ЛЕК ПРОТИВ МОДЕРНИЗМА

<p claАрхимандрит РАФАИЛ Карелин
ЛЕК ПРОТИВ МОДЕРНИЗМА
 
– Оче Рафаиле, у својим делима много пажње обраћате на саблазан модернизма. Шта представља та појава и какви су њени духовни корени?
 
– Модернизам означава „нову“, „савремену“ појаву. Модернизам се може пројавити у уметности, литератури и религији. Нас интересује проблем модернизма у савременом црквеном животу. Он означава раскид са традиционалним вредностима, схватањима и нормама изазван посветовњачењем људске свести и изменом моралних оријентира. Са историјског аспекта модернизам представља продужетак и нову етапу обновљенства – антицрквеног авангардног учења, којe се јавило на таласу револуције у првој половини прошлог столећа. Тада је обновљенство представљало пре свега еклисиолошку јерес, која је стремила да извитопери и разори канонске основе, јерархијски систем и богослужбени устав, и одмах се показала као метеж и раскол у Цркви. Зато су границе између обновљенства и православног традиционализма биле прилично јасно оцртане.
Данас модернизам делује опрезније, плански и доследно, без бучних парола и нереда, али је дијапазон његове борбе постао много шири. Док је обновљенство постреволуционарног периода мало дотицало догматска питања, савремени модернизам дубоко поткопава православну догматику и, што је најопасније, иступајући против Православља труди се да говори у име Православља, тврдећи да је његов једини циљ очишћење традиционалног вероучења од каснијих додатака и утицаја. Реформизам модерниста може кренути како од деформисања форме уз тобожње очување садржаја, тако и од изопачавања садржаја уз привремено очување форме. У првом случају модернисти тврде да форма нема суштински значај, да је допустив плурализам, да измена и поједностављење форме може учинити садржај доступнијим за верне. Међутим, богослужбени ритуали представљају језик символа Цркве и разарање традиционалних црквених форми не само да осиромашује, већ и изопачује сам садржај. У другом случају се мења садржај, форма се привремено чува да би се сакрила лаж и издаја вероисповедања.
Пример за први случај представља литургијска и канонска самовоља обновљенаца; пример другог представља унијатско сједињење Православља са инослављем где се садржај вере мења, док се вештачки још не мења форма, како би се ствари замаскирале и издаја не би постала очигледна. Међутим, на крају се деградира и садржај и форма. Неопходно је памтити да су садржај и форма у Православљу међусобно тесно повезани. Садржај је нашао свој облик (оваплотио се) у одређеним формама, а форма представља константу и чувара садржаја.
 
– У чему се може видети погрешност таквог приступа вери?
 
– Нови, оземљени односи према на духовном свету и снижена лествица вредности изазивају код модерниста стремљење да се догматика, теологија и ритуали хришћанске религије приближе душевном нивоу савременог друштва. Они не узимају у обзир да религија (има се у виду Православље) не представља производ људског талента, па чак ни генија, већ да је у питању Божије откровење које је дато људима. Зато и не може бити допуњено нити има потребе за изменом. Откровење остаје истоветно себи самом, не напредује, не еволуира, не умањује се, не повећава се; оно се открива и преноси људима преко Духа Светог, Који делује у Цркви. Догматско обзнањивање Божијег Откровења догодило се на Васељенским Саборима, који представљају пуноћу црквеног познања и прихваћени су од стране целе Цркве. Догматика, литургика, обреди и канони Цркве потичу из првобитног Откровења. Откровење је за себе пронашло сврсисходне дубоке форме, у којима се Божија реч оваплотила у људску, а невидљиво добило материјални, видљиви и опипљив символ. Ове форме, нераскидиве од Предања, постале су и саме део Предања и брижљиво се чувају кроз црквену традицију и типик.
 
– У суштини, модернизам представља напад на саму суштину хришћанства?
 
– Управо тако. Хришћанство је свећњак који стоји над светом. Оно не дозвољава нашем полу-незнабожачком свету да потпуно утоне у моралну и духовну таму. Модернисти желе да изврше фалсификат – да прилагоде хришћанство људским страстима, лажним идејама, површним представама посветовњаченог разума и да сурогат хришћанства представе као некакав прогрес, као очишћење од заблуде, као хришћанство које су они, наводно, очистили од заблуда и обновили. Говоре да хришћанство треба учинити разумљивим за све и ради тога га самеравају људском разуму еда би само путем расуђивања досегнули оно што је недостижно и непојмиво. Међутим, хришћанство јесте живот у другим димензијама. У хришћанство се треба укључити, уживети, потчинити му свој ум кроз веру, а осећања кроз срце очишћено од страсти. Модернисти предлажу реформу хришћанства, удобну палом човеку, обећавајући му царство небеско без подвига, труда, без борбе са страстима, заснивајући то само на ставу да Бог љуби човека и да га зато спасава. У томе је и привлачна сила модернизма за људе са слабом вољом и отупелом религиозном интуицијом.
Модернизам представља грандиозну утопију. Њему верује човек који не жели да се растане са својим страстима, ко не жели да реално сагледа могућности и границе људског ума, ко је васпитан у духу хуманизма и сматра да је правом рођења човек син Божији, ко је затрован отровом либерализма и Православље види као систем забрана, а не као духовно и морално обнављање личности.
Модернизам представља потчињеност култа – култури; духа – души, откровења – људској самовољи. Рећи ћемо смелије: то је давање предности земљи у односу на небо, човеку у односу на Бога.
 
– Оче Рафаиле, да ли можете указати на неке конкретне особености, карактеристичне за модернизам, и на његове „истакнуте“, препознатљиве знаке?
 
– Може се указати на читав низ таквих особености. Притом није обавезно да се у неком тексту или предавању неког модернисте пронађу све те црте. Довољно је само једна да бисмо схватили да се ради о реформизму. Није обавезно изменити све делове у компликованој формули: довољно је изменити само један број и цела формула неће дати прави резултат. Довољна је једна дубока рана на човековом телу да би он губио крв. Зато доле набројане заблуде код модерниста могу да се нађу у било којој међусобној комбинацији или да буду ограничене само на једну од њих.
 
1. Модернисти одричу преношење Адамовог греха на потомке.
2. Одричу искупљење или извитоперују његов смисао.
3. Скептични су према чудима описаним у Светом Писму и Житијама Светих.
4. Одричу пресуштаствљење Светих Дарова које се догађа на Литургији.
5. Непријатељски се односе према речи „мистика“, свесно мешајући православну мистику са лажним мистицизмом.
6. Стреме реформи језика – замени древног богослужбеног језика савременим језиком, који мање одговара динамици молитве.
7. Разматрају љубав Божију одвојено од правде Божије, самим тим претварајући Божију љубав у оправдање моралне сведозвољености.
8. Извитоперују појам Цркве, њен догмат: „верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Они тврде да је и у другим конфесијама или чак при одсуству религиозне вере могуће спасење. Игноришу дејство Духа Светога, Који пребива у Цркви, одричу светост Цркве, као и чистоћу њеног учења. Саборну свест Цркве замењују личним нагађањима и измишљотинама.
9. Труде се да рационализују како богословље, тако и богослужење, хладно се односе према богослужењу, сматрајући га другостепеним делом у спасењу.
10. Нихилистички се односе према Светом Предању, традицији и прејемству.
11. По мишљењу модерниста, класично, православно богословље није ништа више до „мртвило и досада“.
12. Да би сакрили своју анти-православну делатност модернисти на једном месту тврде нешто што на другом месту поричу, или поричу оно што су сами раније тврдили. А ако јеретичка мисао модернисте буде разоткривена, он ће се позвати на неки свој други исказ и рећи да његове ставове треба разматрати не појединачно, већ у целини. Међутим, шта значи целина – није разумљиво. Овој тактици модернисти прибегавају да би изазвали збрку у свести православних хришћана.
13. Многи модернисти се труде да рехабилитују Оригеново учење и да га представе малтене као жртву заблуде апологета Православља – отаца Васељенских Сабора. За модернисте Ориген је неканонизовани светитељ.
14. Уче о свеспасењу, које је Бог већ унапред предзамислио, то јест, уче о неминовном спасењу. Притом не само да понављају и варирају Оригенову апокатастазу, већ у неким случајевима иду много даље. Ако је код Оригена грешник морао да прође кроз очишћујућа страдања на земљи, неки модернисти сматрају да је за грешника довољно да само пожели спасење и биће спасен.
15. Модернисти умањују значај и ангелских и демонских сила у историји света и моралном животу сваког човека. Демонска искушења су склони да уврсте у емоционалне афекте и психичка обољења.
16. Труде се да дискредитују црквене ауторитете и књиге вероисповедања.
17. Маневришу између еволуционистичког и креационистичког учења о стварању света и човека и иступају са компромисним хипотезама.
18. У својим критичким насртајима на православно учење модернисти употребљавају лукавство: своје претпоставке износе као чињенице, а климаве аргументе за чврсте доказе.
19. Путем монтаже цитата и манипулације фрагментима ишчупаним из отачких дела, они приписују Светим Оцима она мишљења која њима (модернистима) одговарају, не узимајући у обзир ни црквену егзегезу, ни правила херменевтике.
20. Када износе своја мишљења, модернисти се труде да их не открију до краја, да не би одали своју анти-православну природу. Зато се код модерниста осећа непотпуност и недовршеност концептуалних ставова.
21. Дефицит вере маскирају ширином погледа. Спекулишу речима „наука“, „просвећеност“, „прогрес“.
22. Модернизам не само да угађа људским страстима и свету, већ понекада доспева и до циничног односа према светињи. Модернисти говоре о метафизичким питањима уз шалу и иронични смешак који уништавају осећање поштовања према питањима вере. Божанство је огањ коме је немогуће приближити се без покајања и поштовања. Неки теолози се понашају као да желе да позајме славу Насрединове муле.
 
– Шта подстиче црквеног човека да буде модерниста?
 
– Подстиче оно на шта нас Еванђеље упозорава: гордост ума, похота телесна и саблазни света са његовим полу-незнабожачким духом и култом насладе. Жеља да се сједини неспојиво: светост и грех, љубав Христова са похотом света, храм са вавилонском кулом, Божије Откровење са појмовима и представама ограниченог, гордошћу пораженог људског разума који се налази под владавином страсти и људског разума. Жеља – не потчинити се Откровењу, већ Откровење потчинити себи, однос према Предању као према сировом материјалу, од кога се може узимати по својој жељи и тумачити саобразно гласу својих страсти и жеља. Говорећи речима песника: „ружу белу, са црном жабом, желео сам на земљи да венчам“. Вектори мишљења код модерниста су усмерени ка земљи и потчињени историји. За њих религија не представља откривање вечности у времену и пут ка њој, већ једну од гаранција земаљског благостања.
 
– Зашто је управо у наше време ова саблазан толико велика?
 
– Наше време је епоха социјалних и моралних револуција које потресају свет. Нараста процес ревизија и реформи у свим областима друштвеног, културног и моралног живота, промена морала, преобликовање погледа на свет, људских односа, катастрофалног распада земље, емоционалног хлађења људи једних према другима. Одвија се разарање морала и величање греха преко уметности, литературе и средстава јавног информисања. Морал и целомудреност се доживљавају као противни природи, која се свети путем неуроза и фобија. Телевизијске емисије претварају се у инјекције разврата, суровости и гордости. Свест људи се све више секуларизује. Сведозвољеност похоте се развија паралелно са сведозвољеношћу ума (при чему се идентификује са једном од својих сила – разумом). Као последица тога отупљују религиозне интуиције, дух улази у себе и пребива као у летаргичном сну, у стању које се не може назвати ни животом ни смрћу.
Међутим, код човека остаје у души неко осећање за тајну вечности, које не може да задовољи ни позитивизам, ни атеизам. Зато човек не раскида у потпуности са религијом, тражи компромисе, који би дали простор његовој интелектуалној самовољи, не би сметали похотама душе и тела и истовремено у некој мери задовољавали његово религиозно осећање. Општи пад духовности представљао је погодно тле за модернизам, који обећава да ће створити ново, либерално и хуманистичко хришћанство које ће бити за вољу олакшано, за страсти угодно, за гордост ума непритешњено догматима и канонима. Тако човек може посећивати богослужења, вршити молитве и истовремено занимати се јогом, медитацијама позајмљеним са Далеког Истока, бити стални посетилац рок-концерата, учествовати у стварању литературних и спортских удружења при манастирима и притом себе сматрати православним хришћанином. Наравно, називајући себе не слугом Божијим, већ сином Божијим.
Еванђелско учење и високе идеале хришћанства такви људи не виде као нешто што је души блиско и природно, већ као неку недостижну, лепу апстракцију, коју је немогуће остварити у животу, а понекад им изгледају као насиље над људском природом, која на те принуде одговара болестима и патологијом. Модернисти стреме да замене аскетизам насладама људске природе; у том смислу модернизам представља апологију страсти и прилагођавање хришћанства страстима. Модернисти желе да створе хришћанство-унију где би добро мирно уживало са злом, Логос Христа замене Хераклитовим логосом. Један од истакнутих декадената писао је: „Желим да свуда може да плива моја лађа, и Господа и ђавола спреман сам да прославим ја“. (Брјусов).
У наше време моралне деградације и озакоњења онога што се раније сматрало развратом и срамотом, живети хришћански већ представља подвиг. Морал је један од органских елемената религије. Са њеним падом религија престаје да буде унутрашњи човеков живот и прелази на периферију његове свести. Овде постоји неколико могућих путева решења. Први је борба за морал, супротстављање саблазнима света као концентрату страсти, атмосфери наелектрисаној похотом, гордошћу и егоцентризмом у којој живи човек.
Други пут је гностицизам и скептицизам који су системи одрицања, као угодно средство одвајања од сопствене савести и размишљања о смислу човековог постојања. Притом се религиозна вероучења доживљавају као релативни појмови.
Трећи пут је задовољавање искривљеним мистичким осећањем кроз источне пантеистичке религије и окултизам.
Четврти пут је либерално хришћанство – компромис између хришћанства и света, који скида моралну одговорност са човека. То је хришћанство не духовне радости, већ доброг расположења. Оно је налик на медицину која не лечи, већ умирује болесника да је здрав, кријући од њега да му утробу изједа рак. То је хришћанство са печењем у Великом посту и концертима у Страсној недељи; хришћанство где су земља и небо заменили своја места.
Еванђеље није од овога света – оно је са неба, то је глас вечности, који нам открива да је сам човек створен за вечност. Еванђеље изобличава свет за његове грехе. Зато је свет мрзео Христа и Његове следбенике.
Модернизам је радионица за производњу лажних христоса, палета сликара у коме се црквена риза може обојити у сваку боју. Модернизам нема никакве научне, културне и теолошке основе. Он је бела застава бачена пред агресијом секуларизма. Међутим, он одговара расположењу значајног дела друштва. Њега прихватају без размишљања. Прихватају јер желе да уместо сурове реалности верују у ружичасту утопију.
 
– Сада је међу неким православним хришћанима јако раширена скепса у вези са црквеним предањима, богослужбеним традицијама, чак и у вези појединих тачака у вероучењу. Притом, ова скепса се поставља прилично агресивно – као „научност“, „просвећеност“, чак и као „поштење“. Шта се може рећи за ту појаву?
 
– Претходник и неизоставни савезник модернизма је хуманизам. У питању је изврнута лествица вредности, где највише место заузима емпиријски, необновљени, греховни човек. Хуманизам представља не само истицање човека испред Бога, већ и поробљавање Бога од стране човека. Горди људски разум оповргава, одбацује свето Предање, гази га, изругује се над њим као победник који цепа у делиће заставу побеђеног. Нихилистички однос према религији прикрива се расплинутим и аморфним термином „научност“. У модернизму се догађа раскид између прошлости и садашњости. Вера прелази у богостројитељство, еклисиологија – у потрагу за црквом. Такозвани „научни метод“ који се дотиче религије представља низ одрицања који ништа не дају, а након себе остављају на месту Предања празну рупу. Овај метод разара све чврсте критеријуме истине, игнорише присуство Духа Светога у Цркви, Који животвори и чува Цркву. Овде се догађа замена Цркве колегијумом научника који најчешће имају притупљену веру и високо мишљење о себи, који гледају на Цркву са њеним предањима и традицијама као на утрину на којој се може изградити било шта.
Научни метод који се примењује на религиозну спознају претвара се у панкритицизам. Све што припада Предању пролази кроз филтер људског разума, који није у стању да схвати духовни, то јест надлогички свет. Религији се намеће другачији, њој несвојствени метод провере истинитости (ако у техничким и примењеним наукама као основ научног метода служи експеримент, онда религиозно искуство у коме учествује благодат не може да се понови у испрограмираном експерименту). Подаци који се налазе у литератури и материјалним споменицима модернисти подвргавају сумњи, објективна аутентичност се замењује личним укусом и схватањима. Чињенице пролазе кроз критичарску „машину за млевење меса“ а њихови остаци се утерују у одређени систем који представља вештачку монтажу. На основу појединих чињеница и сопствене маште састављају се теорије, међусобно неспојиве и протвречне. Најчешће се у почетку ствара теорија, а затим се траже чињенице и све то се чини под видом науке. Може се рећи да научни метод који се употребљава у модернистичким круговима представља принцип каузалности, то јест, случајности (случајно сачувани рукопис, случајно пронађена плоча са натписом, итд.), сједињен са неспутаном научном фантастиком. Тако се пред нашим очима јављају, развијају, мењају и руше научне теорије и хипотезе.
Особина предања је чврстина и самоистоветност; својство научног метода је голи рационализам, стварање ефемерних теорија, који се јављају и умиру као што се пале и гасе пламенови ватромета. Међутим, „научни метод“ има психолошке основе код великог броја савремених људи, пре свега, незаустављиву веру у људски разум, као универзални инструмент познања истине, неповерење у духовне феномене и жељу да се објасне материјалним узроцима. Сликовито говорећи – то је провера метафизике кроз физику, свет бесконачног и вечног – преко ограниченог људског разума. Може се рећи да научни метод као додатак религији представља област фантастике и рационалистичког нихилизма.
 
– Који су узроци тог феномена?
 
– Осиромашење вере ствара у души одређени вакуум и човек се труди да га испуни реформаторством, лажним тумачењем и критичким приступом који представља сурогат науке и еклектику. Овде се осиромашеност представља као елитизам и интелектуализам.
Неопходно је памтити да је Црква „стуб и тврђава истине“ и све што нема потврду у учењу Цркве је сумњиво, а оно што му противречи је – лаж.
Такође је потребно памтити да се Свето Предање није настало из патристичких дела, већ је пребивало у Цркви од почетка; у патристици је оно налазило свој израз. Ту је благодат Духа Светог бирала и чувала све што је одговарало духовној истини. Црква је прихватила четири Еванђеља, одвојила их од других непоузданих или извитоперених, апокрифних варијанти Еванђеља и сачувала. Када не би постојале границе црквеног Предања, границе између богонадахнутог Писма и апокрифа биле би избрисане. На Васељенским Саборима су се Свети Оци, који су утврдили Православље, обраћали пре свега Светом Предању. На тај начин, догмати које је Црква прихватила одувек су постојали у њој, а на Васељенским Саборима су само искристалисани из Предања.
Богослужење у храму такође сеже до апостолске традиције. Модернисти одбацују оно што је Црква прихватила и мењају саборно мишљење и свето Предање хаосом ефемерних људских мишљења.
 
– Оче Рафаиле, шта се може саветовати православним хришћанима који се суочавају са појавама модернизма и скептицизма, например, студентима факултета који могу слушати сличне ствари на предавањима?
 
– Треба се критички односити према научном критицизму који је себе дискредитовао већ у анти-библијској „упоредно-историјској школи“ Бауер-Штрауса, са неповерењем се односити према људима који не верују Светом Предању које је добило и добија масу потврда у археологији и археографији. Људи који желе да се озбиљно баве православним богословљем треба пажљиво да проучавају класике богословља – дела богослова деветнаестог века, а пре свега – патристику. Однос класичног богословља према савременом модернизму се може условно упоредити са односом класичне музике са савременом рок музиком и „тешким металом“. Треба се бавити унутрашњом молитвом, посебно Исусовом молитвом која чини православним не само ум, већ и срце и тада човек почиње да осећа непрекидни дисонантност и патвореност у делима савремених модерниста.
 
– Да ли постоји „лек“ против модернизма?
 
– Лек против модернизма је смиреност ума и целомудреност душе. Древни мудраци су рекли: „човек је оно што једе“ подразумевајући не само материјалну, већ и душевну и интелектуалну храну. Да би сачувао Православље ума човек мора да буде обазрив у вези са књигама које чита. Премудри Соломон је рекао: „Пиј воду из свог студенца и што тече из твог извора“ (Приче. Солом. 5:15). Тај студенац су дела Светих Отаца, извор је – Црква. Да би се сачувао ум не само од модернизма, већ и од различитих заблуда, између осталог и окултизма, треба чувати сопствену душу од греховних слика, саблажњивих занимања – сатанске радијације која, будући добровољно прихваћена од човека, извитоперује његова осећања, прља сећање и колеба мисли. Ако човек сачува целомудреност душе, његове религиозне интуиције, као унутрашњи глас, саме ће му показивати где је истина, а где лаж.
 
– Које су, по Вашем мишљењу, највеће опасности које у духовном животу вребају већ уцрковљеног човека? Како их избећи?
 
– Хришћанин, посебно на почетку свог оцерквовљења и невољно идентификује Цркву са њеним свештенослужитељима. Зато лош пример свештеника, његови недостојни поступци па чак и гласине о његовим пороцима могу постати узрок неповерења и разочараности не само у односу на конкретну личност, већ и на саму Цркву. Свештенослужитељ увек мора да се чува да не саблазни речју или поступком своју паству. Он учи не само помоћу проповеди, већ и примером свог живота: ако је лош пример, никаква проповед неће помоћи.
Други узрок хлађења је осећање своје усамљености и непотребности у Цркви, када свештеника не интересује духовни живот његових парохијана, када су они удаљени један од другог и парохија не представља духовну породицу.
Постоји још један узрок посебно опасан за интелигенцију – жеља да се одмах стекну сви духовни дарови. Гордост, самоувереност, убеђеност у снагу свог разума, елитизам као изабраност, могу да уместо хришћанске мистике, засноване на смирењу и послушности, породе лажни, извитоперени мистицизам. Зато је у духовном животу неопходно руковођење; ако наставника нема, онда се макар треба саветовати са старијима и искуснијима. Човек треба да отпочне свој духовни живот од покајања и очишћења од грехова. Човек који мисли да ће без тога добити дар љубави Божије – о којој многи говоре, али је мало ко има – налик је на човека који покушава да изгради свој дом почевши од крова. У духовном животу су апсолутно неопходни постепеност и поступност, ту су опасна лична нагађања и „изуми“ , који изгледају као неко духовно озарење.
 
– Због чега наступа охладнелост у вери код уцрквељених људи? Да ли се може поново разгорети вера у сопственој души?
 
– Охладнелост у вери догађа се када човек живи не по заповестима Еванђеља, већ по својим страстима, када се ограничава само испуњавањем обреда и заборавља на очишћење свог срца од греха. Када мисли да се само напором ума може достићи тајна вере, а не подвигом целокупног живота, посебно молитвом и покајањем. Свети Оци су говорили да се благодат враћа путем којим је отишла. Неопходно је уз помоћ духовног руководитеља схватити зашто се охладила вера, које неправилности је човек допустио. Вера просвећује ум кроз догмате, срце кроз храмовно богослужење, учешће у тајнама и домаћој молитви; она снажи вољу кроз испуњење еванђелских заповести. Неретко охлађење наступа због скраћивања, а затим и напуштања неопходних молитви. Зато свети Теофан Затворник поучава: „окружи се правилима“. У та правила улазе јутарње и вечерње молитве, читање Еванђеља и апостолских посланица, такође и Псалтира. Најбоље је да правило не саставља сам човек, већ да се руководи саветима духовног оца или парохијског свештеника код кога се исповеда.
Треба знати да у човековом животу постоје периоди охладнелости, некакве богоостављености, које допушта Промисао, да би човек памтио да само својим силама, без благодати, не може да учини ништа осим греха. То је лекција смирења коју човек треба да памти цео живот.
Постоји још један узрок такве охладнелости: на почетку духовног пута благодат делује особито јавно и снажно у људској души, буквално као да је носи на крилима. Али затим, по мери духовног узрастања, благодат као да одступа, да се човек не би олењио, да би у духовном животу све више учествовала његова воља. У таквим неизбежним периодима, човек не треба да упада у чамотињу (униније) већ да настави да се моли и да посећује храм.
 
Интервју начинио ђакон Георгије Максимов
 


Превод са руског:
Станоје Станковић

Редактура:
Родољуб Лазић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *