Како да се исповедим

Питање:
Молим вас да ми објасните како се треба исповедити, ако се неко никад није исповедао, а има доста грехова, од којих су неки ужасни, смртни. Може ли се само рећи на пример, убио сам, крао сам, итд, или се мора тачно и конкретно рећи то и то сам урадио тако и тада? Неки греси су толико одвратни да је грозно и помислити на њих а камоли рећи, и морају ли се сви они гласно изговорити пред свештеником? И још нешто ме муци, када се човек треба исповедити, после литургије увек ми се чини да свештеник има још неког посла, и иначе не знам кад да му приђем, увек мислим да није време да он слуша моју гнусну исповест, посебно што ја и не знам како да се исповедим. Много сам читала о припреми за исповест, али опет ми је све то велика непознаница и веома сам збуњена што се тога тиче. Не морам ни говорити да немам никаквог искуства у духовном животу, не знам правила понашања у цркви и према свештеним лицима, а не знам ни кога да питам, стид и страх ми недају никог да питам. Видим да ми је све на дохват руке, треба само некома да се обратим, али ме увек нешто спречи и ја се сама око тога стално ломим. Хтела сам да се исповедим и причестим за Васкрс, то је за мене била неописива борба, јер ме неисповеђени греси муче стално, припремала сам се дуго, читав пост, а посебно последњу седмицу. И ујутро на сам Васкрс десило се оно што се морало десити, било је пуно света и свестеник нас је набрзину исповедио, буквално овако: како се зовеш, јеси ли постила, кајеш ли се? И то је све, изговорио је молитву и следећа особа је дошла на ред. Касније смо се сви причестили. Знам да је било пуно света и да није могло другачије, али то је био први пут да се ја причешћујем, а нисам споменула ни један свој грех. Да ли је то у реду? Да сам знала да ће тако бити не бих се причешћивала, јер претходну ноћ скоро да нисам ни спавала мучећи се и припремајући се како ћу да изговорим све што тајим и за шта се кајем дуго година. Или можда грешим, можда тако мора бити, и не треба превише да се заносим оним што читам, прво нити ја имам појма о томе како то треба да буде, нити имам храбрости кога да питам, стално ме мучи мисао да некома сметам итд. А чак и кад бих се неком обратила не знам шта бих рекла. Али пошто ме после тог мог причешћивања за Васкрс ужасно мучи све ипак мислим да не смијем прескочити праву исповест, само не знам како. Ако имате икакав савет или ако мислите да нисам у праву молим вас да ми кажете. Унапред вам хвала
Л.


Одговор:
Драга сестро, Веħ је више пута било речи о томе: исповест није нека магична радња, где се уз тачно изговорену формулу, на прецизно обављен начин, добија одређени резултат. Врло грубо смо упоредили исповедање и савете духовника са напором тренера да код човека постигне добру кондицију и што боље физичке резултате. Није лако једноставно изложити Свету тајну исповести. У принципу, што је духовник бољи, то је кориснија исповест. Али, Господ прима искрено покајање онога који се каје, онда и онако, како Он сам сматра за добро и корисно по човека. Наше је да се искрено исповедимо и покајемо. Треба што јасније идентификовати своје слабости и грехе, без набрајања имена, места и давања података о другима. Ако човек жели да се подробније исповеди, треба то најпре да помене свештенику и закаже време када он није заузет другим обавезама. Можеш мало и да одеш до неког манастира. Распитај се где има добрих монаха или монахиња, па оди до њих, поразговарај, пожали се, саслушај, све ħе то доħи само од себе, само ако ти то желиш. Бог ħе ти дати прилику за то. Немој одустати и немој губити наду и храброст. Ако смо имали храбрости да грешимо, зашто небисмо имали храбрости да то признамо пред Богом и свештеником? Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *