МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ

 

МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
 
XXXI
 
Просуо си светлост по мраку, Господе, и произашле су боје и облици. Наднео си се лицем Својим над бездан, коме је име Ништа, и бездан се мучи, да у сенкама изрази лепоту лица Твога. Како Те бездан сања онако Те све ствари казују.
Лепо је и језеро моје док мирно лице сунчево стоји наднето над њим. И сви пролазници хвале лепоту језера мога. Но чим сунце склони лице своје, језеро моје постаје мрак и бездан. И нико од пролазника не даје хвалу језеру осим у присуству сунца и сунчевих сјајних пратилаца.
Лице бездна пјани оне, који не виде наднето сунце над безданом. Лепота ствари почиње од онда, кад гледалац наднесе лице своје над њих. Нема огледала, ако нема лица пред огледалом. Но узалуд је и лице пред огледалом, ако светлости нема.
У светлости лица Твога ја се не огледам на свакој ствари. Без Тебе ја и ствари не би били огледала једно другом но мрак, и бездан, и мутна језа. Извраћају ствари Твоју лепоту као што сан извраћа јаву. Као што ме снови муче тако ме муче и ствари. Јер шта су ствари до снови Твоје неизрециве Јаве?
Суседи моји говоре: сањали смо лепе снове. Васиона ми је сведок, да сте ви лепши од ваших снова. И васиона сања, и не може да се насања лепоте своје. Васионо моја сањива: док сан сања сан, плаше се један другог, мада траже тумача и утешитеља један у другом. Ко је коме пророк: сан јави или јава сну?
Васионо моја лепа: сањај Јаву и Јава ће ти рећи све. Признај Јаву, које си ти сан, и пробудићеш се, и нећеш више гатати о лепоти но бићеш Лепота. Једна је Јава и једна је Лепота, и она је узрок твога сна.
Не говорите ми, децо, о лепоти звезда. Ако Господ извуче себе из звезда, вама ће уста замукнути. Станите у густом мраку крај мога језера и покушајте да му певате. Заиста замукнућете и мучаћете до сунчане зоре, док сунце не полије језеро својом лепотом и не учини ваше безгласно грло гласним.
Од Твога лица поливају се лепотом све ствари. По Твојој лепоти плива васиона као шајка по мору.
И над хладан пепео кад се Ти наднесеш, пепео се преображава и добија лице.
Уразуми срце моје, Господе мој, да се не заноси смртном лепотом но Тобом, Бесмртна Лепото моја.
Једина Лепото моја!
Дај ми Лица Твога; само још више, и више – Лица Твога.
 
XXXII
 
Вера Те моја види, Господе.
Она је светлост и даљновид очију мојих.
Вера је моја осећање свеприсуства Твога. Она ми привија колена к земљи и уздиже руке к небу.
Вера је моја додир душе моје с Тобом. Она покреће срце моје на игру и грло моје на песму.
Кад се ласта приближује, ластавчићи се узнемире у гнезду. Јер и на даљини осећају долазак мајке.
Вера је моја узнемиреност моја, јер Ти долазиш, Мајко моја.
Кад ми пријатељ пише писмо у далеком граду мислећи на мене, и ја напуштам друге мисли и мислим на пријатеља свога.
Вера је моја мисао моја о Теби, што покреће Тебе, Најеластичнијега, да мисли о мени.
Кад се одвоји лав од лавице, замуте се очи лаву од туге за лавицом.
Вера је моја туга моја за Тобом, кад си далеко од мене, Красото моја.
Кад сунца нема, најстрашније буре шибају море.
Вера је моја утишаност буре у души мојој, јер светлост Твоја полива ме и умирује.
Очи моје говорише ми: не видимо Га. А ја их умирих речима: заиста, ви нисте ни створене, да видите Њега но Његово.
Уши моје говорише ми: не чујемо Га. А ја их уразумих речима: заиста, ви нисте ни створене, да чујете Њега но Његово.
Ништа од свега што је створено не може видети и чути Њега но Његово. Створено види и чује створено. Само рођено од Њега може видети Њега. И само рођено од Њега може чути Њега. Не може слика видети сликара, али син сликарев може видети сликара. Не може звоно чути звоноливца, али кћи звоноливца чује оца свога.
Око Га не може видети, јер зато је створено – да Га не види. Ухо га не може чути, јер зато је створено – да Га не чује. Али Га вид може видети, и слух Га може чути.
Вера Те моја види, Господе, као што рођено види родитеља свога. Вера Те моја чује, Господе, као што рођено чује родитеља свога.
Бог у мени види и чује Бога у Теби. А Бог се не ствара но рађа.
Вера је моја гњурање у бездан душе моје и испливавање с Тобом.
Вера је моја једино озбиљно знање моје. Све друго је дечје сабирање шареног шљунка на језеру.
Вера је моја једино озбиљно занимање живота мога. Заиста, све је друго комедија чула.
Кад кажем: додај ми вере, ја мислим: додај ми Себе, Оче мој и Боже мој.
 
XXXIII
 
Нада Те моја чека, Господе.
Ишчекивање Тебе једина је садржина и једини смисао мога Сутра и Прекосутра.
Трава ишчекује росу, и не вара се. Планина ишчекује громове, и не вара се. Кртица под земљом ишчекује свој оброк, и не вара се. Ишчекивање свих бића Ти задовољаваш.
Ја ишчекујем Тебе, и Ти ми ходиш у сусрет. Према брзини мога хода к Теби и Ти прилазиш к мени.
Шта је Сутра, децо земље, него ваша нада? Искорените ли сву наду своју, умреће и жеља ваша, да осване Сутра.
Не ропћите на Небо, што вам не испуњава све наде, него ропћите на себе, што не умете да се надате. Небо не испуњава наде но наду. Најузвишенију и најјачу наду Небо увек испуњава. Не ропћите на Небо, што Оно не види ваше рођачке и партијске плодове и што не улази у ваше завере једних против других. Оно је видовито и милостиво. Видовито је за свако добро у свакој партији, и милостиво је према немоћи вашој, ако ову прати добра воља.
Моја нада није слутња но извесност, да ћеш Ти доћи. Ти си обећао, и печат Твога обећања ја носим у души својој. Ако још не долазиш, није Твоја кривица но моја. Ти си нежан и сажаљив, па не би хтео, да ме застидиш мојом неприправношћу. Зато лагано ходиш, и непрестано ми наговештаваш долазак.
Безнадежност седи залудна. А моја нада чисти и пере непрестано; и проветрава и кади одаје, у којима ће Тебе дочекати. И брине дан и ноћ, да не заборави штогод, што би Теби било угодно. И призива непрестано ангеле и светитеље – тајновидце – да је упуте, како своју пећину да учини сличном Небу.
Моја нада нема друга ни ортака. Све друге наде ја сам изјурио из себе као доказане варалице. И на њиховом месту сада бујно расте само нада, што Тебе чека.
Кад Ти дођеш, донећеш ми дарове пребогате. С Тобом, Победниче, доћи ће ми и победа над свима досадама и бригама. С Тобом ће доћи светлост, и здравље, и снага, и мудрост, и сва пуноћа свих људских очекивања од почетка До краја времена.
Заиста, људи с многим надама, изван Тебе, седе на планини и чекају излазак сунца са Запада.
А ја стојим окренут Истоку, и знам поуздано, да ће се сунце ускоро родити. Јер видим зору како се румени.
Други саде суве штапове у земљу, и надају се зеленилу и плоду. А по мојој њиви посејано је живо семе, које се зелени и доноси плода.
Моја нада у Тебе није гатња но извесност исто онаква као што се сунце мора родити са Истока и као што добро семе, посејано у добру земљу, мора нићи.
Твоја је њива, и Ти си и сејач и семе.
Дођи, Господе, моја Те нада чека!
 
XXXIV
 
Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком.
Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.
Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.
Да си двојство, Ти би био наизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.
Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година и хиљада година као један дан.
Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља, – постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, – постоји само Бог.
Љубав има три ипостаси: девичанство, познавање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине: страст, лудост и слабост, онда постаје пакао, који ђаво назива својом љубављу.
Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна светост, онда сам ја љубав, Koja се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.
Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш себе но само мене.
Љубав се жртвује, и не осећа жртву као давање но као добијање.
Децо земаљска: реч љубав је најдужа молитва.
Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи? Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори, Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену у пепео временом и простором, називате љубављу а не пепелом?
Господе, удостој ме љубави, којом Ти живиш и живот дајеш.
Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона.
Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.
 
XXXV
 
Мученици праве вере, молите се Богу за нас.
Ваша вера приближила вас је сјајном престолу славе, окићеном зрачним серафимима и премоћним херувимима. Ближи сте бесмртности од нас, и молитва ваша чистија је и чујнија.
Помените у молитви својој и нас, да би се и ви још више разгласили по небу. Понесите и нас на себи, па ћете брже и лакше летети ка престолу славе. Ко само себе носи, тај лаганије ходи, и више се спотиче. Што већи терет своје браће теглите, све брже летите.
Рекох људима: сви сте ви мученици но не сви једног мучеништва. Мученици за праву веру нису исто што и мученици за криву веру. Заиста, и кости им се разликују а не само душа. Јер душа преноси своју моћ и немоћ и на кости.
Ви што страдате за праву веру, страдате за оно што ваш духовни вид види. Ви што страдате за криву веру, страдате за оно што ваше телесне очи виде. Ви први страдате за веру у јаву и истину; ви други страдате за сан и призрак.
Своје знање духовни вид назвао је скромним именом – вера. Своју веру телесне очи назвале су гордим именом – знање. И једно и друго је виђење; прво: виђење мирне и блештеће суштине ствари; друго: виђење треперења те суштине по тами.
Од свих ствари најнеизбежније је ваше мучеништво, синови неба и синови земље. Мучење ваше састоји се у бежању вашем. Или бежите од таме ка светлости, или од светлости ка тами. Ако бежите од таме ка светлости, узбунићете свет против себе. Ако бегате од светлости ка тами, Небо ће се удаљити од ваших грчева и ваше пропасти.
Укрштају се путеви синова људских, и сукоб је неизбежан. Јер једни ходе ка Истоку а други ка Западу. Господ је милостив, и шаље ангеле своје свима.
Пуна је душа моја мученика као плодна њива пшенице и кукоља. Једни су окренути ка Истоку а други ка Западу.
Шапћем души својој у поноћи: докле ћеш се распињати између раја и пакла? Сабери се, и крени тамо куда су мученици праве вере ходили.
Шапћем суседу своме у зору: не ударај сувише утрвеним путем, јер многе лешине смрде око њега. Хајдмо стазом уз планину, која је врлетна но која не заудара лешинама.
Шапћем јутром и вечером вама, мученици праве вере: молите се Богу за нас.
 
XXXVI
 
Мученици добре наде, молите се Богу за нас.
Ви што закопасте све наде, да би с једном били богати.
Што чекасте крај многих људских надања, и видесте пепео.
Што видесте многе уплакане очи где се враћају са гробља својих нада.
Што чусте многе исповести о злом мирису сваке земаљске наде с другог краја.
И што се дадосте распети за једну изабрану наду, што се не свршава пепелом, ни гробљем, ни злим мирисом.
Вама се молимо и поклонимо. Молите се Богу за нас.
Видех дете где дуго трчаше за јатом пролећних лептирова, те кад му један лептир беше на домаку он га остави и отрча за другим, који му се учини лепши.
Рекох: такви су синови људски, и такво је њихово трчање кроз цео живот за многим жељама.
Заиста, трка ваша је заморна и бескорисна. Кад вам дође самртни час, нећете умети рећи, за чим сте трчали. И ући ћете у други свет празних руку и збуњена срца.
И синови неба имају заморну трку но не и бескорисну. И кад им дође самртни час, они ће умети рећи, за чим су трчали. И у другом свету имаће пуне руке и одморно срце.
Орао испод облака види јагње у пољу, и спушта се к њему, и пита врапце што стоје на леђима јагњета: не видите ли јагње? – а они му одговарају: не, не видимо. Тако је и с мученицима добре наде. У великој даљини они опазе своју храну, и јуре к њој, док суседи те хране ходе по њој и не виде је.
Дуга је трка за добром надом. Но јунак се решава на трку, и баца све варљиве наде под ноге и гази по њима као по суху лишћу. Многе су премноге препоне до његове наде; – и смрт је једна од препона. Но он их све прескаче, прескаче и смрт, и јури за својом надом.
Мученици добре наде, што се као јато белих голубова вијете у колу око Небесне Светлости, молите се Богу за нас.
 
XXXVII
 
Мученици велике љубави, молите се Богу за нас.
Ви што познасте љубав јачу од смрти, молите се Љубави за нас.
Што се срећно извукосте у овом животу из мреже пролазне љубави, која је као мало боје на стени, што киша спира.
Што проповедасте, да је љубав тајанственија од тела, и вечнија од звезда на небу.
Што кроз љубав разумедосте и дрво и камен, и звера у гори и рибу у води. Јер љубав ломи печате свију тајни, и све ствари се показују наге љубавнику своме.
Што љубављу испунисте све пророке, задовољисте све религије, и покристе све законе.
Највећи освајачи, ко је јачи од вас?
Највећи мудраци, ко је мудрији од вас?
Најређи драгуљи, ко је малобројнији од вас?
Богови, што видесте себе у Богу и Бога у себи.
Што имате већу част од ангела, јер ангели посташе ангелима без муке и мучеништва.
Вама се молимо и поклонимо, молите се Богу за нас.
Да се и ми очистимо од призрачне љубави, која се завршује мржњом.
Да и ми крунишемо нашу веру и наду круном, у којој сунца представљају малу вредност.
Да и ми прогледамо, и познамо, и зарадујемо се радошћу, којом се само ангели могу радовати.
Да и наш живот постане тросунчано сијање, слично ономе, од кога долази све сијање непомешано с тамом.
Да и ми сагледамо у себи вечиту девојку, и превечног сина девојачког, и духа голубињег.
Мученици велике љубави, само је страдање ваше мање од љубави ваше. Свака љубав земаљска доноси страдање, веће од те љубави. А ви сте заљубили оно што је дуже од времена и шире од простора.
Чујући за ваша страдања ваша смртна браћа држе их за невероватна и неподношљива. Само зато, што се они, истина, могу пренети у ваша страдања но не и у љубав вашу, у смисао ваших страдања. О кад би се могли пренети и у љубав вашу! Сва ваша страдања била би за њих играчка као што су била и за вас. Као што је хладна киша и дување ветра у ноћи играчка за мајку што хита детету своме на дому.
Ономе, ко има циљ већи од света, свет не може ништа.
Онога, ко хита дому ширем од простора, простор не може задржати.
Онога, ко има љубав скупљу од времених творевина, време не може ни спречити ни прегазити.
Кроз све кршеве и олујине Љубав води своје љубимце и вуче их к себи.
Мученици велике љубави, молите се Богу за нас.
 
XXXVIII
 
Кроз ствари чиниш чуда, Господе, кад људи изгубе дар чудотворства. Воду и огањ узимаш за слуге своје, кад се људи одрекну службе Теби.
Дрвету и металу дајеш Своју моћ, која се – презрена од људи – вратила Теби.
Кроз земљу и траву додељујеш милост изабраним Твојим, кад људи учине себе нечистим за канале милости.
Кроз тканину и папир зрачи Твоја сила, кад телесност људска преовлада духом.
Кости светитеља гласе име Твоје и присуство Твоје, кад језик људи замукне од неверовања.
Кад генерали забораве побеђивати, Ти редове чиниш победницима.
Напунио си огњем мртве ствари, да оне светле кад мрак затвори очи звездама.
Кад нема сунца, папрат и глог преузимају дужност светлења.
Кад слепи постану вође слепима, Ти уступаш вођство коњима и псима.
Кад се болесни наметну болесним за лекаре, Ти чиниш мртве кости и блато лекарима.
Кад Твој лик у души људској ишчезне, Ти дајеш силу и моћ Твоме лику на дрвету.
Смеју се они, који ће на крају крајева љуто плакати, и говоре: како могу мртве ствари чинити чуда, која ми не можемо чинити?
Нису ли ствари живе, кад их Ти оживиш? И нису ли људи мртви, кад их ти напустиш, Господе Страшни?
Ангели Твоји знају, а људи не знају, да су све моћи Твоје, у Теби и од Тебе, и да их Ти показујеш свету кроз чисте канале. Шта – ако је камен чист а човек нечист? Неће ли сила Господња показати се пре кроз камен него кроз човека?
Смехом радости смеје се само праведник. Смех неправедника је пакост.
Смеје се неправедник моштима светитеља, и изеде се од смеха пакоснога. О кад би му се дало знати да мртве мошти светитеља крију више живота него његова крв и месо!
Заиста, пакост је далеко од Господа Свемилостивога, као што је увек пакост далеко од девичанства, словесности и светости.
Гле, Словесни Господ увек је готов да људима чини добро кроз људе. Но кад се људи онечисте, обесловесе и обесвете, Свемилосни хита у помоћ људима кроз мртве ствари.
Господе Свемилостиви и Многотрпељиви, не остави свет без канала Твоје моћи и милости.
 
XXXIX
 
Знаш ли, дете моје, зашто се затварају облаци онда, кад су поља жедна кише, а отварају онда, кад поља кишу не желе?
Од злочина људи збуни се природа, и напусти ред свој.
Знаш ли, дете моје, зашто њиве понесу тешки плод у пролеће, а у лето дају јалову жетву?
Зато што и кћери људске омрзоше на плод утробе своје, и убијају га у цвету.
Знаш ли, дете моје, зашто извори пресушују, и плодови земаљски зашто немају више оне сласти, коју имадоше?
Због греха људског, од кога уђе немоћ у сву природу.
Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора, и једе хлеб загорчан сузама и пакошћу?
Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.
Знаш ли, дете моје, зашто мајка храни и не може да нахрани децу своју?
Зато што дојећи их не пева им песму љубави но песму мржње према суседу.
Знаш ли, дете моје, зашто људи посташе ружни и изгубише лепоту својих предака?
Зато што одбацише лик Божји, што изнутра из душе деља лепоту лика, и навукоше образину земље.
Знаш ли, дете моје, зашто се болести умножише и помори страшни?
Зато што људи почеше сматрати, да је здравље отмица од природе а не дар од Бога. А што се отима с муком, с двојном муком мора се бранити.
Знаш ли, дете моје, зашто се људи боре за земљу, и не стиде се свога равенства с кртицама?
Зато што им земља прорасте кроз срце, те очи виде само оно што у срцу расте. И зато, дете моје, што их грех сувише онемоћа за борбу за небо.
He плачи, дете моје, скоро ће Господ доћи и уредити све.
 
XL
 
Молитвом чистим вид вере моје, да Те не изгубим у магли, Најсјајнија Звездо моја.
Нашто ће Богу твоја молитва? питају ме тамни аргати земље.
Право кажете, синови земље. Нашто ће поларној звезди дурбин морепловца, кад она види морепловца и без дурбина? Но не питајте ме, кад већ знате, нашто ће дурбин морепловцу.
Молитва је потребна мени, да не изгубим спасоносну Звезду из вида а не Звезди да не изгуби мене.
Шта би било од мог унутрашњег вида, кад би престао вежбати га молитвом?
He вежбају ли се војници земаљски, дуго и напорно, да виде даљне предмете?
He вежбају ли се ткачи свиле, дуго и напорно, да разликују најфинија влакна?
Како ја да не вежбам вид вере моје, да што јасније види једино благо моје?
Ухваћен у мрежу илузија, ја сам једва сагледао један отвор ван, па зар да га изгубим из вида?
Узмите се на ум, сапутници моји, није јевтина ствар виђење Бога. Ви што жртвујете богатства, да би видели раскош полутара и поларну светлост севера, будите спремни, да скупље платите виђење Онога, према коме је раскош полутара сиромаштина, и поларна светлост – лојана свећа.
Када дате и цео свој живот за виђење Њега, дали сте једва једну потуру. Но Он је племенит и добросрдачан, па и не тражи од вас више но толико.
Ви, вежбатељи тела, што не заборављате ниједно јутро Да вежбате своје руке и ноге, и главу и врат, да ли сте ви У истини мисаона бића ви, самураји? Да ли сте ви у истини мисаона бића, ако држите, да ће вера ваша у Бога постати и остати видовитом без вежбања? Све звездано Небо, што још гледа искуство отаца ваших, сведок ми је, Да ће вера ваша ослепити, ако уопште икад и прогледа. И на место изгубљеног добра остаће само једно лицемерно назвање.
Држите своје очи само три дана повезане, и осетићете по том, да их вређа светлост сунца. Прекините своју везу с Богом само три сата, и осетићете, да вам је болно поновно гледање у Његову светлост.
Питате ме, колико траје молитва моја? Да ли ме можете разумети, кад вам кажем: дужа је од дана мојих? Јер молитвом својом морам да вежбам и вашу веру, и отварам јој вид, и показујем виђење и Виђеног. Ваистину, молитвом својом испуњавам и своје и ваше дане.
Непрестано призивам све небесне кругове, да ме подрже у молитви својом вечитом молитвеношћу, да бих се и ја удостојио зрети ону Славу и Красоту, која је широм отворена њиховом зрењу.
О сапутници моји, како је величанствено виђење вере! Кунем вам се, кад би ви знали, молитва ваша не би имала ни одмора ни краја.

2 Comments

  1. Zaista se slažem i ja, nikada nisam pročitao ništa sličnije predivnim Davidovim psalmima.

  2. “Molitve na jezeru” su naš Psaltir. To su rekli pametniji od mene, a ja de samo slažem da tom tvrdnjom.