НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Количина хране

Количина хране

Питање:
Помаже Бог, Која је граница између узимања превише мале количине хране и преједања? Колико човек да узима хране у једном оброку да не би запао у једну од ових крајности? Преједање је грех, али и малоједење је штетно. Тешко је за границу одредити и „осећај стомака“, јер aко људи не једу неколико дана, њихов желудац не може одмах примити нормалну количину хране. Неки људи су и умрли, јер њихов стомак није радио дуже време па није могао да свари храну. Насупрот томе, људима који пуно једу, желудац се шири. Као границу је дискутабилно узети и мишљења доктора и научника, који прописују да човек једе с обзиром на доб и висину, као и да сви узимају више од три оброка дневно. Православац се не може ослањати на мишљења световних људи и обезбожене науке. У Добротољубљу, у учењу Јована Касијана о борби са осам главних страсти сам нашао следеће: „О томе како да се прође између две крајности, држећи разумну умереност, пређашњи оци наши су често расуђивали. Свим врстама хране они су претпостављали хлеб. Као меру његове употребе они су одредили два невелика хлеба, тешка око фунте (400 гр.) .“ Значи одредили су као добру меру 800 гр. хлеба по оброку, ако сам добро схватио. Али чини ми се да је то превише. Можда није у случају да су јели два оброка дневно. Та мера за три оброка би била око 550 грама хлеба што ми се опет чини превише. Какву вредност има хлеб у односу на месо, поврће и друго, јер човек у свету неће јести само хлеб, што отвара још већи проблем у одређивању границе. Никако не могу да разумем ту поуку из Добротољубља и да је применим. Молим вас да размотрите моје питање и да ми објасните, која је нормална мера хране по оброку за одрасле особе? Имам 26 година.
Живко


Одговор:
Драги брате, одмах да вам кажем да Црква не тражи од нас да примењујемо математику у нашем духовном животу. На ово питање одговорићу вам речима тог истог преподобног Касијана Римљанина, које налазимо у петој књизи његових „Списа“. Он каже да храна треба да служи нашој потреби, а не задовољству у њој. У овоме вам лежи суштина одговора. Неком храна и та лењост да је радно створи јесте задовољство – то избегавање стварања нашта је човек позван. Морамо да обратимо пажњу да је св. Јован то писао за манастир и монасима. То су монашка правила и њих ми не можемо тек тако реципрочно да применимо „у свету“, јер су чак разна и сама монашка правила. Оно што се у једном манастиру дозвољава, налазимо да се у другом не дозвољава, или се ради другачије. А тек како то применити „у свету“ на људе притиснуте свом том хаотичном житејском сујетом у њему? Овим не раздвајам „идеале Христове“ о којим је тако добро писао св. Иларион Тројицки, упоређујући монашки и мирски живот у изједаначењу идеала, али са различитим средствима и послушањем, где се у оба та животна позива изражава једна општа евхаристијска целина. Лако можемо да утврдимо да је једно писао св. Теодор Студит за своју братију, а друго св. Јован Лествичник, а опет другачије св. Јован Римљанин, којег ви наводите. Овоме можемо придодати још једну важну чињеницу да су разни начини монашког живота, узимајући у обзир да постоји општежиће и отшелништво. Једите онолико, колико вам је потребно. Мислим да сама храна није проблем, колико може бити проблем оног, који је узима. У духовном животу пост се открива као шири појам са спектром разних добродетељи од којих је уздржавање од хране на најнижем нивоу. Када читамо богослове, ма колико они били познати, увек се прихватају духовно градитељски, али не и као финално црквено учење. Поједина учења неких св. отаца Црква уопште не прима, а оно што узме она јасно синтезом формулише у свом богословољу, које је познато као доксолошко, дакле то савршено саборно исповедање вере. У својој богослужбеној догматици Црква учи да су пост, милостиња, добра дела, тај градитељски однос према ближњем, где се на прво место издваја језик и срце са својим унутрашњим мислима и осећањима. Све је у том односу и тој реализацији два богообразна бића, да ниједно ни за трен не изгуби свекосмичку истину да се Бог открива управо у ономе кога гледамо, према коме морамо да будемо чиста срца. Храна се чак и не помиње. Она је само средство за достизање правилног поста и није његов епицентар. Оно што Црква у свом Триоду опевава, св. Теодор Студит препричава: „Браћо… ви желите строжији пост – само се сетите оног шта св. Василије говори: Истинити пост је ослобађање од сваког зла, а мера строгог држања је у томе да не буде ни једне страсти. Постите од хвалисања, јер из њега произилази успаваност; постите од зависти из које излази жеља за убиством; постите од смеха и бесрамности који рађају блуд; постите од празнословља и брбљивости који рађају мноштво грехова“. Овај светитељ на другом месту каже: „Међу нама има неких, који траже додатне подвиге да би изгледали богоподобније, а по мом мишљењу они постају безумнији и гордији“. Свети Василије Велики, врло строги монах, открива суштину овог вашег питања када каже: „Што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависе код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све, који се налазе у школи побожности“. Дакле, немогуће је одредити ни количину хране. О кавим унцама хлеба ми овде говоримо? У Валаамском манастиру монаси, који су радили у ковачници имали су право да једу месо, док друга браћа на осталим послушањима нису могли ни рибу. Монах библиотекар и монах зидар нису равноправни у посту, јер би по тој ураниловци конзумирања хране и њеног квалитета овај последњи боље постио, а и теже, а таквог издвајања нема у манастиру да се другом монаху не да право на исти подвиг. Него се давало по мери и по послушању. Све је то много теже применити у мирском животу. Орач на њиви и чиновник – писар, или учитељ, не могу да посте исто, аналогно поменутом из устава Валаамског манастира. Нормална мера конзумирања хране је избегавање преједања, које сигурно води у лењост, а затим у мелахоничност, ту статичност људског достојанства. „Ако је тело снажно – пише св. Исаак Сирин – и ти га предајеш одмору и нераду, онда се у души, која обитава у том телу, развија сваки порок… А када је тело слабо… онда ти својој души додајеш помрачење“ (опет не ваља) … мислећи на пост и рад. Лењост је непријатељ сваког поста, а посебно оног суштинског, када се време проводи на богослужењима и раду и нимало се не оставља времена маштаријама и лутањима. Сваки нормалан, тј. духован човек, зна када му је доста да поједе и да попије и зато св. Исаак Сирин овако саветује: „Свако треба као на теразијама да мери свој живот“. И то је тако тачно. Онај ко ове ствари не зна, прво треба да се бави катихетичком систематиком, која ће му каузално и полако објаснити шта је то пост и зашто постимо уздржавањем од одређене хране. Пост носи свој смисао само у умножавању добродетељи, како рече св. Студит. Ако смо мрзовољни, свадљиви и нервозни када смо гладни, каква нам је корист од поста? Гладовање није суштина него средство да се остваре веће замисли поста. Не могу да калкулишем са количном хлеба, коју ви овде износите. Ми у животу све компликујемо, а Господ је све тако једноставно за нас уредио. Као прво, сваком мирском лицу бих рекао да ми нисмо у манастиру и да треба да се оканемо манастирских типика и тих правила, јер је то, по светим оцима, израз гордости. Св. Студит тако лепо ово објашњава: „Затим има неких, који траже појачане подвиге, да би испали побожнији и бољи, а по мом мишљењу, они су само безумнији и гордији“. Сходно реченом од штрчања и издвајања нема никакве користи у духовном животу! Зато бих саветовао да се једноставније сагледава оно што од нас Црква тражи, јер и даље има више „простих рибара“ међу нама и не треба „академизовати“ наш духовни живот. Једноставно треба да погледамо најпростији календар издат са благословом Цркве и да се по њему управљамо. И ако неко не може на јелеју да пости него мора на риби, онда да нас та браћа не саблажњавају, јер ћемо ми силније сагрешити ако их осудимо. Можда је то та њихова „мера“ о којој ови свети оци говоре? Задовољни би били чак са основним – да повратимо оно што смо богоборством изгубили, да наш народ научи да не једе месо и млечне производе за време поста и да се не врше венчања и весеља у то време, а такође да не конзумирају огромне количине алкохола, који је хемијски и у нашој балканској психи „постан“. Онај ко жели да обраћа пажњу на начин поста, који прописује Типик, који се руководи Минејем и Триодом, онда он мора да се успне на веће духовне степенице и то своје знање избалансира подвигом смирења уз одсуство сваке осуде. Он мора да се бори са фарисејском формом схватања закона и правила, исто онако како је то Господ чинио. И такав човек никада неће бити саблажњен. А лако ћемо са тим, колико хлеба треба користити, са уљем и рибом или без свега тога. То није за уобичајеног човека, који се бори са урвинама свог духовног живота, па да му формом „помрачимо ум“, како св. Исак рече, и тако га угурамо у депресију неког духовног губитништва. Ово питање о количини хлеба у нашој свакодневној исхрани је искључиво за монахе и они би га поставили свом духовном оцу. А мирјанин, који је без завета на аскетски живот, треба да живи умерено, да једе умерено и да избегава издвајање у било чему, све тако да се ником не показује као бољи и јачи у подвизима. Количину хлеба Црква неодређује, као ни многе друге ствари. Црква мирјанину не забрањује аскетику, али пре него што се човек одлучи на њу, мора имати свог духовног руководиоца, којем се мора безусловно повиновати послушањем. Има моментата из Филиокалије када је духовни родитељ приморавао своје чедо да грубо крши пост, чак до те мере да поједе месо, а све ради духовне користи да би се подвижник научио смирењу са којим једино може обуздати гордост силе воље. Постоје људи, који су добили јаку силу воље као таленат, као дар, а када почну да мисле да је то плод њиховог подвига они тиме осуђују ближњег, који од само једног добијеног талента прави два. Наравно да је овај последњи већи подвижник иако се чини да се он мање одриче у свом аскетском подвигу. Мирјанин без духовног оца (а сигуран сам да му овај не би дао благослов) не сме да се бави недоумицама као што је дневно конзумирање хлеба, него да уопштено прати постове, као и среду и петек. И да се једноставно и најпростије схваћено, не преједа. За сада то му је довољно, а ако крене у аскетске подвиге, Црква ће му другачије изаћи у сусрет и усмерити ту његову жељу. У Христу ваш о. Љуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *