НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Пут душе после смрти » КАКО СЕ ПРАВИЛНО ОДНОСИТИ ПРЕМА „ЈАВЉАЊИМА“ И „ОТКРИВЕЊИМА“?

КАКО СЕ ПРАВИЛНО ОДНОСИТИ ПРЕМА „ЈАВЉАЊИМА“ И „ОТКРИВЕЊИМА“?

СВЕШТЕНИК ДИМИТРИЈЕ БЕЖЕНАР
КАКО СЕ ПРАВИЛНО ОДНОСИТИ ПРЕМА „ЈАВЉАЊИМА“ и „ОТКРИВЕЊИМА“?

 
(Поводом филма „Сусрет са вечношћу“)
 
„Љубљени, не вјерујте свакоме духу,
него испитуте духове јесу ли од Бога;
јер многи су лажни пророци изишли у свијет.“

 
(1 Јн. 4,1)
 
У наше време лажна чудеса и лажне сензације се међу нецрквеним људима користе са небивалом тражњом. На велику жалост, слична узбуђеност око нових „виђења“ или „откровења“ види се и међу православнима. У вези са тим, пастири Цркве све чешће долазе у ситуацију да упозоравају верне од саблазни „посебног служења“. Добро је познато да они који траже спасење ходе путем покајања, а да они који траже духовна „усхићења“, нова „виђења“ и „откровења“ лако заглибљују у лажну духовност и упадају у прелест.
Сада желимо да кратко анализирамо филм „Сусрет са вечношћу“ који се недавно појавио. У документованом филму упознајемо се са Андрејем, који опширно говори о свом искуству „посмртног“ пребивања у паклу и рају.
Судећи по речима Андреја, то се догодило у току једне ноћи, било му је предложено да „види“ митарства, паклене тамнице и рајске обитељи. Духови који су га спроводили су му темељно објаснили све што је видео.
Филм је изазвао неједнаку реакцију код верујућих, много тога изазива недоумицу и смућење. Опис „раја“ изобилује таквим детаљима и псеудо-богословским одступањима, да се код верујућег гледаоца ствара утисак, да аутор измишљају у ходу. Ослањање на неканонску псеудо-икону „Васкрсавајућа Русија“ (Воскрешающая Русь) насликану након „јављања“ неке Олге Павленко; болесни есхатологизам са префињено израженим супротстављањем пастирима Цркве. Ови, и низ других детаља принуђују православног гледаоца да се обрати свештенослужитељима за објашњење.
Подробна анализа овог филма није наш задатак. Не дотичући се личности самог Андреја, сматрамо неопходним да нашим драгим читаоцима напоменемо светоотачки однос према свемогућим „виђењима“ и „откривењима“. Расуђујућа опрезност је врло неопходна у духовном животу. Само у светлости Свештеног Предања Цркве можемо дати правилну оцену сваком свом доживљају.
Ево како о томе говори Преподобни Макарије Велики: „Љубитељ врлине мора веома да се брине о стицању расуђивања, да би у потпуности могао да разликује добро од зла, да би могао да испитује и позна различите демонске замке, које сатана има обичај да подмеће уму под видом добрих предлога. Корисно је увек бити опрезан да би се избегле опасне последице. Не предај се по лакомислености брзо предлозима духова, иако би то били и Ангели Небески, већ пребивај непоколебив, подвргавајући све најпажљивијем испитивању и онда, када видиш нешто као истинско добро, прими, а што се покаже злим, одбаци.“ (Прп. Макарий Великий. „Духовные беседы“. Слово IV, гл. 13). Навешћемо изреку још једног Оца Цркве, Преподобног Григорија Синаита. „Никако не примај, ако видиш, било шта чулом или умом, ван или унутар себе, била то слика Христа или Ангела, или неког светитеља, или ако се у уму узмашта или изобрази светлост; јер и самом уму је по природи својствено маштање и он лако саставља слике, које жели, што је уобичајено код оних који не пазе на себе строго, чиме они себи наносе штету. Човеку је неопходно доста расуђивања, да би стекао разликовање добра и зла. Не предај се брзо и лако појавама, већ буди опрезан, задржавајући добро након многог испитивања, а лукаво одбацуј; јер си обавезан да испитујеш и расуђујеш, и тада већ да верујеш (ономе што се покаже достојним вере). Знај да су дејства благодати јасна. Њих ђаво не може дати, иако се и претвара; не може да да ни кротост, ни тишину, ни смирење, не гаси сласти и страсти, све то је – деловање благодати. Дејства сатане су надменост, гордо умовање, страхови и сваки вид злобе. Од деловања (на твоју душу) можеш да познаш да ли је светлост која сија у твојој души, од Бога или од сатане.“ („Главы зело полезные“ Прп. Григория Синаита. Цит. по Свт. Игнатию (Брянчанинову) „Слово о смерти“. Т. 3, с. 50-52).
Корисно је додати реченом, да Свети Оци не једном указују да је свака смутња или недоумица, која се јавља у души од додира са нечим „духовним“ поуздан знак деловања непријатеља. „Светлост, која настаје од демона, обраћа се на крају у таму. Шта год чуо, или помислио, или видео, и при томе се за длаку смути твоје срце – све то није од Бога.“ (Прп. Варсонофий Великий. Ответ на вопрос 59. Цит. по Свт. Игнатию (Брянчанинову)).
На питање како се правилно односити према свакој појави из духовног света у једном од својих писама одговор даје Св. Игњатије Брјанчанинов, који је до танчина изучио светоотачко наслеђе и пренео га у својим делима. Наводимо у потпуности његово писмо:
„Свети Оци заповедају подвижнику молитве да при јављањима која се дешавају ван или унутар њега буде равнодушан и да не обраћа пажњу, да не сматра себе достојним виђења светиње. Они са једне стране заповедају да се не поричу јављања, да не би подвргли порицању светињу, а са друге стране, да се никако не верује појавама, брзоплето их признајући истинитим, да се не би упало у замку лукавог духа, који се труди да прелести и обмане подвижника, са циљем да га повреди или погуби. Након проласка јављања, понекад након дугог времена, у срдачном осећању се даје објашњење тог јављања. Уопште, примећено је од стране Светих Отаца, да оне, које је посетио Бог истинским јављањем, сатана почиње да искушава лажним јављањима. Зато мораш обратити дужну пажњу ради упозорења.“ (Свт. Игнатий (Брянчанинов). Собрание писем. Т. 7. Письмо № 290, с. 455-456).
Они који желе да се подробније упознају са Православним учењем о посмртном уделу човекове душе могу да прочитају опис „Митарстава Преподобне Теодоре, изложено од стране монаха Григорија, ученика Преподобног Василија“; „Слово о смрти“ Светог Игњатија (Брјанчанинова),[1] а такође и дело истакнутог савременог богослова, јеромонаха Серафима (Роуза) „Душа после смрти“.[2] У тој књизи, о. Серафим даје дубоку и темељну анализу истраживања доктора Рајмонда Мудија и његове књиге „Живот након живота“, врло популарне међу интелигенцијом седамдесетих и осамдесетих. Врло је корисна књига П.Калиновског „Прелаз. Последња болест, смрт и после“, а такође и сећања протојереја Валентина Бирјукова „На земљи се само учимо да живимо“, где је описано сведочанство о чудесном васкрсењу Клаудије Устјужанине, 1964. године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. http://svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/Brjancaninov/brjancaninov.htm
  2. http://svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/Serafim/Serafim.htm

 


Са руског превео:
Станоје Станковић

Извор: Официальный сайт Сергиево-Посадского благочиния

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *