МАТРЈОНУШКА

Епископ Стефан (Никитим)

МАТРЈОНУШКА
 
„Покајте се, јер се приближи царство небеско“; Мт.(3,2)
 
„Покајте со и верујте Јеванђеље“; Мк . (1,15)
 
Тридесетих година био сам бачен у концентрациони логор. Будући да сам био лекар, у логору ми је било одређено да радим у амбуланти. Већина логораша налазила се у тако тешком стању да то моје срце више није могло да подноси, те сам многе ослобађао од рада да бих им макар мало олакшао муке, а велики бројоних најслабијих слао сам у болницу. И некако баш у то време, модицинска сестра која је са мном радила, такође логорашица, рече ми неком приликом: „Докторе, чула сам да је против вас достављена пријава, која вас оптужује за прекомерну млакост према логорашима, и да вам прети продужење робије на 15 година“. Сестра је била озбиљна жена, добро обавештена о збивањима у логору, и ја сам се од њених речи ужаснуо. Био сам дотад осуђен на три године, које су се примицале крају, и већ сам бројао месеце и недеље који су ме делили од слободе, кад одједном – још 15 година! Нисам тренуо читаве ноћи, а када сам ујутро дошао на посао, медицинска сестра снуждено обори главу, видећи моје смркнуто лице. После прегледа болесника, она ми као са устезањем рече: „Докторе, ја бих вам дала један мали савет, но, бојим се да ћете ми се смејати“. „Само реците“, одговорих ја. „У Пензи, у граду из којога сам родом, живи једна жена по имену Матрјонушка. Господ јој је дао особиту силу молитве и ако се за кога почне молити, за њега се увек и измоли. Њој се обраћају многи људи, а она никоме не отказује. Ето, покушајте и ви!“, узбуђено ми рече сестра. „Да вичем? Одавде? Па, она живи стотинама километара далеко од нас?!“, рекох. „Ја сам и мислила да ћете ми се ви смејати, но она ће вас сигурно чути и одавде. Ви, пак, овако учините: кад увече пођете у уобичајену шетњу, издвојте се мало на страну од свих, и три пута, из гласа, што можете јаче, викните Матрјонушка, помози ми, у великој сам невољи! Она ће вас чути и помоћи ће вам.“ И мада ми се све то чинило помало чудно и личило ми на некакво врачање, упркос свему, исте вечери, идући у шетњу, учиних како ме научи моја помоћница, Прође дан, недеља, месец… А мене нико не зове. У администрацији логора, у међувремену, догодише се неке промене – једног сменише, други дође. Прође још пола године и наста дан мога изласка из логора.
Док су ми давали документа у команди логора, замолих да ми напишу дозволу за онај град где је живела Матрјонушка, јер сам се још пре тога, онога дана када сам је призвао, заветовао да ћу је свакодневно помињати у молитвама, ако ми помогне, и да ћу по изласку из логора отићи до ње и захвалити јој се. Узимајући документа, чух да и нека друга двојица, који су такође излазила на слободу, иду у исти град камо и ја намеравах. Придружих им се и отпутовасмо заједно. Док смо ишли друмом, ја почех да их запиткујем познају ли Матрјонушку. „Врло је добро знамо, њу
сви знају, и у граду и у целом крају. Ми бисмо вас одвели до ње, ако вам је потребно, али ми не живимо у граду но у селу, а много смо се ужелели својих домова. Него, ви овако: кад стигнете, првога кога сретете питајте где живи Матрјонушка и он ће вам показати!“ Чим стигох у Пензу, учиних тако, како ме научише моји сапутници. Прво дете које сретох, упитах за Матрјонушку и оно ми одговори: „Идите оном улицом, а затим одмах иза поште скрените у попречну уличицу и тамо, у трећој кући, живи Матрјонушка!“ Узбуђен, дођох до куће и кад хтедох да покуцам на врата, видех да су само притворена. Стојећи на прагу, разгледао сам готово празну собу, са столом у средини, на којем је лежао доста велик сандук. „Има ли кога?“, упитах врло гласно, „Уђи, Серјошка!“, зачу се глас из сандука. Тргнух се од изненађења и неодлучно пођох према гласу. Погледавши у сандук, видех у њему сићушну жену, која је лежала, непокретна. Била је слепа, са рукама и ногама потпуно закржљалим, непокретна. Њено лице било је задивљујуће светло и благо. Поздравивши се са њом, упитах: „Откуда ви знате моје име?“ „Па, како га не бих знала“, зазвонио је њен слабашан, али чист глас, „кад си ме ти звао и кад сам се ја за тебе Богу молила?! Ето, како знам! Сeди сада, бићеш мој гост!“Дуго сам седео код Матрјонушке. Причала ми је како се у детињству разболела од некакве болести и престала да расте и да се креће. Родила се здравог вида, но када је имала две године, доби некакав осип и ослепе. Породица јој је била веома сиромашна и мајка би је, одлазећи на посао, стављала у колица и односила у цркву. Тамо ју је, са коритом у које би је положила, подизала на клупу, где би остајала све до вечери. Лежећи у кориту, слушала је све црквене службе и проповеди, Свештеник ју је много волео и често је причао са њом. И сви који су долазили, пожалили би је и донели јој неко коцкицу шећера, неко крпицу одеће, неко би је само помиловао и помагао јој да се удобније намести- Тако је расла у атмосфери велике духовности и молитве. Потом сам много разговарао са Матрјонушком о смислу живота, о вери, о Богу. Слушајући је, био сам поражаван мудрошћу њеног расуђивања и њене духовне прозорљивости: „Када будеш стајао као епископ пред Престолом Божијим, помињи рабу Божју Матрјону!“ А ја тада нисам ни помишљао на епископство, нисам био чак ни свештеник. О себи је говорила да ђе умрети у затвору. Седећи крај ње, схватио сам да преда мном не лежи обична болесна жена, него велики Господњи усодник. Мени се уопште није одлазило – толико ми је било са њом добро и радосно, и себи сам задао обећање да ћу се ја к њој опет вратити, што је могуће пре. Али… није било тако. Матрјонушку су убрзо одвели у затвор, у Москву, где је и преминула.
 
Епископ Стефан (Никитим)
„Зато се и мртвима проповиједи Јеванђеље“; 1.Пт.(4,6)
 
„Изведи из тамнице душу моју да славим име Твоје.
Око мене ће се скупити праведници, када ми учиниш добро“; Пс.(142,7)
 

(са руског Матеј Арсенијевић)
   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *