Крштење

Питање:
Помаже Бог, На Петровдан 12. 7. 2011. године смо крстили нашу девојчицу Уну, која је на дан крштења имала непуне две године. Одлучили смо да јој крштено име буде Петра. Дуго смо чекали на прави моменат и осетили смо да је Петровдан прави дан за њено крштење. Међутим, мене мучи то што црква не признаје њено грађанско име Уна. Немам осећај испуњености, јер се ради о два имена, а једном бићу. Осећам да смо требали да узмемо исто крштено име као грађанско. Да ли је могуће променити крштено име и да ли тај поступак носи са собом неке последице? Бојим се да је снага молитве умањена тиме што се у молитвама не спомиње њено грађанско име него само крштено. Такође ме је јако уплашила њена реакција у току самог крштења. Када јој је отац пришао и отпочео крштење, почела је јако да плаче и тако је било до краја крштења. Била је сва мокра и уплашена и чврсто нас је грлила. На тај дан смо сви били јако сретни, али у мени и даље постоји неки осећај неспокоја у души и страх да ли је све у реду. Молим Вас да ми помогнете.
Вања


Одговор:
Драга сестро, На почетку одговора бих да ти напишем мало о давању имена деци уопште, а посебно на крштењу. За оног, који се крштава, је најбоље да добије име неког Светог, да би му тај Свети био покровитељ и образац у животу (најчешће је то Свети, у чији се дан дете родило) . Детету се може дати име и по неком од предака, који је иза себе оставио лепу успомену достојанством свог земаљског живота. То значи да за дете треба тражити име у породици и свом народу, а избегавати потпуно незнабожачке навике – бирати имена зато што су сада „модерна и лепо звуче“. Или још више – истраживати и измишљати имена, којих уопште нема у хришћанском културном свету. Једна немила појава прети да потисне наша лепа народна имена. У матичним књигама је све мање имена: Јованка, Милица, Анђелија, Љубомир, Радиша, Милија, Мирољуб… То су за савремене родитеље застарела имена, миришу на сељачке гуњеве и опанке. И да би показали да са опанком немају никакве везе, дају имена: Теа, Диана, Леа, Мона, Роберт, Кристијан, Денис… И ово су, несумњиво, лепа имена, али за Немце, Французе, Талијане. А они, бар колико нам је познато, још нису почели својој деци давати имена Душан, Јагода, Љубица… Како нескладно звучи Роберт Јовановић, Мона Поповић и сл. По нашем древном обичају име детету даје кум, али у договору са родитељима. Ви сте свом детету дали име какво сте желели, сигурно без консултација са кумом, а још мање са свештеником. И то је ваше право. Неки родитељи су тек много касније схватили грешку при давању имена свом детету (после Другог светског рата било је имена као Машинка, Тракторка, Стаљинка, a у време „еманципације“ давана су имена Гаринча, Винету, Саманда, Сандокан, данас су то имена из турских серија) . Кажу да име никог није наружило, али ипак треба водити рачуна и о народу коме припадате. Немци (дунавске Швабе) су били у нашим крајевима више од 200 година и ниједан се није вратио у Немачку са именом Славиша, Јагода, Момчило… У време кад су гастарбајтери масовно одлазили у Немачку, једном деди у Србији су јавили да је добио унука. Деда се похвалио, рекавши: „Јавили су да ми се родио унук у Немачкој. Нисам га још видео, али име ми је нешто познато, зове се Адолф“. Мени је једна мајка дошла да пријави кћеркицу за крштење са именом Евелин. Нисам хтео да улазим у дискусију о крштеном имену, већ сам јој само рекао да у српском језику сва женска имена завршавају на А. Биће, рекох, непримерено, да у рубрику Матичне књиге крштених упишем име Евелин – женско. Крштено име јој је било Биљана и са тим именом је венчана у Цркви. Што се времена крштења тиче, могла си, драга сестро, прочитати у два одговора на нашем сајту у последњих пар месеци. Зашто сте одлагали крштење скоро две године? Зар заиста мислите да крштење није потребно деци од најмањег узраста? Ви сте чекали заиста неку погодну прилику за славље, не бринући се за благослов Божији детету. Не пишеш ништа ко је захтевао да се дете крсти са именом Петра. Да ли је то зато што је крштење било на празник Светог апостола Петра, Петровдан или сте сами схватили да име Уна (да ли сте јој га дали по реци Уни која се у Саву улива код Јасеновца или по некој јавној личности) није српско народно име, или вам је свештеник ставио то до знања? Ја верујем да вам свештеник није рекао како Црква не дозвољава то име, поготово што дете то име носи већ скоро две године и уписано је у сва документа. Ти си се, драга сестро, сада (као и многе мајке које су брзоплето давале тзв. „помодна“ имена) сетила да детету смета „грађанско“ име. Није тачно да Црква не признаје грађанско име, али у молитвама за вашу кћерку може се помињати само њено крштено име, јер под тим именом она је записана у Цркви као Њен члан и под тим именом ће се, ако Бог да, и венчати у Цркви. Питаш, да ли је могуће променити крштено име. У Символу вере ми исповедамо ЈЕДНО крштење и оно се не може поновити, значи, крштено је под једним именом и то име остаје за вечност. А зашто ниси помишљала да промениш грађанско име, ако ти већ сметају два имена? То би било много једноставније, иако на први поглед изгледа компликовано. За Цркву није никакав прблем, ако дете има два имена. Кад се дете роди, неко од укућана одлази у цркву у осми дан по рођењу за „знамење“ и тада дете добија име и врши се водоосвећење, да би се породиља, дете и кућа попрскали освећеном водом. Име, које обично свештеник да на знамењу, најчешће по Светоме који се тога дана слави, не мора бити и крштено име. Оно „важи“ само до крштења, а крштење се обично вршило већ до шест недеља по рођењу детета. Код вас је од давања имена до крштења прошло доста времена, али ви можете то име (Уна) сматрати као име добијено на знамењу, а крштено име Петра стављаћете у списак породице за помињање у току Свете Литургије, изговарати на причешћу, унети у списак укућана при свећењу славске или васкршње водице у вашој кући, као и при вашим домаћим, породичним молитвама. Ето, драга сестро, поштуј крштено име свога детета, не покушавај да га мењаш и немој га занемаривати. И лепше је и значајније од њеног грађанског имена. Име Петар и Петра долазе од грчке речи, која означава стену, тврд камен. Христос је свом ученику Симону дао име Петар (јеврејски Кифа) и рекао му: „А и ја теби кажем да си ти Петар и на томе камену (на тако чврстој вери у Мене) сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Матеј 16, 18) . Зар то није довољан разлог да се поносиш са крштеним именом своје кћерке, а не да помишљаш на његово мењање. И надам се да ћеш боље размишљати приликом давања имена другој деци, коју будеш рађала и крштавала. А то што је ваша кћерка плакала цело време док је трајао обред крштења, не треба да вас чуди или забрињава. Ви сте крштење испланирали у најнепогодније време у узрасту детета. Дете од непуне две године не можете „цуцлом“ заварати да не плаче, а не можете му ни објаснити да треба да ћути тих неколико минута. И још нешто. Кћерка је изгледа јединица, навикла углавном само на родитеље и кад се у непознатом амбијенту појавило и непознато лице са брадом и друкчијој одећи, а још можда ни кума није познавала, није никакво чудо што се дете уплашило и стално плакало. Немојте се секирати, молитва Богу је била усрдна и услишена, без обзира на дечји плач. Надам се, да се сада више не плаши свештеника, када је доводите у цркву и на Свето Причешће. Благослов Господњи и милост Његову призива на тебе и твоју породицу о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *