NASLOVNA » Mišljenja na savremene teme, PITANJE PASTIRU » MOSPATA i RPZC

MOSPATA i RPZC

Pitanje:
Pomaže Bog dragi oče. Hteo sam da Vam postavim jedno pitanje koje je u vezi sa sjedinjenjem dveju Crkava, koje smatram jednim delom: MOSPATA i RPZC. Koliko vidim i koliko sam nailazio na internetu vidim da postoji otpor tom sjedinjenju. Ja nisam upućen na tu temu, pa bih Vas molio da nam kažete o čemu se radi, koji je razlog zašto postoji otpor tome? Navode ekumenizam i sergijanizam, ali koliko ja shvatam to je prodrlo u sve Crkve, i neke vladike su u tome, ali to nikako ne znači da je blagodat odstupila od Tela Hristovog. To bi onda značilo da su vrata pakla savladala Crkvu Hristovu. Ima otpora na obe strane, kako u Rusiji tako i u Rasejanju. Znam da je Episkop Marko iz Nemačke, duhovni sin Ave Justina, a njega najviše napadaju da je on za sjedinjenje koje navodno nije istinsko. Ako bi mogli da nam ukratko pojasnite tu temu.
Stanoje


Odgovor:
Bog se javi drgi Stanoje! Teško je da se ovde nešto kaže ukratko, posebno ako se osvrnemo na tu činjenicu da danas u Crkvi sve bruji od pitanja ekumenizma, a poslednje vreme i unijatizma, i to u nekom istom paketu, mada neprirodnom. Kažem neprirodnom zato što rimokatolička crkva nije član SSC.
Pitanje «srgijanizma» jeste vrlo prosto, a u isto vreme mnogo složeno. Odakle takva kontradiktornost? Ako pogledamo u istoriju Crkve, tipovi sergijanizma nisu se pojavili samo sa problem Ruske crkve, nego mnogo ranije. Neoborivo je da su se državne vlasti svih vremena grubo mešale u Crkvu i nanosile joj veliku štetu. Opet, po Svetim Ocima, duhovni život počinje onda kada se objavljuje ta borba, i ti napadi često dolaze i iz nutra crkve, kao tzv. ljudskog establišmenta. Ona je sveta po svom realnom ostvarivanju ali nije zaštićena od ovakvih padova svojih vodećih ljudi. «Sergijanizam» imao je tedencije da stvori presedan, nešto što je po svojoj prirodi sasvim tuđe Crkvi; da se principima «ovog sveta» očuvaju eshatološki principi Crkve. To je bio i ostaje apsurd, i takvo spasenje crkve nije od Boga, nego od Njegovog protivnika, koje nije sasenje nego pogubljenje.
Ako pogledamo u dokumentaciju rada komisija za sjedinjenje, videćemo da se «sergijanizam» nedvosimsleno osuđuje. Treba da se podvuče da niko ne osuđuje samog Mitropolita zbog slabosti, jer ko na to ima pravo a da nije sam osetio težinu krsta, ali niko ni na sekundu ne pada u sumnju da taj način spasavanja Crkve jeste bezuman, što su nažalost neki u viskom crkvenim službma upravo to potrđivali. «Segijanizam» nije problem za Rusku crkvu a ekumenizam jeste, i to više ozbiljan nego što mnogi to sada vide, i nažalost, još uvek je sposoban nedaj Bože da napravi raskol velikih razmera i eklisiološki legalizuje neku novu Crkvu tipa misije RZPC.
Razni su prilazi prema pitanju ekumenizma i jedno koje Ruska crkva najviše upražnjava jeste ta međucrkvena bilateralnost. Bogata Crkva, bogata i država, i Patrijarh sam po svom postu hirotesije pored duhovne ima veliku političku moć, poput one u Vatikanu (to je fakat koji sam za sebe govori i nije mu potrebno prepoznavanje sa strane) . Ruska Crkva je više izložena interesovanju jakih, i tog duha nadmudrivanju, pa otuda su česti susreti, i to bilaterlano ponašanje koje beleže presa na razne načine sa raznim motivima tumače se i opisuju. Obično je najviše izdvojeno pitanje «ko se sa kime slikao, i gde», i u tome se ogleda duhovna sposobnost ljudi, koji ukazuju na to kao samu izdaju vere. Ekumanizam ima za zadatak da stvori jednu svetsku crkvu na principima ljudske slobode i demokratije, ali u nedostaku slobode ličnosti koja je data u Bogočoveku Isusu Hristu. To telo bi samo po sebi trebalo da nosi neku mističnost, i ona je apokaliptička i antihršćanska, i Pravoslavna Crkva sa svojim suštinskim nošenjem ne može sama po sebi da bude deo tog tela, jer je antitelo toj antihristovoj zamisli. Zato je Ruska crkva uvek podvlačila da ne postoji to «sakramentalno ekumenisanje», nego samo bilaterlano ili nažalost političko.
RZPC je uživala potpunu slobodu i u njoj je osudila ekumanizam, dok je u Otadžbini stara garda aminovala «internacionalu», a posebno lojalističko-harizmatički poricala javno svedočenje slobodnog dela Ruske crkve o novomučenicima. Kako je poznati zagranični bogoslov Pomazanski svedočio, RZPC je nosila svoju misiju, pre svega svedočenje o zlu u porobljenoj Crkvi u Rusiji; o svetim sveštenomučenicima i novomučenicima, gde su se nažalost i neke slobodne crkve oglušile o to ispovedanje u slobodi, i pređutale istinu, i tako ponele još teži greh od onog koji su nosili neki ahijereji pod jarmom bezbožničke vlasti. Pitanje samog članstva RZPC u do tada poznataom osnivčkom telu «Lige Crkava» (Koinonia ton Ekklesion) ovog SSC jeste jasno: ona je bila članica kao nasednica Sveruske crkve, i tek po pristupu MP u SSC, ona demostrativno napušta pomenuto telo, ali ne kao protest programu nego članstvu same MP.
Prirodnim razvojom ovog novog tela SSC crkava pored političkih poruka počinje da stvara i «svoju teologiju», iz koje izdvajamo «teoriju grana» a još više «inerkomjunio», što stvara buđenje pravosalvne savesti i diže na noge novije Oce Crkve, iz kojih posebno izdvajamo prep. Justina Đelijskog i njegove dragocene radove – svedočenja protiv ove nemani; a ništa manje ni blaženjejšeg mitropolita Filareta Voznesenjskog, koji u potpunoj slobodi i čistoj savesti piše svoje «ožalošćene poslanice» istočnim patrijarsima, povodom ćutanja o toj novoj teologoji. Odmah zatim saziva se istorijski Sabor slobodnih arhijereja bivše velike Ruske Crkve i osuđuje tu obnarodavanu teologiju SSC koja sada pretenduje i na samo zvanje tela Crkve. Uprkos mnogi incidentima, i te neuređene ili jasno neopredeljene ikonomijske tolernacije istih, moramo da priznamo da se previđa jasna istina da ni jedna pomesna crkva nije ispovedala «teoriju grana» niti «iterkomjunio», ili tzv. «sakramentalni» ekumanizam. Incident u Raveni samo potvrđuje ovo što govorim, a to je da se patrijarh Vartolomej ogradio saznajnog pričešćivanja katolika – dakle, nije smogao snage da to javno ispoveda (krivio je svog đakona) ; isto tako to zbivanje je isprovociralo rekcije na najvećem akademskom nivou (protojereja Teodora Zizisa, profesora univerziteta u Spounu) . Na tim jasnim osnovama RZPC sa svojim izmirenjem sa Crkvom u Rusiji ne može da podpadne pod tu svoju ličnu anatemu jer ne postoji sakramentalno ekumenističko ispovedanje koje je jektenija anateme obuhvatala i proiznosila. Ako bi se ta anatema razumela tako da je ona pokrivala crkve po teritoriji (mada to nije mogoće zbog juridističke instance jer ona nosi samo pomesni karakter) , onda bi ona pokrivala i ispovedniku veličinu o. Justina Popovića. Naprotiv, RZPC uložila je ogroman trud u prevodu, citiranju i publikovanju Avinih dela na ruski i engleski jezik, i u svojoj perodici ga prosto veličala kao velikog pravoslavnog bogoslova i savremenog ispovednika. Drugo, ona bi jednostavno prekinula liturgičko opštenje sa SPC, ili Jerusalimom. Ako se bolje prati tematika kritike ekumenizma kao učenja, RZPC se savršeno podudara sa učenjem o. Justina, i sinhronizovano zajedničkim metodama svedoče protiv njega iako se, uzgred budi rečeno, prep. Justin hranio Hlebom Života sa kanonskog antimnisa svog episkopa koji je bio u sastavu Sabora arhijereja SPC, i time liturgički ispovedao njihovu veru. Kako Ustav RZPC tako i njen osnivač i avva Mitropolit Antonije Hrapovicki, isto tako i mitropolit Anastasije, svedoče da ova crkva nikada nije sebe objavila telom van tela Ruske crkve. Prvi paragraf njenog Ustava to nepobitno govori. Pored napasanja svoje izgnane pastve ona je sebi postavila za cilj da svedoči o novomučenicima, i o zlu bogoboračke vlasti u Rusiji (neki su joj zamerali da je to bila politička delatnost) , do tog momenta kada dođu vremena te fizičke slobode, samim tim «slobodnog kretanja» na «Sveruski sabor», na kojem je ona spremna da «položi račune» svoje kanonske i pastirske delatnosti. Ovo su istorijski, eklisiološki i akademski fakti postojanja RZPC.
Da li je sada vreme idealno za ovo sjedinjenje – nema sumnje da nije! Da li je ekumenizam nova prepreka za sjedinjenje? Oci najnovijeg Sabora RZPC imali su skoro isto mišljenje da nijedna pomesna crkva ne ispoveda sakramentalni ekumenizam – «teoriju grana niti «interkomjunio», uzimajući u obzir da je ispovedanje liturgički čin. Ako je reč o tom bilateralnom opštenju opštepoznata činjenica je da je ono postojalo, i to još u vremenima Homjakova.
Postoje protivnici tom molitvenom jedistvu a da pri tom nisu izneseni jači eklisiološki protivargumenti osim jednostavnog osuđivanja prošlosti današnjeg Patrijarha Ruske crkve. Postoje grupe tu i tamo, i one nisu u stanju da pokrenu neki veći raskol, ali plaši opasnost odlaska jednog manastira iz ove jurisdikcije. Kako je on bio u jurisdikciji SPC sestrinstvo preti vraćanjem u istu, što samo svedoči da nije u pitanju ekumenizam koliko teško suočavanje sa nekim članovima jerarhije MP koji su imali mračnu političku prošlost (dobro dokumentovanu) .
Javlja se istorijsko pitanje: da li je RZPC pobedilac? Bez sumnje, jeste, itekako! U slobodi putem podviga ona daje Božije sasude u nekim njenim novojavljenim svetima, i oni kao takvi imaju pravo da svedoče o novomučenicima, da ih kanonizuju; i to u to vreme kada ih je cela nacija poricala da postoje. Svedoci smo pobede zato što su nedavno dva prvojerarha na tlu nedavne «crvene impreije», mučeničkom krvlju orošenom, postavili kamen temeljac hramu posvećenom caru mučeniku (Spas na krovi) , i zamučenom za Hrista narodu. Pojavljivanjem Prvojerarha RZPC na tlu Otadžbine jeste to donošenje i potvrđivanje svoje misije, i pobeda te istorijske pravde, kao i one eklisiološke, isto onako kako su stari mučenici izvojevali pobedu nad vojno gordim i oholim Rimom. Odjednom MP uzima rečnik RZPC i pišu službe novim svetiteljima i mučenicima, i svedoče narodu ono što su do nedavno izričito poricali.
Iz Svezagraničnog sabora, pastirskih sastanaka i smpozijuma, otkriveno je da za RZPC nije toliko problem ekumenizam, naravno ovakav kako se u današnjoj, čak umirućoj formi nameće, nego već prihvaćeni modernizam i rušenje kanonskog prava pojedinih pomesnih crkava, čije posledice ozbiljno narušavaju crkveno jedistvo. Njoj uopšte nije problem da uskrati blagoslov nekom inovernom da stupi u olatar, ili nedaj Bože da služi, koliko je za nju veliki problem, i novina, sasluživanje sa novokalendarcima (mada je postojao slučaj rumunske novokalednarske eparhije u pod omoforom RZPC) . A da ne govorim o onima koji su promenili pashaliju. Upravo se ovo pitanje podizalo i ostajalo na dnevnom redu obostranih komisija za sjedinjenje, i stava jedne Ruske crkve prema ovim nekanoskim radnjama koje su podelile Pravosalvnu Crkvu.
Napadi na arhiep. Marka postoje, i to od onih ljudi koji ga uopšte ne poznaju. Vredno je da se napomene, da je on po poslušanju prema Sinodu i to još pod presedništvom mitropolita Vitalija, otputaovao za Beograd da uredi situaciju u vezi nastalih problema oko pozajmice sveštenika SPC crkvenoj opštini RZPC u Bari. Posle protesne note iz Moskve (ružne ucene za MPC) , SPC objavljuje prekidanje evharistijskog jedinstva sa RZPC. Na sednici Sinoda SPC, pod presedništvom patrijarha Pavla na kojem je i arhiepiskop Marko prisustvovao, stavljeno mu je do znanja da će SPC prekine liturgičko opštenje sa RZPC ukoliko ova ne napravi pokušaje da iskoristi nove tokove u Rusiji i ne obnovi liturgičko jedistvo sa Crkvom u Otadžbini (dakle preinačili su, t.j. ublažili svoju prvu odluku) . Za ljude bogoslovskog obrazovanja i podvižničkog života ove reči su velike, a posebno posle istih signala iz Jerusalima. Bili smo svi mnogo zabrinuti! Pred Saborom arhijereja RZPC ostalo je da se reši, da potvrde novije poslanice mitropolita Vitalija da su sve pomesne crkve izgubile blagodat, ili pak da ga smene i potraže kanonske načine da produže svoje evharistijsko jedinstvo sa ostalim Pravosalvljem, ma kakvo da je ono danas. RZPC nije imala kanonske osnove na «poveljama» Karlovačkog sabora niti mitropolita Antonija, da pođe u neko novo kanonsko ustrojstvo koje bi se sukobilo sa željom tih otaca – Više Crkvene Uprave, a potonjeg Sabora arhijereja RZPC. A ta želja je uvek bila nedvosmislena: vraćanje u Rusiju.
Hristu Vaš
oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *