НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Мишљење о тексту

Мишљење о тексту

Питање:
занима ме оче, ваше мишљење о тексту http: //www.komentar.co.yu/index.php? id=224 Текст је о Светоме Владици Николају, па да ли ту има истине и јел треба да се обраћа пажња на њега? Унапред хвала
Н.Н


Одговор:
Бог помого, Томицу Керчуља знам још одавде са нашег сајта (листе) , али нажалост, морао је да буде искључен због његових прилично букачких (арогантних) писања, често ничим поткрепљиваним. Ово што је написао донекле је истина, али очигледно је да поред поменутог «Православног Мисионара» није имао друге ваљане информације да би написао чланак тако озбиљне садржине коју нуди његов наслов.
Светитељ и исповедник, Николај Жички, имао је блиске контакте са јерархијом РЗПЦ, али на обострану жалост није се задржаво у њој. Чудо је, да упркос разним публичним демантима, да се још увек пише да је еп Николај живео и предавао у РЗПЦ? Епископ Николај је «долазио» у Свето-Троицки манастир (Џорданвил) , али само у својству љубљеног госта. Сусретао се и Митрополитом Анастасијом, св. Јованом и многим другим архијерејима и јерејима, али он никада није «живео» у јурисдикцији РЗПЦ. (Да не кажем да није био «клирик» јер је и тада био епископ жички) . Он је предавао у семинарији Светог Тихона, тадашње Америчке митрополије (данашња ОСА) , и већином тамо служио, и тамо окончао свој исповеднички живот. Дакле, он није умро у круговима Заграничне цркве, него у крилу Митрополије која се отцепила од ње, тј. расколом дошла до своје аутономије.
Тачно је да је вл. Николај, прогнаник из Отачбине, такође био и прогнаник из српске Дијаспоре, и да је сиротињски нашао уточисте «код браће руса»; оних руса који више ни сами нису желели ништа да имају са Русијом. Али он је држао јаке везе са РЗПЦ да је чак његовом иницијативом покренута велика потреба за канонизацијом с. Јована Кроштадског, која се касније и реализовала. Такође је тачно да је еп. Дионисије пошао у раскол не због еклизиолошких питања него личних и препреденог политицизиарња. О самом тексту не треба да дајем никакво мишљење, јер његов аутор поред лакомислених фабрикација и фантазирања, долази у противуречност сам себи, а на неким местима даје и «своју инекцију» мислима о Аресенија. Например, он тврди да је о. Арсеније, «био дубоко свестан да инсталирање црквене јерархије од стране комуниста представља губљење благодати», да би, али сада цитирајући о Арсенија, говорио: «Но ако није наше да осуђујемо претставнике Цркве, који се налазе у комунистичком ропству и на мучеништву, није наше ни да их хвалимо…». Како је онда о. Арсеније веровао да је јерархија СПЦ «инсталирана», када је био споран само избор патријарха Германа? Још каже да су они «мученици» – одакле сада он тврди да је СПЦ изгубила благодат? Еклизиологија Цркве је таква да се она познаје кроз епископске јединице, или тзв. «епископоцентичност», а већина архијерја је била предратна елита, и од куда сада тврдња да су они «инсталирани? » У овом случају прилаз према идеји «патријарха», или преведено «оца народа», јесте папистички. Патријаршество није свештенички чин, него симболика и част јер је и патријарх САМО епископ. Чињеница је да је кандидат на патријашијски трон био канонски рукоположен епископ са својом законитом, и још престижном епископском јединицом (жичком) , који никада није био осуђиван. Нико не пориче да комунисти нису кроз институцију патријаршества притешњавали и поткопавали црквени живот, али та установа није свештеничка, него је добијена по хиротесији, т.ј. кроз нешто што уопште није важно за само свештенство и благодат. Да, не треба се играти са «вратима ада» и Црквом, и олаким помињањем катакомби, зато нас управо учи тај руски случај на којег се ослањају. Испаде да су та паклена врата овладала црквом. Јерархија Руске катакомбне црква се скоро потпуно изгубила да су после «пјерестројке» једва познали (признали) архијерјески чин у еп Лазару, који је нажалост, и као једини претставник те катакомбне цркве неславно завршио. Њега је признао Синод РЗПЦ, да би добивши свог викарног архијееја претио расколом, и тако све до «виталијевског» раскола када је коначно пошао за њим. Да буде још жалосније, он се одваја и од «Виталија» и завршава тако да га и овај рашчињава. Ето, тако је завршила Руска катакомбна црква у последњем епископу Лазару који је рашчињен од Синода РЗПЦ, и о ироније, и од групе несрећника са којима је пошао. Црква и чистота вере се не носи само клиром него и лаицима, – од Лаоса – народа Божијег, који сачињава њену пуноћу; и у тој истини црквена исторја доказује рану теологију св. Игњатија, да Црква не могже да постоји само са народом, или опет само са клиром, јер каже: «тамо где је народ да буде и епископ».
Поигравање са «Српском заграничном црвом» није било за потцењивање јер су разни људи и интереси стајали иза тога. Епископи РЗПЦ нису били наивни, а посебно прозорљиви еп. Јован (Максимовиђ) , који је на Сабору 4 јуна, 1964. изричито био против таквог предлога. Која би то била слободна Српска црква чијег кандидата за њеног првојерарха предупређује US Department of Justis, «да се патријарх Герман сагласио да га дискредитује». У том истом писму од 26 априла, 1963. тврди се да по «поверљивим изворима», да је ово први «инцидент» када се патријарх Герман «саглашава да сарађује са УДБ-ом» (Дакле њега није пратила само УДБ- него и још неке тајне службе, ко што се то и данас свуда чини. Појам Црве у оваквим озбиљним проблемима за већину је превелик залогај, а посебно за Томицу) .
Новембра 22, 1969 у Диселдорфу, црквенонародни сабор «Слободне СПЦ» изабира архимандрита Арсенија Тошевића за епископа западноевропске епархије. Оба архијереја, Дионисије и Иринеј, са свјом потписима 3 децембра исте године упућују писмо Митрополиту Филарету молећи га да им уступи о. Арсенија, стим што би он «и даље остао у клиру РЗПЦ… и узносио име његовог Високопреосвештенства». Отац Арсеније им није изашао у сусрет, што сведочи и то, када је скривао даља Дионисијева писма које је требао да покаже митроплиту Филарету, нашта је Дионисије увређено реаговао у свом писму од 19 новембра 1970 г. У завршеткку тог писма Дионисје му са љутњом говори, да ако се предомисли «да се јави Драгољубу Вурдељи» и још неким људима.
А тај г. Вурдеља је стално инсистирао код Заграничних ахијереја да се оснује Загранична СПЦ, да је јаким лобирањем чак успео два пута да изнесе свој предлог на дневни ред Сабора. Али благодарећи епископу едмонтонском Сави (Сарачевић) у свом реферату од 20 куцаних страница Митрополиту Филарету, од 14 маја 1966, он разоткрива личност и мотиве г, Вурдеље (вреди га превести и опубликовати) . У том реферату је навео чврсте изворе да је овај сарађивао са УДБ-ом, и да је имао лош политички морал у влади Недића, а и поред тога имао је сведочанства свима познатих благочестивих протојереја Чедомира Остојића и Алексе Тодоровића. Господин Вурдеља је стварао много проблема у српској Дијаспори.
О Арсеније волео је да пише и указивао је на реалне постојеће грешке у српској Дијаспори, али са гледишта једне здраве еклизиологије јурисдикције којој је он припадао, и то је играло пресудну улогу да он никада не пође у раскол (без те канонске подржке како се она огледала у условима тих времена) . Отац Арсеније је политицизирао са расколничким епископима, али никада није био сагласан да пође са њима. И они су то одлично знали и као што се да видети они су преко њега покушали да озаконе своју правилну хиротоноју и демантују Дионисијево рашчињење. Предлагали су Митрополиту Филарету нешто сасвим непознато за канонско устројство Православља, да један епископ у исто време припада различитим епископатима. У овом наведеном чланку због протурања ствари тзв. српских зилота, ми не би требали да обраћамо никакву пажњу.
Указани линк у вашем питању захтевао је комплетнији одговор.
Ваш
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *