Мржња

Питање:
Помаже Бог оче, Молим вас за савет какао да протумачим следећи део из Јевандјеља по Луки: Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик. Није ми јасан тај део јер се свугда се у Новом Завету позива на љубав. Ваш
Александар


Одговор:
Драги Александре, Да управо тако, у Новом Завету све се позива на љубав, зато што је сам Бог љубав. Богопознање јесте достизање савршене љубави, оне које нас очекује у «царству Сина љубави» (Колош. 1, 13) . Све препреке које стоје на том путу морају да се одбацују и једноставно да се «мрзе».
Данас када говоримо о Цркви, о спасењу, о малом стаду, о инославнима – који се по Богочовечанском сведочанству клањају «ономе што не знају», управо се неодређено, неодговорно, а често и манипулативно позивамо на Божију љубав у отсуству те исто савршене Божанске правде. Псалмопевац Давид каже: «Он љуби правду и суд, и доброте је Господње пуна земља» (Псалам 33, 5) ; или: «Љубиш правду а мрзиш на безакоње…» (45, 7) . На први поглед овај Христов позив који сте навели сукоби се са једном од првих уређених и записаних заповести датих на гори Синају, да поштујемо родитеље. У Второзаконију (5 књ. Мојсејевој) Господ то поштовање поставља као услов за добро – «да би нам добро било на земљи» (5, 16) . Једноставно овде Господ позива потпуно одбацивање света, и тражи оно савршенство пред којим је пао и онај еванђелски младић којег у десетој глави описује св. Матеј. «Пођи замном» – што значи у потпуности одбацити овај свет и век – све то што стоји као препрека оном савршенству у Царству Небеском, у којем можемо посебно да издвојимо отсуство брака и рађања, и родбинских односа. То значи одбацити бол и острашћене емоције – страдања, и тако бити савршен. Овај свет коме смо се тако предали, па и овосветском схватању љубави пун је бола. Бог нас позива управо да одбацимо «страсти» што значи све врсте страдања, па и ова «синовско-родитељска». Али ми то не разумемо исто онако као и онда Његови слушаоци. Унутрашње подељени – разапети измећу овог и Будућег Века, слушајући овакве речи, и ми попут Његових ученика покренути острашћеним логичким осећањима још чешће жалопојимо: «па ко се онда може спасти»? Али благодаћу Божијом у нашој Цркви, која нас «седамдесет седам пута седам» враћа себи, и тако «поново сједињује» (молитва покајања) , ми предокушамо то Царство. Болови разних категорија које садржи овај живот чини да ужасно страдамо а како смо духовно статични ми то уопште не примећујемо него схватамо као једини смисао живота. И њему се свим биђем предајемо и од њега свим бићем и страдамо! Служење овим смртним идеалима и јесте та духовна смрт, или разграђивање Плана Божијег да нас «подигне у стару славу». Неки наши Свети Оци смогоше снаге да у потуности следе за Христом, и сјединише се Њим и то посведочише благодаћу коју наследише и нама малодушним показаше. Ми читамо: «Ако неко дође мени», т.ј. ако се неко потпуно преда Христу, уз методе (да не кажемо услове) које је Он изнео за савршенство, онда он мора да одбаци све оно што га на путу Богопознања омета. Ако си се већ једном безусловно предао путу Христовом, и опет ти се јави жеља за оном што си оставио, у том случају ми би требали овим еванђелским речником да све то мрзимо, па и родитеље (таквих примера има много у Житију преподобних подвижника, који су после пострига имали огромна искушења од своје родбине) . И свети Теофилакт каже: «Човекољубац не учи нељудски, нити сугерише на самоубиство, него жели да Његов искрени ученик мрзи родбину само онда када се они показују као препрека делу богопоштовања, и када он у том односу наилази на тешкоће у извршавању добра».
Израз «мрзети» треба више разумети као одбацивање и игнорисање зарад светог и божанственог. Такав диван пример налазимо у нашој новијој историји СПЦ када новомученик ђакон Авакум светим «непослушањем» одбацује острашћене савете своје мајке и прима венац Христове славе и победе.
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *