Negativan stav prema crkvi

Pitanje:
Pomaže Bog, dragi oci! Imam jedan veliki problem, moj suprug je nekršten, a naš brak je samo građanski, ne i crkveni. Odabrala sam ga zbog brojnih hrišćanskih vrlina. Po skromnosti, krotosti, toleranciji, trpeljivosti, mnogo je iznad mene. Kada sam odlučila da se udam za njega, verovala sam da će brzo i lako on sam poželeti da se krsti i da ćemo se venčati u crkvi, jer se njegovi stavovi i ubeđenja, bez obzira na sve, poklapaju sa pravoslavnim. Međutim, to se još uvek nije dogodilo. Njemu ne smeta što postim (on takođe jede posnu hranu, koju pripremim) , molim se, idem sa našim sinčićem na Liturgiju i on to poštuje. Nije bio protiv kada sam tražila da krstimo dete i prisustvovao je krštenju. Takođe sam se nekoliko puta prijatno iznenadila kada sam ga zatekla kako sinu pokazuje sličice iz dečije Biblije, ali još uvek nije došlo do ozbiljnijeg pomaka. Kada pričamo o veri, on kaže da veruje u Boga, ali ima negativan stav prema crkvi. Međutim, kad mi objašnjava taj negativan stav, ja u njemu ne prepoznajem pravoslavnu, već katoličku crkvu. U poslednje vreme trudim se da mu ukažem na razlike između pravoslavne i katoličke vere i čini mi se da to pomaže, ali ima tu i drugih stvari, kao što su recimo različite tarife za venčanje, krštenje, opelo. U našoj crkvi krštenje košta 5.000 dinara, dok u jednom manastiru u blizini ne košta ništa, već se ostavlja prilog, koliko ko može ili želi. Moj suprug na to gleda negativno, a ja ne umem da ga ubedim da to nije razlog da negativno posmatra čitavu SPC. Njegovu nezainteresovanost dodatno je podstakao slučaj sa vladikom Artemijem i sva medijska prašina podignuta oko toga, a ja ne znam kako da mu objasnim da se radi o pojedincima. Kad bih ga zamolila da se krsti i da se venčamo, on bi pristao na to, samo da me usreći. Ali ja ne želim da on to uradi radi mene, već radi sebe, od srca i iz vere. Molim vas da mi pomognete šta da radim. Oprostite na opširnosti.
Natalija


Odgovor:
Draga sestro, nije svakome sasvim lako da samog sebe i sav svoj život verom preda Gospodu. Potrebno je da se čovek odrekne sebe i ugađanja sebi, da u dubini duše shvati da se Gospod brine o njemu više i mnogo bolje nego što se on sam može brinuti o sebi, da zbog toga bude spreman da se malo i žrtvuje za istinu i određene ideale i da mu merilo u životu bude Božija vera, a ne on sam. Zato mi se čini da ljudi, koji intelektualno veruju da postoji Bog, ipak radije ”gledaju svoja posla”. Njihova eventualna ljubaznost i prirodna dobrota ne proističu iz Vere, nego iz ubeđenja da je to njima i društvu dobro i korisno. Dalje od toga oni ne žele da idu. Oni su dobri i ljubazni prema bližnjima iz straha da ne izgube udobnost dobrih odnosa u porodici i društvu. Misle da je dovoljno ”da ne uvrede nikoga”, da iz religije mogu da uzmu ono što je njima dobro i korisno, a da ostave drugo što bi moglo da ih opterećuje. Ne veruju da bi dobri Bog to tražio od njih. Ako im govorite o nemogućnosti spasenja bez Hrista Boga i Crkve, ili o pokajanju zbog grešnosti, to im se čini fanatično i preterano. Oni ne veruju u autoritet Jevanđelja pa im se teško može objasniti šta je hrišćanska ljubav i Jevanđelska Vera. Oni ne vole da se žrtvuju. Ne žele da se Bog ”meša u njihov život”. Danas, na žalost, nisu retki ljudi koji misle da veruju u Boga, a imaju nezainteresovan ili čak odbojan stav prema Crkvi kao zajednici, prema nekom konkretnom svešteniku ili verniku. Takvi ljudi obično tvrde da je dovoljno to što u svojoj duši veruju u Boga, nisu im potrebne nikakve ceremonije niti rituali, nekakve verske organizacije poput raznih crkava, ili nekakvi posrednici poput sveštenika. Na takve ljude se odnose one Hristove reči: ”Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga”. (Mt. 10, 39) Šta to znači? Odmah, u sledećem stihu Hristos nastavlja: ”Koji vas prima, mene prima; a koji prima mene, prima Onoga koji me je poslao”. (Mt. 10, 40) Ko ne prima sveštenstvo i Hrišćane, taj ne prima ni Hrista, a ko ne prima Hrista, ne prima ni Boga Oca. A zašto neko ne prima sveštenstvo i Hrišćane kao Božije ljude? Mislim da je jedini razlog to – da sačuva sebe. A Hristos nije čuvao sebe, nego je sebe dao nama ljudima, postradavši za nas. On to traži i od nas, da ”sami sebe i jedan drugog Hristu Bogu predajemo”. Hristos je dao svoj život za nas i On dolazi onima, koji Ga primaju. Apostol ljubavi, sv. Jovan Bogoslov, objašnjava: ”Ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio? I ovu zapovijest imamo od njega: Koji ljubi Boga, da ljubi i brata svojega”. (1 Jn. 4, 20–21) Zato takvi i ne govore da vole Boga već samo da prosto eto – veruju u Njega. Njima nedostaje ljubav. Ljubav prema istini i prema Bogu. Jer, ”koji ne ljubi ne poznade Boga; jer Bog je ljubav”. (1 Jn. 4, 8) ”Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još dok bijasmo grješnici, Hristos umrije za nas. Mnogo ćemo, dakle, prije biti kroz njega spaseni od gnjeva sada kada smo opravdani krvlju njegovom. Jer kada smo se kao neprijatelji pomirili sa Bogom kroz smrt Sina njegova, mnogo ćemo se prije, već pomireni, spasti životom njegovim”. (Rim. 5, 8–10) Gledaj dakle, radi muža, dece i sebe same, da živiš u Hristu, jer ćemo se ”spasti životom njegovim”. Jer, čak ”i ako neka žena ima muža nevjerujućeg i on se privoli da živi s njom, neka ga ne ostavlja. Jer se nevjerujući muž posveti ženom, i žena nevjerujuća posveti se mužem… Jer šta znaš, ženo, možda ćeš spasti muža? Ili šta znaš, mužu, možda ćeš spasti ženu? ” (1 Kor. 7, 13–16) Ako ti koristi, možeš pročitati tekstove na sličnu temu u našoj biblioteci: A. Kurajev, – Zašto da idem u crkvu, ako je Bog u mojoj duši? http: //svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/kurajev.htm Berđajev, – O savršenstvu hrišćanstva i nesavršenstvu xrišćana http: //svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/berdjajev.htm A ima i mnogih drugih korisnih knjiga. Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *