga što ta čežnja ostaje neispunjena u ovome svetu sledi da će ona biti ispunjena po čovekovom odlasku iz ovoga sveta, u budućem životu, gde će čovek živeti srećno i večno. Stremljenje najvišem dobru je, dakle, dokaz besmrtnosti duše[12].
Ako čovek uopšte nalazi ikakvu relativnu sreću na ovoj zemlji, on je pronalazi upravo u ubeđenju da ima besmrtnu dušu i da po okončanju sadašnjega života počinje budući, neprestani i beskrajni, život u kome će se nasladošćivati savršenom srećom. Ako čovek uopšte nalazi ikakvu utehu u svojim životnim stradanjima, on je pronalazi upravo u nadi da će se u budućem životu nasladošćivati najvišim dobrom. Ako na nemirnom moru i u burama iskušenja životnih čovek uopšte nalazi ikakvo mirno pristanište, on ga pronalazi tako što se orijentiše prema besmrtnosti, u kojoj se nalazi najviše dobro… Ako čoveka lišite nade u buduće nasladošćenje najvišim dobrom, čovek postaje najnesrećnije od svih stvorenja, a njegov život noć bez mesečine… Takav čovek bi se, žalostan i slomljen, potucao kroz život, a možda bi, u nastupu očajanja, čak i sam sebi okončao život[13]. Prema tome, nada u nasladošćivanje najvišim dobrom, budući da ima moć utehe, jeste Božanska i kao takva – istinita. Otuda, čovek – nadajući se u uživanje najvišim dobrom – veruje da ima besmrtnu dušu. Bog nas mistički obaveštava o tome i Božija dobrota, koja se projavljuje svugde, uverava čoveka da ima besmrtnu dušu.
 
8. Ideja o besmrtnosti duše u nama kao dokaz besmrtnosti duše
 
Da čovek ima besmrtnu dušu dokazuje i sama činjenica da on u sebi nosi ideju besmrtnosti duše. Čovek dolazi do ideja na osnovu sveta koji ga okružuje. Priroda svakodnevno uči čoveka o smrtnosti svih stvorenja i njihovom potpunom nestanku. Otuda bi ideja smrti i nestanka trebalo da bude čovekov konačni zaključak… Međutim, čovek – uprkos slikama smrti koje gleda svakodnevno – nosi u sebi ideju besmrtnosti. Kako je čovek od ideje smrti došao do ideje besmrtnosti? Kako je počeo da veruje u istinu o besmrtnosti i na njoj zasnovao čitav svoj život? Izvođenje (ideje) besmrtnosti iz (ideje) smrtnosti nemoguće je i, stoga, nesprovodivo. Čovek, dakle, do ideje besmrtnosti nije došao na osnovu prirode. Ideja besmrtnosti je od Boga i samo Bog može čoveku da podari ideju besmrtnosti… Čovek je, dakle, ideju besmrtnosti primio od večnoga Boga. Čovek kao biće koje je kadro da prima darove od Boga ima prijemčivost za darove Božije, i kadar je da poima Boga i Njegovo Otkrivenje. Čovek je ideju besmrtnosti primio i zaimao od Boga, budući da je nije mogao primiti niotkuda drugde. Čovek, dakle, ima prijemčivost za Boga, on poima Boga, imajući duh kojim zajedniči sa Bogom, Koji otkriva Sebe (čoveku). Prema tome, čovek nije bezdušna i bezumna materija, već biće sa dušom i umom, prijemčivo za Božije Otkrivenje. Takvo biće mora imati besmrtnu dušu, jer zajedniči sa Bogom i jer ga Bog poučava i umudruje darom usavršavanja, koji bi bez besmrtnosti bio besmislen. Čovek, stoga, ima besmrtnu dušu.
 
9. Moralno zadovoljstvo koje se u čoveku rađa od vrlinskog života kao dokaz besmrtnosti duše
 
Onaj koji živi vrlinskim životom opituje u sebi zadovoljstvo koje je nepoznato onima koji ne žive vrlinski: na primer, kada olakšava nevolju onima koji su obremenjeni nemaštinom, kada teši nesrećne i čini ih učesnicima svoje sopstvene sreće, kada imajući dve košulje jednu daje čoveku koji drhti na zimskoj studeni… Nasilje nad pravdom pobuđuje ovrlinjenoga čoveka na gnušanje i odbranu pravde. I takav čovek se bori za pravdu, istinu i slobodu. I kada umire, on, u tim poslednjim trenucima, opituje zadovoljstvo koje ispunjava njegovo srce zbog toga što umire boreći se za vrlinu. On se ne brine o sebi, on je ravnodušan prema svom sopstvenom životu, on prezire smrt i brine se isključivo o rezultatu svoje borbe, o svojoj pobedi, o pobedi pravde, o trijumfu istine i porazu laži, o rušenju tiranije, o oslobođenju i raskidanju okova ropstva. Kako je neobjašnjivo ovo osećanje! Ono je nerešiva zagonetka za one koji ne veruju u besmrtnost. Jedino besmrtnost može da nadahne čoveka na besmrtne ideje. Jedino besmrtnost može da otkrije vrednost vrline onome koji čezne za vrlinom… Jedino besmrtnost pobuđuje čoveka na velike žrtve. Ona nadahnjuje vojnike da polažu život za svoju dužnost. Ona podstiče na samoporicanje one koji teže znanju za dobro ljudskoga roda. Ona podiže svete Mučenike u narodima. Ona teši one koji stradaju za vrlinu. Ona uspokojava srce koje je ranjeno nezahvalnošću. Ona podstiče bogate da razdaju svoje bogatstvo siromašnima i siromašne da trpe svoje siromaštvo sa moralnim spokojem. Ona samrtniku daje hrabrost da spokojno iščekuje dolazak smrti. Besmrtnost, govoreći mistički u srcu čovekovom, pobuđuje čoveka na sva njegova plemenita dela.
Moralno zadovoljstvo koje se rađa u srcu čovekovom, stoga, jeste plod besmrtnosti duše, koja je po obrazu Božijem i koja, stoga, nosi u sebi odlike i večnost svog Praobraza. Duša je, dakle, svesna da je besmrtna i zbog toga pobuđuje čoveka na žrtvu radi pravde, istine, lepote, dobra i savršenstva. Besmrtnost, takođe, daje čoveku i hrabrost neophodnu za ispunjavanje njenih zapovesti i nagrađuje ga osećanjem moralnoga zadovoljstva kao jemstvom najvišega dobra što je pripremljeno čoveku. Čovek je, dakle, stvoren za besmrtnost.
 
10. Ideja večnosti kao dokaz besmrtnosti duše
 
Čovek uvodi ideju beskrajnosti u sve što ga zanima. On teži da proširi svoje bitovanje i na sve moguće načine pokušava da postigne taj cilj kome teži… Čovekova borba na zemlji je usmerena na obezbeđenje sopstvene večnosnosti. Čovek čezne i teži da kroz svoja otkrića i dostignuća ostavi za sobom neizbrisive tragove svoga života. Misao o posmrtnoj slavi njegov je najslađi san, koji ublažava muke napora koje ulaže da bi produžio sećanje na svoje bitovanje. Čovek neće da obraća pažnju i namerno zatvara oči pred činjenicom da promeniva priroda ovosvetskih stvari nedvosmisleno i uvek iznova govori o prolaznosti svega. On teži da produži, ako ne sebe, ono barem svoje ime. On ne može da se pomiri sa poniženjem (nestanka). On smatra da produžava svoje bitovanje kroz svoje potomke. Neki unutarnji glas ga ubeđuje da neće nestati po okončanju svog zemaljskog života, već da će živeti negde drugde, nasladošćujući se zadovoljstvom koje će biti nagrada za njegova postignuća na zemlji. I čovek kao da smatra tu smrt suštinski nemoćnom, premda očiglednom, preprekom svojim (beskrajnim) planovima, i nastavlja da ulaže ogromne napore, zaboravljajući na smrt i krećući se kroz život više kao besmrtno nego kao smrtno biće. I što mu se više čini da će njegova postignuća nastaviti da žive i posle njegove smrti, to se više nadahnjuje. I, gle, čudne li tajne: grob i smrt (za njega) kao tanušni oblaci bivaju razvejani bleštavim zracima besmrtnosti!
 
11. Ljubav prema lepoti, dobru, istini i pravdi kao dokaz besmrtnosti duše
 
Ljubav prema uzvišenim stvarima jeste psihički fenomen koji svedoči o postojanju duše, dok sam karakter stvari kojima se duša zaokuplja govori o njenoj besmrtnosti. Unutarnja sklonost čovekova ka filosofiji, želja da kroz relativno savršenu radost dostigne do savršene, neiskazive radosti u pronalasku istine, svedoči o čovekovoj duhovnoj prirodi i njenom karakteru. Ljubav prema lepoti, dobru i istini jeste lestvica kojom se čovek uzdiže iznad vidive tvorevine ka drugačijem, duhovnom svetu, gde duša sazrcava premudrost Tvorca, poima Njegova predivna dela, divi se Njegovoj svemoći i svugde otkriva Njegovo prisustvo. Bog govori čoveku licem u lice! Kakav veliki dar! Kakva moć! Kakva velika čast i slava za zemaljskoga čoveka! Da li bi, dakle, Božija Premudrost obdarila čoveka takvim moćima da čovek tek tako iščezava u grobu? Kakav bi onda bio njihov smisao? Od kakve bi koristi one bile ako sve nestaje posle smrti?
Kako onda biva to da se, suprotno prirodi[14], prašina[15] zanosi uzvišenim idejama? Kako to da fizički čovek više voli da se bavi istraživanjem natprirodnog nego prirodnog? Otkuda u materiji taj eros prema duhovnim stvarima? Gde odlazi taj eros? Kuda odlazi radost[16] ta Božanska, duhovna amvrosija[17] što oživljava čoveka koji se bavi filosofijom?[18] U kakvom su odnosu materija i duh? Duh se kao takav veseli kada se, otkrivajući istinu, usavršava i uspinje prečagu po prečagu na lestvici usavršavanja. Ali zašto bi se i materija radovala? Kakvu korist od toga ima materija, pogotovo s obzirom na to da ona oseća sve veći bol i muku što se više takva duhovna ushićenja i zadovoljstva umnožavaju i pojačavaju? Kakvom se to radošću raduje telo dok se duh opija nebeskim nektarom? Ako je čovek samo materija, zašto se onda materija ne zadovoljava time što će se valjati u samoj sebi, već teži da se uzvisi? Ako telo čovekovo čeka grob i potpuno rastočenje. zašto se onda ono žrtvuje? I, što je najčudnije od svega, zašto bi se Bog otkrio telu, ako je sudbina tela čovekovog da potpuno izgubi svoje znanje o Bogu?
Čovek traga za Tvorcem sveta, za njegovim svedobrim Umetnikom, za Ustrojiteljem kozmosa. Čovek teži da pozna Onoga od Koga je primio ideju lepote koja preobilno prožima svecelu tvorevinu. Poredak, harmonija u svim stvarima, premudro ustrojstvo i funkcionisanje kozmosa, njegova svečudesna lepota i blistava veličanstvenost uzdižu um čovekov ka Prauzroku, ka Onome Koji je sve stvorio Svojom Premudrošću. Sve ovo (u čoveku) razbuktava Božanski eros za filosofiju i saznanje, kojim čovek teži da pronikne u dubine Božije Premudrosti, da bude mistički uveden u tajne stvaranja sveta, da pojmi kako je stvoreno sve što postoji i kako Bog obdržava (u bitiju) sve što postoji. Proučavanjem ovih stvari čovek otkriva svedobrost Tvorca i uzrasta u ljubavi prema Najvišem Dobru[19], Koje privlači čoveka k sebi…
Ovi psihički fenomeni bili bi potpuno nespojivi sa Premudrošću Božijom, ako bi grob označavao kraj čovekovog bitovanja. Ali, iz činjenice da bi to bilo suprotno Premudrosti Božijoj sledi da čovek ima duh kadar za bogopoznanje, koji je, stoga, i besmrtan. Jer je smrtno biće, kao ono koje će nestati, nedostojno takve časti i slave[20]. Čovek, dakle, ima besmrtnu dušu, zbog toga što tamo gde je bogopoznanje tamo je i besmrtnost.
 
12. Glas savesti kao dokaz besmrtnosti duše
 
Savest je nepotkupivi sudija, čuvar zakona kojeg je Sam Bog upisao u srce čovekovo. Bilo je neophodno da taj zakon ima i svog čuvara, a činovi (čovekovi) svoga sudiju. Postojanje ovoga dvoga u čoveku svedoči o čovekovoj slobodi, o čovekovoj odgovornosti za sopstvene činove, o čovekovom odnosu prema Zakonodavcu, kao i o besmrtnosti duše. Jer, kada čovek ne bi imao besmrtnu dušu, taj zakon bi bio nepotreban, savest bi bila nešto nametnuto i bezrazložno, a čovekovi činovi ne bi bili moralnog karaktera, već isključivo puki prirodni postupci. Ali o istini da u čoveku postoji zapisani zakon i (savest kao) svagdabudni čuvar tog zakona svedoči najpre univerzalno verovanje ljudskoga roda[21] a, zatim, i moralno stanje svakoga čoveka, koji ili čini dobro ili čini zlo, koji ili čuva taj zakon ili ga krši. Čovek koji čuva moralni zakon prepoznaje se po svom karakteru. Njegov duševni mir i spokojstvo njegovog srca ogledaju se na njegovom spokojnom liku kao u ogledalu, i njegov je život poput potoka koji tiho teče kroz čarobnu livadu. Njegova dela i postupci izražavaju nadu u buduću nagradu… Kršitelja moralnog zakona neprestano uznemirava optužujući glas njegove sopstvene savesti, i on se vremenom pretvara u bedan i užasan prizor. Od njega beže mir i spokoj, te dve golubice, ta dva simvola vrline i dobra. Njegov iskežen i izobličen lik biva pomračen mračnim bojama uninija, slomljenosti, klonulosti, potištenosti i očajanja. Takav čovek čeka kaznu. Pa, ipak, ako pogledamo svršetak i jednog i drugog (čoveka), videćemo da su na nadgrobnom spomeniku grešnikovom ispisani ditirambi i simvoli pobede i trijumfa, dok je na neuglednom spomeniku pravednikovom urezana tek jedna palmova grančica, a desi se, ponekad, da pravednik bude beslavno i daleko od očiju ljudi zakopan bez sanduka u zemlju i da grob gde počiva telo ovog duhovnog atlete ostane nepoznato. Otkuda ova antiteza? Gde je tu pravda? Da li je to pravednik obmanut? Gde je nagrada koju je očekivao, za koju se borio i u koju je verovao svojom svetom verom? Gle, nestao je i zemlja ga pokriva potpuno. Da li je to njegovo nadanje bilo tek pusti san? Da li ga je to glas njegove savesti obmanuo? Grešnik, pak, koga je opominjala njegova savest jer je otvoreno kršio moralni zakon, proživeo je život svoj sa počastima i slavom, i (posle svega) još dobio predivni grob i trajno sećanje na svoju slavu. Da li je to strah i nemir (njegove duše) bio bezrazložan, a opominjući glas savesti njegove – besmislen? Ne! Pravednik nije obmanut, jer je, živeći u skladu sa zahtevima moralnog zakona, živeo u skladu sa svojim naznačenjem. Moralni zakon je darovan čoveku da bi čovek mogao da održi svoj odnos sa Bogom i da bi mogao da sačuva, razvije i usavrši sebe. Stoga, onaj koji drži zakon nije obmanut, jer ispunjava svoje naznačenje. Ali, nije obmanut ni kršitelj zakona, jer on, kršeći zakon, vodi rat protiv Dela Božijeg, i snosi za to tešku odgovornost, i svestan je te svoje krivice, jer mu o tome svedoči njegova sopstvena savest. Ali, zašto Božija Pravda ne daje (još ovde) i pravedniku i grešniku po zaslugama njegovim? Upravo zbog toga što čovek živi i posle smrti, i što će u beskrajnom i večnom životu pravednici primiti platu za svoje trudove, a grešnici platu za svoje grehe.
Božija Pravda bi bila samo prazna i besmislena reč, ako ne bi dodeljivala svakome po delima njegovim. Bog je pravedan i voli pravdu, iz čega sledi da vrlina prima nagradu, a greh – kaznu. Ali, iz činjenice da se Božija Pravda ne projavljuje ovde u potpunosti sledi da će se ona konačno ispuniti tek u budućem životu, koji čeka sve ljude. Savest je, dakle, jasan dokaz čovekove moralne slobode i besmrtnosti njegove duše. Što se tiče prigušene savesti, dovoljno je reći da i ona, u takvom stanju, takođe, svedoči o postojanju savesti: čovek koji izgubi poznanje istine prigušuje svoju savest, ali ona, uprkos ovome, nastavlja da (prigušeno) optužuje čoveka zbog kršenja zakona. Što se, pak, tiče umrle savesti, reći ćemo da je to vrlo retka pojava i posledica krajnje ogrehovljenosti. Takvi slučajevi nimalo ne osporavaju opšte načelo da je savest nepotkupivi sudija.
Samopreispitivanje pretpostavlja slobodu, a sloboda pretpostavlja razumnost, iz čega sledi da čovek koji rasuđuje o sopstvenim činovima jeste razumno i slobodno biće, koje ima punu svest o tome šta čini, i koje će biti kažnjeno ili nagrađeno za to što je činilo. Prema tome, oni koji nisu nagrađeni u ovome životu primiće nagradu za svoju vrlinu u budućem, večnom i neprolaznom životu.
Sveti Pavle, Apostol neznabožaca, u svojoj poslanici Rimljanima (7,15-23), opisuje sud savesti i to ne na dogmatički, već na psihološki i filosofski način. On, jednom zdravom argumentacijom, dokazuje da je moralni zakon zapisan u srcu čovekovom i da je savest postavljena kao istinski sudija svih čovekovih činova. Savest uvek svedoči o tome da li je neki postupak u skladu sa moralnim zakonom ili, pak, suprotan tom zakonu. Savest podržava istinu, ukazuje počast vrlini, hvali moralnu mudrost i priznaje ovo troje kao jedino što je dobro, bogougodno i prikladno čoveku kao razumnom biću. Glas savesti neućutno odjekuje u srcu svakoga čoveka. Nijedna duhovno osetljiva osoba nikada nije porekla postojanje ovoga glasa i njegovoga suda, kao ni unutarnju pobunu kojom savest ustaje protiv kršitelja Božijega zakona, protiv kršitelja Božijih načela i zapovesti. Savest, stoga, jeste dokaz delovanja Božijega zakona u nama, zakona kojeg je Bog zapisao u srcima ljudi za usavršavanje njihovih besmrtnih duša.
 
13. Unutarnje otkrivenje Boga kao dokaz besmrtnosti duše
 
U prilog dokazivanju besmrtnosti duše čovekove navešćemo i dokaz unutarnjeg otkrivenja Božijeg, kroz koje čovek (od Boga) biva poučavan natprirodnim istinama i onome što je korisno i neophodno za njegovo spasenje. Čovek često duguje spasenje svoje duše i svog života upravo tom unutarnjem otkrivenju Božijem. Ono, kroz mističko nadahnuće, čoveka izbavlja od opasnosti i otkriva mu, i kada je budan i kada spava, kako događaje koji se dešavaju na velikoj udaljenosti, tako i ono što se još nije ni dogodilo, otkrivajući mu, na taj način, volju Božiju. Ovakvo Božije otkrivanje (udaljenih i budućih) događaja jeste dokaz koji potvrđuje čovekov odnos sa Bogom, Božije staranje o čoveku, čovekovo krajnje dostojanstvo, duhovnu prirodu čovekovu i besmrtnost njegove duše. Oni koji poriču ove istine poriču sebe same, uzvišenost svoga dostojanstva, cilj i svrhu svoga bitovanja u ovome svetu, baš kao i svoje poreklo i svoje naznačenje. Zbog toga takvi kroz život gaze poput nerazumnih životinja, i prestravljeni dolaze do njegovog svršetka, i stoje užasnuti nad otvorenim grobom. Koliko su samo puta takvi materijalisti, filosofirajući nad grobom, došli do preumljenja i priznali svoju grešku? Koliko su se samo puta takvi ljudi, u tim trenucima, odricali čitavog svog života, što se zbivalo kao posledica razbuktanja vere u besmrtnost duše pred licem smrtnoga časa? To se dešava često zato što se svi koji se približuju svršetku ovoga života istovremeno približavaju i budućem životu. Duša čovekova se tada oslobađa svog mnogog bremena i razdrešuje od uza koje su je sapinjale ovde, na zemlji. Duh čovekov se oslobađa svih izlišnih briga i sa njega počinju da se podižu oblaci tame, koji su ga dotad prepokrivali. Svetlost večnoga života prodire u pomračeni um čovekov i prosvetljuje ga, i um čovekov zaslepljen gleda u nebesku zoru koja počinje da sviće iznutra i otima se ka njoj. Čovek se pogružava u molitveno razmišljanje o večnom životu i u takvoj molitvenosti predaje duh svoj, potpuno siguran u stvarnost budućeg života, jer se taj večni život već otkrio u njemu.
 
14. Hrišćanski život kao dokaz besmrtnosti duše
 
Smatra se da je hrišćanski život jedini čoveku dolični i čoveka dostojni život. Zašto? Šta je to svetost? Šta je to sveti život? Šta znače ovi pojmovi? Da to možda nisu reči bez značenja? Da ljudski rod možda ne greši u svome poštovanju Božijega zakona? Da te i takve lažne ideje o Božijem zakonu života, o sebi samom i sopstvenom naznačenju možda nisu dovele čoveka do apsurdnih i pogrešnih načela, na osnovu kojih čovek razlikuje sveti od nesvetoga života, pravedni od grešnoga života?
Ali, kako se uopšte takva greška mogla proširiti širom sveta? Kako to da čitav ljudski rod, da sve rase na ovoj Zemlji i svi jezici sveta imaju reči koje izražavaju ovakve ideje? Kako to da, čak, i divljaci učenje o vrlini[22] smatraju ključnim učenjem u svojim neznabožačkim religijama? Prouči sve najdrevnije religije sa svih kontinenata, obiđi čitavu Zemlju, pretraži unutrašnjost Afrike i daljine Amerike, otidi do zemalja gde žive divljačka plemena, poseti ostrva na okeanima, uporedi fundamentalna načela religija iz najudaljenijih zemalja, koje su međusobno razdvojene ogromnim rastojanjima, i uverićeš se da svi poštuju sveti i pravedni život, i da svi smatraju da su Bogu bliski i divljenja dostojni jedino oni koji vode takav život…
Da li bi to opšte mnjenje ljudskoga roda moglo biti pogrešno? Nemoguće je da baš svi zajedno u pogledu ovoga budu u zabludi. Opšte mnjenje je, dakle, istinski sudija koji prosuđuje o vrednosti ili bezvrednosti neke stvari. Ono što opšteljudsko mnjenje potvrđuje kao dobro zaista jeste dobro, a ono što to mnjenje odbacuje kao rđavo zaista jeste rđavo[23]… Stoga pravedni život jeste metod čovekovog usavršavanja, kojim on postaje najveličanstvenije, najdivotnije i najuzvišenije stvorenje na Zemlji.
Ali, čemu to samousavršavanje i svi ti napori, ako ista sudbina čeka i savršene i nesavršene? Čemu sve to, ako će studena tama groba pokriti zauvek i jedne i druge, ako će se i ličnost onoga koji je stremio k savršenstvu rastočiti zajedno sa rastakanjem njegovoga tela? Zašto bi Tvorac Svojom premudrom tvoračkom moći položio u čoveka moć samousavršavanja kojom čovek – podvizavajući se, trudeći se i žrtvujući se – treba da se preobrazi u najveličanstvenije biće, ako je sve to usavršavanje bez ikakve svrhe? Ali, Premudrost Božija isključuje svaku nesvrhovitost! Koja je onda svrha (čovekovog duhovnog usavršavanja)? Ovo pitanje zahteva udubljivanje i veliku pažnju. Pogledajmo zato koja je svrha čovekovog usavršavanja kroz vrlinski i sveti život.
Svrha usavršavanja čovekovog kroz etički i vrlinski život, budući da je delo Božije Volje i Premudrosti, mora biti uzvišena, velika i Božanska, dostojna Božije Volje. Savršenstvo i svetost kojoj čovek stremi jeste – oboženje (theosis)[24], jer Bog je jedini Savršeni i Sveti. Prema tome, svrha čovekovog stremljenja ka savršenstvu kroz etički i sveti život jeste oboženje čovekovo. Bog, dakle, hoće da čoveka učini bogom i zato je u čoveka položio sposobnost za (duhovno) uzrastanje i ljubav (eros) prema savršenstvu, radi koga se čovek bori i podvizava. Mistički glas Božiji, koji zbori u srcu čovekovom, krepi čoveka u ovoj borbi, kojoj je sudija – Bog, Onaj Koji nevidivo vodi i podržava čoveka, Koji ušaptava reči života u srce čovekovo i Koji uzvodi čoveka k cilju za koji je čovek i stvoren. Eto zbog čega ni čitav svet sa svim svojim uživanjima, i nasladama, i slavom, i velelepnošću, i sujetom žitejskom ne može skrenuti sa puta (usavršavanja) onoga koji se bori za vrlinu i sveti život. Glas Božiji, koji mistički zbori u srcu čovekovom, toliko je jasan i razgovetan da ga razumeju i civilizovani ljudi i divljaci. Ovaj glas čini i najvarvarskije divljake – ljudskim bićima i sačuvava u čoveku odlike koje ga čine različitim od nerazumnih životinja i čovekolikih majmuna. Čovek, dakle, nije stvoren da bi nestao, već da bi postao pričasnik Božije dobrote i svetosti. Čovek, stoga, ima besmrtnu dušu.
 
15. Religijski dokaz besmrtnosti duše
 
Religioznost svedoči o besmrtnosti duše, zato što religioznost jeste unutarnja prijemčivost čovekova za duhovno zajedničenje sa večnim Duhom Božijim… Ljudski duh se, u svojoj čežnji za večnim Duhom Božijim, instinktivno dviga i spontano uzdiže ka Njemu. Kada ljudski duh krene da sazna svet oko sebe, on se ne zaustavlja nigde, nema pokoja nigde, već se neprestano kreće i svagda traga za novim saznanjima. Duh čovekov teži da se uzdigne do večnog Duha Božijeg, u Kome će, kako veruje,naći mir za kojim traga. Ovaj fenomen je nešto što je univerzalno i sreće se kod svih naroda i rasa na Zemlji. Nikada ne beše naroda koji nije imao (nekakvu) religiju. Nikada ne beše naroda koji nije živeo (nekakvim) bogopoklonjenjem. Religioznost i bogopoklonjenje svedoče o postojanju unutarnjeg impulsa duha čovekovog da traga za Bogom. Poricati ovu istinu znači poricati čovekovu duhovnu prirodu. Onima koji poriču ovu istinu nemamo šta da kažemo, jer su takvi sami sebe već porekli, budući da su porekli svoj duhovni život, čežnju svoga duha, čežnju svoje duše. Mi se obraćamo onima koji priznaju svoju duhovnu prirodu, unutarnji impuls svoga duha da traga za Bogom, unutarnju sklonost svoje duše da se uzdiže iznad zemaljskih stvari i obitava u Duhu Božijem. Religioznost svedoči o besmrtnosti duše čovekove, zato što je ona plod čovekovog unutarnjeg osećanja zajednice njegovog duha sa Duhom Božijim. Religioznost je nužna posledica Božijeg zajedničenja sa čovekom i čovekovog zajedničenja sa Bogom.
Uz to, religioznost logično proishodi iz usrdnosti potrage ljudskoga duha za večnim Duhom Božijim, jer duh koji traga za večnim Duhom Božijim ne može težiti uprazno, ne može biti u zabludi. Duh čovekov stremi i uzdiže se ka Duhu Božijem, zato što je siguran u postojanje večnoga Duha Božijeg i zato što oseća svoju srodnost sa Njim. Duh čovekov oseća svoju besmrtnost i stremi ka Besmrtnome. A duh koji stremi ka besmrtnosti ne može biti smrtan. Besmrtnost jeste ono što čoveka privlači k besmrtnosti. Dviganje duha čovekovog (ka besmrtnosti) svedočio sopstvenoj besmrtnoj prirodi. Kao plod zajedničenja duha čovekovog sa Duhom Božijim, religioznost svedoči o besmrtnosti duše.
Ovu istinu, takođe, potvrđuju i religijske vrline[25], koje se razrastaju u srcu religioznoga čoveka. Ove vrline se u svoj svojoj lepoti i veličanstvenosti otkrivaju u (Hrišćanstvu kao) bogootkrivenoj religiji[26].
Religijske vrline svedoče o istinskom zajedničenju Boga i čoveka, o delovanju Boga u duši čovekovoj. Hrišćanske religijske vrline jesu veličanstveni dokaz Božijeg zajedničenja sa čovekom; a Božije zajedničenje sa čovekom i darovanje Božijih darova čoveku svedoči o besmrtnosti duše čovekove. Prema tome, i religioznost svedoči o besmrtnosti duše čovekove.
 
16. Unutarnji impuls za bogopoklonjenje kao dokaz besmrtnosti duše
 
Još jedan čudan i potpuno neobjašnjiv fenomen za zagovornike materijalističkih teorija jeste bogopoklonjenje. Kakav je to fenomen? Kakva je to čežnja za nepoznatim? Kakva je to sklonost, kakvo je to iskanje i kakva je to tajanstvena ljubav prema Bogu? Zašto um i srce čovekovo – da bi se klanjali i iskazivali svoju odanost Bogu – teže da se odvoje od materijalnog sveta i da se uzdignu ka Nebesima? Kakva je to sklonost čovekova da se odriče sopstvene telesnosti da bi se usredsređivao na taj drugi entitet u sebi, koji je različit od tela? Kakav je to entitet koji sebe naziva „ja“ (ego) i koji teži da se oslobodi telesnih okova da bi mogao da se neometano posvećuje bavljenju potpuno duhovnim stvarima, da bi mogao da se pogružava u razmišljanje o stvarima koje su tuđe svetu što ga okružuje? Kako to da materijalni čovek voli da se bavi duhovnim idejama? Kakve su to ideje? Uzmimo, na primer, vernika koji odbacuje svet i stvari ovoga sveta da bi se posvetio služenju nevidivom Bogu i koji potčinjava sebe apsolutnoj volji Njegovoj. Kakva je to zavisnost? Šta nagoni čoveka da potčini svoju volju? Evo, gle, takvoga čoveka kako pred cvetom hvali Tvorca tog cveta. Lepota cveta rađa u srcu njegovom osećanje bogopoklonjenja, koje izmamljuje pesmu hvale Tvorcu. Njegove usne pevaju nevidivoj prirodi (Božijoj), njegov jezik peva himne hvale nevidivoj Tvoračkoj Moći, njegovo srce se veseli a njegov duh ushićuje u ovakvoj pobožnosti. On veruje da ispunjava svoju dužnost, koju mu je naložio izvesni unutarnji i tajanstveni glas, čiju je zapovest morao da posluša. I iz ovakvog mističkog događaja čovek izlazi prepun umilenja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tekst je prevod sa engleskog: St. Nectarios (Kephalas),Prolegomena Concerning The Immortality of The Soul, Proofs of The Immortality of The Soul, u: Constantine Cavarnos, Modern Greek Philosophers on The Human Soul, Institute For Bvzantine And Modern Greek Studies, Belmont, 1987, pp. 59-86. K. Kavarnos je lično izabrao i preveo na engleski jezik tekstove ovog zbornika, koji predstavlja izbor iz opusa sedam modernih grčkih pravoslavnih mislilaca (Benjamin Lezvoski, Petar Vrailas-Armenis, Jovan Skalcunis, Sv. Nektarije Eginski, Nikola I. Luvaris, Fotije Kondoglu i I. N. Teodorakopulos).
  2. Iz knjige, Studija o besmrtnosti duše, Atina, 1901, str. 7-9,11.
  3. To jest: unutarnji čovek, duša ili duh.
  4. Iz knjige Studija o besmrtnosti duše, str. 36-66. Sv. Nektarije iznosi devetnaest dokaza o besmrtnosti duše. Izostavio sam poslednji dokaz (str. 68-77) zbog njegove obimnosti i nemogućnosti da se isti sažme. Devetnaesti dokaz nosi naslov Dokaz besmrtnosti duše na osnovu sudbine naroda i Božijega Promisla, koji se izvodi iz filosofije istorije (K. Kavarnos).
  5. Ovo mesto bi trebalo preciziratn čitalaca radi. Sv. Grigorije Palama bogoslovstvuje da je i duša smrtna, jer je stvorena, a sve što je stvoreno jeste smrtno jer nema u sebi sopstvenoga života, već ga prima od nestvorenih energija Božijih. Sv. Nektarije Eginski, nema sumnje, ovde dokazuje da je duša besmrtna, u smislu da, za razliku od tela, ne potpada pod vlast truležnosti kao vidivog znaka smrtnosti. Smrt duše je duhovna i mistička posledica ogrehovljenosti i nepokajanosti, a umrla duša jeste ona koja se udalji od Boga i liši životvornih energija Božijih. Duša je smrtna po prirodi, a besmrtna po Ljubavi i Volji Božijoj, a za tu besmrtnost je neophodna saradnja čovekove ljubavi i volje sa Božijom Ljubavlju i Voljom. Sv. Teofan Zatvornik govori o „večnoj smrti duše“, tj. stanju svecele pogruženosti nepokajane duše u adske muke bogoostavljenosti i apsolutne samoće. Po ovome se hrišćansko shvatanje besmrtnosti duše radikalno razlikuje od pagansko-antičkog shvatanja besmrtnosti duše (prim. prev).
  6. To jest Platon (Fedar 245c-e i Zakoni, X, 896a-b). Uporedi sa onim šta kaže Sv. Atanasije: „Ako, kao što pokazasmo, duša pokreće telo i nije pokretana drugim stvarima, sledi da je kretanje duše spontano i da se ovo spontano kretanje duše nastavlja i posle polaganja tela u zemlju“ (Izabrana biblioteka nikejskih i post-nikejskih Otaca, tom IV, New York, 1892, str. 21).
  7. To jest: takvu „harmoniju“ tela i duše kao fiziološko-hemijske funkcije tela, koja bi se sastojala u „harmoničnoj“ potčinjenosti duše telu (prim. prev.).
  8. Upor. K. Jaspers: „Projave ljubavi i izvojevanje pobede nad samim sobom dovode čoveka do svesti o stvarnosti neuporedivo višoj od prolazne, empirijski stvarne stvarnosti, o stvarnosti koja odjekuje rečju – besmrtnost“ (Filosofija i svet, str. 137).
  9. Mnogi filosofi su naglašavali ovu činjenicu, a među njima Ralf Valdo Emerson i Karl Jaspers. Emerson piše: „U prvim zaiisima o bilo kom iole kulturnom i umnom narodu, uvek se može naći trag o izvesnom verovanju u drugi život… Nije bilo ni jedne epohe u kojoj nije postojalo učenje o budućem životu“ (Pisma i društveni nil.epi. Boston, 1894, str. 308). A Jaspers kaže: „Većina nas oduvek je verovala i još uvek veruje u to da će nastaviti da žive (i posle smrti). Verni Hrišćani veruju obećanjima Biblije. Za Hinduse stvar je prokletstva što je svaka duša živela u bezbroj oblika u prošlosti i što će živeti u novim oblicima i u budućnosti: oni veruju u reinkarnaciju. Primitivni narodi su verovali da se njihovi preci javljaju kao duhovi. Grci su imali Praznnk Svih Duša za vreme koga su uveseljava-li svoje mrtve; praznovanje se okončavalo pozivom dušama da se vrate u svoj svet. Nema kraja nabrajanju različitih načina na koje se vera u nastavak života posle smrti projavaljivala širom sveta“ (Filosofija i svet, str. 134).
  10. To jest, verovanje u besmrtnost duše.
  11. Vidi: Platon. Fedar, 106e.
  12. U istom raspoloženju, Emerson zapaža: „Nema ničega u prirodi što je kapriciozno, ili hirovito, ili slučajno, ili neutemeljeno. Priroda se nikada ne kreće skokovito, već uvek postepeno i u utemeljenim pomacima. Postojanje potrebe ukazuje na to da je zadovoljenje potrebe u samom sastavu stvorenja koje oseća potrebu; potreba za hranom, potreba za kretanjem, potreba za snom, potreba za druženjem, potreba za saznanjem nisu tek nekakvi nasumični hirovi, već potrebe koje su utemeljene u samoj strukturi stvorenja, i treba da budu zadovoljene hranjenjem, kretanjem, spavanjem, druženjem, saznavanjem. Ako postoji želja da se živi, i to (da se živi) na jednom višem nivou. sa većim znanjem i moćju, to je zato što su i život i znanje i moć dobri za nas, kao i zato što smo mi prirodno obitalište tih darova… Sve što vidim uči me da verujem Tvorcu za sve ono što ne vidim. Ma šta bilo to što je veliki Promisao pripremio za nas, to mora biti nešto veliko i štedro, i u velikom stilu Njegovoga dela. Budućnost mora odgovarati stilu naših sposobnosti: pamćenja, nade, imaginacije, mišljenja“ (Književnost i društveni ciljevi, str. 319-321).
  13. Ovakav stav iskazuje i Viljem Džejms: „Sama ubeđenost“, zapaža on, „da ovaj prirodni poredak nije nešto konačno, već samo znak ili vizija, izvesno spoljašnje prikazanje mnogostrukoga kozmosa, u kome duhovne sile imaju poslednju reč, jer su večne, dovoljna je da život učini vrednim življenja, uprkos svakoj suprotnoj pretpostavci, koju nameću okolnosti na prirodnom planu (života). Uništi ovu unutarnju ubeđenost… i odjednom nestaje sva svetlost i sijanje egzistencije! Vrlo često tada stupa na scenu izopačeni pogled na život – samoubistvo“ (Volja za veru, Njujork, 1897, str. 56-57).
  14. To jest: suprotno paloj, smrtnoj prirodn čovekovoj (prim. prev.).
  15. To jest: čovek.
  16. To jest: posle smrti čovekove.
  17. Amvrosija je kod Starih Grka bila božansko piće kojim su žeđ tolili olimpski bogovi. Hrišćanska romejska (vizantijska) kultura je preuzela gotovo čitav korpus antičke-grčke terminolognje. Tako je i „amvrosija“ kod Sv. Nektarija Eginskog, kao i kod drugih Otaca Crkve, metafora za napajanje nestvorenim Božijim energijama, kojim Hrišćani žive (prim. prev.).
  18. To jest: hrišćanskom teorijom i praksom, asketsko-svetotajinskim životom pokajničkog očišćenja, blagodatnog prosvetljenja i oboženja – crkvenim životom, ili – kako vele Sveti Oci – „filosofijom u Hristu“ i po Hristu. Hrišćanska filo-sofija i jeste, kako sama reč kaže, „ljubomudrije“ (mudroljublje), lično-saborna ljubav prema Svetoj Premudrosti, Premudrostn Koja spasava je Ličnost, Spasitelj, Vaploćeni Logos. Bogočovek Isus Hristos (prim. prev.).
  19. To jest: prema Najvišem Dobrom – Trojičnom Bogu (Prim. Prev.).
  20. To jest: časti i slave bogopoznanja.
  21. To jest: univerzalno verovanje ljudskog roda u to da postoji savest.
  22. Naravno, vrlinu onako kako je oni shvataju saglasno svome shvatanju sveta i morala.
  23. Uporedi: Aristotel. Nikomahova etika, X, 2: „Oni koji poriču da svi teže sticanju onoga što je dobro nesumnjivo pričaju besmislice. Jer mi tvrdimo da je dobro ono što svi smatraju dobrim, a onaj koji dovodi u pitanje naše uverenje u mnjenje čitavog čovečanstva teško će nas ubediti da verujemo njegovom mnjenju“.
  24. Grčki Oci Crkve vizantijskoga perioda, kao i oni koji su živeli pre i posle tog perioda, često govore o oboženju (theosis), i navode mesta iz Svetoga Pisma gde se govori o oboženju. Često se pozivaju na mesto iz Psalama: „Rekoh: bogovi ste i sinovi ste Svevišnjega svi“ (Ps. 82, 6). Drugo mesto koje često navode jeste iz 2. poslanice Sv. ap. Petra:“… Da kroz njih postanete pričasnici Božanske prirode“ (2. Petr. 1,4). Oboženje znači potpuno sjedinjenje sa Bogom, učešće u Božijem savršenstvu i svetosti.
  25. Sv. Nektarije vrline deli na religijske (duhovne) i etičke. Religijske vrline su vera, nada i ljubav. I jednom i drugom vrstom vrlina Sv. Nektarije se bavi u svojoj knjizi Samopoznanje.
  26. Ovde moramo imati u vidu da je tekst pisan 1901. godine i da tada, sasvim sigurno, još nije bilo teološki artikulisano današnje opšteprihvaćeno razlikovanje pravoslavnog Hrišćanstva kao Crkve, sa jedne, od „religije“, sa druge strane, a po kome pravoslavno Hrišćanstvo, kao objava sveštene istorije spasenja, ne samo da nije religija, već predstavlja kraj svake religije i religioznosti kao „sekularnih“ fenomena karakterističnih za palu istoriju, fenomena koji svedoče o izgubljenoj zajednici sa Bogom i čovekovim „sekularnim“ pokušajima da premosti ontološki bezdan između sebe i Boga. Sv. Nektarije Eginski koristi pojmove „religija“ i „religioznost“ u, za to vreme, uobičajenom smislu: kao sinonim za opšteljudsku religioznost, tj. dejstvovanje ikone Božije u čoveku, koje čoveka nadahnjuje na pobožnost, filosofiju. umetničko stvaralaštvo… dejstvo koga čovek može biti nesvestan, polusvestan ili svestan, ali od koga ne može da pobegne budući da je hommo religiosus. No, zbog ovoga argumentacija Sv. Nektarija Eginskog nimalo ne trpi, jer je ovaj njegov spis bio nastao ne kao teološko-dogmatički spis, već kao hrišćansko-filosofski ogled o besmrtnosti duše, pisan – na jeziku svoga vremena i u kontekstu tadašnjeg spora materijalista i idealista – upravo za učene ljude n kulturno-naučno javno mnjenje toga vremena koje je radikalno dovodilo u pitanje i „religijsku“ suštinu čoveka i besmrtnost čovekove duše, što uostalom čnni (ili je već dovršila?) i današnja civilizacija (prim. prev.).

 


SVETI NEKTARIJE EGINSKI
O BESMRTNOSTI DUŠE

ŠTAMPANO IZDANJE

 Knjiga: GOSPOD NIJE STVORIO SMRT –
Ima li života posle smrti, str. 117-135

 Biblioteka: OBRAZ SVETAČKI
 Izdato: 2009.
 Mesto: Beograd
 Urednik i priređivač: Jovan Srbulj
 Recenzenti: Protojerej stavrofor Ljubodrag Petrović
Protojerej stavrofor Vajo Jović
Vladimir Dimitrijević
 Tehnički urednik: Jerej Velimir Birmanac
 Štampa: Grafičar, Užice
 Tiraž: 500

INTERNET IZDANJE

 Objavljeno:
9. novembar 2009.
 Izdaje: ©
Svetosavlje.org
 Urednik:
prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format:
Vladimir Blagojević
 Digitalizacija:
Stanoje Stanković
 Korektura:
Stanoje Stanković
 Dizajn stranice:
Stanoje Stanković

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *