МАЧ И МИР: ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД

А. И. Осипов

МAЧ И МИР:
ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД
 
У току читаве своје историје човјечанство тражи мир, али рат и даље остаје један од његових насушних и, авај, неискорјењивих проблема, који је данас ријешити исто онако тешко, као што је то било и прије хиљаду година. Ово је, нажалост, природно, јер феномен рата лежи у самој основи људске историје – у греховном паду човјека, који је изопачио његову природу, и Каиновим убиством Авеља које је иза тога услиједило. Зато се упоредо са развојем друштва развијају и техничка средства вођења рата, а сами ратови постају све крвавији и суровији. У таквој ситуацији појављује се питање: да ли се људски рат може надвладати?
 

ВАВИЛОНСКА КУЛА
Нехришћанска мисао, без обзира на сталне неуспјехе у току читаве историје да ријеши ово питање, даје одговор на њега, и то углавном позитиван. Она предлаже различите варијанте достизања мира, од којих је данас најупечатљивији модел јединствене планетарне државе. Ту већ неће имати ко с ким да ратује, а било какви конфликти ће моћи да буду одстрањени снагама занемарљиво малог броја полицијских формација.
Логика овакве варијанте поткупљује, и она се све осјетљивије оваплоћује у живот савременог свијета. Међутим, многи чак и не претпостављају шта се из те идеје може излегнути, иако у нашим данима више није тако тешко увидјети како је започета изградња нове Вавилонске куле. Таква држава биће апсолутно робовласничка. Да бисмо се у то убиједили довољно је да обратимо пажњу на то како се данас, право пред очима цијелог свијета, власт концентрише у рукама најужег могућег круга лица. У чијим рукама су средства јавног информисања, којима се обезбјеђује потребна идеологија и атмосфера друштвеног живота, у чијим рукама су банке, на којима се гради сав економски живот – тај има и власт. Са своје стране, ионако узак круг властодржаца постаје све ужи, и он ће једном бити овјенчан једним јединим лидером.
На тај начин, тек данас ми почињемо реално да замишљамо оно о чему је говорио апостол Павле још прије двије хиљаде година, спомињући “човјека гријеха”, под чијом ће се влашћу наћи сви народи земљине кугле и наступити мир, гори од свих ратова.
У вези са овим интересантно је обратити пажњу на још један процес који се одвија у свијету. Од краја XVIII, а у XX вијеку нарочито, врши се осмишљена дискредитација патриотизма, разливање основа традиционалне религије, непрекидно осуђивање било каквог рата, независно од тога чиме је изазван, од чије стране и какав је по својој суштини. Осуђују се они који врше војну службу. Ово рушење љубави према отаџбини, према Цркви, према идеји жртвености у име свога народа, уништавање идеје праведног, свештеног рата припрема терен за стварање јединствене вјере, јединствене религије, јединствене културе, јединствене, свемирне државе са безличном масом робова и властодржаца-богова.
 

ГНИЈЕВИТЕ СЕ И НЕ ГРИЈЕШИТЕ… (ПС. 4,5)
Постоји ли критеријум, у датом случају – хришћански критеријум, по којем би се могло судити када је рат праведан, а када није? И може ли уопште рат бити праведан? Да бисмо одговорили на ово питање, прво треба објаснити: шта убиство чини злом? Очигледно да то није смрт сама по себи. Убиство постаје зло тек онда када се оно врши из мржње према човјеку. Владимир Соловјов је добро рекао: “Приликом убиства зло се не састоји у физичкој чињеници лишавања живота, него у моралном узроку тог факта – у злој вољи онога који убија”. Због тога, бити убијен, као и умријети од колере, није зло, јер ту нема морално злог чина воље. Али при овоме не треба злобу мијешати са гнијевом, јер бива и праведни гнијев. Сјетимо се макар онога како је Сам Христос, када је ушао у храм и тамо затекао пијацу, направио бич и почео да тјера оне који су тамо трговали. И то није неки изузетак у земаљском животу Господовом. Јеванђелисти пишу о Христу: “И с гнијевом погледа на њих…”. Он Сам говори јудејима гнијевне ријечи: “Змије, пород јехидин, гробови окречени, извана налик на свете, а изнутра испуњени свакојаке мрзости…”
Можемо навести и други примјер из свештене историје, када су код светог Јована Крститеља дошли војници и питали: “А шта ми да радимо?”. Он им је одговорио: “никога не вријеђајте, не клевећите и будите задовољни платом”. Наравно, Лав Толстој не би могао да прихвати такав одговор, јер Крститељ није рекао: “Баците оружје, престаните да ратујете и пролијевате крв људску”. Осим тога, свима је познато да су многи хришћани првих вијекова остајали војници и чак били војни начелници. Они су сматрали морално оправданим рат када је било потребно силом супротставити се непријатељу који напада. Због тога је у Цркви међу светима одувијек било мноштво војника. Узмимо, напримјер, наше руске свеце: тамо међу мушкарцима приближно једну половину чине монаси свих чинова, од простих инока до архијереја, а другу половину чине – војници. Шта је то: није ли то случајност? Питање је, мислим, чисто реторичко. Нису случајно најславнији људи у историји Русије и у историји других држава били војници, то јест – они који су свој живот полагали за народ и Отаџбину.
 

УБИСТВО … ИЗ ЉУБАВИ
Ипак, по каквом критеријуму можемо оцјењивати било који рат?
Напочетку наведимо интересантну причу из “Три разговора” В.С. Соловјова. У првом разговору се води бесједа у којој генерал прича овакав случај: “У вријеме Кавкаске кампања, кад је био у току рат против Турака због Јерменије, ми смо полагано напредовали и потискивали противника, и једном се пред нама указало огомно јерменско село. Тамо смо видјели ужасну ствар: не само потпуно спаљено село, него и коњска кола за које су везали Јермене који нису успјели да побјегну, и под њима ломаче: садистички су их убијали. Али једна слика је све нас поразила до дна душе. За једна кола је наопачке била завезана жена, и то тако да није могла да мрдне главу. Била је мртва, није на себи имала рана, само јој је лице било страшно згрожено. Шта се десило? Буквално пред њом је био набијен колац за који је била завезана гола беба, очигледно – њен син, сав поцрнио од опекотина, са огарављеним, празним очним дупљама. Тик уз колац су лежали жељезна шипка и угашено угљевље. Било је јасно шта су урадили проклетници.
Одједном из некаквог сувог бунара искочи неки Јермен. Повика да су Турци пошли у село до њиховог. – “Колико их је?” – питам. – “Четрдесет хиљада”. А нас је било око пет стотина људи и шест топова.
Упркос томе питали смо за пречицу, – наставио је причу генерал, – и по том путу смо се, не размишљајући, запутили. Десило се да је наш одред дошао баш када су Турци (њих је било, како се испоставило, око четири хиљаде) улазили у то друго јерменско село. Тада се невелики одред козака дао у галоп према њима, а наша главнина се сакрила у засједу са маскираним топовима. Турци, видјевши козаке, не размишљајући кренуше за њима. А ми, кад их пустисмо да нам се довољно приближе, испалисмо двије батерије право у њих. Да су Турци били смјелији и да су наставили продор, не бисмо се добро провели. Али они се препадоше и почеше да се повлаче. Ту ми још једном опалисмо из топова по њима а онда се бацисмо на њих. Турци се предадоше, у страху побацаше оружје, тражише милост, али смо их све до једног посјекли, ни једног јединог нисмо оставили. И ево, данас, господо, кажем вам: немам ја никаквих добрих дјела, али до дан-данас, кад се сјетим тог случаја, у мене на души – Христово Васкресење. Једино свето, једино истински добро дјело које сам учинио, то је то – које тада учиних!”
Савршено је јасно да је то био прави подвиг, јер су Руси ишли у очигледну смрт. Јер они су мислили да Турака има четрдесет хиљада, а њих је било свега пет стотина људи. Међутим, са друге стране, Руси су побили све Турке, никога нису поштедили. Починили су зло? Не! Нису они из жељења зла дејствовали, него из дубоког осјећања праведног гнијева, које је једно од суштинских карактеристика истинске љубави. Хришћанска оцјена рата и овдје остаје иста: убиство постаје зло када се оно чини из злобе, зависти, користољубља. А Руси су, у датом случају, убијали борећи се и жртвујући свој живот за ону правду, за ону истину, коју су видјели, коју су осјећали у својој души, и коју осјећа и разумије сваки човјек.
На тај начин, показује се да, са хришћанске тачке гледишта, рат може бити дјело свештено, и да војна служба може бити дјело свето, када она кара злочинце и насилнике.
Још један примјер два различита рата. Шта је било са територијом кроз коју су у вријеме Отаџбинског рата 1812. године прошли “просвећени”, “културни” војници француске армије? Пожари, смрт, рушевине. А како је прошча руска православна армија од Москве до Париза? – Као чиста, невина дјеца: никаквих бешчинстава, насиља, тјескоба. Рат, дакле, мора да се оцјењује – не по самом факту његовог постојања, него по његовим узроцима, основним покретачким силама, по његовом циљу и духу. Напримјер, довољно је погледати шта армија ради са цивилним становништвом противника, да би се видјело какав је тај рат. Хришћанство позива: “Све треба чинити из љубави према човјеку. И ако нема другог начина да се заустави зло насиља, осим силом оружја, ни тада не смијеш дирати оне који нису носиоци зла”.
Дакле, по којем критеријуму можемо оцијенити када је мач праведан, а када је он зло, ђавоље дјело? Хришћанство предлаже двоједини критеријум. Први је овај: одсуство злобе, које уопште не претпоставља одсуство праведног гнијева (јер, као што смо видјели, постоји веома велика разлика између злобе и праведног гнијева). Други услов, или, тачније, друга страна истог овог принципа – то је љубав, која се на социјалном плану изражава првенствено у праведности и некористољубљу. Соловјевљев генерал је поштено за себе признао да није свет човјек, али када је видио мрзост насиља, његову душу је обузео праведан гнијев. А из каквих истока излази такав гнијев? Он је увијек спрегнут са љубављу према жртви, према онима којима је нанесено зло, који страдају од зле силе. На тај начин, исправан, са хришћанске таке гледишта, принцип примјене мача јесте у пружању помоћи, чак и уз ризиковање свог живота, онима који су подвргнути неправедном насиљу. Овај принцип жртвене љубави према истини, правди и светости у нашим међуљудским односима јесте основополагајући у хришћанској оцјени било каквих војних дејстава.
Али, ево, добио сам цедуљицу са питањем: “Како се може говорити да је главни принцип праведног, чак свештеног рата – љубав, ако у Светом Писму налазимо наређење Бога јеврејима послије њиховог четрдесетогодишњег странствовања по Арабијској пустињи да иду и униште исконске народе Палестине? При чему – уништити је требало потпуно све, чак и старце, жене и дјецу, не остављајући никога и ништа живо?” Питање – нимало просто. Али, мислим, одговор на њега је овакав. Ако је неоспорно да је Бог могао наћи и друга средства да уништи те народе због њиховог безакоња: напримјер, болестима, међусобном мржњом, земљотресима итд., а овдје се за извршење тог циља шаље управо јеврејски народ, разлог томе је, како се мени чини, сљедећи. Неспорно је да ни близу сваки грађанин није способан да изврши закониту смртну пресуду над преступником. За то се бирају људи са одговарајућим душевним карактеристикама. Тако и овдје – не анђелима, не помором или кугом, него рукама јевреја уништава народе са очигледним циљем – да им покаже тужну реалност њиховог духовног стања, у којем су се налазили они, без обзира на сва чудеса у току четрдесетодневног странствовања по пустињи. Бог овим као да је говорио Израелу: “Није ваљда да не разумијеш због чега си управо ти изабран да извршиш ово страшно дјело? Замисли се над собом и покај се!”. Слично обраћање Бога јеврејима прожима читав Стари Завјет, а затим и Нови, у којем налазимо оштра обличавања њихове тврдовратости, невјерности итд. Али исто то обраћање важи и за све друге народе свијета, када се они нађу у истом таквом положају и стању.
 

ЧОВЈЕК – МЈЕРА СВИХ СТВАРИ?
Какву концепцију свијета (мира) предлаже хришћанство? Оно утврђује, у религиозном средини беспрецедентну мисао, коју до дан-данас нехришћанска свијест одлучно и упорно одбацује. Мисао се ова састоји у томе да стање у којем се рађа, расте, развија се, живи, дејствује и умире човјек јесте – у самој својој суштини – ненормално, болесно.
У хришћанском богословљу разлиукују се два вида знања: природно и натприродно. Прво не означава ништа друго до представу о Богу, човјеку и свијету која се ствара код човјека на основу непосредног познања свијета који га окружује и самог себе. Оно је карактеристично по томе што, у крајњим консеквенцама, све представе, чак и о свијету трансцедентном, обдарује земаљским особинама, својим, људским цртама.
Није стога случајно што сами пагански богови испадају толико антропоморфни. Јер, без знања од Бога, човјек је – свему критеријум. Он је норма. Другог критеријума он нема, нити га може имати! Овакво гледиште веома је добро окарактерисао један од грчких мислилаца, велики софиста, Протагор, када је рекао: “Човјек је мјера свих ствари”. Шта да му радиш: величанствено, нема шта! Томе приговорити, чини се, немамо шта, зато што, заиста, не можеш порасти преко своје главе…
Међутим, постоји и друго познање. Натприродно откровење се управо тиме и разликује од природног, што човјеку даје знање које он не може наћи овдје, на земљи. Тако напримјер, ми нигдје осим у хришћанству не наилазимо на ту тешку и често изазивајућу протест мисао – мисао да је наша такозвана урођена природа повријеђена, ненормална; иако доказа за ову хришћанску мисао има више него довољно. И људска историја, и лични живот директно свједоче о дубоко не-разумној дјелатности човјековој. Ми, на крају крајева, не радимо оно што је добро, што је свето и истинито, оно што бисмо хтјели, о чему смо маштали и чему смо стријемили; у већини случајева чинимо томе управо супротно. Иста таква наша ненормалност се открива у осјећањима, жељама, страстима које се у нама појављују, рекло би се, из ведра неба. Ево, напримјер, једне стандардне ситуације. Потпуно без разлога један човјек је замрзио другог. Зашто? У чему је ствар? Откуд се дјенула мржња? Површном погледу ова су питања неразрјешива.
Свештеници причају да у њиховој пракси бивају случајеви када им дође човјек и жали се на то да осјећа дубоко незадовољство својим животом. Почињу да га питају:
– Имате финансијске или породичне проблеме?
– Не, све је у реду.
– Можда здравље није у реду?
– Ама није, све је у реду.
– Па у чему је онда ствар?
– Не знам.
Као прекрасна илустрација ове појаве служе статистички подаци који долазе са Запада, гдје, показује се, више од половине становништва осјећа дубоко незадовољство животом, неку душевну тугу. Због тога се тамо људи више обраћају психијатрима него другим љекарима. Сви ови примјери једнозначно свједоче о томе да унутар човјека постоји нешто такво, за шта он сам чак и не зна шта је. У богословљу тај икс се назива првородни гријех. То није лични гријех, то није акт воље, не. То је – наслиједна растројеност човјекове природе која се преноси са кољена на кољено. Тим првородним гријехом у значајном су степену условљени наши лични гријеси који, са своје стране, порађају друштвене и међудржавне проблеме.
 

ПОБИЈЕДИ ГРИЈЕХ У СЕБИ
Па шта је то гријех? Гријех – то је нарушавање објективно постојећих духовних закона. Као што нарушавање физичких закона доводи до тужних посљедица, тако и нарушавање закона духовних води ка сличним резултатима.
Напримјер, медицина је већ давно доказала да све оно што се у хришћанству назива гријехом на најпогубнији могући начин дејствује на нашу психу, нерве, тијело. Црква стално напомиње да се духовни процеси (како позитивни, тако и негативни) који се одвијају у души одражавају на читавог човјека, на његово расположење, на његове односе са окружењем, на његово здравље. Утичу они и на здравље друштва у цјелини.
Зато хришћанство тврди да, док се год људи не науче да се боре против својих страсти, тј. док год зло не буде побијеђено унутар човјека, оно не може бити побијеђено ни извана, јер дух за себе ствара форме кроз које се изражава. А заповиједи Христове – то нису препреке којима се забрањује распустан живот, него објективни закони људског постојања које, баш као и законе свијета физичког, требамо слиједити да бисмо били срећни и здрави, да бисмо живјели у миру а не у рату. Хришћанство ништа не одузима човјеку. Парафразирајући Паскала, можемо рећи: хришћанство, не лишавајући човјека ничега животно неопходног, даје му у исто вријеме могућност да, чак и у најтежим условима његовог живота, има оно што ми обично називамо срећом.
У вези са овим веома је упечатљив примјер оптинског старца Никона (Бељајева). Ухапшен, послан у конц-логор у којем је оболио од туберкулозе, он у једном од својих предсмртних писама пише ове запањујуће ријечи: “Срећи мојој краја нема! Напокон сам појмио шта је то “Царство Божије је у вама”. То јест – овдје, на земљи, чак и у најсуровијим могућим условима, хришћанство даје могућност човјеку да нађе оно што он тако често и бесплодно тражи изван себе – срећу.
Јер, када кажу “Царство Божије је у вама”, не говоре о слави и богатству, који су брзопролазни и неминовно се прекраћују смрћу, него о оној срећи, која се налази у души човјека и која јесте његово вјечно насљеђе. Хришћанство говори да без промјене духовног живота сваког појединог човјека није могуће позитивно рјешење никаквих животно важних проблема, у том смислу и проблема рата.
 

ИРИНИ И ШАЛОМ
Постоје два појма мира, која се принципијелно разликују један од другог. У Јеванђељу Христос говори: “Мир Мој вам дајем”. Овај мир се на грчком језику изражава термином “ирини”, и означава с-мир-ење, покој душе која је достигла побједу над својим страстима, над својим егоизмом и, као посљедица тога – љубав према свима.
Друго поимање мира се изражава јеврејском ријечју “шалом” и означава одсуство рата, живот у благостању, материјални процват. “Шалом” јесте један од централних појмова у Старом, а “ирини” – у Новом Завјету.
Очигледно је да човјек који има “ирини” постаје неспособан за непријатељство према другим људима. Другим ријечима, “ирини” садржи у себи “шалом” и увијек га порађа, јер људи са ирини-миром не могу причињавати никакво зло другима. Одатле видимо да хришћанство гледа у сам коријен људских проблема, указује на источник од којег потичу аномалије нашег живота, конкретно и рат. Стицање ирини-мира једним ударцем, како се каже, убија двије муве: оно, као прво, преображава самог човјека; као друго, оно зида тврду основу за стабилан, праведан мир међу људима, преобразујући сав окружујући свијет.
Ради илустрације погледајмо свима познат примјер из Јеванђеља, који код многих изазива недоумице и питања. Христос је рекао: “Ако те ударе по једном образу – ти му постави други”. О чему овдје говори Господ?
Најелементарнија, да тако кажемо – дјечија свијест, подразумијева под тим буквално правило живота: ошамаре те по једном образу – ти им потури други.
Али у Јеванђељу се не говори, наравно, о простом факту, него о принципу узајамних односа међу људима. Сам Христос на суду није поставио други образ ономе који Га је ошамарио, него га је питао: “За шта Ме удараш?”. Господ учи на који се начин може разријешити један од најсложенијих и најнасушнијих животних проблема, како скинути напетост, негативни набој и одбојност који се тако често појављују међу људима. Заповијеђу “о образу” Христос позива оне који врагују и споре између себе да учине један корак један према другом. Ко ће први то учинити? Наравно, онај који је смиренији, духовно виши и великодушнији, онај који може да се спусти до слабости оног другог.
А у “шалому” без “ирини”-мира све људске страсти живе и траже да буду задовољене, а када им се удовољи, развијају се још јаче. У овоме се крије дубока грешка свих оних који жуде за плодовима не марећи за коријење. Човјек, дајући храну својим страстима, у коријену руши сам темељ међуљидских односа. Страсти су незаситиве и развијајући се неизбјежно провоцирају освајачке инстинкте. Због тога Црква усмјерава мисао човјека на његову душу, позивајући: “Човјече, позабави се, напокон, самим собом! Не надај се на земаљску будућност, ти не знаш смрт, кад ће на тебе наићи, и СВЕ ти одузети! Размисли о вјечном смислу твог живота! Тад нећеш чинити ни зло, ни насиље”.
 
Чланак припремио Андреј Бесарабов, I година МДА