А. И. Осипов
КУДА ИДЕ ХРИШЋАНСТВО
Основни проблем пред којим данас стојимо сви ми и од којег се никуда не можемо дјенути јесте питање смјера и правца развоја савременог хришћанства. Током читаве историје у њему се боре двије тенденције. Прва освештава свијет, а друга посвјетовљује Цркву. Ова борба се води са промјенљивим успјехом, а ако полазимо од откровења Божијег, од ријечи самог Спаситеља, треба, ма како то било жалосно, очекивати побједу друге. Син Човјечији, дошавши, хоће ли наћи вјеру на земљи? Додуше, ми много чешће понављамо нешто друго: Сазидаћу Цркву Моју, и врата ада је неће надвладати. Али немојмо заборављати да се овдје не говори о вањској структури Цркве (сабор-синод-патријарх-епископи-свештеници-ђакони). Црква није просто друштво вјерујућих. Она је јединство у Духу Светом хришћана који стреме да живе по заповијестима Христовим. Управо у том смислу она јест Тијело Христово, живи организам Христов, који је несавладив. А структуре, управа, установе и тд. јесу само у одређеним историјским условима неопходна форма постојања Цркве у овом свијету. Форма се, наравно, у нечему мора мијењати. Дакле, вјерника који за средиште свог живота виде Јеванђеље постаје, како показује историја, све мање и мање.
Појам „посвјетовљење“ добија данас необичну по свом значају важност: он веома тачно карактерише стање и основну тенденцију развоја савременог хришћанства. Смисао тог појма открива се ријечима Апостола Јована Богослова: Све што је у свијету: похот плоти, похот очију и гордост житејска,није од Оца, него је од свијета овога(1 Јн. 2:16). Посвјетовљење је захватило све конфесије без изузетка. Нарочито јако се оно испољава у западном хришћанству, које је у том смислу престигло нас православне. Али ми га усрдно и не без успјеха сустижемо.
Западне цркве у данашње вријеме као свој основни и у суштини једини задатак постављају себи рјешење проблема свјетовног живота. Као једна од јарких илустрација може послужити конференција Свјетског савеза Цркава у Банкоку 1973. године под називом „Спасење данас“. Два наша представника која су била тамо причала су шта се тамо дешавало. (Знате да је у Свјетски савез Цркава Руска Православна Црква ступила 1961. године, а за њом у наредним годинама и све Православне Цркве социјалистичких земаља.)
Показало се да су ову најважнију тему, тему спасења, тамо разматрали искључиво у такозваној „хоризонталној“, то јест чисто материјалистичкој равни – као спасење од болести, неимаштине, необразовања, обесправљености, насиља транснационалних корпорација, и тако даље и тако ближе. А када су православни делегати предложили да се говори о спасењу ради којега је дошао Христос, на њих су погледали као на каква претпотопна бића.
Та је конференција прекрасно показала каквом циљу стреми савремено хришћанство, тачније – савремени хришћани: благу на земљи. Ова устремљеност карактерише и све Генералне скупштине Свјетског савеза Цркава.
Зевезаност за земљу хришћанске свијести није могла а да се не одрази и на богословље, као и на одговарајуће норме живота. Ми и видимо до чега је данас дошло западно хришћанство – до таквих ствари, у које, када би то неко причао још прије само 50 година, нико не би повјеровао. Када је 1927. године на првој конференцији „Вјера и устројство“ протојереј Сергиј Булгаков предложио да се сви причесте из исте Чаше (свима: православним, англиканцима, старокатолицима, лутеранцима, методистима…) и на тај начин ријеше проблем јединства – знате ли ко је први протествовао? Енглези. Од тих дана ситуација се катастрофално промијенила. Узгред буди речено, велико значење овдје су имале посљедице Другог свјетског рата.
Сада ми гледамо нешто друго. На Генералној скупштини ССЦ 1991. године у Канбери, у Аустралији, православни су били принуђени да се специјалном изјавом обрате руководству ССЦ и преко њега читавој скупштини. Они су захтијевали да се размотри питање о отвореном одступању појединих цркви-чланица ССЦ од најосновнијих хришћанских истина. Ради се о паганском поимању Бога-Тројице (дошло је до тога да се Дух Свети прокламује за „женско божанство“. У истој тој Канбери то је обнародовала једна професорица-протестанткиња.), о фактичком негирању Божанства Исуса Христа и Његовог Васкрсења, о материјалистичком поимању спасења, отвореном хилијазму и тд.
У области морала савремено западно хришћанство кренуло је право по путу отвореног презирања моралних норми указаних у Светом Писму. Знате на шта мислим – на те несретне тзв. „мањине“. На истој тој Скупштини за њих је била организована читава пленарна сједница, и они су сједили на позорници два сата и жалили се што их не прихватају све Цркве, што оне неће да дају благослове на њихове „бракове“ и што неће да их рукополажу. Од тада, од 1991. године, процес се само још више развио. Све већи број такозваних цркава их не изгони из своје средине, него их прима у своје заједнице, даје им евхаристичко општење, чак даје и благослове на њихово сажитељство (нпр. Рајнландска Евангелистичко-лутеранска црква у Њемачкој), проглашава пастирима и тд. Женско свештенство не треба ни да се спомиње. У огромној већини некатоличких цркава на Западу то је постало уобичајена, „нормална“ појава, а многи католички, па чак и поједини православни богослови не виде у томе било какву опасност за Цркву.
Ево због чега је све то за нас важно. У садашње вријеме такозване слободе информација, а заправо власти новца, богати Запад је у нашој земљи добио неизмјерно велике могућности пропаганде, које су неупоредиво веће од оних које има Црква, те стога дух и идеје Запада без икаквих препрека проничу у наш народ и у нашу Цркву. И када говоримо о проблему посвјетовљења и указујемо на Запад – не чинимо то ради његовог осуђивања, него са циљем борбе против посвјетовљења наше црквене средине.
Посвјетовљење нас угрожава тиме што ће они који се заразе тим духом, како пише светитељ Игњатије Брјанчанинов, непримјетно за себе примити антихриста и сурово настрадати. Светитељ Игњатије отворено говори да онај који се не бори против свог ветхог (старог) човјека (против страсти, у наше вријеме су то нарочито страсти жудње за богатством, самомњења и блуда), будући једног духа са антихристом, њега признаје за Христа. То се одвија природно, јер се слично сједињује са сличним. Један од узрока развоја ове лажедуховности се састоји у томе што, према учењу посвјетовљених цркава, основни задатак Цркве мора бити у служењу ближњем, а то претпоставља њену максимално активну социјалну, политичку, економску и културну дјелатност. Чега лошег у томе има? Лоше има то што се тиме за основни циљ проглашава нешто што он то није.
Црква има циљ један и јединствен: спасење човјека од духовног ропства страстима и приопштење Богу кроз стицање богоподобних особина, од којих су најглавније симрење и љубав. Вањско, пак, служење ближњим јесте само једно од средстава за стицање тих особина, али никако није циљ и „зарада“ спасења. А свођење основног задатка Цркве на рјешења земаљских „хоризонталних“ задатака ће и довести посвјетовљене хришћане до непримјетног прихватања антихриста. Јер, када он дође, све ће државе објединити у једну, па ће војске бити непотребне, укинуће се расходи на наоружање, становништво земље ће бити срезано (тако што ће сувишне милијарде бити уништене и остаће једна „златна“ милијарда), ослободиће се астрономска средства, помоћу сурових закона свуда ће бити заведен ред и тд. Тако ће он ријешити социјалне и друге проблеме. Господа ће живјети као „бубрег у лоју“, купајући се у комфору, а сви остали ће бити нормални робови и експериментални кунићи. Он ће ријешити све проблеме – и рата и мира – и неће ли то бити Христос? Посвјетовљени хришћани ће га и примити као Христа, „умјесто Христа“ („анти“ не значи само „против“, него и „умјесто“). А ако је умјесто – то значи и против. Ето због чега посвјетовљење представља смрт за било коју цркву, за било којег хришћанина.
Узгред буди речено, име антихриста, које је у Апокалипси изражено тајанственим бројем 666, у суштини не означава ништа друго, до мамона, тј. потпуно предавање свих сила ума, срца и воље бризи о земаљском благу и вриједностима. О томе свједочи јудејско предање, које је тај број фиксирало (види 3 Цар. 10:14; 2 Пар. 9:13) као симбол потресног, у историји Израела највећег процвата. Мизерно мала држава је за вријеме цара Соломона добијало 666 талената злата годишње. Ако сваки таленат представља 49,11 килограма злата – испада да је 32 тоне и 707 кг злата падало на ништавно мали број становника! Ево, то је врхунац свјетовне среће. Мамон – то и јесте посвјетовљење. Прот. А. Мењ је једном уочио: у јудаизму су често појам Царства Божијег везивали за вањско торжество Израела и фантастично благостање на земљи. Није ли истина да се управо о том земаљском, више него о небеском, благостању на земљи брину и савремене хришћанске цркве?
Један од питомаца МДА са почетка XX вијека, Тарасиј Кургановски, написао је рад „Прелом у древноруском богословљу“. То није обиман рад, али је он постао изузетно значајан, њим би се озбиљније требало позабавити, раширити га, допунити чињеницама. Сама идеја тог рада је веома важна. Аутор пише како се у Руској Цркви у XИВ, XВ вијеку озбиљно посвећивала пажње суштини хришћанског живота, духовној његовој страни, како је постојало поимање тога да је главно испуњавање заповијести Јевандеља, а се на вањске форме благочешћа – богослужбени Устав, обреди – гледало само као на средства која омогућавају достизање циља. Али постепено су форма и садржај почели да мијењају мјеста. О томе веома изражајно пише и Иван Васиљевич Кирејевски у свом чувеном раду „О крактеру просвјетитељства у Европи и о његовом односу према просвјетитељству Русије“. Његова мисао је да је у нашој Цркви поштовање предања, којим је стајала Русија, постепено, и за њу саму непримјетно, прешло у поштовање више вањских његових форми, неголи његовог оживотворавајућег духа. Та духовна промјена испољила се већ на Саборима 1503. и 1505. године (на којима је присуствовао и преподобни Нил Сорски), али нарочито се оштро испољила на Стоглавом Сабору 1551. године.
Преподобни Нил Сорски је наступио са питањима која се тичу манастирског и монашког живота. Он је видио какве су се промјене почеле дешавати, и позивао је да манастири буду сиромашни, да њихове ризнице, одежде, сасуди и тд. буду скромни, да се монаси хране искључиво плодовима својих руку. Одежда њихова мора бити најпростија могућа, биједна. Никакве раскоши, никаквог злата и сребра не смију имати ни монаси, ни манастири. Падају нам на памет ријечи свт. Филарета Московског: „Ако би требало објавити рат неким одеждама, онда, по мом мишљењу, не би то требало чинити шеширима свештеничких жена, него великолепним расама архијереја и свештеника. У крајњој линији – то би требало урадити као прво, али баш се на то заборавило. Свештеници Твоји, Господи, нека се обуку правдом!“
На то је Нилу Сорском било речено: „Ти, Нил, гријешиш. Ако такав живот буде у нашим манастирима, ко ће онда од бојара поћи у монахе? Нико, зато што они неће моћи да живе по твојим правилима. А ако нико не пође, одакле ћемо онда постављати епископе? А ако епископа не буде, ни Цркве бити неће. Ти, Нил, гријешиш!“
У то вријеме, баш почетком XВИ вијека, сударају се два правца, који су касније названи јосифљанство и нестјажатељство (не-стицање). Овдје се одигравала, ако хоћете, посљедња отворена битка за стварно монаштво и, консеквентно, за судбину самог православља у Русији. Побиједило је јосифљанство. И процес посвјетовљења у Цркви је пошао прокрченом стазом. Манастири и храмови су почели да се претварају у изузетна и најбогатија могућа умјетничка дјела, једноставно – у играчке, у љепотане. (Дјеца се играју малим играчкама, а одрасли са – великим.) Ризнице њихове су постале екстремно богате. (У Лаври, у музеју, напримјер, постоји митра којој нема цијене, она је сва од драгог камења.) Манастири су постали најбогатији земљопосједници (Карташев пише да је, напримјер, од Тројице-Сергијеве Лавре Јекатерина ИИ одузела 106 хиљада душа). До чега је то довело? Мислим да ме прекрасно разумијете.
Године 1612. мноштво храмова и манастира је било разрушено, оскрнављено, разграбљено. Господ допустио. Мислите да смо се ми научили нечему од тога? Ништа ни налик томе. Са новом енергијом смо почели да васпостављамо вањску раскош. Колико су при томе губили појмови о значају духовног живота, можемо судити на основу раскола из XВИИ вијека. Чинило се – узроци за раскол су били ништавни: исправљање књига, промјене у обредима, крштење са три прста и тако даље. Међутим, за многе то је представљало основни садржај њихове вјере. У обреду су православни видјели сву суштину вјере. Форма је за њих била скупља од њеног скупоцјеног садржаја.
Директна посљедица духовног охладења јесте Петар И – „први бољшевик“, како га је потпуно тачно назвао Максимилијан Волошин, и сав антицрквени XВИИ вијек. О духовном стању Цркве у том вијеку најбоље говори свт. Тихон Задонски: „Манастири су постали гори од свјетовних домова“. Логично је тај вијек завршио Павел И, велики мајстор Малтешког ордена, који је посегнуо, успркос строгим забранама Васељенских Сабора, на власт над епископима и који је себе прогласио главом Руске Православне Цркве (и ниједан од сљедећих императора није скинуо ту срамоту са руског царства).
Није помогла ни пошаст Наполеона. Москва је спржена, уништени су великолепни храмови. Јесу ли се замислили због чега се то десило? Јесу ли се покајали? Јесу ли обратили пажњу на исправљање својих живота? Не, наново су се латили за васпостављање вањске љепоте Цркве, заборавивши, фактички, на унутрашњу. У 80-тим и 90-тим годинама XИX вијека епископ Теофан Затворник пише: „Кроз покољење, евентуално два, пресушиће наше православље,,,“. Епископ Игњатије буквално рида: „Монаштво је постало налик на раскошно, зелено дрво, које је изнутра потпуно иструлило. И прва ће га бура обалити, а са њим – и сво православље.“ Али на њихов глас нико не обраћа пажњу. Ови затворници – шта они схватају? Светитељ Филарет је са горчином писао: „Како је тешко видјети да манастири све траже богомољце, то јест – сами траже забаве и искушења. Истина, некада им недостаје начина, али им много више недостаје нестицања, простоте, наде у Бога и љубави према безмолвју (тиховању)“.
Прошла је једна и по генерација послије пророчких ријечи светитеља Теофана и наступила је 1917. година. Као крава језиком револуција је полизала сву ту љепоту која није била основана на камену правилног хришћанског живота. Питање о којем је у XВИ вијеку био започет озбиљан спор, чини се, било је окончано. „Историја је, – говорио је Цицерон, – најбоља учитељица“. У праву је. Историја је још једном показала да Божанствени Промисао увијек дејствује у складу са нашим духовним стањем. А људи су ту само слијепа оруђа у рукама воље Божије.
Данас се отворио још један и, могуће, посљедњи период у животу наше Цркве. Њена судбина ће зависити од тога – по каквом путу ће поћи њен препород, о којем се данас толико много говори. Шта ће побиједити и постати примарно у њему: вањска љепота, количина манастира, храмова, епископа, свештеника, духвних школа и тд., – или изградња правилног духовног живота, и то првенствено живота у манастирима, међу монаштвом и духовенством. Хоће ли монаси, нарочито млади, живјети у стварним манастирима, или ће носити послушања у полумушким-полуженским, служити по градовима, по парохијама, у подворјима (вјенчавајући, исповједавајући и крштавајући), у женским манастирима? Хоће ли духовне школе бити духовне, или богословске – какве су биле пред револуцију, тј. свјетовне? Хоће ли нам поћи за руком да васпитамо пастире и архипастире, а не најамнике? Хоће ли наши духовници бити наша старија браћа, добри савјетници, као што пише свт. Игњатије, или ће поћи по путу вождова тоталитарних секти, које траже беспријекорно повиновање себи као Богу?
Овај посљедњи проблем, треба рећи, је перманентан и, вјероватно, најоштрији у животу Цркве. Сјећате се како је средином XИX вијека писао свт. Игњатије: „Таштина и уображеност воле да уче и настављају. Они се не брину о достојанству свог савјета! Они и не помишљају да могу нанијети ближњем неисцјељиву рану ружним савјетом, који неопитни почетник прима са потпуним повјерењем, са плотском и крвном распаљеношћу! Њима је потребан успјех, ма каквог квалитета био тај успјех, ма какав почетак његов био! Њима је потребно да оставе утисак на почетника и морално га себи потчине! Њима треба похвала човјечија! Њима треба да они прослове за свете, разумне, прозорљиве старце, учитеље! Њима треба да нахране своју неугасиву таштину, своју гордост!“ („О житељству по савјету“. т. 5. с. 77). И додаје: „Они старци који на себе примају улогу [старца]… (употријебимо ову непријатну ријеч)… у суштини, то није ништа друго, до душепогубно глуматање и најтужнија могућа комедија. Старци који на себе навлаче улоге древних светих Стараца, немајући њихових даровања, нека знају да саме њихове намјере, саме мисли и појмови о великом иночком дјелању – послушању, јесу лажни, да сам њихов начин размишљања, њихов разум, њихово знање јесу заправо самообмана и бјесовска прелест…“ (5,72).
Посвјетовљење које се одвија данас у црквама свједочи о јудеизацији хришћанства. У чему се то испољава? У преовладавајућој и свепрождирућој пажњи савременог хришћанства према земаљским вриједностима. Већ у првим вијековима се појавило јеретичко учење о томе да је Христос дошао да би на земљи основао 1000-годишње Царство блаженства, доброте и правде. У нашем богословљу те идеје су заступали Владимир Соловјев и други философи, протојереј Павел Свјетлов, кијевски професор, који има и читав рад на ту тему: „Идеја Царства Божијег у њеном значењу за хришћански поглед на свијет“. Та идеја наставља да живи и да се развија и у наше вријеме; мислим да се без преувеличавања може рећи да она данас представља главну покретачку силу хришћанске активности у свијету. Та идеја има јудејско поријекло. Сјећате се како је рекао о. А. Мењ: у јудаизму су често појам Царства Божијег везивали за вањско торжество Израела и фантастично благостање на земљи. Посвјетовљење и јесте устремљеност хришћанства ка остваривању ове јудејске идеје. Христос је рекао: Не можете служити Богу и мамону(Мт. 6:24), али савремени хришћани се са овом тврдњом категорички не слажу.
На западу се чак појавио и термин – јудеохришћанство. Задивљујућа кованица. Јер за ортодоксно јудејство Христос је лажемесија, а истинити месија, који је према хришћанском Откровењу антихрист, тек треба да дође. Како се онда може говорити о јудеохришћанству? Показује се – веомо лако. Треба само ћутати о Исусу Христу као Богу и Спаситељу и о томе како Његово Царство није од свијета овога, него треба говорити само о заједничким пророцима, заједничкој Библији, заједничких 10 заповијести. Христос постаје све мање важна Личност за западно хришћанство.
Ватикан је у том смислу отишао поприлично далеко. Тамо у курији имају два папска Савјета: за међухришћанску сарадњу и за дијалог са нехришћанским религијама. Разумије се, нехришћанске религије су оне које не признају Христа за Бога. Али, у којем се Савјету води дијалог са јудаизмом, који одбацује Христа? Замислите само: у – међухришћанском!
Папа Јован Павле ИИ је догурао до таквих ствари, да је то готово ненормално и слушати. Првог новембра 1997. године, када католичка Црква празнује дан Свих светих, у Ватикану се завршио међуцрквени симпозијум чија је тема била: „Коријени антијудаизма у хришћанској средини“. Папа је тада рекао ово: „Циљ нашег симпозијума је да се дође до правилног богословског тумачења односа између Цркве Христове и јеврејског народа. На почецима овог малог народа, окруженог паганским империјама које су га надмашале бљеском своје културе, налази се корак Божијег избрања. Овај народ је позвао и водио Бог, Творац неба и земље. Због тога његово постојање не припада само сфери природних и културних појава… Постојање овог народа јесте факат натприродни. То је народ Завјета, и такав ће он остати увијек и без обзира на било шта, чак и када су људи невјерни, јер је Господ вјеран Свом Завјету“ (Руска Мисао. Бр. 4196. 6-12 новембра 1997. с. 5). Коментар је, што се оно каже, сувишан.
Папа као да не зна о каквом народу говори Христос: Одузеће се од вас Царство, и даће се народу другом. Доћи ће са сјевера и југа, истока и запада и залећи ће у Царству Небеском, а синови Царства биће избачени ван. Папа као да се не сјећа да у Цркви изабран није овај или онај народ, него они који прихвате вјеру у Христа, то јест хришћани било које националности. Папа је „заборавио“ да се задатак Цркве и „намјесника Христовог“ у томе и састоји – да јеврејски народ увиди своју историјску грешку и покаје се. А папа, напротив томе, стање противљења разматра као непогрешиво, јер „такав (тј. натприродан) ће он остати увијек и без обзира и на шта, чак и када су људи невјерни“. Закључак је очигледан: ако си се родио као Јевреј, па макар био и Јуда Искариотски, Господ Бог ту више ништа не може да учини, пошто је дао ријеч. Рај ти је обезбијеђен! Таквог „откровења“ у историји Католичке Цркве још није било. Мислим да оваквим провокативним изјавама Јован Павле ИИ наноси јеврејском народу много више штете него користи.
Такав је на данашњи дан стадијум процеса јудеизације хришћанства. Може се предвидјети шта ће бити сутра. А не смијемо заборављати каква се експанзија католицизма одвија данас у нашој земљи и какве наде на њу гаје силе које далеко од тога да нас симпатишу. Прочитаћу само један цитат: „Према мишљењу Американаца, Русија представља једну од највећих пријетњи за сигурност САД… зато… америчка вањска политика може достићи свој циљ тако што ће помагати промјене у Русији: дефинитивно одбацивање јединственог погледа на свијет и кретање ка плуралистичком друштву… у свим односима људског живота, прије свега у идеолошком и религиозном. На тај начин, дакле, Америка је и те како заинтересована за учвршћивање и раст у Русији неруских религија и философија, између осталих и католицизма, који представља моћну међународну силу“ (Ф. Штаркман, „Руска мисао“, 31. окт. 1996. г.).
Обратите пажњу још и на то – ка каквом миру на земљи стреме савремене хришћанске цркве: ка старозавјетном миру (шалому), који означава земаљско благостање (одсуство ратова, одсуство страдања, недаћа, несрећа, патњи, пошасти), или ка новозавјетном (ирини)? У Јеванђељу читамо: Мир(ирини) Мој дајем вам„. Према једногласном тумачењу отаца, под миром Христовима подразумијева се стање душе ослобођене од страсти. Авај: на међухришћанским конференцијама говори се само о шалому, о ирини пак нема ни ријечи. Шалом, благостање на земљи – ето за шта се боре хришћани. Ако неко хоће у то да се увјери, нека узме барем „Журнал Московске Патријаршије“ и погледа екуменистичку проблематику недавне прошлости. Мир Христов њих не интересује, иако он, и само он, може бити непоколебљива основа стварног мира међу народима, у крајњој линији, међу народима хришћанским.
Зашто говорим све ово? Ево зашто: ако ми замијенимо мир душе миром тзв. земаљског благостања – мамоном, у шта ће се превратити наше хришћанство?
О чему бих још хтио да кажем коју ријеч, то је – паганско прихватање православља.
Тече процес, који није нов у историји, са којим смо се ми суочавали и у хришћанству у цјелини, и у историји Руске Цркве – процес, углавном несвјесне замјене хришћанства паганством, замјене хришћанске духовности паганском. То се дешава, на жалост, веома лако, а ево због чега. Главни узрок је одсуство одговарајућег теоретског и опитног познавања хришћанства у знатном дијелу духовенства. Недавно бурно отварање парохија је довело до тога да је било рукоположено (дјелимично се то наставља и дан-данас) много свештеника без духовног опита, и без икаквог богословског образовања. А неки од њих немају чак ни одговарајуће свјетовно образовање и културну основу. Ја знам једног обућара којег су рукоположили за свештеника. Покушај да се он обучи ванредним школовањем је пропао. Није завршио ни прву годину богословије, јер је био проглашен за потпуно неспособног за учење. Али зато је он изврстан практичар, неимар и у новац се разумије охо-хо. Његове поуке су просто „одушевљавајуће“. Таквих као он што је он данас, нажалост, није мало, и он и њему слични ће на дуго вријеме да одреде лице наше Цркве. Многи од њих саблажњавају народ својим понашањем, одбијају од вјере; други, пак, почињу да рашчињавају и скидају магије, да говоре о крају свијета, о антихристу и да одвлаче за собом просте и лаковјерне људе. Обратите пажњу – у предузећу за аутосаобраћај никада неће човјека који не зна да вози аутомобил посадити за волан аутобуса – јер схватају да ће погубити људе у овом животу. Али када се ради о душама и о вјечној погибији, показује се, – све је могуће. Одатле се и препорађа и развија паганство у православљу. А узрок томе, као што сами видите, није у непријатељима Цркве, него у нама самима. Свештеник се, авај, доживљава чисто пагански, само као савршитељ свештенодејстава, као жрец, а не хришћански, као, првенствено, руководилац паством, пастир.
Јака илустрација паганског поимања хришћанства је бура која је повезана са три несрећне шесторке на ИНН (ИНН – јединствени идентификациони број); сада је додат још и попис. Јадни људи! Сва пажња њихова није усмјерена на душу, на испуњавање заповијести Христових, на борбу против страсти, већ на борбу против знакова, бројева, печата. Недавно сам имао прилику да разговарам са једним човјеком и поставио сам му овакво питање: „Како Ви мислите, ако нека дјевојка која не вјерује у Христа стави на врат крстић, из простог разлога што јој лијепој стоји и што је то модерно – хоће ли се она спасити? Јер крст је печат Христов“. Одговор: „Не, неће се спасити!“. – „А ако човјек који не вјерује ни у какву силу ИНН прихвати број који му додјеле, он ће погинути?“ – „Да“. – „А зашто?“ – „Зато што је у Апокалипси написано“. – „Шта је написано?“ И почела су тада тумачења Апокалипсе од неког старца, од атонских стараца и од самог себе. Тешко је, показује се, појмити да, ако чак Крст Христов, како говоре свети Оци, не спасава нас без нас, а бројеви, тај ИНН, могу да погубе човјека независно од његове вјере и воље: нисмо ли ми већ постали пагани, – не вјерујемо ли ми, заправо, у магију?
Још једна илустрација – је дискусија на тему „креационизам или еволуционизам“. Страшни ратови – због чега? Да ли је Бог створио свијет за шест дана или је дао законе постепеног развоја свијета?
Атеистичка еволуциона хипотеза, наравно, је без икаквих основа: читав низ озбиљних научних факата директно и отворено свједоче против ње.
- Наука не зна закон по којем би се неорганска материја (атоми и молекули) могла организовати у живу ћелију.
- Вјероватноћа појаве живота из случајног спајања молекула је ништавно мала и једнака је, према неким прорачунима, 10255. Амерички биолог Бен Хобринк наводи овакво поређење: „… вјероватноћа да ће се ћелија појавити случајно је једнака вјероватноћи да неки мајмун 400 пута одштампа читав текст Библије без иједне једине грешке!“
- Главна теза атеистичке теорије еволуције о преласку једне врсте у другу нема под собом чињеничних основа, у крајној линији – за све високоразвијене форме живота.
- Сам појам живота излази изван граница научног знања. Живот, показује се, није посебан начин сједињења одређених материјалних елемената, него нешто принципијелно друго. А остаје и велико питање природе људске свијести и личности човјека.
За православно боословље принципијелно значење има само једно – да је Творац и Законодавац читавог постојања свијета у свој његовој разноликости Бог. Али како је Он привео свијет у битије: да ли је творио по „данима“ одједном, у завршеном виду, читаве пластове битија, или их је производио постепено у току шест „дана“ од нижих форми према вишим из воде и земље (1 Мој. 1:20,24) силом закона које је Сам заложио у природу – нема никакво значење за богословље, за хришћанство, за спасење. Међутим, о томе се воде бесконачни, јалови спорови који порађају непријатељства, осуђивање, мржњу, предавање анатеми свих неистомишљеника. Није ваљда да се не распознаје очигледни духовни источник свега тога?
Фанатизам – то је једна од најизразитијих карактеристика паганског стања духа. Фанатизам, за разлику од убијеђености, дише мржњом, презиром према онима који другачије мисле. У њему нема љубави према човјеку. А шта може бити горе од тога?
У чему су извори фанатизма? Они, вјероватно, почивају у томе што ми све мање обраћамо пажњу на духовну страну живота, што се наше хришћанство своди на испуњавање само вањских црквених прописа: дошао је празник – присуствујемо богослужењу; ако је пост – некако ми то одпостимо; наређено је да се исповиједимо, причестимо: и то учинимо; даћемо ми и за помен, заказаћемо и молебан, панихиду… Ко има новца, може и баћушку мало ублажити, и куполу позлатити… Тако ми ходамо по црквеном животу, као навијени часовници, чак ни прстом не дотакавши нашу господу – наше страсти, и живимо веома задовољни нашим благочешћем. А оно најглавније може при томе у потпуности да ишчезне из наше свијести. Вањска страна црквеног живота има смисла и доноси корист само у случају када се сједињује са испуњавањем јеванђеоских заповијести и покајањем, када помаже познавању себе, смирењу, увиђању своје неспособности да се постане хришћанин без помоћи Божије. Ако хришћанин испуњава само вањску страну црквеног живота, ако се бави добротворном дјелатношћу, а при томе по заповиједима Христовим не живи, у животу ће га задесити највећа могућа несрећа – он ће неизоставно у себи угледати праведника. Одлично је за таквог хришћанина рекао свт. Теофан: „Јад и чемер, а све говори: нисам као други човјеци“. Св. Исак Сирин говори да се награда, тј. спасење, не даје за врлине, него за смирење које се од њих рађа, и ако смирења нема, узалудне су све врлине и сви трудови вањског благочешћа. Не смије се заборавити да су Христа на најсуровију казну осудили скрупулозни извршиоци црквених одредби који су давали десетину својих прихода – „праведници“, а не грешници, који су увиђали своју греховност и кајали се за њу. Ево приповијест о Лазару, напримјер. Господ га је васкрсао, умрли је изашао сав повезан по рукама и по ногама. И многи су повјеровали у Христа, али су неки отишли и пријавили првосвештеницима. И од тога дана одлучише да убију и Христа и Лазара. Од тога дана! Ето до чега, до каквих ужасних ствари може довести вањска „праведност“. Ето одакле се рађају фанатизам и гордост – ти стубови паганства.
Пимен Велики је рекао: „Човјек је онај који је познао себе“. А познање себе – то је познање тога да сам ја сав опсједнут страстима, да сам њихов роб, да оне командују мноме и да ме муче. И онај који није познао да он сам не може са њима да изађе на крај, да је он „несрећан, и жаљења достојан, и ништ, и слијеп, и наг“, и да му је неопходан Бог Спаситељ, Којем се од тада и почиње обраћати од све душе, – тај није способан за духовни препород, тај не може бити хришћанин.
Правилан духовни живот смирује човјека, и то се смирење не може појавити другачије, осим кроз спознавање себе, своје страсности, своје духовне немоћи. То је оно најглавније. Све остале науке, сва богословља – догматичко, морално и тд. јесу ништа, ако приликом њиховог изучавања човјек не буде ТО знао и ако ка томе не буде стремио. Али онај који се не бори против себе, који не принуђује себе на испуњавање заповијести, који се не каје одмах – тај никада неће познати себе, никада се неће смирити и сав живот ће страдати од плотских и душевних страсти. Због тога, кажем, онај који испуњава само вањска црквена правила живота, а унутрашњим радом над собом се не бави, такав човјек је стао на пут одгајања у себи таштине, уображености и гордости, од којих се и рађа фанатизам.
Због тога – сједимо ли, слушамо ли, идемо или радимо – неопходно је стално, колико је могуће чешће да се обраћамо Богу. Згријешимо ли очима, или мишљу – истог се часа морамо кајати, морамо да се старамо да живимо „по божијем“, као што у молитви читамо: „Сподоби, Господи, у дењ сеј без гријеха сохранитисја нам“. Без принуђавања на испуњавање заповијести, без покајања – никаквог духовног живота нема. Ђаво сва богословља зна боље од свих богослова свијета, али и даље остаје ђаво.
Једном су ми показали плакате против ИНН-а, и ја сам се напросто ужаснуо: колико ту има фанатизма, суровости, противљења црквеној власти, непријатељства, мржње према онима који мисле другачије. Одакле то може потицати? Само из овакве свијести: „Ми смо непогрешиви носиоци истине. Сви који нису са нама јесу непријатељи Цркве и достојни су мржње“. Али хришћанско смирење не познаје таква осјећања. Оно истинитог хришћанина испуњава искреном добронамјерношћу према свим људима. Св. Исак Сирин говори да се такав хришћанин и према самим непријатељима истине разгара пламеном љубави. Преподобни Симеон Нови Богослов нам саопштава велики духовни закон: „Помно испуњавање заповијести Христових учи човјека његовој немоћи“, то јест смирењу. Смирење и љубав према људима и представљају најтачнији критеријум у познању тога гдје јесте истинито хришћанство, а гдје је његова паганска копија.
И ако ми ово заборавимо, јалово ћемо проживјети сав свој живот, јалова ће бити сва наша црквена дјела, сва наша борба за истину. Без властитог духовног живота ми ништа добро, спаситељно људима донијети нећемо. То је крајње важно упамтити. Све мора да се учини да би се постало хришћанин. А хришћанин постаје онај који се смири и увиди да му је неопходно потребан Христос – Спаситељ.
Лекција професора Московске духовне Академије Алексеја Иљича Осипова, прочитана у Сретенској духовној семинарији децембра 2001. године.
ПРАВИЛО ПОСТА
