Питање:
Помаже Бог часни оци благословите. Имам два питања која бих хтео да вам поставим. Прво се тиче клечања на Литургији недељом. Читао сам да канони забрањују клечање недељом, и у свом граду одакле сам, у Србији, стварно нико не клечи на Литургији. Међутим, због природе посла којим се бавим, већи део године сам у Румунији, где идем у Румунску Православни Цркву. Али ту људи у доста случајева клече на Литургији али не сви, већ спорадично, и како примећујем, како се коме прохте. Неки нпр. клече на неким јектенијама, неки на апостолу, неки при читању Јеванђеља, неки на символу вере, итд. Мени лично не смета, али ја мислим да је то помало лицемерно, не осуђујем него само износим мишљење. Наиме сви Свети Оци које сам читао саветују да се на литургиском сабрању молимо тако да не скрећемо пажњу на себе, било клечањем или прегласним певањем или падањем у некакве трансеве, него да будемо смирени и тако рећи неприметни. Ово са клечањем ми се никако не уклапа у то. То ми је као нека лажна духовност. Молим вас појасните ми мало око тога. Друго питање се тиче Светих моштију. Буни ме то што је неке светитеље Господ прославио нетрулежним моштима (нпр. Св Јован Шангајски) , док се на Светој Гори после три године мошти откопавају и ако је месо иструлело а остале жуте мошти, рачуна се да је тај монах задобио спасење, док се, ако месо није иструлело или кости нису жуте, читају посебне молитве јер га земља није примила и он се није спасао. Можда сам се лоше изразио али се надам ћете ме разумети и појаснити и ову моју другу недуомицу. Опростите што сам се расписао. Желим вам свако добро од Господа. Ваш брат у Христу
Урош
Одговор:
Драги брате Уроше, На Светим литургијама Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста никад није предвиђено клечање, недељом и на све празнике. Изузетак је ако се неки молебан укључи, после заамвоне молитве, у Свету литургију (на пример Молебан на почетку нове школске године, на Нову годину и слично) , где пре завршне молитве свештеник позива вернике да је саслушају клечећи, али тада је Света литургија готово завршена. Неколико пута у току Литругије свештеник ће нас позвати на „главопреклоњеније“, да се сагињањем главе припремимо за оно што следује, у првом случају за читање Молитве Господње „Оче наш…“, а други пут за узношење Агнеца и његово разламање. И у другим важним моментима Свете литругије, ми лагано приклањамо главу, да би пажљивије, неометано пратили радње или речи свештеника, на пример за време „малог входа“, кад се износи Свето јеванђеље, за време „великог входа“, кад се преносе Свети дарови са жртвеника на престо, за време читања Светог јеванђеља, за време читања молитве пред Свето причешће. Да за време читања Јеванђеља не треба клечати јасно говоре речи свештеника пред само читање: „Премудрост, стојмо смерно, саслушајмо Свето јеванђеље! “ Стајање смерно подразумева пажњу верника, који стоји у цркви (јер се ми у цркви, углавном, молимо стојећи усправно) , погледом усмереним ка олтару, како би пратио радње свештеника и његове речи и, у одређеним моментима, лако сагињао главу у знак дубоког поштовања речима и радњама у току Литургије. То што си дожевео у Румунској православној цркви, а сам кажеш да је то „спорадично и неорганизовано, неуједначено“, говори да то и код њих није правило, већ су свештеници дозволили да се, у току Свете литругије, понаша како ко хоће, што заиста пружа непријатну слику и омета вернике да са побожношћу прате и учествују у Светој литургији. Дакле, и када си у храму у Румунији, за време Свете литургије, понашај се онако како су Те учили Твоји родитељ и Твој свештеник, каква је пракса у Твом граду, а на понашања других верника настој да не обраћаш пажњу. Усредсреди се на молитву, настој да пратиш ток Литругије (обзиром да се служи на страном језику) и да из цркве изиђеш укрепљен и смирен у срцу своме. Питање, које се односи на поштовање моштију, могло би да има следећи одговор. Бог на разне начине показује да је некога прославио, да га је прихватио у своје наручје. Један од доказа за то су и нетрулежне мошти, којих у Православљу има велики број. Поступак са моштима (посмртним остацима) на Светој Гори је сличан као у Грчкој уопште. И монаси и верници се сахрањују у тзв. „привремене гробове“. После неколико година од упокојења гроб се отвара и ако се нађу нетрулежне мошти, што значи да су месо и мишићи на костима сасушени, али да су задржали облик, чврстину и везу са целим телом, онда се та тела стављају у кивоте, обавештава се надлежни архијереј и припрема проглашење светим. Ако се, пак, нађу само огољене кости, онда се оне стављају у једну заједничку гробницу и ту чекају васкрсење мртвих. У Манастиру Хиландару одвајају се лобање и стављају на посебне полице, а остале кости се убацују у земљи ископану заједничку гробницу. Морам признати да нисам чуо за случајеве, да је после неколико године, неко нађен у гробу, а да му се месо задржало око костију, да није иструлело или сасушено и сачувано у целом облику, да га, како кажеш, „земља није примила“. Чекајући васкрсење мртвих, у радости васкрсења Христовог, поздравља Те о. Душан