НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » “Канонизација” или Прослављење Новопросијавших Православних Светитеља
“Канонизација” или Прослављење Новопросијавших Православних Светитеља

“Канонизација” или Прослављење Новопросијавших Православних Светитеља

(у вези са захтевом за канонизацију о. Тадеја)

Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић

 

Христос Воскресе!

Смисао појма и речи “канон”, “κανών” је вишеструк. Постоји “Старозаветни” и “Новозаветни канон” као скуп Богом надахнутих списа и Јеванђеља. У црквено-правном смислу “канон” је “прав штап” који служи за мерење и повлачење “праве” или “правилне” линије. Отуда “Канонско Право”, “Апостолски Канони”, “Канони Васељенскиx Сабора”, “Канони Светих Отаца”, итд.

Реч (појам) “канон” се такође користи у Богослужбеном језику и означава тропаре и ирмосе, тј. циклусе песама па тако имамо “канонарха” који започиње појање канона, тропара и руководи појањем на клиросу. “Канон” подразумева и правило манастирског живота.

Код римокатолика постоји “канон мисе”. Следствено “canon actionis”.

Ово о чему ми овде говоримо се у православним источницима назива “αγιοποίηση” од “άγιος”, тј. “свет”, па отуда “прослављење” или “прославление”. Код Грка је, на пример, прослављење о. Јустина и о. Симеона дајбабског овако обнародовано: “της αγιοποίησης δύο νέων Σέρβων Αγίων Πατέρων – δηλαδή του πατέρα Ιουστίνου από το μοναστήρι Τσέλιγιε και του πατέρα Συμεών από το μοναστήρι Νταϊμπάμπε”.[1]

Појам “канонизација” се по први пут појављује код римокатолика – “canonisatio”, “canonisare”, а изводи се од латинске речи “canon” која има значење “списка светих” тј. “catalogus sanctorum”. Историчари сматрају да се овај појам користи c краја 10. века наовамо, тачније од канонизације Улриха хабзбуршког од стране папе римског Јована XV.[2], [3]

Иако се реч “канонизација” одомаћила, исправније је рећи “прослављење”.

Ово подвлачим не као “promotor fiscalis”, који код римокатолика има улогу “оповргатеља” аргумената нечије светости, већ добронамерно упућујем на исправнију лексику освештане ортофрониме. Уз претходно објашњење о. Љубе, особито препоручујем текст о. Михајла Помазанског о прослављењу светих у Православној Цркви, као и књигу проф. Голубинског о историји прослављења Православних светитеља у Русији.

Светитеље прво “прославља” (а не “канонизује”) Бог у Светој Тројици, пројављујући их чудесима, нетрулежним моћима, светошћу живота и точењем мира. Јуридичко-процесни приступ је стран Једној Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Писање петиција бискупу и агитовање од стране нижег клира, као рекомандација за нечију беатификацију и светост, заступљена је код римокатолика. Нама, православним Хришћанима, је такав подухват стран и нејестaствен духу наше свете Вере.

Ми нисмо подобни чланови “месних заједница” који пишу препоруку “обласном комитету” да усагласи ставове са “централом” око издавања чланске књижице за светост “том и том” угоднику Божјем. Како, иначе, у духу ортофрониме можемо схватити писање захтева црквеним властима и “увртање руку” Богу око поступка “канонизације” и наметања нечије светости?

Ово не важи само за о. Тадеја, старца светог живота, већ и зa неодмерено и “одокативно” приписивањe светости, блажене успомене, пат. Павлу. Они су подвижништвом, испуњењем Новозаветне керигме и свакодневним уподобљавањем Христу, живели управо онако како бисмо сви ми, без изузетка требали да живимо, по оној апостолској: “А свакоме се од нас даде благодат по мјери дара Христова… За усавршавање светих у дјелу служења. За сазидање тијела Христова; Док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијeга, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове” (Ефесцима 4:7, 12-13).

Из перспективе наше националне и личне духовно-моралне посрнулости, налик окреченим гробовима који из најдубљег бездана не дозивају гласом својим бездан слапова Господњих (Пс. 41:8), и најмањи подвиг у вери чини нам се велики и недостижан. Да нам је сетити се речи из Јеванђеља: “…слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран…” (Свето Јеванђеље од Матеја 25:23). За о. Тадеја, блаженопочившег патријарха Павла, као и зa, без броја, нама незнаних Богоугодника “којих свет не беше и није достојан” (Јеврејима 11:38), рцем вси: да буде Воља Твоја!

Буди знано да реч “άγιος”, коју преводимо као “свет” значи “не земни”, “ά – γιος”, тј. “не од земље”, те је отуда прослављење светих прво небески чин, па тек онда земаљски.

Дивен Бог во святых Своих!” је принцип којим Прослављена Црква на Небесима пројављује и прославља угоднике војујуће земаљске Цркве. Притом да се присетимо Господњих речи из 55. главе Књиге пророка Исаије, стих осми: “Јер мисли Mоје нису ваше мисли, нити су ваши путеви Mоји путеви, вели Господ!”

Cвет си Боже наш, и у светима почиваш и Теби славу узносимо Оцу, Сину и Светоме Духу, сaдa и увек и у све векове. Амин!”[4]

 


 

НАПОМЕНЕ:

[1] http://santo-rinios.blogspot.com/2010/05/blog-post_3726.html

[2] https://en.wikipedia.org/wiki/Ulrich_of_Augsburg

[3] http://www.catholic.org/encyclopedia/view.php?id=11794

[4] Из Јутрење службе и Литургија Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог

2 коментар(а)

  1. ”Светитеље прво “прославља” (а не “канонизује”) Бог у Светој Тројици, пројављујући их чудесима, нетрулежним моћима, светошћу живота и точењем мира.”

    Иконе Оца Тадеја су мироточиле већ пар пута, остало је познато само Богу који га је и прославио међу људима, мада његово житије и предање је колико толико познато свима, још само да завиримо испод земље…

  2. Свевишњи Бог зна све о свакоме и Његова је за сва времена.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *