NASLOVNA » Brak, deca, porodični odnosi, PITANJE PASTIRU » kako muža privesti pravoslavlju

kako muža privesti pravoslavlju

Pitanje:
Poštovani oci, udala sam se za mladića kojeg sam dugo poznavala i sve je nekako islo svojim tokom, živeli smo posečnim životnom, on nije išao u crkvu na liturgije, krstio se kad je trebao da bude kum na venčanju našeg prijatelja, posle smo se i mi venčali u crkvi. Uvek je pravoslavlje posmatrao više kao običaj. Ja sam imala svoje velike padove u veri (tri abortusa, za jedan je on bio protiv, ali je meni ostavio da se odlučim, za drugi nista nije rekao, a kad je bilo treće u pitanju bukvalno me je naterao, a ja sam bila protiv, ali nisam izdržala pritisak) . Ne osuđujem ga, nikad mu nisam prebacivala, znam da sam ja kriva, jer da sam bila čvršća u veri i imala više poverenja u Boga, ne bi se to ni dešavalo, ovako….Moja duša zna kako mi je….Ali, nekako idem dalje. Imamo troje dece koje se trudim da vaspitam u pravoslavlju, idemo svake nedelje u crkvu, čitamo o veri, ja postim, a deca kad im veroučitelj u školi odredi. Jedino muž ne, smatra da maltretiram decu, da radim sve naopako, da će deca omrznuti crkvu… Kad ga pozivamo da ide sa nama, on odgovara da će on ići kad njemu odgovara….Takođe kaže da on zna bolje o veri od mene, jer zna većinu praznika kad su u kalendaru, a ja ne znam baš svaki dok ne pogledam u kalendar. Ima ilive besa, lako se iznervira, viče po kući, ja se onda povlačim, ućutim, molim se u sebi, molim se Bogu i Bogomajci da ga privedu veri i da budemo prava pravoslavna porodica, deca ga isto zou da ide sa nama u crkvu, ali neće. Kad se deca između sebe svađaju (kao i svaka deca) , on kaže da ih ničemu nisam naučila i da im odlasci u crkvu ništa ne pomažu…. Verujem da su to iskušenja za moje grehove, da sam ja bolja i on bi bio, a ovako..Kako ja mogu da svedočim veru kad on zna šta sam uradila…Maa on i dalj smatra da to nisu bila još deca, jer se poziva na medicinsku nauku, kaže da to nije bilo ništa. Doduše, o tome nismo nikada pričali, to je ostalo nekako zakopano, a to je govorio u vreme dok se dešavalo… Šta mi je činiti? Dok ovo pišem, suze same teku, nadam se da će se Bog smilovati ovoj grešnici…
Biljana


Odgovor:
Draga sestro, Samo da Te podsetim na ono šta medicina kaže o abortusu. Uobičajeno je da se abortus smatra namernim prekidom trudnoće u cilju prevremenog izbacivanja fetusa, nerođenog deteta, iz tela majke pre nego što ovaj sazri i pre nego što postane sposoban za samostalan život. Slika je potpuno jasna. To je prekid i izbacivanje iz materice malog, nerođenog deteta koje bi, osim u nesrećnim slučajevima ili u slučaju intervencije, produžilo do faze kada je sposobno za život ili do punog termina za prirodni porođaj. Crkva, kroz savete Svetih otaca, uči da je abortus veliki greh, greh ubistva, ali ne smatra da žene koje izvrše pobačaj treba izopštiti iz Crkve, već da im se dade vremenska epitimija, čija će dužina zavisiti isključivo od „dubine pokajanja“. Car David je u svom pokajnim psalmu rekao, da je njegov greh stalno pred njim. Tako i žene, zajedno sa muževima, koji su u većini sličajeva saodgovorni, treba da o tome grehu razmišljaju noć i dan, da se za njega iskreno kaju i mole Boga za oproštaj. Tek onda kad osete umirenje savesti, kad ih taj greh prestane opsedati, mogu smatrati da im je Bog oprostio. Nemojte za taj greh optuživati jedno drugo, već razgovarajte češće o njemu i nastojte zajedno da ga okajete, a što je najvažnije, da ga više nikad ne ponovite. Kod nas, nažalost, ne potoje obavezne konsultacije sa stručnim licima, pa i sa duhovnicima, kad žena ili bračni par donose odluku o prekidu trudnoće. Da ste vas dvoje imali takve razgovore, sigurno da ne bi bilo tri abortusa. Kažeš da muž neće da ide s Tobom i decom u crkvu, da ne posti i ne pričešćuje se. On verovatno u detinjstvu nije stekao nikakva iskustva iz verskog života i sada ga je teško na to privoleti. No, budi strpljiva i uporna. Mnoge pobožne žene su uspele da muževe- ateiste privedu veri. Bitno je da Ti živiš verom u Hrista, a plodovi Tvoje vere biće najbolje svedočanstvo, da je bolje biti u Crkvi, nego van nje. To što se deca svađaju, a on Ti prebacuje da ih nisi vaspitala u veri i da im odlasci u crkvu ništa ne koriste, reci mu da deca dobro sagledavaju život u porodici, da su svedoci vaše međusobne nesloge u važnim životnim pitanjima. Deca podjednako vole i oca i majku i treba da od njih stiču životna iskustva, pa ako im jedan roditelj govori ovo, a drugi ono, kod njih dolazi do podele ličnosti, a onda i do međusobnih sukoba. Deca sigurno primećuju ko u porodicu unosi mir, a ko razdor. Kad bi se dešavalo, da cela porodica, ne mora svake nedelje, bar jednom mesečno, odlazi u crkvu, na zajedničku molitvu celog parohijskog sabranja, mir, sloga, razumevanje bi vladali i u vašoj kući. Bilo bi dobro da ponekad pozovete nadležnog sveštenika ili veroučitelja vaše dece, da razgovarate sa njima, da muž od njih, kroz pitanja, sazna više o veri, a naročito o hrišćanskoj porodici, koja je Crkva u malom. Mir i radost porodičnog života želi Ti o. Dušan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *