NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » MISLI O NOVOM I STAROM KALENDARU

MISLI O NOVOM I STAROM KALENDARU

o. Aleksandar Lebedev

MISLI O NOVOM I STAROM KALENDARU
 
Iako rizikujem da ovim člankom izazovem ljutu prepirku, ipak se zdušno upuštam u ovu temu. Ovde iznesena mišljenja su moja i ne predstavljaju uvek zvaničan stav Ruske Pravoslavne Zagranične Crkve, čiji sam sveštenik već 25 godina.
 
Moje iskreno mišljenje je da Pravoslavlje trenutno preživlljava polarizaciju na dva tabora: nemajući bolji izraz za njih, možemo ih nazvati imenima „tradicionalisti“ i „modernisti.“
 
Kao što svi znamo, 19. vek je bio svedok razvoju naprednih ideja koje su na kraju dovele do revolucije u Rusiji. Jedan deo sveštenstva u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi se umešao u taj napredni pokret i poželeo da „liberalizuje“ crkvu. Predlagali su, između ostalog, i sledeće: prelazak na Novi Kalendar (Grigorijanski, koga je uveo papa Grigorije 13-ti krajem 16. veka i koga su sve Pravoslavne Crkve u to vreme odbacile, nastavljajući da koriste Julijanski kalendar); oženjene episkope; dozvolu sveštenicima da se žene dva puta, skraćivanje bogosluženja; skraćivanje dužine postova kao i stepena njihove strogosti; korišćenje civilne odeće za sveštenike van crkve; ukidanje običaja da sveštenici nose duge brade i kose, kao i mnoge druge novotarije.
 
Ovi sveštenici su postali jezgro takozvanog „renovatorskog“ pokreta u ranoj post-revolucionarnoj Sovjetskoj Rusiji, koja je sa njima sarađivala, pošto je od njih imala potpunu podršku komunističkom režimu. Većina crkvenih građevina u Sovjetskom Savezu predata je njima, renovatorima, dok su oni koji nisu sarađivali sa režimom (sledbenici patrijarha Tihona, na primer) bili proganjani, a često i ubijani.
 
U isto vreme, na mesto Carigradskog Patrijarha postavila se jedna prilično zanimljiva ličnost, Meletije Metaksakis. On je prethodno bio Arhiepiskop Atinski, zatim Patrijarh Aleksandrijski. Nije sasvim jasno kako je uspeo da sukcesivno bude poglavar triju nezavisnih Pravoslavnih pomesnih crkava. Dovoljno je reći da je bio Slobodni Zidar i da je imao svoje „veze.“
 
Bio je izuzetno moderan u svojim pogledima. Podržavao je sve gore pomenute inovacije i sablažnjavao Pravoslavni svet pojavljujući se u civilnom odelu. Godine 1923. zvanično je uveo promenu kalendara , mada nije uspeo da proturi druge novine. Takoće, priznavao je renovatore u Sovjetskoj Rusiji za istinsku Rusku Crkvu i pridružio se njihovoj osudi i progonu Patrijarha Tihona.
 
Da skratimo priču, kao rezultat uvođenja Novog Kalendara, došlo je do podele u Pravoslavnom svetu. Neke od Pravoslavnih Crkava ostale su pri Starom Kalendaru, neke su prihvatile Novi, i tako je razbijeno liturgijsko jedinstvo Crkve. U Grčkoj je uvođenje Novog Kalendara izazvalo burne promene, a fizičko gonjenje starokalendaraca postalo je veoma rasprostranjeno.
 
Pitanje kalendara je od izuzetne važnosti za „tradicionalne“ Pravoslavce, iako mu Novokalendarci ne pridaju neki veliki značaj (Često čujem: „To nije dogmatski problem, oče, radi se samo o običaju“). Odgovor je, naravno, da je Papina kalendarska novotarija mnogo puta bila osuđivana na Svepravoslavnim saborima, tako da se ovde ne radi samo o „ukusu.“
 
Kako je, dakle, sve ovo uticalo na Pravoslavlje u Americi? Danas možemo videti sledeće stvari: Novokalendarske crkve su, po pravilu, upale u mnoge Rimokatoličke i Protestantske „zamke.“ U većini slučajeva, Novokalendarci imaju klupe po svojim crkvama, neki imaju orgulje (!) i elektronska zvona umesto pravih, njihovi sveštenici, a u nekim slučajevima i episkopi, često nose „bele kragne“ i odela (van bogosluženja), skoro svi sveštenici nose kratku kosu, a brade su im podkresane ili ih uopšte nemaju i vole da ih oslovljavaju sa „oče Aco“ ili „oče Žile.“ Tipično je i to da se bogosluženja skraćuju, često se čak i večernja služba subotom ukida. Novokalendarci imaju relativno mali broj manastira i monaha. U mnogim crkvama Bingo je glavni izvor zarade, a skoro svaka ima „presdsednika“ crkvene opštine koji je nesvešteno lice i koji, zajedno sa crkvenim odborom rešava crkvena pitanja. Masonerija se ne smatra nečim sto se kosi sa Pravoslavljem.
 
Sa druge strane, tradicionalističke Pravoslavne parohije nikad u crkvama nemaju klupe, orgulje i slično, njihovi sveštenici se nikada ne pojavljuju bez mantije (ne bi ni mrtvi obukli „kleričku košulju“ sa belim okovratnikom!), niko ih ni u snu ne bi oslovio sa „oče Žile“, po pravilu nikada ne seku kosu niti briju brade, osim ako to ne zahteva posao van crkve, bogosluženja vernije slede Tipik, sveštenici su sami predsednici svojih crkvenih opština, dok crkveni odbori imaju više savetodavnu ulogu, monaštvo je daleko rasprostranjenije, a manastiri su brojniji. Masonstvo se osuđuje i smatra nespojivim sa Pravoslavljem.
 
Još jedna značajna oblast koja deli tradicionalne Pravoslavne vernike od njihove „modernističke“ braće je pitanje ekumenizma. Za Tradicionalnog Pravoslavca, ekumenizam nije ništa drugo do jeres, bezbroj puta osuđivana na Saborima, koji jasno i glasno zabranjuju zajedničku molitvu sa jereticima.
 
Novokalendarci, s druge strane, aktivno učestvuju u „ekumenističkom pokretu“, u Svetskom Savetu Crkava, uprkos neverovatnom spoju paganizma sa novosvetskim načinom razmišljanja, radikalnim feminizmom i drugim neobičnim stvarima koje se događaju na skupštinama SSC.
 
Na nesreću, poslednja tri Carigradska Patrijarha (Atenagora, Dimitrije, a sada i Vartolomej), vatreni su ekumenisti. Patrijarh Vartolomej, u vreme dok je bio mitropolit, često se fotografisao u civilnom poslovnom odelu, sa kravatom (čak ne ni sa belom kragnom!), a studirao je na Papskom Institutu u Rimu. Njegovi nedavni sastanci sa Papom ističu njegovu želju da do 2000. godine dođe do ponovnog ujedinjenja sa Rimom. On, kao i mnogi drugi ekumeistički nastrojeni patrijarsi istočnih crkava, smatra jeretičare monofizite Pravoslavcima i ne podstiče ih da se odreknu svojih pogleda niti da usvoje pravoslavni stav o Hristovoj bogočovečanskoj prirodi.
 
Sve ovo sablazžnjava tradicionalne Pravoslavne koji žele da sačuvaju netaknutu veru Apostolsku, veru Svetih Otaca.
 
Rimokatolicima ovo sve možda zvuči poznato. Setimo se burnih preokreta koji su se događali u Rimokatoličkoj crkvi kada je naširoko počela da se odvija modernizacija.
 
Tradicionalni Pravoslavni vernici će se boriti da ovo ne zadesi i Pravoslavlje. Iako predstavljaju relativno mali deo savremenog Pravoslavnog stanovništva, tradicionalisti (koje sačinjavaju Ruska Zagranična Pravoslavna Crkva čije sveštenstvo broji više od 400 članova, starokalendarske crkve u Grčkoj, Rumuniji, Bugarskoj i ostalim srodnim crkvama u celom svetu) će i dalje nastaviti da svedoče za čistotu Pravoslavlja, a protiv modernističke i ekumenističke jeresi, ko je su, nažalost, zarazile veliki deo Pravoslavnog sveta.
 
Mada postoje i u samom tradicionalističkom pokretu pojedine grupe fanatika (koji tvrde da niko drugi nema Božju blagodat), većina tradicionalista se slaže da su ovi drugi (modernisti), iako u velikoj zabludi, i dalje Pravoslavni i mole se za njihov povratak putu tradicionalnog Pravoslavlja, koji je Crkva čuvala punih 2000 godina. I među modernistima postoje fanatične grupe, koje tradicionalne Pravoslavne vernike smatraju shizmaticima van crkve.
 
Lično mislim da bismo trebali da pustimo fanatike da se izviču dok ne izgube glas, a da bi racionalniji tradicionalni Pravoslavci i Novokalendarci morali da započnu miran i konstruktivan dijalog i da se kao braća i sestre u Hristu mole jedni za druge.
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *