NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Smrt, zagrobni život, Strašni Sud » Mitarstva.

Mitarstva.

Pitanje:
Poštovani pastiru, imam za vas jedno pitanje koje me mnogo interesuje, tiče se mitarstava. Danas u svetu, naročito u SAD postoje naučne institucije (Near-Death Experience and Afterlife) koje se bave proučavanjem tih stvari koje se tiču zagrobnog života, koji čisto operišu samo sa dokazima po tom pitanju nikako sa verovanjem. Oni poseduju čitavu kompletnu evidenciju života posle smrti. Istražujuci pitanja kliničke smrti, ti naučnici su došli do zaključka da nikakva mitarstva ne postoje čim čovek umre, čim svest napusti telo ono se automatski transformira u drugu duhovnu dimenziju. Ljudi koji su bili u stanju kliničke smrti opisivali su da su došli do tačke sa koje više nema povratka u ovaj materijalni svet, što znači da su prešli tu tačku ostali bi tamo, što znači da ne bi prolazili nikakva mitarstva. Zanima me da li sa hrišćanskog gledišta mitarstva postoje možda samo za poneke ljude, a ne za sve. Sa nadom da ćete mi odgovoriti, srdačno vas pozdravljam.
Veljko


Odgovor:
Hristos se rodi, Veljko! To je vrlo ambiciozna tvrdnja da su duše tih ljudi bile sposobne tačno da odrede da je to bila „poslednja tačka povratka“, ništa manje ni to da ni ovde nije potrebna vera da se veruje tim ljudima šta oni kažu. Takođe je ambiciozno da se ovo nazove naukom, naravno, u tom antihrišćanskom raspoloženju kako je najčešće susrećemo.
Jedini provodnik iz onostranog bila su iskustva telesno umrlih ljudi i na osnovu njihovih svedočenja „nauka“ dolazi do jednog ili drugog zaključka. Još ranije tim pitanjem bavio se i dr Rajmond Mudi, i kao rezultat tog rada napisao je popularnu knjigu „Život posle života“ (ako se ne varam i kod nas je bila objavljena krajem 70-tih) . Knjiga je razrađena na intervjuima s ljudima koji su preživeli takvo iskustvo i lako se vidi da oni slične stvari govore: recimo, da dolaze do jedne određene tačke ili momenta i da se posle toga vraćaju. Neki ga osporavaju ali to ne menja smisao ovog našeg razgovora. Činjenica je da su neki ljudi bili mrtvi i da su ponovo oživeli i za takve slučajeve još uvek čujemo preko sredstava javnog informisanja. Dakle, duša se vratila u telo.
Klinička smrt je još uvek interesantan fenomen i veliki izazov za medicinu i teško je davati rane zaključke. Činjenica da su ti ljudi vraćeni u telo (nisu umrli) objašnjava zašto oni nisu prešli tu određenu „tačku“ o kojoj je reč, jer da jesu oni ne bi sada živeli, niti bi mi ovim sekularnim putevima imali ta svedočanstva. Opet, ovo pitanje nema neke tesne veze sa mitarstvima, a mislim da je sa jakom namerom baš zbog njih postavljeno. Da li je prava smrt prelazak te pomenute tačke možemo samo da nagađamo, ali u kontestu ovog vašeg pitanja izgleda da jeste, što znači da posle nje nema povratka. Ali to i dalje nama ne govori da je duša preskočila svu teologiju o zagrobnom životu i tako otkrila veliku prevaru o mitarstvima. „O maloverni…“ – koliko puta je Gospod rekao? Ovde je reć o nečem drugom: Crkva uči da duša umrlog hrišćanina ide na poklonjenja Bogu, treći, deveti dan, i posle njega nastupaju „mitarstva“ do četrdesetog dana, a po navršetku ovog perioda duša i po treći put ide pred svog Tvorca, i pred njim se obzanjuje njena životna želja i ciljevi – „pravedan sud“, ili kako prep. Justin Celijski kaže: „uzima se u obzir celokupno moralno stanje u trenutku smrti: sva sadržina duše sa kojom je ona ušla u zagroban svet“. Na osnovu ovoga sv. Makarije Aleksandrijski potvrđuje ustanovljenu praksu od, kako on kaže, „svetih otaca“, da treba da se služe u treći, deveti i četrdeseti dan „prinošenja“ koja mi danas znamo kao parastose (koji su skraćena zaupokojena jutrenja) , ali, nažalost, sa sve manjom praksom milostinje što je Zlatousti tako naglašavao (pogledati 42. besedu, na Evandjelje po Jovanu, kao i na poslanicu Timoteju) . Rani hrišćani su uz molitve Crkve za svoje bliske razdavali i milostinju – pomagali Crkvi i sirotinji, i o tome svedoči Sinaksar mesopusne subote (danas se to radi tako što se sveštenici ismevaju i oslikavaju kao otimači, ili kao blagovesnici smrti) .
Ipak, život i dešavanja u onostranom mere se našom realnošću, tj. zakonima postojanja sveta i čoveka koji je podležan normama fizičkog i opipljivog, a znamo da u zagrobnom šivotu jedan dan može da bude „hiljada godina“. Za Zemaljsku Crkvu bitno je ono što ona može da prenese svojim čedima zemaljskim jezikom, a to i jeste ispunjavanje njene zemaljske misije – Domostroja spasenja čoveka i sveta. Ako je Logos „postao telo“, to nama govori koliko je Bogu važno da se nama prenose istine zemaljskim rečnikom i pojmovima, kao i zakonima. Dakle, Crkva uči da treba uznositi molitve za „usnule telom“ u treći, deveti i četrdeseti dan, i to je fakt koji moramo da poštujemo. Nažalost, čuje se da po nekim mestima postoji „praksa“ (reč koja često arogantno krije neznanje, a posebno u ovom slučaju) da se parastosi služe u sedmi dan po upokojenju, što je sasvim pogrešno i grubo narušavanje pravoslavne teologije o istinama zagrobnog života. Po učenju sv. Makarija, duša do trećeg dana obično boravi oko omiljenih mesta i Anđeo je „ublažava“ molitvama Crkve; zemaljski članovi mole nebeske članove da je prihvate i zaštite do prvog poklonjena Bogu (dakle, i dalje se produžava to liturgičko zajedničarenje, jer Liturgija spaja ontološko sa opipljivim) . To poklonjenje se vrši u treći dan po sveslavnom primeru Vaskrsenja Bogočoveka, gde posle toga ide na poznavanje nebeskih tajni, pokazivanje duhovnog stanja ostalih duša i Slave Božije. U deveti dan po drugom poklanjanju opet se služi parastos, i duša prolazi kroz sud, ili bolje reći kroz jedan duhovni proces prepoznavanja te duše: ko je ona? Šta je ona izabrala i koliko je svojih talenata umnožila a koliko zakopala, ili još jednostavnije – ko je ona kao ličnost? To kažemo zato što po sv. Grigoriju Dvojeslovu znamo da se u zemaljskom životu duša formira kao ličnost i ona postaje dobra ili zla. Pred nama je pitanje: Šta je to što jedna duša ima zajedničkog sa Bogom i koliko je ta veza jaka – toliko jaka da ne postoji ništa što je može od Njega otrgnuti. Dakle – „religio“ – veza, ili zajednica sa Bogom! Nasuprot tome, „klevetnik“ (u prevodu đavo) će se truditi da pokaže sve ono što je duša uradila, a njemu je svojstveno, a ništa manje i ono što nije jer ga mi slučajno ne nazivamo „dijavolos“ – klevetnik. To je jedan proces koji Gospod u svom Evandjelju naziva sudom, ili kako ga sv. Oci (Aeropagit, Kirilo, Makarije Aleksandrijski, Jefrem Sirijski, Kirilo Jerusalimski, Zlatoust, Vasilije i Teodora, i drugi) nazivaju mitarstvima. Mitarstva nisu ništa novo, nego se samo tako objašnjava taj proces po iskustvu sv. Vasilija Novog i Teodore, što je izloženo na osnovu jednog viđenja, za mene mnogo ubedljivijeg negoli iskustva pacijenata koji su prošli kroz kliničku smrt (ali u oba slučaja traži se vera) . Ako verujemo iskustvu tih pomenutih ljudi ja još više verujem iskustvu Crkve, koje se ni u čemu ne razlikuje od ovog vrlo ograničenog opita, jer očigledno je da nisu prošli kroz ceo proces smrti koja ostaje kao završnica u onostranom. Hoću da kažem da se došlo do jednog momenta ili „tačke“ do koje je nada na ovozemaljski život još uvek postojala i zato su vraćeni u stradajuća i bolesna tela (mada ti ljudi nisu želeli da se vrate) .
Moj odgovor je sledeći: Duše ne prolaze odmah kroz „mitarstva“, jer, kao što videsmo, to se dešava posle devetog dana, i zato je objašnjivo da ti ljudi nisu mogli da nekim svojim iskustvom prežive ovaj privremeni sud. Blazena Teodora izgleda da je prosla tu „tačku“ ili „onostrani momenat“, kada je mogla da vidi put duše i nekako da pokuša da to objasni ovim siromašnim zemaljskim jezikom; a postoji još veća logička mogućnost da je Božjim promislom sve tako videla (bukvalno) sa ciljem da bi mogla da nam prenese da tamo zaista postoji sud i javno prepoznavanje duše. Duša nije kompletna licnost – čovek, i zato je čovek mrtav u stalnom iščekivanju Drugog Dolaska, i fizička mučenja ne mogu da se uklope u bogoslovlje o čoveku (o tome svedoče i sveti oci) . Šta će biti posle drugog Dolaska i kakvo će to biti Novo Nebo i Nova Zemlja za nas je još uvek velika eshatoloska tajna, tj. „tajna budućeg veka“.
Pravedan sud Božji postoji za sve.
Sa poštovanjem, o. Ljubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *