НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Смрт, загробни живот, Страшни Суд » Како да превазиђем тугу због смрти свога оца?

Како да превазиђем тугу због смрти свога оца?

Питање:
Помаже Бог, оче! Прошле су више од три године од како је умро мој тата. Не могу да се помирим с тим, све се надам да ћу га чути, видјети. Како да превазидјем ову тугу? Чему да се надам?
Дана


Одговор:
Помаже Бог, сестро Дано, Растанак је мучење. Хришћани из Ефеса су неутешно плакали растајући се са Апостолом Павлом: И настаде велики плач свију и грлећи Павла целиваху га, особито растужени због речи које је казао да они неће видети лица његова (Дела ап. 20; 37 – 38) .
Св. апостол Павле је писао хришћанима у Солуну колико му недостају и силно желео да их види: А ми, браћо, одвојивши се од вас за неко време, лицем, а не срцем, још више с великом жељом настојасмо да видимо лице ваше (1. Сол. 2; 17) . Да би се утешио, а да би утешио и Солуњане, послао им је апостола Тимотеја (в. 1. Сол. 3; 2) .
Сам св. Павле је отишао у Троаду да проповеда, али то није учинио јер тамо није затекао апостола Титуса. Био је ражалошћен. Жалост срца подрива човекову снагу (Прем. Сир. 38; 18) . Он није био расположен да проповеда. Ко? Онај који је све претрпео ради Христа. Затим је отишао у Македонију: А кад дођох у Троаду ради евандјеља Христовог и пошто ми се отворише врата у Господу, не имадох мира не
нашавши Тита брата својега, него опростивши се с њима изиђох у Македонију (2. Кор. 2, 12-13) . Нико не може избећи бол због растанка, ма колико човек био свет! Уколико нас толико погађа привремени растанак, онда нам утолико теже мора пасти вечни растанак који наступа са смрћу. Због тога су жалост и бол неизбежни. То су „неизбежне страсти“. А тамо где су туга, бол и уздаси, следе и јецаји.
Са психолошке тачке гледишта, плач је неопходан. Туга се умањује, претвара се у сузе. Она напушта човека који тако налази олакшање. Зато је најбоља утеха за оне који осећају бол, ожалошћени су или су доживели губитак – оставити их да плачу. Они то избацују из својих груди. Када су спречени у томе, бивају психолоски повређени. Бивају сломљени, у њима нараста туга и узрокује бројне опасности. Ако мајка не плаче када изгуби дете, када ће плакати? Ако човек не плаче када изгуби брата, када ће плакати? Дозволимо да је тако. Али ми смо хришћани! Нама не доликује да плачемо. То је сасвим тачно. Ми смо хришћани, али смо исто тако и људи, а не камење! Сине мој! Проливај сузе над умрлим и, као онај ко много пати, почни да плачеш… Нека твоје жаљење буде горко, а твоји јецаји усрдни. Нека твоја жалост за њим, према његовом достојанству, потраје дан или два, како би избегао осуде, а тада се утеши од жалости (Прем. Сир. 38; 16 – 17) . Марија, сестра мртвог човека, оплакивала је губитак Лазара: Онда Исус, када је виде где плаче и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди (Јн. 11; 33) . Пошавши ка Лазаревом гробу, Он је поново заплакао: А Исус се опет потресе у себи и дође на Гроб (Јн. 11; 38) .
Црквена химнографија представља како Пресвета Богородица оплакује смрт Господа: Не плачи за мном, Мајко, гледајуци у гроб (вечерња на Велику суботу, 9. ода) . Велики јерарх наше Цркве, св. Василије Велики, оплакивао је смрт своје вољене мајке. Ово је он сам записао: „Сада сам због својих грехова изгубио и њу, једину утеху коју сам у животу имао. Немојте ми се смејати због јадиковања и
што се у овим годинама осећам као сироче, него ми опростите што немам снаге да лако поднесем растанак од душе којој нема сличне међу овима који су овде остали“ (Писмо Јевсевију Самосатском) . А када је чуо за смрт неког детета, такође је плакао и јецао (5. писмо) .
Опело не спречава хришћане да плачу, напротив, њиме се плач у потпуности оправдава: „Гледајући ме где лежим безгласан и бездахан, плачите нада мном, браћо и пријатељи, сродници и познаници“ (није случајно да је химнограф те речи приписао почившем; сузе сродника су утеха за душу преминулог – „Евергетинос“, 1, том, стр. 189) . Све ово је довољно да нам укаже да сузе нису доказ неверја него, једноставно, нешто људско, због чега их Црква и подржава, јер је немогуће да се људи не ражалосте.
Једно објашњење.
Ми треба да плачемо, али онако како је Христос плакао пред Лазаром, како је Мајка Божја плакала пред мртвим Христом. Као апостол Павле. Као Василије Велики, као сви светитељи, односно, тако да се не гневимо на Бога, јер је то смртни грех. Треба да плачемо са уверењем да су се нас брат или сестра са земље реселили на Небо, а не, дакле, као они који немају наде (1. Сол. 4; 13) . „Ми се не одричемо бола, али се радије тешимо оним што је од добра него оним што настаје из очајања“ (св. Григорије из Нисе) .
Смрт као растанак је пробадање душе мачем. И теби самој пробошће мач душу (Лк. 2; 35) , пророковао је праведни Симеон, мислећи на Христову крсну смрт која је била болна за Мајку Божју. И свако ко ту рану и то мучење подноси без роптања крунисе се као мученик! „Ако те исеку на комаде и ти то поднесеш одважно и прославиш Бога, добићеш велику награду. Исто се односи и на овај тренутак, када
трпите бол у својим срцима“ (св. Јован Златоусти) . Дајте у неки манастир његово име да се помиње и Ви се често молите за њега, али нипошто немојте тражити да Вам се јавља, јер то врло често бива ђавоља обмана.
Ево Вам једна молитва коју можете читати за његово упокојење: Господе, Исусе Христе, Боже нас, падајући на колена пред величанством Твоје славе, исповедамо Твоје милосрђе које превасходи сваки ум. Јер ради нас људи и ради насег спасења, благоизволео си да претрпиш крајње понижење, страсна страдања, пљувања, шибања, крст и смрт, да би нас ослободио страдања, вечне смрти и геенских мука, и да би нам отворио рајске двери, затворене у древна времена дрским Адамовим грехом. О Исусе Благи, Твоје је да милујеш и спасаваш, буди до краја милосрдан Своме палом створењу и као свесилни Бог, Који једини има власт да опрашта грехе људима, презри вољна и невољна сагрешења слуге Свога (име) , и подигни га у дан Васкрсења не на мучење, него на покој. Отвори му Очинско наручје и прими га у Свој вечни дом где се чује непрестани глас светкујућих и где влада бескрајна сладост оних који гледају неисказану доброту Твога Лица, где се непрестано слави пречасно и величанствено Име Твоје, са Оцем и Светим Духом у векове векова. Амин.
С поштовањем, Јеромонах Петар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *