NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Moralno stanje našeg naroda

Moralno stanje našeg naroda

Pitanje:
Pomaže Gospod časni Oci, Unapred bih želeo da mi oprostite zbog dužine pisma. Moj problem i nije toliko ozbiljan, i ne morate se mučiti i oduzimati vreme drugim vernicima kojima je pomoć potrebnija. Ja samo želim nekome da se izjadam, a u mojoj okolini ne postoji niko ko bi me razumeo. Kada počnem da pričam o tome, svi mi se smeju. Naime, mnogo me pogađa i brine moralno stanje našeg naroda. Ja redovno dolazim u kontakt sa ljudima i svega se naslušam. A kad odem na facebook, muka me uhvati. Nalazim devojčice od po 14 i 15 godina koje se oskudno odevene slikaju i te slike kače na internet da svi gledaju. Nek mi Bog oprosti grešnom, ni ja nisam svetac, ali ovo je Sodoma i Gomora. Ljubav, vernost, poštovanje, ti pojmovi se sada retko sreću, i nikome više ne znače ništa. Srbi se busaju u grudi i pozivaju na Boga, a niko se ne zapita da li smo zaslužili njegovu ljubav? Nije dovoljno vikati Kosovo je Srbija. Pa zbog našeg obožavanja „crvenog teleta“ komunizma, smo i izgubili to Kosovo. Krečili smo crkve, jahali sveštenike i čitali opelo Bogu. Pre par dana sam u jednom kafiću slušao devojku koja ne može da razume zašto treba da bude verna svom dečku? Bračni parovi čine preljube već u prvim mesecima braka. Mlade devojke masovno abortiraju, zato što zbog većeg užitka nisu koristile zaštitu, ako već ne mogu da se suzdrže od odnosa. Često ne znaju ni ko je otac. Da li je ovo vreme na koje nas je upozoravao Spasitelj? Da će se samo malobrojni spasti? Strašno je koliko smo postali licemerni, iz Crkve ne izlazimo, postimo sve postove, a na Boga hulimo bez prestanka. Još uvek se u nekim domovima pored ikone drži Titova slika. Ni sveštenici nisu bolji. Jedan je mojoj majci rekao da mora da bude lepa, jer on u svojoj parohiji voli samo lepe žene. Njegov poziv i mantija su ga spasle da ga ne izbacim napolje.
Ljudi se oduševljavaju „Velikim bratom“, „Farmom“ i ostalim glupostima. Hrana im je za dušu da gledaju tuđu privatnost. Omladina misli da lepota pokreće svet i da, ako se ima para, svi problemi su rešeni. U Srbiji je jednom izašla neka knjiga o jednoj sponzoruši, razgrabili su je za par dana. Samo se o tome pričalo. I slušao sam da je ta devojka primer kako se uspeva u životu! ! ! Nemojte pogrešno da me razumete, nisam ja neko matoro džangrizalo. Ja sam mlad čovek koji voli život, provod i druženje, ali u nekoj normalnoj meri, da ne bude protiv volje Božije. Ima tu toliko toga što me pogađa, ali na kraju krajeva, to valjda mora tako da bude. Još jednom oprostite ako sam vas davio. Nek nam je Gospod u pomoći, i nek nam se smiluje grešnima.
N.N


Odgovor:
Dragi brate, Da i ja tebe nešto pitam: Ko je ikada nama obećao, ili nam rekao da su svi Srbi oko nas idealni hrišćani, koji svagda i svi od reda idu za Hristom? Da je ikada i jedan narod bio tako dobar, verovatno da Hristos nebi ni dolazio.
Oduvek je bio zadatak hrišćana da budu različiti od ostalog sveta koji ih okružuje. Od svojih komšija, drugova, prijatelja, braće i sestara. U čemu je bila ta razlika? Upravo u tome o čemu ti govoriš: okolina je oduvek i svuda bila materijalozovana, razvratna, ogrezla u vradžbinama i gatanjima, nemoralna, i sve ostalo što ide uz to. S druge strane, „Hrišćani se od ostalih ljudi ne razlikuju ni zemljom, ni jezikom, ni odevanjem. Jer, niti žive u svojim gradovima, niti upotrebljavaju neki poseban dijalekat (u govoru) , niti vode neki posebno označen život. Njihovo učenje nije pronađeno izmišljanjem ljudi svaštara (radoznalaca) , niti su oni, kao neki drugi, pristalice – ljudske nauke. Oni žive u jelinskim i varvarskim gradovima, kako je svakome palo u deo, i u svome odevanju i hrani i ostalom životu sleduju mesnim (lokalnim) običajima, ali projavljuju zadivljujuće i zaista čudesno stanje života (i vladanja) svoga. Žive u otadžbinama svojim, ali kao prolaznici. Kao građani učestvuju u svemu, ali sve podnose kao stranci. Svaka tuđina njima je otadžbina, i svaka otadžbina – tuđina. U brak stupaju kao i svi, i decu rađaju, ali rođenu decu ne bacaju. Borave u telu, ali ne žive po telu. Na zemlji provode dane, ali im je življenje na nebu. Pokoravaju se postojećim zakonima ali svojim životom prevazilaze zakone. Vole sve (ljude) , a svi ih gone. Preziru ih i osuđuju: ubijaju ih, a oni oživljuju. Siromašni su, a mnoge obogaćuju. Svega su lišeni, a u svemu izobiluju. Ponižavaju ih, a oni se u poniženjima proslavljaju. Klevetaju ih, a oni se pokazuju pravedni. Ruže ih, a oni blagosiljaju. Vređaju ih, a oni (sve) poštuju. Kada čine dobro, kažnjavaju ih kao zločince. A kad ih muče, raduju se kao da život ponovo dobijaju. Od Judeja su napadani kao tuđinci i od Jelina progonjeni, ali razlog neprijateljstva mrzmtelji (njihovi) ne mogu navesti. I prosto rečeno: što je duša u telu, to su Hrišćani u svetu. (Poslanica Diognetu) Pročitaj, molim te, poslanicu sa ovog linka: http: //www.pouke.org/out.php? url=http%3A%2F%2Fwww.verujem.org%2Fpdf%2Fposlanica_diognetu.pdf&type=1&id=244&cid=25
Još jedan primer od pre 16 vekova, koji ni do danas nije izgubio ništa od svoje aktuelnosti i svežine. U vreme završne faze borbe sa trinitarnim jeresima u 4. veku, sv. Vasilije Veliki, u svojoj knjizi „O Svetom Duhu“, piše: „Sa čime mogu da uporedim našu današnju situaciju? Ona je slična pomorskoj bitki, potpaljivanoj starim svađama, koju vode ljudi koji vole rat, koji neguju mržnju jedni prema drugima… Nered i pometnja se ne mogu opisati; ali, najgore zlo od svih tek podiže glavu: kada ljudi padnu u očajanje za svoj život, oni uzimaju sebi pravo na svaku vrstu pokvarenosti… Oni će neprestano pokušavati da poraze jedan drugoga, čak i ako njihovi brodovi tonu u ambis. Mi napadamo jedan drugoga, bivamo oboreni jedni od drugih. Ako nas neprijatelj ne napadne najpre, mi bivamo ranjeni od svojih drugova; ako je neko ranjen i padne, biva izgažen od svojih saboraca. Iako smo ujedinjeni u našoj mržnji prema zajedničkom neprijatelju, čim se on povuče, mi nalazimo neprijatelja jedan u drugome. Ko bi mogao da sastavi spisak ranjenika? Neki su pali u borbi sa neprijateljem, neki su izdani od svojih saveznika, drugi su žrtve nesposobnosti svojih vođa. Pometnja koju su smislili moćnici ovoga sveta izazvala je slom ljudi snažnije nego uragan ili tornado. Teror opšteg uništenja već visi nad nama, i uprkos tome, oni nastavljaju sa svojim rivalstvima ignorišući svaki smisao za opasnost. Privatna neprijateljstva su ovim ljudima važnija od borbe čitavog naroda… Oni se bore jedni protiv drugih grubim rečima. Gotovo su napunili Crkvu besmislenim vapajima i nerazumnom vikom svoje galame. Oni stalno izvrću učenje istinite religije, nekada mu dodajući a nekada oduzimajući… Bogonadahnuto Sveto Pismo je nemoćno da posreduje među zavađenim stranama, niti apostolska tradicija može da im ponudi uslove za izmirenje, jer svaki čovek u svojoj arogantnoj samoobmani misli da njemu više priliči da naređuje nego da on sam nekoga posluša.
Kako nikakav ljudski glas nije dovoljno snažan da bi se čuo u takvom metežu, računam da je tišina mnogo korisnija od reči. Šta više, zadržan sam i rečima Proroka: „Zato će obazrivi ćutati u ovo vreme, jer je zlo vreme“ (Amos 5, 13) ; vreme kada neki sapliću svoje bližnje; jedni udaraju čoveka koji je već pao, drugi aplaudiraju, ali ni jedan nije dovoljno milostiv da pruži ruku pomoći umornome, iako stara poslovica kaže: Ako vidiš gde je nenavidniku tvome pao magarac pod teretom svojim, nemoj da ga ostaviš nego mu pomozi! (II Mojs. 23, 5) Ovo sigurno nije slučaj danas! Zbog čega? Ljubav mnogih je ohladnela; nema više sloge među braćom; samo ime jedinstva je prezreno; hrišćanska samilost i suze saosećanja se ne mogu nigde više naći. Niko više ne prima slaboga u veri (Rim. 14, 11) , nego uzajamna mržnja plamti žestoko među braćom, tako da ih pad bližnjega mnogo više raduje nego uspeh svog vlastitog domaćinstva.
Oni, koji sude zabludelima nemilosrdni su i ogorčeni, dok oni koji sude čestitima nepravedni su i neprijateljski raspoloženi. Ovo zlo se tako čvrsto ukorenilo među nama, da smo postali suroviji od zveri: one se bar sakupljuju u čopore po svojim vrstama, dok mi čuvamo našu najdivljačkiju taktiku za članove našeg domaćinstva…
Ja sam se naučio iz primera onih mladića u Vavilonu da, kada nema nikoga da podržava stvar istinite vere, mi moramo da izvršimo našu dužnost sami. Oni su pevali himnu Bogu, bačeni usred ognjene peći, ne misleći o mnoštvu koje je odbacilo istinu, nego su bili zadovoljni da imaju jedan drugoga – iako ih je bilo samo trojica. Zato nas mnoštvo neprijatelja uopšte ne plaši, nego mi pokazujemo našu veru u pomoć Svetoga Duha i hrabro objavljujemo istinu. Inače, bilo bi potpuno bedno da se tako lako od ovih ljudi huli na Duha i ruši istinita Vera, dok se mi, imajući tako moćnog Pokrovitelja i Zaštitnika, snebivamo da branimo učenje koje je očuvano još od otačkih dana, u neprekinutom nizu do sada! “
http: //svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaMiletic/IstorijaSPC003.htm
Pozdravlja te, O. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *