КОМИСИЈА ЗА ДИЈАЛОГ СА РИМОКАТОЛИЦИМА

КОМИСИЈА ЗА ДИЈАЛОГ СА РИМОКАТОЛИЦИМА[1]
Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
 
Митрополит пирејски Серафим
 
Током заседања Светог Архијерејског Сабора Грчке Цркве, само дан уочи почетка рада Мешовите Комисије за Дијалог на Кипру 2009, када је током читања писма које је упутио Његова Светост Патријарх Вартоломеј Архиепископу Атинском г. Јерониму (написаног поводом текста „Исповедање вере против Екуменизма“; текста који има велики одјек у народу), устао и започео жестоку критику Патријарха Вартоломеја и његових ставова, не устручавајући се да изговори и речи „Патријарх говори лажи у вези (текста) `Исповедања вере`!“
[ Види на сајту http://www.amen.gr/index.php?mod=news&op=article&aid=769]
 
Покушај чланова Православног представништва да прећуте или да запоставе, као питање од другоразредног значаја, догматску разлику између Православља и инославља, подрива самосвест Православне Цркве
 
„Основна грешка Равенског документа јесте што православни представници Мешовите Комисије за Дијалог Православних и Римокатолика, инославне саговорнике сматрају као да припадају истој Цркви, дајући утисак да између Православне Цркве и Римокатолицизма постоји еклисиолошко јединство, иако, међутим, за тако нешто не постоје богословске претпоставке. Покушај чланова Православног представништва да прећуте или да запоставе као питање од другоразредног значаја догматску разлику између Православља и инославља, подривају самосвест Православне Цркве као једине истините Цркве, која је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, и дају утисак да Римокатолици чине једну од помесних Православних Цркава. Иако се прекид тајинског општења дугује уношењу разлика од стране Римокатолика у односу на заједничку веру првих векова, ипак се у Равененском документу исповеда од Православних и Римокатоличких представника Мешовите Комисије да је њихова вера заједничка. Тако они приступају разговору и усклађивању организационих и управних питања, као што је на пример тема примата Папе, док се теолошке теме запостављају и остају да чекају… Зато је неопходно да се најпре разговара о догматским темама… Само са настојањем на тачности Православне догме и догматског учења Православне Цркве, можемо бити сигурни да радимо на сабирању заблуделих у Христово стадо“.
Митрополит киринијски Павле
(Кипарска Црква):
 
————————————————————–
 
Заседање Припремне Мешовите Комисије 27.9-4.10.2008. (Елунда, Крит)
 
У месту Елунда на Криту у периоду 27. септембра – 4. октобра 2008. одржано је заседање Припремне Међународне Мешовите Комисије за Дијалог Православних и Римокатолика. Званичан почетак радова Комисије био је 29. септембра са темом „Улога Епископа у заједници Цркава током првог хиљадугодишта“. Учествовало је 10 Православних и 10 Римокатоличких представника, којима су ко-председавали Митрополит Јован Зизјулас и Кардинал Валтер Каспер, а задатак је био да обраде два нацрта докумената који су били припремљени од стране Мешовитих Припремних Комисија за Дијалог, са циљем састављања једног коначног нацрта документа, који ће бити поднет на обраду Мешовитој Међународној Комисији, када се буде у пленуму састала октобра 2009. на Кипру[2].
 
Митрополит Павле: анализа текста
 
Анализитајући текст који је настао као резултат рада Припремне Мешовите Комисије у месту Елунта на Криту 2008 (за који истиче да га је тек недавно добио), Митрополит Павле наводи да је у њему јасно изражено истицање Римокатоличких ставова. Истицањем става да је „начело различитости у јединству било изричито прихваћено на Сабору у Цариграду 879/80 (Крит, пар. 32)… припрема се поље за уједињење по унијатском моделу“.
Документ са Крита, наводи Митрополит Павле, иде и даље: „Папа, чији трон Документ са Крита сматра `извором епископског јединства` (Крит, пар. 10), појављује се као заменик Христов, од којега проистиче све, јер према изразу Папе Геласија: `Први трон не бива суђен ни од кога` (Ep. 4, PL 58, 28B, Ep. 13, PL 59, 64A), (в. Крит, пар. 11). И поред покушаја који се чини како би се апсолутна власт Папе приказала као првенство Служења… (Крит, пар. 14), ипак не могу се сакрити озбиљна догматска исклизнућа и погрешан приступ теми примата Папе од стране Православних представника“.
Документ из Крита чак тврди да „Папа такође наслеђује и нераскидиво јединство између Христа и Петра (Крит, пар. 17). Како је могуће да буде прихваћено, пита Митрополит киринијски, да Папа изражава јединство између Христа и Апостола Петра?“
„Веома је очигледно настојање које чине састављачи Документа са Крита, констатује Митрополит киринијски, да се Папа представи као поборник саборности, са јасним циљем да се развеју страхови Православних и да се предупреде противречења и противљења“.
„Даље се наводи у Документу са Крита да се `јединство Епископије и Цркве символизују у личности Петра` (Крит, пар. 10) и да `Петар говори кроз Епископа Римског` (Крит, пар. 19). Зашто да каноничност Цркве зависи од везе коју има са Папом? Зашто је неопходно да свака помесна Црква буде у сагласју са Црквом Рима, а не да све буду у сагласју као једно тело?“ категоричан је у анализама Митрополит киринијски.
Нема, међутим, краја изненађењима која доноси Документ са Крита. „У Документу са Крита наводи се, цитира га Митрополит киринијски, да се `ниједан Сабор није признавао као Васељенски без сагласности Папе` (Крит, пар. 12)“. И даље закључује: „Стара Црква као највише начело има Васељенски Сабор, а не Папу. Васељенски Сабори нису сазивани од стране Папа, који, нека буде констатовано, нити су председавали Васељенским Саборима, нити су издавали догматске одлуке за целу Цркву, него су били признавани од стране свих помесних Цркава. Па ипак, када је папски систем први пут био теоретски постављен, Папа Григорије Велики (590-604) га је одбацио (види I. Καρμίρη, Oρθοδοξία και Παλαιοκαθολικισμός, Β΄, Aθηναι 1967, σ.69).“
На крају своје анализе Митрополит киринијски износи
 
важна запажања:
 
„Овде треба подвући да се бављење Црквеним темама, а поготово онима који се тичу Православне Вере, не може оставити у рукама појединих професора, па чак и Епископа, који наравно формално представљају помесне Православне Цркве, међутим делују самовољно изражавајући своје личне погледе, јер не постоји зацртана Саборска стратегија од стране њихове помесне Цркве.
Избегавање сазивања Сабора, или чак и у случају сазивања, одузимање могућности онима који га сачињавају да слободно изражавају своје мишљење и ставове, неблаговремено извештавање Светог Сабора од стране одговорних из стручних Комисија задужених за припрему разних предлога, представља одступање од саборног система управљања Црквом и не обезбеђује формирање Православних ставова. И даље, покушај наметања праваца који су зацртани споља, подрива црквени поредак. Покушај теолога који представљају Православну Цркву да Римокатолицизам карактеришу као Цркву, представља изазов за Православно чуло“ [3].
 
СВЕКИПАРСКО УДРУЖЕЊЕ ГРЧКИХ БОГОСЛОВА
 
Запажено је било и иступање Свекипарског Удружења Грчких Богослова, упућено председавајућем и члановима Светог Архијерејског Сабора Кипарске Цркве, Православним Богословима, али и благочестивој Пуноћи Цркве, дан уочи почетка рада Мешовите Комисије за Дијалог. У Саопштењу са ванредне седнице Свекипарског Удружења Богослова, сазваног поводом заседања Комисије за Дијалог, Богослови са Кипра, пратећи досадашње деловање поменуте Комисије у којој учествују и представници Кипарске Цркве, узимајући у обзир донете одлуке, као и противљења која су исказивана, изражавају своју „основану и изразиту забринутост због евентуалних погрешних ставова, који ће могуће произаћи у закључцима овога дијалога, и пружају подршку Православним представницима, који су позвани да право управљају речју Истине…“ [4].
 
Митрополит етолски Козма
је упутио писмо Архиепископу атинском Јерониму поводом заседања Комисије за Дијалог на Кипру, изражавајући бојазан да ће нам донети нежељена изненађења. Због показатеља који указују на могућност да Православни представници у Комисији за Дијалог признају неку врсту примата Папе, Митрополит етолски Козма, између осталог поставља и следећа питања: „Да ли је могуће да једног световног владара назовемо `првим` међу Епископима Цркве и `непогрешивим`? И како да га назовемо, када са нескривеним егоизмом чува своје јеретичке догмате и свој световни карактер? Нема никакве сумње да ће `првенство части` постати првенство власти“.
Преносећи забринутост и узнемиреност Православног народа Митрополит етолски позива Архиепископа да на предстојећем Архијерејском Сабору буде озбиљно разматрана тема заседања Комисије на Кипру, како би се о њој заузео саборни став.
 
ГЛАСОВИ ОД СТРАНЕ КЛИРА, СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА
 
У данима уочи почетка заседања Мешовите Комисије за Дијалог на Кипру јављали су се и многи други гласови од стране клира, свештенства и монаштва, Православних удружења, верника, који су се званичним путем, појединачно или саборно, обраћали Предстојатељу Грчке Цркве, Предстојатељу Цариградске Патријаршије, Светом Архијерејском Сабору Грчке Цркве, изражавајући своју забринутост због досадашњег тока Дијалога и бојазан за предстојеће резултате овога пута, апелујући на Православне представнике у Дијалогу да „правилно управљају речју Истине“, или су објављивали текстове у којима су исцрпно и детаљно, са разних аспеката анализирали ову, толико сложену, тему.
Тиме је створена извесна напетост и клима ишчекивања у Црквеној пуноћи, у односу на заседање Комисије на Кипру, те су многе очи сада упрте у Пафос, очекујући резултате разговора.
У таквој атмосфери одређене узнемирености и напетости, која влада у православној пастви, огласио се, непосредно пред почетак заседања и унијатски Епископ у Грчкој Димитрије Салахас, са ауторитетом и сталног члана Мешовите Комисије за Дијалог, са циљем да умири православну паству и да их увери како „не постоји било каква намера да се потпише уједињење Цркава на Кипру“!
 
Унијатски Епископ у Грчкој Димитрије Салахас
(члан Мешовите Комисије за Дијалог)
у богослужбеним одеждама по православном обреду. Иза оваквог благообразија крије се Filioque, признавање примата Папе, створене благодати и свих осталих злословија Папизма.
Има ли већег разлога за узнемирење и већег разлога за забринутост од момента када се јаве овакви гласови и почну да шаљу сличне поруке? Како ће се осећати стадо када му дође, не пастир, него онај хоће да распуди стадо, али у одећи пастира – и почне да га уверава да не треба ништа да се брине, да предстоје извесни договори, и да треба само мало да се стрпи, али да ће све бити у најбољем реду?
На сајту Унијатског Егзархата у Грчкој објављено је званично умирујуће (наркотизујуће?) Саопштење г-на Салахе за православне вернике, и интервју који је, непосредно уочи почетка рада Комисије, дао медијима[5].
Тезе које се заступају у тим текстовима су, између осталих, следеће. Како Римокатоличка Црква, тако и Православна Црква имају, свака за себе, свест да само оне представљају Христову Цркву, Једну, Свету, Саборну и Апостолску. Имају такође свест да постоји подела, прекид општења, схизма, догматске разлике, хиљаду година раскида. Претпоставка за уједињење је јединство вере. Међутим, нити Православна Црква захтева и тежи повратку Римокатолика у Православље и признавању њених догмата, нити са друге стране Римокатоличка Црква захтева и тежи повратку Православних у Римокатолицизам и признавању његових догмата.
Како ће се постићи „јединство вере“? У истини? У љубави? Истинујући у љубави? …
„Треба да исповедим, наводи г. Салахас, као члан Мешовите Комисије, да су Православни архијереји и теолози, који учествују у Дијалогу, чврсто утврђени у Вери и у Светом Предању Православља. Поводом теме која је сада предмет разговора, тј. „примат Епископа Рима“… Православни чланови Мешовите Комисије пребивају сигурно непоколебиви у својим чврстим ставовима у вези саборног устројства Цркве…“.
Званична Документа која објављује Комисија након својих заседања „свима је познато да не представљају никакве `одлуке`, то су само обични текстови за проучавање и не обавезују Цркве које учествују у Дијалогу…“.
Узнемиреност и забринутост Православних поводом Дијалога који се води, г-н Салахас сматра потпуно разумљивим, али уверава да не постоји ни најмања намера за потписивањем „уједињења“ двеју Цркава… Ова забринутост је разумљива и зато што се заседања Комисије за Дијалог обављају иза затворених врата, а Записници са ових седница се не објављују, осим понеког званичног Саопштења и заједничких богословских текстова. „Потребано је да одговорни у Црквама које имају своје представнике у Дијалогу (Предстојатељи и Архијерејски Сабори) благовремено и одговорно извештавају Христоимену пуноћу, клир, монаштво, Теолошке факултете и народ, шта се дешава у том Дијалогу“. Уколико обавештавање није благовремено, одговорно и суштинско, разумљиво је да се стварају сумње и бојазни за претпостављене уступке које би учинили Православни представници у Дијалогу.
Упитан за велики проблем Уније и Унијатских цркава, г-н Салахас одговорио је следеће: „Те Цркве дугују своје постојање признању од стране Римског Папе њиховог црквеног бића. Створене су након неуспеха Флорентинског сабора и тамо потписане уније (1439). Рим је од тада у Источној Европи и у земљама Истока развио унијатску активност за припајање Православних са циљем њиховог повратка у Римокатоличку заједницу. Овим методом, који је окарактерисан као прозелитизам, од 16. века на овамо појединци и Православне заједнице су приступиле Римокатолицизму чувајући своја литургијска предања и канонски поредак, признајући примат Папе у Римокатоличкој Цркви“. Г-н Салахас се позива и на Документ из Баламанда који је прогласио да „Источне Католичке Цркве, које су током другог миленијума желеле да се уједине са Римским троном и да остану верне овој Заједници, имају права и обавезе које проистичу из ове Заједнице, чији су део. Имају дакле право да постоје и пастирску обавезу да делују да би одговорили духовним потребама њихових верних“.
Постојање Источних Католичких Цркава представља аномалију у везама Истока и Запада, признаје г-н Салахас, али та аномалија је последица веће аномалије, тј. схизме између Истока и Запада. „Тек у случају укидања ове схизме, ако и када се то буде постигло, ове Цркве ће се аутоматски присајединити Источној Цркви“.
Унијатске Цркве ће се аутоматски присајединити Православној Цркви? Али, како ће се то постићи? Унијати ће престати да признају примат Папе и тако се присајединити Православнима, тј. Папа ће прихватити да се Унијатске цркве одрекну признавања његовог примата, Filioque, итд? Или ће, можда, Православне Цркве признати примат Папе и тако доћи до присаједињења Унијата са Православнима, јер је немогуће очекивати да ће Папа прихватити да се Унијати одрекну признања његовог примата и да оду Православнима, тј. да постану Православни!
Да ли је то модел који треба да видимо као начин за постизање јединства са Римокатолицима, да ли је то модел за учешће у „заједничкој чаши“? Такве замисли нису далеко од планова Рима, оне заправо представљају суштину његовог наступа према Православнима, и то је чињеница на коју указују и на коју су указивали већ годинама многобројни пастири, богослови, верници…[6]
То изазива узнемиреност и забринутост у савестима Православних када посматрају ток Дијалога Православних и Римокатолика, и пројављује се самосвест Цркве која представља препреку и брану промени и губљењу Православне вере!
Али, ту је г-н Салахас да нас умири и да нам каже како не треба ништа да бринемо, да нас увери „да су Православни архијереји и теолози, који учествују у Дијалогу, чврсто утврђени у Вери и у Светом Предању Православља“. Питање је колико ће његова уверавања учврстити њихов ауторитет.
 
+ + +
 
У мноштву иступања, изјава и реакција, којих смо сведоци у последње време, а тичу се питања примата Папе, не треба пренебрегнути изјаве које стижу из Цариграда, од стране представника Цариградске Патријаршије.
 
Први секретар Патријаршије архимандрит Елпидофор Ламбриниадис,
 
у говору на Теолошком факултету Часнога Крста у Америци, марта 2009. године, осврнуо се и на питање примата.
„Негирање признања примата некога у Православној Цркви, примата којега може да оваплоти само неки Први – тј. неки Епископ, који има привилегију да је први међу браћом Епископима – представља јерес. Неприхватљиво је оно што се често говори, да се јединство Православних обезбеђује или заједничком вером и богослужењем, или институцијом Васељенског Сабора. Оба ова чиниоца су безлична, док је у нашој Православној теологији начело нашег јединства увек једна личност… Тако да на свеправославном нивоу, начело јединства не може да се ослања на једну идеју или на неку институцију, него треба да буде нека личност, ако, заиста, желимо да останемо доследни нашој теологији[7].
Свети Доситеј Јерусалимски, међутим, Патријарх из 17. века, познат по својој борби против насртаја протестантских мисионара, али и католичких, који су желели да покоре Православни Исток под своју власт, каже о примату следеће: „Пошто ниједан смртан човек не може да буде вечна глава Саборне Православне Цркве, сам Господ наш Исус Христос је глава и Он држећи кормило управљања Црквом, управља њоме преко светих Отаца“[8].
Други Ватикански Концил (1962-1965)
 
Док свети Мелетије Пигас, Патријарх Александријски, проповеда: „Али, кажу, треба неко од Епископа и између Епископа да предњачи. И њега називају `главом служења`. Али, свим тим Епископима једино је Христос начело и Глава[9].
 
Црквена пуноћа са забринутошћу посматра ток заседања Мешовите Комисије за Дијалог Православних и Римокатолика на Кипру, и ишчекује резултате њиховог рада, надајући се да Православни представници неће померати „границе које поставише оци наши“.
 
Протос. Симеон
Игуман манастира Бањска
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преносимо текст са http://www.eparhija-prizren.com/default.asp?s=vesti&idvestep=3856 у нешто скраћеном облику, са додатим поднасловима ради боље прeгледности. Уредништво svetosavlje.org.
  2. Види http://www.imis.gr/iera-mhtropolh/news/epitroph-dialogou.html
  3. Анализа Митрополита киринијског Павла објављена је у новинама Ορθόδοξος Τύπος, Атина, 16.10.2009.
  4. http://www.theologoi.com/dialogos.htm
  5. Види http://www.elcathex.com
  6. Ево како је римокатоличка медијска агенција CWNews пренела предлог Цариградског Патријарха Вартоломеја из 2008. године: „Православни поглавар предлаже `двојно јединство` за источне католике“! „Православни цариградски патријарх је одговорио потврдно на предлог поглавара Украјинске католичке цркве о систему “двојног јединства“ (дуална унија) у коме би унијатске цркве византијског обреда биле у пуном јединству и са Цариградом и са Римом. Цариградски Патријарх Вартоломеј I је поздравио тај предлог у интервјуу који је дао магазину Кирило и Методије… Кијевски кардинал Љубомир Хусар, архиепископ украјинске католичке цркве, највеће источне католичке цркве, предложио је могућност да католици источног обреда могу да затраже јединство са Васељенском Патријаршијом, а да се у исто време не одрекну јединства са Светом столицом. Патријарх Вартоломеј је показао изузетну заинтересованост за ову идеју речима `да Црква Мајка у Цариграду држи отворена врата за повратак свих својих бивших синова и кћери`“. Патријарх Вартоломеј је такође рекао да би морале да се превазиђу важне разлике, али да су „учињени и велики кораци да се реше неслагања… Док католички и православни теолози настављају разговоре о доктринарним питањима, Патријарх Вартоломеј је рекао да `обичан народ мора поново да буде заједно`. Нагласио је да је идеја `двојног јединства` могућ корак ка практичном јединству“.
  7. Види часопис Цариградске Патријаршије ΕΠΙΣΚΕΨΙΣ, бр. 698 од 31.3.2009.
  8. Види, Ι. Καρμίρη, Δογματικά και Συμβολικά μνημεία της Ορθοδόξου Καθολικής Εκκλησίας, Атина 1953, стр. 752.
  9. Види, Μελετίου Πηγά, Κατά της αρχής του Πάπα, у Τόμος Χαράς, Солун 1985, стр. 493-497.

 


Преузето са:www.eparhija-prizren.com

Коментарисање није више омогућено.