НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НОВОЗАВЕТНО УЧЕЊЕ О ВЕЧНОМ ЖИВОТУ

НОВОЗАВЕТНО УЧЕЊЕ О ВЕЧНОМ ЖИВОТУ

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
НОВОЗАВЕТНО УЧЕЊЕ О ВЕЧНОМ ЖИВОТУ[1]
 
Сва мучења људског духа своде се на решење проблема живота. Проблем живота увек претпоставља и тражи решење проблема смрти. Проблем времена и простора и свега што се дешава у простору, не може се решити без проблема вечности. Шта је у самој ствари време? Време је исечак вечности и добија свој смисао од саме вечности. И живот уопште није друго до исечак вечности, и добија свој смисао од саме вечности. Највећи ужас и несрећа настаје када се тај исечак откине од целине и прекине сваку везу с њом. У сваком случају, да би се задовољавајуће могао решити проблем живота, мора се посматрати sub specie вечности.
Ако је смрт последњи и завршни моменат овог живота, онда је живот највећи ужас и највећа бесмислица. Човечанство се може спасти тог највећег ужаса једино победивши смрт. А шта у самој ствари значи победа над смрћу? Победа над смрћу значи решење проблема живота. Нема другог решења. Живот се једино може осмислити и оправдати ако се васпостави органска веза између овог и вечног живота. Васпоставити ту органску везу значи – реално победити смрт; значи – учинити живот вечним, реалним у границама времена и простора, и најзад значи – живети вечним животом овде на земљи. Ова мисао, преведена са догматско-философске терминологије на етику, гласила би: суштина вечног живота је у неумирању, бесмртности, тј. у безгрешности, јер суштина грешности је у смртности, у откинутости од вечног живота. Грех и јесте та сила која одсеца овај живот од вечног живота, уништава њихово органско јединство и проглашава овај живот као нешто самостално и себи самом довољно.
Разуме се, чим се овај живот од вечног живота откине, почиње да се гаси, суши, изумире, док најзад не умре. Једини закључак је: грех и смрт су једносушни (Јк.1,15). Слично томе, да се послужим антитезом, можемо рећи: безгрешно и бесмртно су једносушни. Ако је могућа безгрешност – могућа је и бесмртност; а то значи: могућа је победа над смрћу. Несумњив је факт да су људи смртни; а то значи: да су они грешни и да грех узимају као метод свога живота. Ко је безгрешан – неминовно је и бесмртан. Што је човек мање грешан, све је убеђенији да је душа бесмртна. Ко је апсолутно безгрешан, апсолутно је и на сву вечност бесмртан. Но с правом се може питати: има ли безгрешне личности у огромној и мизерној галерији људских бића? Одговор је: Нема! Јер су све биографије највећих и најмањих људи само разрађене биографије греха.
Но, има једна у којој нема ни једне мрље греха, по сведочанству самих највећих непријатеља те биографије. То је биографије Исуса Назарећанина, а сведоци су фарисеји и садукеји (Јн.8,54-56). Немогуће је одбацити као сведочанство, јер не долази од пријатеља већ од непријатеља Христових. Јер Му они без сумње не би признавали тако невиђену реалност као што је безгрешност. Треба поћи од тог факта који признају и фарисеји и садукеји. Треба се макар фарисејским очима загледати у Личност Исуса Христа, и у том би случају човек морао признати да је у Његовој Личности реализирана апсолутна безгрешност.
Безгрешност је постала личност. Више није етичка апстракција: безгрешност постаје телесна и опипљива. Логос постаје тело (Јн.1, 14). Значи, тело бесмртно, чим је безгрешан: Васкрсењем телом и у телу – Логос =Христос – доказује да је тако.
Најсуштаственија разлика између хришћанске религије и свих осталих религија и философија је у томе што у Хришћанству живот вечни и бесмртност није апстрактивни појам или субјективна хипотеза, већ жива реална Личност „коју очима својим видесмо, рукама опипасмо, ушима чусмо“ (1 Јн. 1, 1-2). У Богочовеку човек је постао бесмртан и вечан због органског јединства са Богом, због тога што је у Њему природа божанска и човечанска узведена до Личности и тиме природа људска обезгрешена, обесмрћена и обожена. Богочовек Христос је највећи синтез божанског и човечанског. Богочовештво је центар Хришћанства, јер у себи садржи сву вечност и сву вечну мисао: Исус Христос је истинити Бог и живот вечни (1Јн.5,20); И (тај) Живот се јави нама (1Јн. 1,2).
Решење проблема живота немогуће је без васкрсења. Једино кроз васкрсење, и живот вечни постаје стварност и реалност. Васкрсење је најнеопходнија неопходност за решење проблема живота. Без васкрсења живот нема апсолутно никаквог смисла: “ Ја сам Васкрсење и Живот, који верује у Мене и ако умре живеће“ (Јн.11,25-26). Из овога се види да сам Христос директно условљава Својом Личношћу решење проблема живота и смрти, вечности и времена. Само најинтимније јединство са Личношћу Христовом може спасти човека од очајања и бесмислености овог живота: “ Ја сам врата; ко уђе кроза Ме спашће се“ (Јн 10,9). “ Ја дођох да имају живот у изобиљу (Јн 10,10). Ја сам Пут и Истина и Живот; нико неће доћи к Оцу до кроза Ме“ (Јн.14,6). – Спасење људи, тј. човека, изражава се у Еванђељу и Посланицама (Св. Апостола) са: у, кроз, и са Христом. Он се јавља као једини пут Оцу Небеском, као Извор вечнога живота. Без њега човечанство остаје у смрти и греху (1Јн.4,9; ДАп.11,18).
Плата греха је смрт, а дар Божији је живот вечни (Рм.6,23). Васкрсењем победивши смрт Христос је постао αρχηγός της ζωής тј. начелник, поглавар, Вођа живота (ДАп.3,15; Јевр.2,10; 12,2). Христос је једини извор вечног живота и једини Животодавац (Јн.7, 27; 4,13-14). Христос је Вечни Живот – то је факт.
Како је могуће овај живот учинити вечним? Одговор је један: личним и свецелим усвајањем Личности Богочовека Христа, као суштине своје човечије личности; а то значи Христову вечну душу учинити својом душом, Христову вечну љубав учинити својом, Христов вечни живот учинити својим животом, и најзад, Христову Богочовечанску Личност учинити темељом и архитектом и атмосфером своје личности. Све то преведено на језик Апостола Павла гласило би: Ја више не живим, у мени живи Господ (=Христос) (Гал. 2,20). Човек може осетити да је његова душа у истини бесмртна, да је његов живот вечан, напротив, једино када обогочовечи све психофизичке састојке своје личности, тј. кад своје „ја“ стопи са Христовим, кад Христос постане за њега α и ω (=алфа и омега), метод и циљ; вечно идеална реалност и вечно реална идеалност. Усвојити Христа за суштину своје личности значи усвојити природу божанства за своју природу, значи постати учесник у Божјој природи (2 Петр.1,3), постати сутелесник Христов (Еф.5,6), а то све значи саоваплотити се Телу Христовом – Цркви, тј. оцрквенити се.
Како је могуће усвојити Христа као живот вечни?
Одговор је један: вером, апсолутном вером, која целог човека предаје Христу. Јер једино вера чини вечни живот реалним овде на земљи. „Заиста, заиста вам кажем: ко Моју реч слуша и верује у Мене има живот вечни“ (Јн.7,38). Веровати у Христа значи органски сјединити свој живот са Његовим животом, са животом Свете Троице. „Као што Господ – Отац – има живот у Себи, тако даде и Сину да има живот у Себи“ (Јн.5,26).
А „који види Сина и верује Њега, има живот вечни…“ (Јн.6,40). Син оживи људе оне које хоће (Јн.5,21), оживљује оне који хоће да имају живот вечни (Јн.5,40). Веровати у Христа још значи: живот своје душе учинити зависним од органског јединства с Њим, тј. Христом, и живот свога тела ставити у апсолутну зависност од органског јединства са Његовим Телом (=Црквом). У Богочовеку је све човечно. Све што је Његово живи вечним животом. Вечан је Дух и тело Његово. Његова је Личност невидљива. У Њега се може веровати само – као у Богочовека, а никако само као у Бога, или само као у човека. Права вера у Христа не допушта бирање појединих особина Христових или веровање у њих. Директно је богохулство говорити: ја верујем у Христа као у моралног човека, мудраца, а не верујем у Његово Божанство. То се не сме назвати вером у Христа, већ директно вређањем Христа.
Право и истински веровати у Христа, значи: сматрати Њега као једину потребу и као једину храну живота. “ Ја сам хљеб живота; који Мени долази, неће огладњети, и који Мени верује неће никад ожеднети (Јн.6,35). Ја сам хљеб живота, хљеб који долази с неба (Јн.6,48-50). Овим Христос додирује мистичну праоснову живота и показује да је живот у суштини Богочовечан, јер ако живот може живети хранећи се с Њиме – Богочовеком, као хљебом живота, онда значи да живот престаје живети кад нема Њега за своју храну. Другим речима: овај живот живи у толико, у колико се храни Богочовечанском храном, у колико осећа да је небо органски везано са земљом и Бог са човеком. Или то исто место изражено црквеном терминологијом: сав овај живот живи у толико, у колико се причешћује вечним животом, у колико се обогочовечи кроз Причешће Телом и Крвљу Бога и човека Христа. “ Ја сам хлеб живи, који сиђе с неба…“ (Јн.6,51). Разуме се, за људе који су изгубили сваку животну и органску везу с Богом, Христове речи о животу и о условима за живот изгледају као немогућа чуда на земљи.
„Како може овај дати нама тело своје да једемо?“, питају се Јевреји и са њима сви они који умом желе да схвате ту надумну тајну (Јн.6,52). Директан је одговор Христов: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела Сина Човечијега и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи“ (Јн.6,53-55).
Кроз Причешће Христос постаје садржина човечије душе, постаје његово ја. Он живи у човеку и човек у њему (Јн.6,56). Другим речима: Човек се кроз причешће обогочовечује. „Као што Ме посла Отац, и ја живим Оца ради, и који једе Мене, он ће живети Мене ради“ (Јн.6,57).
Живот је вечна својина Троичног Божанства. Тај живот добија видљиву и тајнообразну форму у (Светој) Тајни Причешћа. Тајна Вечера није ништа друго (већ) до детаља разрађена тајна вечног живота. Кроз Тајну Вечеру Господ казује последњи и завршни смисао тајне живота уопште. Причешћивати се природом Богочовека Христа значи, постати једне крви и једнога тела с Њим. У (Светој) Тајни Причешћа врши се тајанствено оваплоћење Христа у природу људску. Но човек исто тако постаје иманентан Личности Христовој; Телу Христовом – Цркви. Постајући кроз Причешће органски део Богочовечанског Тела – Христа, човек улази у живот Троичног Божанства и живи њиме као својим животом и у њему налази последњи, апсолутни смисао свог привременог земаљског живота. – О томе сведочи Еванђеље Јованово (у гл. 13,14,15,16,17).
Дух Тајне Вечере је и процес отроичења човека. У том смислу проблем живота решава се једино у Троичности Божанства (14,17-20). Ко постигне то отроичење, сав његов духовни и телесни живот стиже у живот вечни. Његов живот артеријом вере и љубави црпе животну снагу из природе Троичног Божанства. Он као личност људска живи вечним животом, јер Христос живи (Јн.14,19; 3,15-19; 3,36). Смисао Христовог доласка на земљу је: да обогочовечи људе, да им да у изобиљу живот богочовечански (Јн 10, 10), да им да вечни живот, који не могу погристи мољци времена, нити га украсти анђели смрти, који живот отимају и краду (Јн 10, 28). Једносуштност Сина са Оцем чини Сина вечним (Јн 10, 30); апсолутна вера у Сина и бескрајна љубав према Њему чини људе вечним (Јн. 10,27-28). Ако Син има какву заповест од Оца, не само жељу или савет, онда је та заповест – живот вечни (Јн.12,50). У неизмерној смирености својој Син раван Оцу – прима то као заповест, и тиме сведочи да је то највећа неопходност за све људе и за сву твар. У самој ствари, живот вечни није друго до реално, опитно живо богопознање, познање Свете Троице, као апсолутне и Животворне и Вечне Истине (Јн.17,23). Син једини има ту моћ да даје истински живот, тј. вечни живот, и кроз живот истинско богопознање и смисао живота (Јн 17,2. 31). Христос је једини пут који кроз истину води у Живот Вечни (Јн 14,6).
Преведено на језик етике, то значи и означава пут личних подвига и напора: вере, покајања, љубави, милосрђа, кротости, смирености (Мт 1, 13-14). Човек не може ући у вечни живот ако му душа не буде изаткана од Богочовечанских врлина; сваки делић човечије личности, који остане необогочовечен, – душа која не буде обучена у Христа – пропада и баца се у огањ вечни (Мт 18,7-8; 5,29-30; 25,34-46; Мк.9,43-50). Та је мисао рељефно и детаљно разрађена у разговору Исуса са богатим младићем (Мт 19,16-39; Мк 10,17-30; Лк 19,25-37). „Учитељу благи! как/в/о ћу добро учинити да имам живот вечни? – Ако желиш ући у живот, држи заповести; ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромашнима и имаћеш блага на небу, па хајде за Мном“ (Мк. 12,15): – И гле, ми смо оставили све и за тобом идемо! Шта ће бити с нама? – А Исус им рече: “ Заиста вам кажем… ст. 28-29 = добићете живот вечни“. Тиме сумира сву биографију Апостола, која укључује сва богочовечанска блаженства.
Лука 10,25-27. Други пример: законик неки приступи Исусу и кушајући Га рече: „Учитељу! Шта ћу учинити да добијем живот вечни?… А он одговарајући рече. „Љуби Господа Бога… и ближњега свога као самога себе. То чини и бићеш жив“. – А који је ближњи мој? – Самарјанин милостиви /је/ мерило за то.
Живот вечни се постиже кроз љубав васељенску (=саборну) према свакоме човеку без разлике. Значи, љубав васељенска јесте један од путева који воде одговору на питање: како се добија вечни живот? Христос наглашава нарочито те две заповести: Љубав према Богу и ближњему. Живот је условљен љубављу, не чиниш ли то мртав си, твој живот нема смисла. Несумњиво је да је несхватљиво: као је могуће да постоје две вечности, вечно блаженство и вечни огањ. Логички, дискурсивно, рационалистички, врло је тешко објаснити и помирити ове две контрадикторне вечности.
Две вечности: божанска и ђаволска. Човечије самосазнање и вечност је неразорива и бесмртна; немогуће је умрети за себе и себи. Човек може умртвити у себи осећање Бога, но он мора увек бесмртно осећати и бити свестан тога да је умртвио то осећање. Отуда Господ, говорећи о последњој судбини историје човечанства, о апокалиптичким моментима живота, наглашава нарочито две основне догме: живот вечни у блаженству и живот вечни у огњу вечном или краће: рај и пакао. Но и у једном и у другом случају самосвест је бесмртна. Бити у рају значи своју самосвест учинити христоликом, обожити, обогочовечити је, – а бити у паклу значи: своју самосвест обезбожити, ђаволизирати, учинити је ђаволском. Обогочовечена самосвест је у вечном блаженству, јер је постала органски део Богочовечанског Тела Христовог, наследник Божји, наследник свих тајни Троичног Божанства. Ђаволизирана самосвест гори у вечном огњу егоизма. Живи собом, једе себе, увек је у себи, увек је зла, увек је у мукама, признаје једино себе за апсолутну реалност, не прима реалност Божанства, мада га је свесна. Тајанствена суштина самосвести налази своје блаженство, свој вечни покој у Христу (ср. Фил.4,7), а свој вечни немир и муку у ђаволу. Све ово само је превод на философски језик приче Христове о „богаташу и Лазару“.
И богати и Лазар умиру: душе су њихове бесмртне. „А кад умре сиромашак, однесоше га Анђели у наручје Аврамово; а кад умре и богаташ закопаше га…“ (Лк.16, 19-31). Овде се јасно види да је богаташ свестан раја, чак шта више види га; он има идеју раја, но не преживљава ту идеју као суштину свог живота. Његова самосвест остаје у себи; нема никакве органске везе с рајем. Но она је свесна раја као неке транссубјективне реалности, јер је та самосвест успела да за време земаљског живота прекине сваку органску везу са Божанством, и својим егоизмом између себе и Божанства (ствара) непремостиву провалију, између своје реалности и реалности Божје. И она мора вечито опрети („Обрести се?) у својој немоћи и гњевуеву (ср. Мт.18,39; 31-46). У самој ствари, са самоупорним грешником дешава се исто што и са ђаволом. Ђаво је увек свестан Божје егзистенције, Божје моћи. Он зна Бога, шта више он верује и дрхће (Јк.2,19); но не живи Богом, не остварује у свом животу основну догму Божјег живота – љубав. Бог је љубав (1Јн.4,10; 4,8). Разуме се, у том случају ђаво је мржња.
Саборни живот Троичног Божанства одржава се љубављу као суштином. Живот ђавола и ђаволизираних је псевдоживот, оснива се на гордом самозадовољству, самоограничењу = solus ipse sum = ја сам сам. Ово је формула, девиза ђавола. Другим речима, то је егоизам, који одсеца човека од Божанства и свих људи и твари уопште, и усамљује га. Човек постаје себи идол, паралише осећање саборности – општност; што је најстрашније, егоизам атрофира осећање вечне бесмртности, и у гордости својој човек подиже себе изнад свега што се зове Бог (Ис 14, 13-14), сматра да нема другог Бога осим њега, да је он апсолут за све и Бог (2 Сол. 2,3-4). Кратко речено: егоизам је последње обесмисљење живота и умртвљење свега бесмртног и Божјег. Вечни огањ је егоистичка самосвест продужена у бесконачност. Егоист је свестан тога да Бог постоји, да је Он љубав и блаженство, но из гордости своје не жели да га призна као једину праву и блажену вечност. Он признаје само себе. Он је себи самом циљ, закључан у себи, упорно остаје у уским границама свога надменог „ја“; вечно је свестан себе и своје мизерне реалности, но би/ва/ у сталном бунту против Бога. Он се вечно мучи сазнањем да Бог постоји, шкргутом зуба сусреће све што је Божје. Вечна је мука у томе што је он стално свестан себе и Бога, и што није у стању да сам уништи своју самосвест и своју свест о Богу.
Како је могуће човеку ослободити се егоизма? – Једино подвигом вере, јер поверовати значи: изићи из свог уског ограниченог егоизма, унети себе у другу ширу и дубљу реалност Божанства (Јевр.11,1). Подвигом вере васпоставља се прекинута веза између човечјег живота и вечног живота Божјег. Тим путем су сви Свети побеђивали егоизам (Јевр.19,8). То је пут нов и жив – (Јевр.10,19), то је пут живота (ДАп.2,28). Вера припрема човека за живот вечни (ДАп.13,38). Дела Апостолска су први и најнепобитнији доказ тога. У њима се описује како су људи васпоставили везу између свога живота и живота Васкрслог Господа. Ту је све експериментално и опитно, ту су само дела, и дела, и дела. Ту је сав богочовечни прагматизам хришћанске философије, који реализира живот вечни у овом животу. Прагматизам је у главном правац философије, која је дошла из Америке. Оснивач је те философије Виљем Џемс и Шилје. Основ ове философије је овај: све теорије, све ствари и све мисли имају само у толико вредности у колико се могу применити у практичном животу.
За богочовечанску хришћанску философију важи један принцип: реално познање истине добија се кроз богочовечанска дела (Рм.2,78). Тако се једино и може постићи оправдање живота. По учењу Апостола Павла, људима је немогуће оправдати овај живот, који је сав опасан неким тајанственим појасом огњене смрти. Трагизам и комизам живота доводе људску природу до последњег скептицизма и песимизма. – „Ја несрећан човек, вапије Апостол Павле, ко ће ме избавити од тела смрти ове?“ (Рм.7,24), тј. ко ће оправдати овакав живот? Једино Васкрсли Христос, смело тврди Апостол Павле (Рм.8,17).
Од Христа почиње нов, бесмртни живот вечни – а престаје стари, смртни живот греха (Рм.6,4; 5,12-17; Гал.6,14-16).
Живот вечни је дар, којим Бог дарује Христољубиве душе (Рм.6,23). Духом живота Христос ослобођава грехом и смрћу поробљене душе. Од њих се тражи да својим личним подвигом заслуже, да се у њих усели Животворни Дух, који оживљава све мртве и полумртве (Рм.8,2-17). Живот Христов постаје својина само оних, који преживљавају сва Његова страдања као своја и једнако се предају на смрт Њега ради (2Кор.4 10-11; 1Тим 1,6). Бог је створио човека за бесмртност и вечност (2 Кор.5, 1-4), а човек се горди умом својим, помраченим и грешним, удаљив од живота Божјег (Еф. 4,18). „Мени је живот Христос“ (Флб.1,20), тако се исповеда човек који је мученички тражио смисао живота, борећи се са смрћу; но он такође учи, да је Христос живот хришћана уопште, не само њему (Флб. 3,4). То исто учи и Св. Јован (1Јн.5,11).
Може се рећи да хришћани потапају свој живот у вечни живот Христов. Они се облаче у Њега и оваплоћавају у Њега (Гал. 3,27). Сав им је живот сакривен с Христом у Богу (Кол.з,з); и ако су телом на земљи, њихово је живљење на небесима и они живе по небеским законима Богочовека Христа (Флб. 3,20). У самој ствари, у Хришћанству се врши прелаз из овог живота у онај живот (1Тим.4,8). Христос позива све у Живот Вечни (1Тим.6,12; 6,19; Тит.1,2). У мучној борби за вечни живот хришћанина подржава нада да ће најзад наследити сва блага Небесног Царства (Тит.3,7) и примити венац Живота (Јк 1,12; 1Јн.2,15; Откр.2,10). Да би човек могао стећи вечни живот, њему су дароване све потребне за то божанске силе, тј. добродетељи (=врлине), које га чине учесником у Божанској природи. Те су добродетељи: вера, разум,уздржљивост (2 Петр.1, 3-11). Знак по коме се може познати да је неко прешао из смрти, тј. егоизма, у живот – јесте љубав. Ко не љуби – остаје у смрти (1Јн.3,14-15). Ко има Сина Божјег, има живот; ко нема Сина Божјег нема ни живот (1Јн.5,12). Ко истински верује у Христа, испуњен је сазнањем да је његова душа бесмртна и вечна (1Јн.5,13). По Апокалипсису: Син Божји – Јагње јесте сва вечност и живот вечни (Откр.21,22-25).
У својој савршеној форми проблем живота решава се овако: Христос постаје све у свему, тј. Света Троица све у свему.
 
(1925.)
 


 
Напомена:

  1. Рукопис предавања богословима, умножен (шапирографом) од ђака Карловачке богословије, око 1925.Г. (објављен у „Глас Епархије Жичке“, 1969, бр. 2). – Прим. прир.

 


Преподобни ОТАЦ ЈУСТИН
СЕТВЕ И ЖЕТВЕ – чланци и мањи списи

 ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Благослов: Епископ ваљевски Милутин,
  Митрополит црногорско-приморски Амфилохије,
  Епископ бачки Иринеј,
  Епископ рашко-призренски Артемије,
  Епископ умир. захумско-херцеговачки Атанасије
 Издато: 2007.
 Библиотека: Сабрана дела Св. Јустина Новог у 30 књига
 Књига: бр. 20, текст број 90, стране 647-653.
 Место: Београд
 Издају: Наследници Оца Јустина,
  и Манастир Ћелије код Ваљева
 Слог: Братство св. Сименона Мироточивог
 Штампа: Интерклима – графика; Врњачка Бања
 Тираж: 3000

 ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено: 25. март 2008.
 Издаје: © Svetosavlje.org
 Уредник: прот. Љубо Милошевић
 Основни формат: Владимир Благојевић
 Дигитализација: Станоје Станковић
 Коректура: Станоје Станковић
 Дизајн странице: Станоје Станковић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *