Негативан став према цркви

Питање:
Помаже Бог, драги оци! Имам један велики проблем, мој супруг је некрштен, а наш брак је само грађански, не и црквени. Одабрала сам га због бројних хришћанских врлина. По скромности, кротости, толеранцији, трпељивости, много је изнад мене. Када сам одлучила да се удам за њега, веровала сам да ће брзо и лако он сам пожелети да се крсти и да ћемо се венчати у цркви, јер се његови ставови и убеђења, без обзира на све, поклапају са православним. Међутим, то се још увек није догодило. Њему не смета што постим (он такође једе посну храну, коју припремим) , молим се, идем са нашим синчићем на Литургију и он то поштује. Није био против када сам тражила да крстимо дете и присуствовао је крштењу. Такође сам се неколико пута пријатно изненадила када сам га затекла како сину показује сличице из дечије Библије, али још увек није дошло до озбиљнијег помака. Када причамо о вери, он каже да верује у Бога, али има негативан став према цркви. Међутим, кад ми објашњава тај негативан став, ја у њему не препознајем православну, већ католичку цркву. У последње време трудим се да му укажем на разлике између православне и католичке вере и чини ми се да то помаже, али има ту и других ствари, као што су рецимо различите тарифе за венчање, крштење, опело. У нашој цркви крштење кошта 5.000 динара, док у једном манастиру у близини не кошта ништа, већ се оставља прилог, колико ко може или жели. Мој супруг на то гледа негативно, а ја не умем да га убедим да то није разлог да негативно посматра читаву СПЦ. Његову незаинтересованост додатно је подстакао случај са владиком Артемијем и сва медијска прашина подигнута око тога, а ја не знам како да му објасним да се ради о појединцима. Кад бих га замолила да се крсти и да се венчамо, он би пристао на то, само да ме усрећи. Али ја не желим да он то уради ради мене, већ ради себе, од срца и из вере. Молим вас да ми помогнете шта да радим. Опростите на опширности.
Наталија


Одговор:
Драга сестро, није свакоме сасвим лако да самог себе и сав свој живот вером преда Господу. Потребно је да се човек одрекне себе и угађања себи, да у дубини душе схвати да се Господ брине о њему више и много боље него што се он сам може бринути о себи, да због тога буде спреман да се мало и жртвује за истину и одређене идеале и да му мерило у животу буде Божија вера, а не он сам. Зато ми се чини да људи, који интелектуално верују да постоји Бог, ипак радије ”гледају своја посла”. Њихова евентуална љубазност и природна доброта не проистичу из Вере, него из убеђења да је то њима и друштву добро и корисно. Даље од тога они не желе да иду. Они су добри и љубазни према ближњима из страха да не изгубе удобност добрих односа у породици и друштву. Мисле да је довољно ”да не увреде никога”, да из религије могу да узму оно што је њима добро и корисно, а да оставе друго што би могло да их оптерећује. Не верују да би добри Бог то тражио од њих. Ако им говорите о немогућности спасења без Христа Бога и Цркве, или о покајању због грешности, то им се чини фанатично и претерано. Они не верују у ауторитет Јеванђеља па им се тешко може објаснити шта је хришћанска љубав и Јеванђелска Вера. Они не воле да се жртвују. Не желе да се Бог ”меша у њихов живот”. Данас, на жалост, нису ретки људи који мисле да верују у Бога, а имају незаинтересован или чак одбојан став према Цркви као заједници, према неком конкретном свештенику или вернику. Такви људи обично тврде да је довољно то што у својој души верују у Бога, нису им потребне никакве церемоније нити ритуали, некакве верске организације попут разних цркава, или некакви посредници попут свештеника. На такве људе се односе оне Христове речи: ”Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га”. (Мт. 10, 39) Шта то значи? Одмах, у следећем стиху Христос наставља: ”Који вас прима, мене прима; а који прима мене, прима Онога који ме је послао”. (Мт. 10, 40) Ко не прима свештенство и Хришћане, тај не прима ни Христа, а ко не прима Христа, не прима ни Бога Оца. А зашто неко не прима свештенство и Хришћане као Божије људе? Мислим да је једини разлог то – да сачува себе. А Христос није чувао себе, него је себе дао нама људима, пострадавши за нас. Он то тражи и од нас, да ”сами себе и један другог Христу Богу предајемо”. Христос је дао свој живот за нас и Он долази онима, који Га примају. Апостол љубави, св. Јован Богослов, објашњава: ”Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега”. (1 Јн. 4, 20–21) Зато такви и не говоре да воле Бога већ само да просто ето – верују у Њега. Њима недостаје љубав. Љубав према истини и према Богу. Јер, ”који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав”. (1 Јн. 4, 8) ”Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас. Много ћемо, дакле, прије бити кроз њега спасени од гњева сада када смо оправдани крвљу његовом. Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се прије, већ помирени, спасти животом његовим”. (Рим. 5, 8–10) Гледај дакле, ради мужа, деце и себе саме, да живиш у Христу, јер ћемо се ”спасти животом његовим”. Јер, чак ”и ако нека жена има мужа невјерујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се невјерујући муж посвети женом, и жена невјерујућа посвети се мужем… Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену? ” (1 Кор. 7, 13–16) Ако ти користи, можеш прочитати текстове на сличну тему у нашој библиотеци: А. Курајев, – Зашто да идем у цркву, ако је Бог у мојој души? http: //svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/kurajev.htm Берђајев, – О савршенству хришћанства и несавршенству xришћана http: //svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/berdjajev.htm А има и многих других корисних књига. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *