NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » NEKOLIKO REČI O „EVHARISTIJSKOJ OBNOVI“

NEKOLIKO REČI O „EVHARISTIJSKOJ OBNOVI“

Đakon Dimitri Vidumkin
 
NEKOLIKO REČI O „EVHARISTIJSKOJ OBNOVI“
 
Pojava, naznačena u naslovu članka, dobila je svoj naziv zbog, u poslednje vreme u našoj Crkvi, iznikle tendencije što je moguće češćeg pričešćivanja Svetim Hristovim Tajnama. Kao odgovor na pitanje: „Koliko često je neophodno pričešćivati se?“ – naši parohijani čuju: „Što češće, to bolje“. Pravoslavna zajednica sa velikim interesovanjem prati razvoj ove težnje koja, zbog svoje višeznačnosti stalno izaziva diskusije, kako u pravoslavnim sredstvima masovnog informisanja, tako i u užem krugu sveštenika i bogoslova. Autor ovog članka ne pokušava da pred sebe postavi zadatak polemisanja sa autorima već izdatih publikacija na ovu temu, već želi da čitaocu na razmatranje predloži svoja rasuđivanja, koja, može biti, dozvoljavaju da se ova pojava sagleda sa još jednog stanovišta.
Sa blagoslovom svjatjejšeg patrijarha Alekseja II, u Danilovskom manastiru u Moskvi održan je 2006. godine okrugli sto na temu „Priprema za Sveto Pričešće: istorijska praksa i savremeni prilazi rešavanju pitanja“. Na ovom skupu istaknuti pastiri i bogoslovi naše Crkve razmatrali su pitanja koja se odnose na to koliko često bi savremeni parohijani mogli da se pričešćuju Svetim Hristovim Tajnama i, u vezi sa tim, mogućim izmenama dosadašnje prakse pripremanja za Pričešće. Prihvaćeno je stanovište da težnja samog verujućeg čoveka za što češćim pričešćivanjem predstavlja osnovni preduslov za često pričešćivanje, i sa tih pozicija su onda razmatrane moguće izmene u činu pripreme za Pričešće.[1]
Kao što znamo, u samom Jevanđelju nema ukazivanja na neophodnost pripreme za primanje Tela i Krvi Gospodnje. Na Tajnoj Večeri Gospod je jedini put pričestio svoje verne učenike, koji do tada nisu čak ni naslućivali šta im predstoji da okuse. Od njih se tražila samo ljubav i vernost svome Učitelju. To je bilo moguće upravo zahvaljujući prisutnom Božanskom Hristu, kada su oni mogli reći jedan drugome: „Zar ne gori srce naše u nama ljubavlju prema Spasitelju?“ Osim toga, samo Hristovo učenje o neophodnosti da u sebe prime Njegovo Telo i Krv izazivalo je kod mnogih njegovih sledbenika snažnu nedoumicu, pa čak i smućenje, te zato „mnogi od učenika njegovih otidoše natrag, i više ne iđahu s Njim“ (Jn. 6:66). U to vreme i najbliži Hristovi učenici nisu bili u stanju da u potpunosti prime Njegovo učenje, i sam Hristos im je govorio o tome: „I još vam imam mnogo govoriti, ali sada ne možete nositi. A kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu.“ (Jn. 16, 12-13). Duh Istine, obećan od Hrista, bio je poslat učenicima u dan Pedesetnice. Obogativši ih različitim blagodatnim darovima (znanje raznih jezika, moć isceljivanja bolesti, vaskrsavanje mrtvih), Duh Sveti je učenike ispunio i punotom viđenja Božanske Istine, koju nisu bili u stanju da prime od samog Hrista za vreme njegovog zemaljskog života. Nadahnuti Svetim Duhom, apostoli su se setili svega što im je Hristos govorio i to zapisali u Jevanđeljima. Nadahnuti Duhom Svetim oni su u potpunosti otkrili i dopunili u Hristovom učenju ono što im On nije rekao. Jedna od takvih dopuna bilo je i ukazivanje na neophodnost posebne pripreme za primanje Svetih Tajni Tela i Krvi Hristove.
Takvo uputstvo, iako u dosta gruboj formi, srećemo već kod apostola Pavla u njegovoj Poslanici Korinćanima: „Ali čovjek neka ispituje sebe, i tako od hljeba neka jede i od čaše neka pije. Jer, koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tijela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire.“ (1 Kor. 11, 28-30). Ovde je prisutna jedna od zadivljujućih antinomija hrišćanstva: Gospod govori učenicima o neophodnosti uzimanja Njegovog Tela i Krvi radi spasenja i večnog života, a apostol, čini se, tvrdi direktno suprotno: „Koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije„. No ta protivrečnost je samo prividna: svojim rečima apostol želi da naglasi izuzetnu važnost pripreme za Pričešće, da bi mu hrišćani pristupali dostojno i da bi požnjeli spasavajuće plodove.
U vezi sa Svetim Tajnama neophodno je razlikovati stvarnost od delotvornosti. Tajne su uvek stvarne, realne po prirodi i one su istinsko Telo i Krv Hrista Spasitelja. Ali, one mogu za određenog čoveka biti nedelotvorne, tj. mogu da mu ne pružaju spasavajuće plodove. A razlog tome su ne same Tajne, već nepravilno pristupanje njima od strane pričasnika. Tako da Gospod govori o tome da je primanje Njegovog Tela i Krvi spasiteljno, apostol Pavle dodaje da ta spasiteljnost Tajni uopšte nije bezuslovna i da zavisi od dostojnog pristupanja njima. To je dvosekli mač, koji je u stanju da porazi ne samo neprijatelja, već i onoga ko ga nosi, kada je on nerazuman.
Šta u sebi krije izraz „čovjek neka ispituje sebe“ i kako da se naučimo dostojno pristupati Pričešću? Sveti Teofan Zatvornik, objašnjavajući ove reči apostola, govori: „Ispitivanje ovde označava dostojnu pripremu. U čemu se ona sastoji? U očišćenju savesti. Prinesi pokajanje za grehe i postavi čvrstu nameru da ubuduće ne grešiš i da umesto greha tvoriš svaku vrlinu, i onda si dostojno pripremljen za Pričešće“.[2]
Rasuđujući o dužnoj pripremi za primanje Svetih Tajni, podvižnik 19.veka, Sveti Ignjatije Brjančaninov, govori: „Neophodno je udubljivati se u samoposmatranje, pažljivo posmatrati, ispitivati sebe; neophodno je čistiti sebe od sagrešenja, iskorenjivati ih iz sebe ispovešću i pokajanjem; neophodno je ispravljati i jedva primetna skretanja sa puta zapovesti Hristovih; vraćanjem na taj put, u dušu položiti nameru da se svim silama držimo tog puta, jačati tu nameru čitanjem, izučavanjem Reči Božije, najtoplijim molitvama… Neophodno je, sa jedne strane, posmatrati ništavilo, siromaštvo, grehovnost, ljudski pad, a sa druge – veličinu Božiju, neizrecivu blagost Spasitelja, Koji je radi nas predao na smrt svoje Telo, na prolivanje Krv svoju; neizrecivu ljubav Spasitelja, koji nas hrani svojim Telom i Krvlju, uvodeći nas tom hranom u najtešnje jedinstvo sa sobom. Od takvog posmatranja i samoosude javlja se skrušenost srca, hrišćanin se priprema za dostojno primanje Svetih Tajni iskrenim saznanjem svoje nedostojnosti. Takvo samoposmatranje izloženo je od strane Svetih Otaca u molitvama pred Pričešće, pomoću kojih oci pomažu našem ograničenom vidu i neosetljivosti, kojima oni, kao u bračne odežde, oblače duše naše u smirenje, toliko omiljeno Spasitelju našem.“[3]
Sa druge strane, svetitelj rasuđuje i o tome, koliko u vezi sa pričešćivanjem može biti nesrećno prenebregavanje pažnje ka svom stanju: „Rasejan, nepažljiv život, neosvetljen i nerukovođen Rečju Božijom, usmeren po predstavama sopstvenog razuma, po naklonosti greholjubivog srca i tela, ostavljajući čoveku samo sujetno ime hrišćanina, lišava ga temeljnog bogopoznanja i samopoznanja, lišava ga ispravnog shvatanja Svetih Tajni, lišava ga dolične pripreme za njihovo primanje, doličnog raspoloženja i stanja prilikom primanja, neophodnog čuvanja nakon primanja… Lakomislenost i nedovoljno vrlinski život kažnjava sud Božiji, izazvan nedostojnim primanjem Svetih Tajni“.[4] Iz svetiteljevih reči lako je zaključiti da je pred Pričešće Telom i Krvlju Hristovom neophodan period pripreme, da bi se udubili u samoposmatranje, da bi pažljivo razmotrili i ispitali sebe i veličinu te Svetinje kojoj treba da priđemo. I taj neophodni i veoma važni period u Crkvi postoji i naziva se priprema za Sveto Pričešće.[5]
Jedno od najvažnijih sredstava pripreme je telesno uzdržanje tj. post. „Zapovest o postu je prva neophodna zapovest za nas. Samo uz pomoć posta možemo se otrgnuti od zemlje! Samo uz pomoć posta možemo se suprotstaviti zanosnoj sili zemnih naslada! Samo uz pomoć posta možemo raskinuti savez sa grehom! Samo uz pomoć posta naš duh se može osloboditi teških okova tela! Samo uz pomoć posta naša misao može da se uzdigne od zemlje i da pogleda ka Bogu![6] Osim posta „zanimanja koja vode pripremi su: molitva, čitanje, razmišljanje.“[7] Cilj pripreme je zadobijanje takvog stanja duha, kada, sa jedne strane, čovek počinje da vidi dubinu svog pada i zbog takvog viđenja dospeva u skrušenost pred Bogom; a sa druge strane, on poznaje veliku milost Božiju prema čoveku, zbog čijeg je spasenja Bog za hranu dao svoje Telo i Krv. Iz tog razloga pripremi ne treba prilaziti formalno, bez odgovarajuće usrdnosti. Formalni pristup lišava čoveka ispravnog duševnog raspoloženja i kao posledicu, lišava ga dostojnog pričešćivanja Svetim Hristovim Tajnama, što znači – lišava ga spasavajućih plodova Pričešća.
Međutim, susreće se mišljenje da disciplina pripreme, prihvaćena u našoj Crkvi, koja u sebe uključuje period uzdržanja i čitanje propisanih molitvoslovlja, predstavlja kasniji sloj i da ne odgovara liturgijskoj praksi Drevne Crkve. Na toj osnovi, savremena praksa se podvrgava kritici, kao neodgovarajuća učenju Crkve o Svetoj Evharistiji. Na to želimo da odgovorimo rečima jednog učesnika polemike, koja se rasplamsala na internetu, da takav pogled predstavlja „obnovljenstvo i modernizam. Ako vi odbacujete kasnije slojeve, onda odbacujete blagodatnu koru crkvenog hrasta, skidajući je sasvim, zarad vaše predstave o mladom drvetu. Možete se pravdati čime bilo, ali takvo delovanje ima anticrkveni karakter, jer ta kora jeste plod blagodatnog delovanja Svetoga Duha, koji sa Crkvom prebiva postojano, i nije odstupio od nje sa tim ponovo pronađenim papirusima apostolskog veka.“[8]
U vezi sa gore navedenim, želeli bismo da se dotaknemo pitanja i o učestalosti pričešćivanja Svetim Hristovim Tajnama. Hristovo učenje o Evharistiji izloženo je u šestoj glavi Jovanovog Jevanđelja. U svom učenju o svom Telu i Krvi koje je Gospod obećao za hranu svim verujućima, On nigde ne ukazuje na učestalost uzimanja te hrane, predajući to na odluku svojoj budućoj Crkvi. U različitim periodima postojanja Crkve, disciplina pričešćivanja je bila različita i varirala je u zavisnosti od moralnog stanja njenih članova. U vreme apostola kada je „u naroda koji povjerova bješe jedno srce i jedna duša“ (Dela Ap. 4,32) i kada oni „svaki dan bijahu istrajno i jednodušno u hramu“ (Dela Ap. 2,46) pričešćivali su se veoma često, čak svakodnevno. Ali, takva praksa nije dugo postojala i već u drugom veku i vekovima koji su sledili, svakodnevno pričešćivanje postalo je samo ideal hrišćanskog života. U „Apologiji“ Justina Filosofa (2. vek) čitamo da je poseban dan, kada su se svi verujući sabirali radi pričešćivanja, bio dan nedelja, ili, kako ga naziva sv.Justin „dan sunca“. U 4.veku sveti Vasilije Veliki govori o praksi, koja je postojala u Kapadokijskoj Crkvi, pričešćivanja četiri puta nedeljno. (89.pismo Kesariji). Ali, već u to vreme postojali su i različiti rokovi odlučenja od Pričešća zbog grehova. I ti rokovi nisu bili mali – 2, 3, 6, 10 i više godina za različite grehe, pa do dozvole pričešćivanja tek na samrtničkoj postelji (vidi pravila Ankirskog sabora 5-9, 16, 21; Svetog Vasilija Velikog: 61, 64, 73, 82 i drugo.)
Dakle, već u to vreme Crkva je smatrala da ni izbliza nije korisno svakome da se pričešćuje ne samo na svakoj Liturgiji, nego ni svake nedelje. Šta više, pošto se u svojim odlukama Crkva rukovodi isključivo ciljem čovekovog spasenja, tada je očigledno da je ona smatrala da je za mnoge koristan dovoljno dug rok ostajanja bez Pričešća. I to uopšte nije iz razloga što se u Crkvi pokolebalo učenje o spasiteljnosti Evharistije za čoveka, već zato što ni izbliza nije spasavajuće u svakojakom stanju prilaziti Evharistiji.
Ovde želimo da obratimo pažnju na činjenicu da u celokupnom kanonskom zborniku pravila nema zapovesti hrišćanima da se pričešćuju svakodnevno, ili na svakoj Liturgiji na kojoj su prisutni. Izuzetak predstavlja 66. pravilo Šestog Vaseljenskog Sabora, koje poziva hrišćane svakodnevnom pričešćivanju cele sedmice nakon Vaskrsa Gospoda Isusa Hrista, jer se cela sedmica „poštuje kao jedan dan Gospodnji“[9] Deveto apostolsko pravilo koje neki istraživači pominju kao pravilo koje zapoveda hrišćanima da se svakodnevno pričešćuju, po objašnjenju autoritetnog kanoniste i tumača pravila, patrijarha Teodora Valsamona ima nešto drugačiji smisao: „Govoriti, da smo svi mi, verni mirjani i sveštenoslužitelji, koji se ne dotičemo svetinje, dužni svaki put da se pričestimo Svetim Tajnama ili, u protivnom, podležemo odlučenju – nesaglasno je sa pravilom i nemoguće je. Zato je u devetom pravilu određeno podvrgnuti kazni verujuće koji ne ostaju do kraja, ali nije dodato: koji se ne pričešćuju.“[10] U tom istom smislu to pravilo objašnjava i episkop dalmatinsko-istarski Nikodim (Milaš): „Ne može biti da su svi verni bili prinuđeni da se pričešćuju svaki put prilikom posećivanja hrama, jer je lako moglo biti, da nisu svi bili uvek pripremljeni za Pričešće, ili po nagovoru glasa sopstvene savesti ili zbog nekih drugih razloga iz ličnog i društvenog života. A da bi i takvi bili udostojeni makar nekog učešća u svetinji … a takođe i da bi obavezali i one, koji se ne mogu pričestiti, da ipak ostanu do kraja Božanske Liturgije, uvedeno je bilo deljenje antidora, koji je svaki morao da primi iz ruke sveštenika radi sopstvenog osvećenja.“[11]
U sinodalnom periodu, do uspostavljanja patrijaršije u Rusiji, u našoj Crkvi je bilo prihvaćeno pričešćivanje od četiri puta godišnje – u svim velikim postovima. Revnosnijima se dozvoljavalo pričešćivanje jednom mesečno, manje revnosnim – u krajnjoj meri jedanput godišnje, tokom Velikog posta. Ta norma je odražena na primer, u Katihizisu svetog Filareta (Drozdova), u delima svetih Dimitrija Rostovskog, Ignjatija (Brjančaninova) i Teofana Zatvornika. Zašto je bila prihvaćena toliko mala norma? Zar su naši mudri svetitelji tog vremena bili manje razumni i revnosni od nekih naših savremenih hrišćana, koji streme pričešćivanju svake nedelje, a ponekad i češće? Odgovor na ovo pitanje nalazi se u njihovim, i za naše vreme neprocenjivim, delima. A taj odgovor se sastoji u pravilnom naglašavanju: ne spasava toliko što češće pričešćivanje Svetim Tajnama, koliko pažljivija priprema i Pričešće koje zatim sledi. Evo kako o tome piše sveti Ignjatije Brjančaninov u pismu svojoj sestri: „Nije važno da se pričešćuješ često, već da se suštinski pripremiš za Pričešće da bi zatim požnjela obilnu korist. Marija Egipćanka se za vreme svog dugogodišnjeg života u pustinji nije pričestila nijednom: taj život je bio priprema za Pričešće, koga se ona udostojila pred kraj života.“[12] Sveti Teofan Zatvornik upozorava na duhovnu opasnost isuviše čestog pričešćivanja. Savetujući u svojim pismima pričešćivanje četiri (ili šest) puta godišnje, on dodaje: „Moguće je i dodati, ali ne isuviše, da ne bi postali ravnodušni… Što se tiče toga `češće`, ne treba povećavati učestalost, jer ta učestalost oduzima ne mali deo strahopoštovanja prema tom najvećem delu… Mislim na pripremu i Sveto Pričešće.“[13]
Ne samo Pričešće, već i pripremu svetitelj naziva najvećim delom, pošto umnogome od pripreme zavisi dostojno pričešćivanje Svetim Tajnama. „Sve što planirate da uradite i jeste potrebno svakome ko se priprema. I postiti, i u Crkvu dolaziti, i osamiti se, i pročitati, i razmisliti, i sobom se baviti – sve to je neophodno. Ali ta dela treba usmeriti jednom cilju – dostojnom pričešćivanju Svetim Tajnama. Da bi se dostojno pričestili, dušu treba očistiti pokajanjem. Da bi pokajanje bilo kao što je potrebno – sa iskrenom skrušenošću i čvrstom rešenošću da se više ne žalosti Gospod – određuju se svi drugi podvizi pripreme: i dolaženje u hram, i domaća molitva, i post, i sve drugo… Onaj ko se priprema, treba u vreme pripreme, koliko je kome moguće, da prekraćuje svoje brige… To suzbijanje briga jeste delo od najveće važnosti u vreme pripreme. Ko to ne učini, taj će se nesumnjivo pripremiti nemarno.“[14]
Dakle, za dostojno pričešćivanje neophodan je period temeljne pripreme, i taj period nije manje važan od samog trenutka pričešćivanja, jer od njega umnogome zavisi da li će Svete Tajne čoveku doneti njima svojstvene spasavajuće plodove. Zna se, ono što nam se sa trudom daje, to više i cenimo. I Svetinja, primljena nakon brižljive pripreme, biće čuvana kao najveće blago sa naše strane. To će nam postati velika potpora u pažljivijem i trezvenijem životu. Ako se takva priprema smatrala neophodnom u ono vreme, kada su o tome pisali naši svetitelji, tim pre je ona neophodnija nama u ovo naše vreme, sa njegovim pobesnelim ritmom života, kada čovek jedva da uspe da se tek ponekad zamisli nad usmerenošću svog života.
Pitanje koliko se često pričešćivati, treba u svakom konkretnom slučaju rešavati polazeći od mogućnosti čoveka da se pravilno pripremi za Pričešće. I duhovnik, kome se obraća čovek koji želi da živi trezvenim životom, može i treba da mu ukaže na tu meru pričešćivanja koja će zavisiti od okolnosti njegovog života.
 


 
Napomena:

  1. Alьfa i Omega. 2007. № 1. S. 68-106.
  2. Sv. Teofan Zatvornik, Tumačenja poslanica apostola Pavla. Prva poslanica Korinćanima, Dela, M., 1998. S. 425.
  3. Sv. Ignatije (Brjančaninov), Asketski spisi , M., 1995. S. 127.
  4. Isto, S. 127-128.
  5. Ruski izraz „govenie“ označava pripremu za sveto Pričešće koja podrazumeva post, učestvovanje na bogosluženjima, ispovest, čitanje kanona i molebana (prim.prev.).
  6. Isto, S. 88.
  7. Sv.Teofan Zatvornik, Šta je duhovni život, M., 1999. S. 142.
  8. Cit. po: Blagodatnый ogonь. № 16. S.13-14.
  9. Pravila svetih Vaseljenskih Sabora s tumačenjima. M., 2000. S. 499.
  10. Pravila svetih apostola i svetih otaca s tumačenjima, M., 2000. S. 27.
  11. Pravila Pravoslavne Crkve s tumačenjima Nikodima (Milaša), episkopa Dalmatinsko-Istarskog, M., 2001. S. 69.
  12. Episkop Ignatije (Brjančaninov), Pisma o podvižničkom životu (555 pismo). M., 1995. S. 307.
  13. Cit. po: Blagodatnый ogonь. № 16. S. 24.
  14. Sv.Teofan Zatvornik, Šta je duhovni život. S. 141-142.

 


Sa ruskog preveo:
Stanoje Stanković

Izvor: Pravoslavie.ru

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *