МИСИОНАРСКИ СЕМИНАР

<p claМИСИОНАРСКИ СЕМИНАР
Храм Петра и Павла при РГПУ
(Руски Државни Педагошки Универзитет) – Херцена

9. октобар 2011.
 
Организатори:
Мисионарски и апологетски центар „Ставрос“
у сарадњи са одељењем за омладину Санктпетербуршке епархије
и Фондом оца Данила Сисојева
 
Предавач:
Игуман мушког манастира посвећеног преподобној Марији Египћанки у граду Њујорку
Архимандрит Јоаким (Пар)
 
Преводилац:
Јеромонах Саватије (Агејев)
 
————-
 
Први део: Излагање оца Јоаникија
 
Сергеј ме је замолио да вас обиђем док смо овде у посети Валаму и да поразговарамо о томе шта треба да чинимо да бисмо стекли расуђивање потребно мисионарима. Мислим да једна од грешака, којом се данас у овом свету поигравамо, јесте мишљење да постоје разне врсте религиозних веровања, да постоје разне врсте разумевања хришћанства, а то је врло лоше. Постоји само једна Црква. Постоји само једно хришћанство. Постоји само једно разумевање хришћанства. Има много погрешних схватања хришћанства. Има много псеудо-цркава. Постоји само једна Црква. А оно што ми морамо да чинимо као православни хришћани је да разумемо Цркву. И претпостављам да ако поставимо питање овде присутнима добили бисмо онолико различитих тумачења шта је црква колико је и присутних. Морамо да схватамо Цркву онако како Црква схвата саму себе. И одатле треба да почнемо.
Велика заповест, како је зову, заповест Исуса Христа је „идите и научите све народе, крстећи их, у име Оца и Сина и Светога Духа“. Ми не размишљамо на овај начин. Ми размишљамо о томе како ћемо да започнемо дијалог са људима. Пре него што уђете у дијалог с њима, морате да знате шта ћете им понудити. Како можете да постанете мисионари ако ви сами не верујете у оно што учите друге? Ако хоћете да будете мисионари и не молите се свакога дана, заборавите на то! Ако хоћете да будете мисионари а молитвено не читате Свето Писмо свакога дана, заборавите на то! Ако хоћете да будете мисионари а не знате ништа о Светом Предању, не читате Свете Оце, заборавите на то! Ако се не исповедате, не причешћујете се, не идете на Литургију сваке недеље, заборавите на то! Шта ћете да их учите? Не можете да дате оно што немате. Ово је само почетак, да вам ставим на знање да пред вама стоји огроман задатак.
Чврсто сам уверен да не можете да живите у вери без заједнице. А већина наших цркава немају заједницу. Зато треба да почнемо да тражимо начине на које можемо да успоставимо праву живу верску заједницу. На шта ћете људе да доведете чак и да хоћете да им говорите о цркви? Поделићете им катехизисе и рећи ћете им „уживајте“. Показаћете им дивне иконе и рећи ћете им да треба да прекрију своје зидове иконама? Шта им нудимо? Надахнете их вером, а где их онда пошаљете? У парохију где им кажу да не треба да посте, да је у реду да живе невенчано са неким, и све остало што кажу. Потребна нам је верска заједница. Ово су озбиљне ствари.
Већина људи верује да је свет, (а не говорим о створеном, физичком свету, већ о духовном свету у коме живимо) пали свет, а ми говоримо нашим младима да иду и наслађују се њиме. Зашто? Кажемо људима да треба да разумеју Свето Писмо, а Свето Писмо каже да ако заволите свет онда сте у непријатељству са Богом. Како се то онда уклапа? Господ нам каже да будемо свети. Сврха живота је бити у заједници са Богом, а без светости нема заједнице. Да ли ми сами живимо тако као што говоримо људима да треба да живе (као свети)? Не мислим да живимо тако. Имамо свакакве разлоге и изговоре зашто то није практично, зашто није могуће, зашто не можемо да тражимо од људи да буду свети. Знате ли зашто не тражимо? Зато што се ми сами не боримо да будемо свети. И срамота нас је да од другога тражимо да буде нешто што ми нисмо. Зато кажемо „хајде да прескочимо ту тему“. Верујемо ли Речи Божијој?
Мислим да треба одатле да почнемо. Како да промените себе? Ако не желите да промените себе, зашто бисте терали неког другог да се промени? То је прва „бомба“ коју вам нудим. Да вам кажем, увек настаје борба када не препознамо чињеницу да не можемо да дамо оно што немамо. Да рамотримо ситуацију у данашњој Русији. Знам да не бисте никад погодили, али нисам Рус. [О. Јоаким се шали, јер све време говори на енглеском.] Некада можете да приметите нешто везано за људе и културу, јер нисте поникли у тој култури. Људи који живе у једној култури не могу увек да је сагледају јер им је сувише блиска. Када видим цркву овде у Русији, некако је заслепљујућа, раскошна и прелепа. Истовремено видим ваше младе који и не знају да она постоји; и још горе – и не занима их да ли постоји. Зашто? Исти је разлог као и у нашој земљи. Не одржавамо веру и систем вредности апостолске Цркве. Преузели смо културне, духовне и друштвене вредности палог света у којем живимо.
Да вам дам један мали пример. Разговарао сам са свештеником. Спремао се да иде док смо разговарали. Свлачио је расу, скидао је подрасник и крст, и питао сам га шта ради. Он каже да одлази. Рекао сам му да знам, али чему свлачење. Рекао је како није безбедно ходати улицама, да има људи који мрзе Цркву, да има људи који туку свештенике. Ја сам му рекао: „Слава Богу! Облачи се! Црква је изграђена на крви мученика. Крв ју је створила.“ А он ми каже да сам луд. Ја сам га питао да ли је он луд. Купио си свет, ти си луд. Чему сам то присуствовао? Чему сви ми присуствујемо?
Хтео бих да вам дам један пример мисионарске активности. Имамо мало подворје у Њујорку. Налази се у веома сиромашном крају града насељеном Мексиканцима и црнцима. Много је дроге, алкохола, убијених, више од половине становништва живи од социјалне помоћи. За младе старости четрнаест до петнаест година имати дете је питање части. Али не да се старају о детету, него само да га роде. И тако… нема много наде. На сваком другом, трећем ћошку налази се католичка црква, протестантске цркве, синагоге… Све су празне. И једног дана, усред фебруара, падала је ледена киша и било је хладно, а испред наше куће се налази удубљење које зовемо „бунар“, тако да испод степеница можете да уђете у стан у приземљу. Ту држе канте за ђубре. Чуо сам велику буку око канти и људи тамо обично траже конзерве и друге ствари и разбацају ђубре свуда. Нисам имао ништа против да покупе конзерве и флаше, али нисам хтео неред. И тако ја отворим врата и ту се налазио један Aзијат. И питао сам га шта ради. Извињавао се, рекао је да је само тражио да нешто једе. Рекао сам му да не тражи по ђубрету него да уђе. Рекао је да је прљав, да смрди и одбио је. Рекао сам му да уђе. Мало смо разговарали на прагу пре него што је ушао. Рекао сам му да имамо собу за пресвлачење где је могао да оде да обуче одећу која му је таман. Рекао сам му да оде да се истушира, опере своју одећу, и да после дође да му дам да једе. Питао ме је шта хоћу. „Зашто ово радиш, шта хоћеш?“ Рекао сам му да не желим да ми растура ђубре свуд редом. „Не желим ништа друго.“ Био је врло сумњичав. И пошто је јео сели смо и питао сам га где живи. Рекао је „нигде“. Питао сам га како то мисли „нигде“. Рекао је да је живео у подруму јапанског ресторана и ноћу га је чистио па су му дозвољавали да ту борави. Био је веома бистар. Питао сам га како је тако завршио. Дошао је из Јапана као инжењер и било му је врло добро. А онда га је шчепао брз живот. Углавном кокаин, а онда хероин, и све је изгубио. И тако сам му рекао да ако нема где да борави да може да остане код нас. Рекао је да то не може да прихвати. Питао сам га зашто. Рекао је зато што тражи истину. Рекао сам му: „Не мораш да идеш било где друго. Ево ти, ово је истина!“ Рекао је да то сви кажу. Рекао је да је био у католичкој цркви, код мормона, јеховиних сведока, код Јевреја, код будиста, ређао је по списку. Рекао је да сви исто обећавају а онда не раде ништа. Рекао сам му да остане и тако је провео викенд. И онда смо почели да разговарамо. Остао је код нас, на крају се крстио, дали смо му име по светом Николају Jапанском и сада је у Јапану где живи као монах. Али за њега је све почело тако што смо му пружили заједницу. Пустили смо га да живи са нама. Видео је Јеванђеље пре него што га је чуо. То морате да запамтите.
Господ Исус Христос је постао човек тако да можемо да видимо Бога. Ми то заборављамо. Понекад је једино Христово лице које неко икад види управо ваше лице. Шта им показујете? Мисионари морају да верују у оно што носе у себи. Мисионари морају да живе оно што носе у себи. „Кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте!“ Колико људи сте примили у своју кућу, које сте видели пијане, без крова над главом, болесне, изгубљене или сте ипак рекли да вас се то не тиче? „Знате, имам децу, треба да се старам о њима, треба да их заштитим, могу да их пустим да гледају филмове, могу да их пустим да гледају телевизију, могу да их пуштам да иду у безбожничке школе, могу да им дозвољавам да се облаче као проститутке, али то ме не брине. Брине ме да примим пијаног у своју кућу.“ [О. Јоаким гестикулира да је то сумануто.] Да ли то нешто није у реду у глави? Не плашите се човека који може да убије ваше тело, каже Свето Писмо, него се плашите човека који може да вам убије душу!
Значи бићете мисионари. Себи самима? Тешко је то. А разлог зашто је тешко је зато што Господ не жели фарисеје. Он не жели окречене гробове. Како стојите са љубављу током Свете недеље кад вам кажу: „лицемери, будале!“ Ово се односи на нас. Не ради се о онима у Светом Писму, ради се о нама. Треба да будете мисионари! Волим цитат : „Нашим крштењем од свакога од нас се тражи да буде мисионар.“ Треба свуда да проповедамо. Без престанка. Свакоме. Али не речима већ животом. Како на томе падамо! Светост је прави знак привржености Јеванђељу. Љубав је темељ наше вере. Зашто ово не схватамо? Не треба нам још једна организација, побогу. Причали смо о Јеванђељу до бесвести. Треба да живимо по њему. Ако говорите више него што се молите, продајете маглу.
Могу ја овако да наставим целу ноћ, али нећу, обећавам. Хтео бих да мало попричам са вама. Волим да се расправљам. Ово што вам нудим није практично. Нема ничега практичног у вези са Јеванђељем Господа Исуса Христа. Ничега!
Он каже да ако волите мајку или оца, брата, сестру, мужа, жену, децу, себе или било шта друго више од Њега, нисте Га достојни. Пробајте то да „продате“ на улици. Пробајте то да „продате“ у вашој цркви. Идите на кафу недељом после Литургије и покушајте да „продате“ ову тезу. „Шта је, је л’ ти то постајеш фанатик кад тако причаш? Јеси ли луд?“ И рећи ће да то није практично. Реците им да дефинитивно није.
Ако вас неко удари по једном образу, окрените му други. То није практично! Јер ми који хоћемо да нам је комотно у Цркви кажемо да Господ није то тако мислио. Чули сте и ово, сигуран сам.
Идите, продајте све што имате, дајте сиромашнима, одрекните се себе, узмите свој крст и пођите за мном. [О. Јоаким гестикулира одбијање.] Један човек ми је рекао: „Чекајте, оче, Господ је рекао да је то за оне који желе да буду савршени“. Ја сам га питао да ли он жели да буде несавршен. [Једна учесница се насмејала гласно, а о. Јоаким се нашалио да је посмислио да је вешто преварена у духу. На то су се сви насмејали.] Нема одговора, осим ове јадне даме која се разбила. Сви сте се ућутали…
 
Други део: Питања и одговори
 
1) О љубави
 
Питање: Везано за пример када Христа туче слуга првосвештеников, а Он га пита: „Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш?“ Разумем све о Христу… Љубав ми се чини тако далеко. Заиста мислим да је пут до љубави далек.
Одговор: Једини разлог зашто постојиш, једини разлог (!), је да би волео. А разлог због кога можеш да волиш је то што је тебе Господ први заволео. Ако то није примарна функција људског постојања, брод је отпловио, а ти си остао у луци. Ако имаш сву веру да можеш горе да помераш, а немаш љубави, ти си ништа. Да ли је љубав нешто што учимо? Апсолутно. Али је не учиш од света. Свет не зна ништа о љубави. Ако покушаш да сачуваш свој живот, изгубићеш га. Само у Христу можеш да имаш љубав. Христос није рекао да постоји много путева ка Богу. Рекао је: „Ја сам пут. Ја сам живот. Ја сам истина.“ Без тога немамо ништа. Многи од нас немају ништа. Мало сам се узбудио, нисам мислио да те нападам.
 
2) Коме је намењен Божији Закон – савршенима или несавршенима?
 
Питање: У оном Вашем примеру човек вам је рекао: „Нисам савршен, ово је за савршене.“
Одговор: Ко је рекао да није савршен? Он је рекао. [О. Јоаким показује прстом ка дечку који је поставио претходно питање, али му објашњавају да се није односило на претходно питање него на пример који је дао раније.] Не, не, рекао је „ако желите да будете савршени“, а ја сам га питао да ли жели да буде несавршен. Разлог зашто смо овде је да будемо једно у Господу. А пут до Бога је љубав. „Љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом. Љуби ближњега свога као самога себе.“ То је сав Божији закон.
 
3) Како започети разговор приликом мисионарења
 
Питање: Када почнемо да мисионаримо и говоримо са људима на улици, и кажемо им да дођу у цркву, да се крсте, како да почнемо разговор? Можемо да цитирамо Јеванђеље или можемо да користимо језик који им је разумљивији. Али ово је светски језик, тј. није узвишени језик.
Одоговор: Језик који вам је потребан је језик љубави. Служити ближњем. Можеш ли то да урадиш? Замисли да у Санкт Петербургу… Колико има цркава овде? [Кажу му да их има седамсто, а о. Јоаким се прекрсти уз осмех.] Седамсто? Седамсто и град изгледа овако са седамсто цркава? Нека нам је Бог у помоћ. [Крсти се опет.] Мислио сам да се одржава аудиција за бордел како се увече облаче. Ако из сваке цркве у овом граду буде по пет добровољаца, то је три и по хиљаде људи који једном недељно могу по двоје стоје на углу и да питају свакога кога сретну шта могу да учине за њих. То је све.
 
4) Примери делатне љубави
 
Питање: Да ли говорите о социјалној помоћи?
Одговор: Не говорим о социјалној помоћи, него о љубави. [Чује се аплауз.] „Могу ли некако да вам помогнем?“ А те три и по хиљаде људи који покушавају да практикују љубав према ближњем драматично би се променили као и људи са којима би дошли у додир. Размислите о томе. [Неко из публике додаје: „Порадићемо на томе.“] Урадите то. Апсолутно. Не знам какав је систем бриге за старе у Русији. У САД-у је као гулаг. Закључамо их тако да не морамо да их гледамо. Неки су у позлаћеним кавезима ни са ким у контакту. Претпостављам да у граду од колико становника [Кажу му четири и по милиона.], четири и по милиона становника, пет милиона, а колико вас је овде – четрдесет, има бар четрдесет људи који су усамљени, који би хтели да их неко посети и проведе бар пола сата са њима. Где сте били? [Неко из публике додаје да имају своје старе.] Да ли их посећујете, зашто их не обилазите? Схватате шта хоћу да кажем… [Хоће да каже да их не оптужује.] Видите, када бисмо живели у вери, променили бисмо себе и свет.
 
5) Прва најава програма верске заједнице
 
Питање: Шта треба да радимо како бисмо живели у вери?
Одговор: Ооооо… Имамо ми пар идеја, зар не, оче? Отац и ја смо испланирали велики заплет. Ако сте добри, можда вам кажемо о томе. [О. Јоаким показује на свештеника – домаћина скупа – и каже: „Рекао ми је да вам не кажем.“]
 
6) О „радикалном“ хришћанству
 
Питање [свештеник, домаћин скупа]: Људи се устручавају да питају, а мисле овако: Овај монах проповеда радикално хришћанство. [О. Јоаким каже: „Хвала Богу. Тако је.“] Разумемо зашто, он је монах, али ми живимо у свету.
Одговор: Оче, ако је једини начин да се живи по принципима радикалног хришћанства да се буде монах, онда напустите жену, постаните монах, јер хришћанство јесте редикално. Ако није радикално, није хришћанство. Хришћанство је по својој дефиницији радикално. Христос је рекао да ако не желите да умрете нећете ни живети. А ми на то кажемо, то је у реду. Некако, мислим да неки међу вама припадају различитој цркви од моје, читају различито Свето Писмо. Сваки пут када читам Нови Завет осећам да горим. Не пружа ми утеху, већ ме потреса до сржи. Шта ћу ја да кажем Христу вечерас ако позове моју душу? Шта ћете ви да кажете? Шта ћете да Му кажете? Господе, то што ти нудиш је превише радикално. [Општи смех у публици.] Ми нисмо протестантски фанатици. Молио сам ти се сваке недеље. Рећи ће вам: „Бежи од мене, не познајем те.“ Овај свет умире, а ви се понашате као да сте на крстарењу. Хоћете да будете мисионари, али не желите да живите по Јеванђељу. Хоћете да још више оптеретите лудаке или хоћете да их ослободите свеза овог света? Како мислите да их ослободите кад сте ви ланцима везани за овај исти глупи свет као и они? [О. Јоаким се шали да га свештеник, домаћин скупа, гледа у неверици.] Како можете да будете тако беживотни, без одговора о животу? Живите у овом глупом свету, као и ја, зар не видите како је празан, грешан, и мислите да је то у реду? Не осећате да сте ланцима везани за овај свет? Постоји кључ да се ослободите. Живите по Јеванђељу. Немојте ни под каквим околностима да будете мисионари да бисте учили о комфорном хришћанству. Нема комфорног хришћанства. Треба да дођете у цркву и да се презнојите када чујете Реч Божију, јер сте тако далеко од ње. Треба да дрхтите кад пођете да се причестите. То не виђам баш често.
 
7) Поређење православних и католика, неверника…
 
Питање: Ја нисам мисионар, али посматрам са стране. У овом граду имамо католичку радио-станицу и они дају простор православним свештеницима и мисионарима. То људе збуњује, јер онда не праве лако разлику између православних и католика.
Одговор: На жалост ми не живимо другачије од римокатолика. Понекад чак не водимо живот ни толико добро као они. Проблем је у томе што људи не виде разлику у учењима јер живимо на исти начин. Не морате да се обучете овако [О. Јоаким показује на своје монашко дјејаније.], да будете фини, а иначе примам пријаве ако је неко заинтересован [О. Јоаким полушаљивим тоном каже да прима пријаве за манастир, тј. искушенике.], али озбиљно ако се ви и начин вашег живота апсолутно не разликују од неверника, секташа, муслимана, многобошца, шта то говори о вама?
 
8) „Ко није против вас с вама је.“
 
Питање: Како можете да објасните Јеванђеље по Марку 9:40, 49-50? [Јер ко није против вас с вама је. […] Јер ће се сваки огњем посолити, и свака ће се жртва сољу посолити. Добра је со; али ако со постане неслана, чиме ће се осолити? Имајте соли у себи, и мир имајте међу собом.]
Одговор: Ово је везано за оне који се боре против вас јер се руководите Јеванђељем. Господ је говорио да ћемо ми који хоћемо да му следујемо бити гоњени. Свет не жели да чује шта Христос има да каже. И зато Он каже „знаћете ко је са нама по онима који нису против нас“. Тешко је живети по Јеванђељу ако волите себе. Јер када волите себе увек размишљате како да себи удовољите, да себи олакшате, а Јеванђеље каже управо супротно. И тако је онда тешко. Знам да ће неко да ме пита, ако не сада онда касније, да је ово што говорим екстремно. Шта је са нама који у ствари треба да живимо у свету? Реци нам нешто практично. Ево, хоћу. Бежите из света и спасите душу, јер ако тамо останете нестаћете. То је најједноставније што могу да вам кажем.
 
9) Дарови Светога Духа
 
Питање: Данас постоје многи јаки харизматски покрети, чак и у Цркви. Како да препознамо где је присутан Свети Дух а где није, тј. где је у питању превара тј. прелест?
Одговор: Пре свега мораш да разумеш да дарови Светога Духа у раној Апостолској Цркви припадају целој Цркви. И ако је Свети Дух икада био присутан у Цркви, што наравно јесте, то је исти Свети Дух вечерас у целом свету као што је био на Педесетницу. У супротном, Црква је мртва. А није мртва. Проблем није у Светом Духу, проблем је у нама. Ми не живимо у Цркви. Ми се не одазивамо Светоме Духу. Не чистимо срца да бисмо могли да видимо Бога. Не живимо за Христа. Према томе, Свети Дух не може да дејствује у нама, јер га у томе спречавамо. Ако си уметник и треба ти добра четкица да нам насликаш фреску, и брилијантан си уметник, а ја ти дам само једну влас којом ћеш да радиш, моћи ћеш то да завршиш, али неће бити тако добро као кад бих ти дао палету пуну добрих четкица. Биће она насликана, али је разумљивија људима и оставља утисак ако сарађујемо са Светим Духом. Ако имате свештенике, владике и мирјане који кажу да је то тако било некада, сада није, да нема духовника, нема духовног расуђивања, где је онда Црква? Нико не може тако да живи данас, где је онда Црква? Седите на њој и убијате је тражећи сопствени комфор и сигурност. Хоћете удобну Цркву, али такве Цркве нема. Господ је рекао „или сте са Мном или сте против Мене“. Или сте проблем или решење, шта сте? Хоћете да будете мисионари? Распалите ватру: почните да постите, да се молите, жртвујте се, служите браћи и сестрама. [О. Јоаким се шали да је изморио о. Саватија, преводиоца на руски.]
 
10) О духовном виду
 
Питање: Хвала Вам, али други део питања био је како да препознам где је стварно Свети Дух, а где демон. У Русији има харизматских покрета у којима су мисионари. Тешко је разумети да ли је то стварно дар Светога Духа или је то само утицај харизматских покрета.
Одговор: У Цркви је све уређено. Имамо епископат који председава Црквом, имамо Свето Предање, стрпи се, чекај, није ми се свидео твој поглед кад сам поненуо епископат [О. Јоаким се шали и реагује што му се убацио у реч дечко који му је поставио питање.]. Имамо духовнике, људе који живе молитвено, можда ћеш да ме питаш како да их нађеш. Где су? Човек који није духован не може да види духовне људе. Немогуће је. Да би почео да постајеш духован мораш марљиво да почнеш да водиш духовни живот. Моли се, пости, иди на службе, читај Свете Оце, читај Свето Писмо, нађи духовника. Ти ћеш да кажеш да их нема. Па ако си ти сам свој духовник изабрао си будалу за духовника. Зато је боље да изабереш било кога другог осим себе и то је почетак. Обично нам наша гордост каже да нема никога. Морамо да почнемо. Видиш, свети Иринеј Лионски је рекао „имамо онакво свештенство, свештенике, какве заслужујемо“. Јер ако се не молиш за свештенике, они не могу да буду свети. Када си последњи пут провео ноћ молећи се за свештеника? Зато не можеш да их нађеш.
 
11) Дарови Цркве и још о духовном виду
 
Питање: Нисам говорио о томе да не могу да их нађем.
Одговор: Само сам те задиркивао. Ви Руси сте преозбиљни. Разведри се. [О. Саватије појашњава да је дечко који је поставио питање мислио на то да су неке владике блиске харизматском покрету и да неки то подржавају, а неки не.] Дарови Цркве припадају Цркви. Ако их појединац не препознаје не значи да их нема. Ако се на једном месту нађу добра парохија, свештеник за кога знаш да чини више од самог служења у Цркви, да се моли приватно, а ти ме питаш како то могу да препознам. Тако што човек говори о Јеванђељу, мисли о Јеванђељу и живи по Јеванђељу и ти то можеш да видиш. Видиш да је жедан Бога и ничег више. Иди код њега. Онда имаш заштиту парохије која се моли за тебе, имаш свете Тајне, имаш свештеника који се бори, па почни одатле. А одатле ћеш да видиш Светог Духа у твојој парохији и одатле ће све да се развија даље. Вера је тамо где је заједница. Нико не може самостално да буде хришћанин.
 
12) На путу ка светости
 
Питање: Занима ме шта треба да радим да бих постао светитељ. Желим да сви око мене буду свети. Желим да ја, сви моји пријатељи и сви други буду свети. Шта треба да радим? Ето по примеру оца Данила Сисојева, ми смо наставили да организујемо мисионарске покрете за јеванђелизацију друштва, јер верујемо да је ова активност мост ка Царству Небеском. Шта мислите о томе?
Одговор: Слажем се донекле, али ако се истим жаром не бориш за сопствену светост, уместо што само људе привлачиш ка Цркви, а не бориш се да живиш у тој истој Цркви, поразићеш самог себе. Веома је важно да препознаш да је то двојака активност: проповедање Јеванђеља и живот по Јеванђељу. Ове две активности и нису и јесу једнаке. Јер ако живиш по Јеванђељу а не проповедаш га, не живиш по Јеванђељу. И ако проповедаш Јеванђеље, а не живиш по Јеванђељу, не живиш по Јеванђељу.
 
13) О напуштању света и монаштву
 
Питање: Када кажете да треба да напустимо свет да ли мислите да сви треба да оду у манастир?
Одговор: Не. Не.
 
Питање: Ко може да постане монах?
Одговор: Прости су критеријуми. Ако желите да волите Бога, знате да сте велики грешник, схватате да не можете самостално да постанете свети у свету и нисте довољно јаки да се венчате јер не можете да водите свог партнера ка Богу, постаните монах.
 
14) О поуздању у себе
 
Питање: Оче Јоакиме, погодили сте у саму суштину. [Отац Саватије се шали да се публика слаже са оцем Јоакимом.] Заиста, то што сте рекли се мени десило. Какве „излазне“ опције имамо (за излаз из света и из неке ситуације)?
Одоговор: Не можеш унапред да одредиш шта ћеш да урадиш. Мораш да дозволиш да будеш отворен и подложан деловању Светога Духа. Господ каже „дај ми твој живот“, а онда каже „пођи за мном“. Не да ти могућност да се погађате. Не каже ти где те води. Ако си спреман да умреш за себе, онда ћеш да знаш. Ако ниси спреман да умреш за себе, ево ти данашњег Јеванђеља. Данашње Јеванђеље је о Симону Петру који рибари на мору. Радио је целу ноћ, био је човек који се поуздао у сопствену снагу као и сви ми, мислимо да знамо шта радимо. И Господ долази и пита га да се попне на његов брод како би могао да проповеда. И када је завршио проповед, каже Петру да усидри брод, баци мреже и извуче улов. А он каже Господу: „Радио сам целу ноћ, али ако ми кажеш да тако урадим, нареди и спустићу мреже.“ Он тако и ради и толико много рибе је уловио да није могао да подигне мреже. Какав је његов одговор? „Господе, иди од мене, ја сам грешник.“ Схватио је да се није поуздао у Бога, већ у себе. Био је охол и горд. Али с том спознајом он каже Господу: „Иди од мене, грешан сам.“ Ми не видимо колико смо грешни. Не признајемо како мало се поуздамо у Бога, како је лоша наша вера. И кад нам Господ нешто каже о нашем животу, ми одговарамо: „Зашто? Зашто ми ово радиш?“ И онда му кажемо шта ми желимо… А онда Господ каже Петру „пођи са мном“ и Петар је све оставио и отишао за Господом. Препознај своју грешност, признај колико је мала твоја вера, признај да се поуздаш у себе а не у Бога, онда остави све што имаш и прати Га без поговора. То је одговор. То није одговор који си тражио, али то је одговор.
 
Питање: Нисам сигуран и плашим се да ако не успем Бог ће да ме напусти. [О. Јоаким га шљепи по руци, а остали се смеју.]
Одговор: Нема ту вере. Опет се поуздаш у себе. Бог те никад не напушта. Само ти можеш да напустиш Бога. Зато се држи Њега.
 
15) О разликама између Америке и Русије
 
Питање [пита свештеник]: Оче Јоакиме, дошли сте у Русију. Зашто?
Одговор: Позван сам. [Сви се смеју.]
 
Питање [наставак претходног питања]: Реците ми, Америка и Русија, људи и душе су исте али да ли видите разлике у Господу?
Одговор: Не, нема разлика у Господу. Човек је исти свуда. Различити смо културно и друштвено, али на људском нивоу смо потпуно једнаки. Постоје одређене особене карактеристике Руса које Вам услед православног утицаја на Ваш народ дају предност да разумете духовно понашање. И зато имате много тога у култури што утврђује духовни живот. Али то је безвредно ако немате вере. И безвредно је ако не делате. Тако овде често видим ствари које ме веома растужују. Када у мојој земљи видим људе који никад нису чули за Цркву, а раде одвратне ствари, жао ми је што не знају. Када видим православни народ који чини одвратне ствари то ми доноси велику тугу. И тако овде видим ароганцију пред Богом. Понашамо се као да је Јеванђеље наше [а не Господње, прим. прев.]. Морам да Вам испричам смешну причу. Служио сам и ту се налазио један преузвишени ђакон, знате, учен у Санкт Петербургу, свезналица. И тако ја пођем да узмем кадионицу, а он крене да ми целива руку [О. Јоаким показује како је ђакон „целивао“ ваздух изнад његове руке.] и ја га питам шта то би, пољубио је ваздух, а онда сам зграбио његову руку и пољубио је. „Шта то радиш“, питао је. Рекао сам му „ако не поштујеш Божију благодат, ја је поштујем. Рекао сам му: „Ти си рукоположен као што сам и ја.“ Сад кад год уђем целива ме. Ради се о томе да за светиње мислимо да су наше. То је скандал у Цркви. Не ради се о томе да су људи слаби, сви смо ми слаби, али не знати шта је Бог учинио за нас и да још мислимо да је то наше… За много тога ћемо морати да одговарамо Богу. Имате толико дуг ред светитеља у Русији који могу да вам помогну, а које чак ни не призивате. Имате тако много примера Руса који су нашли Господа и постали су иконе Христа. Шта вам се десило?
Ја могу да наставим овако целу ноћ ако ме не зауставите, али немам ништа против.
 
16) Како разговарати са младима
 
Питање: Како треба да се обраћамо особи којој не треба наша љубав? [Домаћин скупа, свештеник, скида крст и ставља га на сто, а о. Јоаким и о. Саватије на кратко и дискретно одмахују главом.] Мислим на млађе генерације које верују у ноћне клубове, дроге, много новца, који су потпуно утопљени у свет. Како да нађем додирну тачку? Где да почнем?
Одговор: Прво молитвом. Млади људи у данашњем свету су празни. Они не знају шта је љубав. Уз то, они и не мисле о томе. Они само знају о љубави према себи. Морамо на више начина да размотримо да је руска нација обесцрковљена. Почни као да никада нису чули за Јеванђеље. Да би то урадио, мораш да почнеш и сам да живиш по Јеванђељу. Јер видећете и питаћете о чему ти то. „Живиш на исти начин као и ја.“ И отићи ће од тебе, јер немаш шта да кажеш. Али ако се твој живот промени, и ако отворено живиш по Христовом Јеванђељу морају то да примете. Срео сам једног младића у Валаму, ту негде између двадесет пет и тридесет година старости. И рекао ми је… можда не треба много да причам о њему, одавде је. Потиче из добростојеће породице, мислим на новац. Возикао се у бе-ем-ве-у од своје осамнаесте године по свим клубовима, по местима као борделима, не баш борделима али где су људи на извол’те, има дроге и сви воде такав начин живота. Рекао је да је као у паклу, али да није знао за друго. Рекао је да се све више дрогирао, јер је све мање осећао ефекат дроге. Рекао је да је имао пријатеље који су се убили. Рекао је да је имао пријатеље који су се намерно дрогирали, али су се претварали да су се предозирали, а хтели су да се ослободе дроге. Рекао је док се дрогирао, пио и скитао мислио је да има пријатеље. Када се разболео, рекли су му „видимо се други пут“, јер им је сметао да раде оно што су наумили. Имао је једног пријатеља из школе који је био верник и он му је рекао да му треба Христос, а овај му је рекао да му је бака била верница, да га је крстила као бебу и да је умрла кад је имао осам година. Она га је стално водила у цркву, али његови мајка и отац нису с тим хтели да имају било шта. Када је бака умрла, то је био крај. Друг му је рекао да иде у Валаам. Одговорио му је: „Шта ћу у Валааму?“ Рекао му је: „Остани тамо док не нађеш себе, а онда ћеш да нађеш Бога.“ Пришао ми је да попричамо. Рекао ми је да му је друг рекао „иди тамо и нађи духовника“. Питао ме је да му ја будем духовник, а ја сам му рекао да не могу. „Ја живим у Њујорку, а ти овде.“ Рекао сам му да знам свештеника код кога може да оде. Рекао сам му име тог свештеника, а он ме је овако погледао. [О. Јоаким показује како га је изненађено погледао.] Питао сам га: „Што ме тако гледаш?“ Рекао је: „То је свештеник којег ми је мој друг предложио. Рекао сам му да иде да га посети. После сам причао о неким мојим плановима за Русију. Узгред, имам планове за вашу земљу. [О. Јоаким се смешка.] И он ми је пришао и рекао да хоће да буде добровољац. Рекао је да хоће да буде први [учесник програма]. Почиње се одлажењем код људи који пате и разговором о томе да желиш да им помогнеш да се ослободе патње. И како градиш однос поверења, можеш да им причаш о свом грешном животу, о сопственој празноћи и о чињеници да је Христос одговор. И онда их доведи у Цркву.
 
17) О давању примера
 
Учите их да живе по Јеванђељу, тако да овдашњу Цркву не могу лако да униште муслимани и други. Мислим да у самој Цркви треба да се направи доста прилагођавања. Оно што сам ја чуо о броју верних у Руској Православној Цркви је између седамдесет и сто милиона људи. То треба да има огроман утицај на ваш културни живот. А мислим да, ако сада само изађемо на ова врата и прошетамо по булевару, тешко бисте видели некога ко је хришћанин. Зато стварно мислим да треба да будете мисионари, вашој сопственој деци, у вашој кући. Ако сте јаки православни хришћани у Русији, немате разлога да се плашите муслимана. И они могу да виде свети породични живот. Видеће људе који нису изнад свега заинтересовани за материјално. Видеће људе који познају Бога. И желеће то исто.
 
18) О односу према муслиманима
 
Питање: Читала сам живот светог у совјетско време и био је негде у сред Азије и срео је човека у Киргистану који је тражио свог коња. Док је тражио коња говорио је „Христе, нађи ми коња!“ И питао је тог човека: „Ко си ти, јеси ли хришћанин?“ Одговорио му је да је муслиман. Питао га је: „Ако си муслиман, зашто призиваш Христа?“ Одговорио је: „Он помаже боље од Алаха.“ [Чује се смех у сали.] Они примењују религију практично. Како треба да радимо правилно са њима? Како да ширимо Јеванђеље?
Одговор: Можете да ширите само оно у шта верујете. Љубави није потребан језик. Вери не треба језик. Служби не треба језик. Тако почнеш.
 
19) Пример љубави
 
Питање [Иста особа наставља питање.]: Да ли то значи да треба да их интегришемо у заједницу?
Одговор: На знам како можете да живите у земљи и да не видите обавезу да се свима односите са љубављу. Има једна жена која живи у Њујорку, сада има око осамдесет пет година, и била је председник католичког колеџа. Била је римокатоличка часна сестра. Дошла је у град да би путовала међуградским аутобусом и поред аутобуса је видела жену-бескућницу и из џепа је извадила и дала јој новац. Жена јој је захвалила а ова часна сестра се окренула да иде ка аутобуској станици и пришла јој је друга жена и питала да ли и њој може да да новац. И онда је помислила да ће сад сви да јој прилазе и тако је пожурила ка аутобусу. И рекла је да је целим путем до Чикага и назад размишљала о тој жени од које је побегла. Рекла је: „Шта ћу на конференцији католичких колеџа кад не могу да живим као хришћанка? Не постоји веза између онога што говорим и што чиним.“ Вратила се у Њујорк, отишла је на свој колеџ, испричала је шта се десило и онда је следећег семестра поднела оставку на место председника. Она и њена верска заједница часних сестара купиле су једну стару кућу близу аутобуске станице и назвале су је „Светиња над Светињама“. Сада има око осамдесет пет година и свакога дана отвори врата и прими бескућницу. Даје им да се окупају, оперу одећу, једу, спавају и једна особа их је питала шта их уче о Христу. Насмејала се. Разумете? Насмејала се. Рекла је да ако их то не научи ништа о Христу, неће никакав катихизис. Ниједан крст на зиду. Неко је питао да ли су некога крстили и рекла је „не, али Христос јесте“. Све што треба да урадимо је оно што Он каже, а Он ће да реши све проблеме. Побринуће се за превођење, побринуће се о свему, јер ће да користи вас као инструмент свог Дела. А он је много паметнији од нас, говори више језика него ми, чини сва могућа чуда и крстиће кад је спреман.
 
20) Отац Јоаким говори о програму верске заједнице
 
Не верујем да може да се живи по Јеванђељу без заједнице. Према томе, мислим да је разлог што Русија, као и Америка и сви други – Грчка, Југославија, сад Србија, све ове земље грозно пате зато што Црква не живи у заједници.
Ево шта предлажем. Мислим да у сваком граду треба да се успостави братство православних верника. То братство треба да има неколико различитих делова. Језгро треба да чине мушкарци и жене који су спремни да живе по Јеванђељу на екстремно радикалан начин. Почели би живећи тако годину дана. Обећали би да ће да живе у послушању. Обећали би да ће да живе у сиромаштву, да ништа не поседују. Обећали би да ће да живе целомудрено. Да се моле заједно, да живе заједно и да служе своме ближњем. То је језгро.
Онда би већа група живела у својим кућама, али би долазила да се моли заједно са овом мањом групом и обавезала се да ће да живи у послушању, сиромаштву и целомудрености унутар заједнице и долазили би од петка до недеље и остајали би у заједници, јер је највеће искушење за наше младе период од петка увече до понедељка ујутру. Овако би имали љубав и подршку, молитву и суд јако преданих људи.
И онда трећа фаза је излажење и јеванђелизација у групама. Ово је могуће. Треба вам неко ко стално живи у заједници и ко ће да је води. Треба да служите и да почнете да живите као хришћани који верују у Јеванђеље, а не у свет. Ако би сваки град имао једну овакву заједницу поново бисте задобили своју православну земљу. Верујем у то. Има ли добровољаца?
[Неко је прокоментарисао да иде у манастир.] Не у манастиру. Не у манастиру. Читајте Дела Апостолска. Нису били монаси. Живели су заједно и делили све, били су послушни својим старешинама и живели су целомудрено и свето. Служили су својим ближњим и проповедали Јеванђеље. То тражим. Има места и за венчане. Можете да будете венчани и морате да будете ванчани и целомудрени. Венчани парови који нису целомудрени живе у греху. [Неко додаје: „Годину дана?“] Да, за почетак, а онда ћемо да вас пустимо да тако живите целог живота.
Има ли добровољаца? Два, три, четири, пет, шест. Јесте ли озбиљни? [О. Јоаким гледа у свештеника, домаћина скупа, и каже: „О ви маловерни.“] Рекао је да нико неће да се јави! Ако покажете Јеванђеље људи ће га пожелети. Људи не живе по Јеванђељу јер га не чују, не виде га, не могу да га додирну. Пре него што одем хоћу ваша имена. Озбиљан сам.
Средите ваше куће, овде. [О. Јоаким показује на срце.] И будите вољни да понудите свој живот Христу на годину дана. Причаћемо. То је моја идеја. Биће то најбоље што сте икад урадили, али и најтеже што сте икад урадили. Најбоље је што волите Христа, живећете у Његовој Цркви, волећете ближњег, а најтеже је што ћете морати да се одрекнете себе, да престанете да волите себе. То је крупно. Христос није строг, водиће Он рачуна о вама. А демон самољубља и самосажаљења… то је борба.
 
21) Потребна је подршка надлежног епископа…
 
Питање [Пита свештеник.]: Ово о чему сте говорили ја живим. Ја сам свештеник-мисионар. Да би се имала таква заједница у сваком граду је потребан бар један свештеник који је спреман, а то је немогуће без сагласности надлежног епископа.
Одговор: Апсолутно, оче. Али ја чврсто верујем да ако скупимо десет свештеника у Санкт Петербургу, од око две хиљаде колико их има, који су спремни да покушају и убедимо их да проведу шест месеци постећи, молећи се, служећи бдења, служећи сиромашне и онда одемо у свом смирењу и искрености код владике и питамо га да сачува своја чада, шта мислите? [Свештеник одговара: сложиће се.] Апсолутно, али мора да почне молитвом, одрицањем себе и светошћу свештеника. Лако је говорити. Имамо израз у енглеском језику: стави свој новац где су ти уста. [Лако је причати, докажи! – прим. прев.]
 
Хвала вам свима. Вратићу се у мају и долазим да вас покупим. [Неко је питао када се почиње.] У јуну. [Неко је питао да ли се иде у Њујорк.] Овде! [Домаћин, свештеник се прекрсти и каже „Слава Богу“ уз смех.] Можете да дођете и у Њујорк.
 
22) Ако сретнете Господа Исуса Христа на улици…
 
Питање: Ако бих хтео да доведем бескућника у кућу моји родитељи се не би сложили. Где је та линија разграничења, како могу да вршим вољу Божију?
Одговор: Ако изађеш на ова врата вечерас и прођеш кроз башту да би изашао на улицу, замакнеш за зграду и пред тобом стоји, тотално физички пред тобом стоји Исус Христос. И Он ти каже: „Виталије, поведи ме кући, немам где да живим.“ – „Не могу, моји мајка и отац се не слажу.“ Не би био проблем. Да те питам, да ли би му то рекао? [Виталије нешто пита, а о. Јоаким му каже да на питање не одговара питањем.] Одговори ми на питање. [Виталије каже: „Значи могу да узмем од једног и дам другоме? Није моја кућа.] Не сарађујеш, можда ћемо морати да се свађамо. Господ у Јеванђељу пита: „Ко је твој ближњи?“ Господ нам је рекао да то урадимо, а ми имамо сваки могући разлог и оправдање да то не урадимо. Они који прате Јеванђеље биће на улици, користи прилику. Породица ће да те се одрекне, људи ће рећи да си луд, људи које храниш и примиш код себе ће те пљачкати, а можда ће чак и да те убију. Али ако то не урадиш немаш живот свеједно. Имамо ли избора? Ако верујемо, немамо избора. Ако не верујемо имамо много разлога зашто не верујемо. Једноставно, колико верујеш? Верујем да ако би сви који себе називају православнима у Санкт Петербургу провели свој живот служећи Јеванђељу до смртнога часа, не бисте имали довољно цркава да приме све људе који желе да буду православни. Ја то верујем. Можда сам луд. Јесам луд. Треба бити луд да бисте следили Јеванђеље. Није практично. Са практичне тачке гледишта, потпуно си у праву. Али ја нисам практичан.
 
[Учесници захваљују оцу Јоакиму: „Хвала, оче!“]
 
Дајте ми ваша имена.
 
[Крај]
 

Са енглеског превео:
Иван Ташић

Лектура:
Родољуб Лазић

Извор:
Схиархимандрит Иоаким (Парр) о миссионерстве

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *