Кума католкињи / мешовити бракови

Питање:
Помаже Бог, Имала бих пар конкретних питања: Јесам ли погрешила што сам прихватила да будем кума на венчању врло блиске пријатељице католкиње? Чак и када је по среди општинско венчање? Супруг јој је усвојено дете, православац, а кум са његове стране је католик. Тада је било речи и о црквеном венчању, па будући да се мени тај крис-крос није баш допадао, да ли бих се огрешила ако бих одбила кумство-по ономе ‘кумство се не одбија’. Шта Црква каже на то? И још нешто. Посматрајући мешовите бракове неких од пријатеља, где су супруге Словакиње, Мађарице, или Немице… где се славе ‘оба’ Божића или ‘оба’ Васкрса, а приљежност мајке јесте ка њеноме… док се православни празник ‘обележава’… и где се с годинама јавља збуњеност деце али и латентна нетрпељивост супружника… где једно од деце бива приврженије једној а друго другој ‘страни’…
Је ли грех рационално искључивати брак са неким ко је друге вероисповести? Наиме, не допада ми се ‘породична’ атмосфера где деца остају збуњена и својом вером и припадности нацији, а разлика у одгоју деце је већ од самог почетка приметна. Значи ли то да нема толеранције а да има национализма? Је ли у реду да школа уочи Нове године дели пакетиће које доноси баптистичка црква? (треба ли зажмурити на то да се ради о ‘хуманитарној организацији’? ) Хвала још једном.
Нада


Одговор:
Драга Надо, Пре него што покушам да одговорим, да напоменем да се наша Вера и Црква не састоје толико од правила и одредаба, мишљења и ставова по разним питањима. Правила постоје, као путоказ, као наставна средства. За заповести Божије и Закон апостол Павле каже да је „само” васпитач чији је задатак да нас припреми да разумемо Христа и Његову науку: „Тако нам Закон постаде васпитач за Христа, да би се вером оправдали… а када дође вера, више нисмо под васпитачем! ” (Гал. 3, 24-25.) Када разматрамо наше одлуке, прошле или будуће, суштина није у „исправном” и „погрешном” већ, ако се тако може рећи, у корисном и штетном, у односу на циљ и сврху нашег хришћанског живота. Питање треба да буде упућено нама самима, од чије воље, љубави, снаге и жртве зависи одговор. Према томе, питање нама треба да гласи: да ли нас, и наше ближње, таква одлука или поступак удаљава или приближује Богу и спасењу нас и наших ближњих? Укратко, имамо ли довољно воље, љубави и снаге, да ли смо у стању да изнесемо тај „терет” на путу којим идемо или не? Да ли нама и нашим ближњима користи или штети таква одлука и поступак? Да ли нам служи на спасење или на људско замајавање? Јер, је важније да останемо на правом путу, него да купимо разне терете около. Дужни смо да понесемо оно што можемо, али човек који на себе узима терет који није у стању да носи, не сматра се разумним. Он наноси штету и себи и другима. Стога, приметићеш да одговор на то питање зависи више од нас самих, од нашег понашања, а мање од неког правила „исправно и погрешно”, „ваља се и не ваља се”, или непостојећег правила „кумство се не одбија”.
У свему овоме, у читавом нашем животу, веома је важно да човек све време има срце разумно. Јер, неразумно срце (осећања која немају везе са умом) не вреди саветовати. Она никога не слушају и иду за оним што им је драго. То зовем – неваспитана осећања. Јер, исто као што се ум васпитава, образује, рационалним школовањем, тако се и воља васпитава дисциплином, а осећања исправним и здравим системом вредности. Ако човек својим умом, разумом, не прихвата од срца хришћански систем вредности, он онда лута као магаре по магли, од једне мисли до друге, лако може да налети на вука… Јер, „Мудрост почива у срцу разумна човека, а што је у безумнима распознаје се! ” (Приче 14, 33.) Због тога се Соломон молио Господу: „Дај слузи своме срце разумно, да може судити народу твоме и распознавати добро и зло! ” Господ га је услишио: „Ево ти дајем срце мудро и разумно да таквога какав си ти ни пре тебе није било нити ће после тебе настати! ” (1. Цар. 3, 9-12.) Тако Господ говори и то је „правило” које каже да нам срце (осећања) треба да буде разумно јер, „безбожници ће радити безбожно, нити ће који безбожник разумети, али ће разумни разумети! ” (Дан. 12, 10.) Што се тиче дружења и пријатељевања са иноверним, кумовања и мешовитих бракова, рекао бих да ствари стоје овако: дружење и пријатељевање је у реду. Јер смо дужни да волимо своје ближње, било које нације или вере, као и себе саме. Уз то, морамо им оставити простора и поштовати њихову слободу да они прихвате или не прихвате наше дружење и пријатељство. А какво је то наше дружење и пријатељство, и зашто би они могли бити доведени у прилику да га не прихватају? Питање нама самима гласи: да ли треба да учествујемо у свему што они раде, мисле, говоре…? Мислим: наравно да не! Као пријатељи, нисмо обавезни да делимо њихов начин живота са њима, али јесмо обавезни да их волимо. Па како сада то ускладити? Тако што ћемо се сетити да нама и њима није све на корист. Прави пријатељ је онај који жели добро, а не онај који ласка и пристаје на све што год ко од њега тражи.
Каква је дакле корист теби и твојој пријатељици што си јој била кума на венчању у општини? Има ли неке стварне духовне вредности и користи од тога, или је то само био акт задовољавања нечије жеље? Ја не знам одговор на то питање. А имам за тебе једно питање: Да ли је свако испуњавање жеља нашим пријатељима душекорисно за њих и нас или не? Ако своју веру, Бога и душу, своје вечно спасење схватамо озбиљно, онда ћемо пазити шта и са киме радимо. То важи и за мешовите бракове. Они који на себе узимају тај терет, треба најпре да размисле да ли га могу понети? Да ли ће то бити на спасење душе њима и онима које воле, или на погибао? А деца су додатна одговорност на све то.
У вези баптиста и разних хуманитарних организација, примања њихове помоћи и учествовања у њиховим акцијама, исто „правило” и мерило о коме смо горе говорили, важи и за њих и за све то.
Зато, „немој сине, слушати науку која одводи од речи разумних! ” (Приче 19, 27.) Јер, „разумни ће сијати као светлост небеска… а безбожници ће радити безбожно, нити ће који безбожник разумети, али ће разумни разумети! ” (Дан. 12, 3-10.) Ето, мислим да је ово довољно. Извини молим те, ако нешто од овога звучи грубо, нисам у стању да то пренесем како ваља. Али се надам да ће бар нешто од овога бити корисно. Најважније је дакле, Бога се бојати и ближњима и себи на духовну корист и спасење служити. Јер, „Кућа и имање се наслеђују од отаца, а од Господа је разумна жена! ” (Приче 19, Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *