НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » КАКО ЧЕСТО СЕ ТРЕБА ПРИЧЕШЋИВАТИ?

КАКО ЧЕСТО СЕ ТРЕБА ПРИЧЕШЋИВАТИ?

Прот. Андреј Правдољубов.

КАКО ЧЕСТО СЕ ТРЕБА ПРИЧЕШЋИВАТИ?
<p cla 
Православни оци, браћо и сестре!
Као одговор на праведне пријекоре многих учесника форума на рачун мноштва започетих тема у вријеме Великог Поста, предлажем (подугачко!) писмо – одговор свога рођеног оца на питање игуманије једног од обновљеног манастира о овој теми.
Молим да ми се опрости ако због неискуства у раду са рачунаром нисам видио да је ова тема већ раније разматрана.
 
Дакле, ево писма:
 
_______________________
 
Свечасна мати игуманијо са сестрама обитељи!
Испуњавајући Вам жељу, пишем Вам о томе шта ја мислим о писмима о. Николаја Генералова о честом причешћивању која сте ми послали.
Мислим да се Ви нећете зачудити томе да се ја према њима односим крајње негативно. Основно што ми се у њима не свиђа – то је кварење у Православној Цркви разрађене праксе говења, тј. усрдног припремања за примање Светих Христових Тајни, које се састоји у пооштравању поста и молитве, у преиспитивању своје савјести и које се завршава Тајанством Исповијести.
О. Николај потпуно исправно уочава да, ма како да се припремаш – нећеш бити достојан ове Велике Светиње, али из тога извлачи лажан закључак – да се због тога не треба ни припремати. Потпуно је јасно да ће Цар, ако пожели да дође у кућу сиромаха, видјети сву његову убогост – и сиромах то схвата. Али он ипак настоји да учини све што је могуће – и да изриба под, и да обрише прашину, да поскида паучину, и да стоњак, макар и изношен и исфлекан, али ипак опран и испеглан, на сто постави. У супротном, он ризикује на навуче на себе гнијев Високога Госта. О томе како се тај гнијев изражава у реалном животу и шта је довело до савремене праксе говења биће говора мало касније. А сада о другим чудним и спорним мислима о. Николаја.
 
1. Највише смућења, по мени, доноси позивање на праксу Грчке и Атона, гдје је, према његовом свједочењу, распрострањена пракса много чешћег него у Русији, а понегдје и свакодневног, причешћивања.
Мислим да то ипак није толико распрострањена пракса и да она, у сваком случају, не датира одавно. Потврду за ово можемо прочитати у књизи страсног пропагатора причешћивања на свакој литургији проф. протопресвитера Александра Шмемана „Евхаристија, Тајанство Царства“ (Имка-Прес, Париз 1984). На 303. страни ове књиге читамо: „У псољедње вријеме у Православној Цркви назире се нека врста евхаристичког препорода, који се првенствено изражава у жељи све већег броја мирјана за што чешћим причешћивањем“.
Као што видимо, ово стремљење – по Шмеману – појавило се тек у посљедње вријеме. Да је у Грчкој и на Атону та пракса постојала од раније, он би знао за то, јер Грчка, па чак и Света Гора, живе у истом информационом простору са западним свијетом. О. Шмеман се радује овом „препороду“, тим више што га је он, очигледно, својом дјелатношћу, између осталог и цитираном књигом, припремио. За мене је, пак, тај „препород“ заправо знак опасности која пријети Цркви. Књига о. Шмемана је извана благочестива, у њој има и здравих мисли, али је у цјелини пуна заблуда и није слободна од хуле. Основна заблуда о. Шмемана јесте његово несхватање идеје личног спасења вјерујућих, па чак и непријатељски однос према њој. Он личном спасењу супротставља општецрквено, показујући тим самим своје неразумијевање природе Цркве.
Јер Син Божији за то се и оваплотио, и био разапет, и васкрсао, и Цркву основао, да би лично мени даровао могућност спасења. Истина, то лично спасење се врши у Цркви и Црквом. Али Црква је средство, а циљ је моје лично сједињење са Христом. „Ево, стојим пред вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном“ (Откр. 3:20). Обратимо пажњу: не „с њима“, него „с њим“, одатле слиједи да причешћивање, иако се врши у Цркви, ипак јесте „лични акт благочешћа“ (Шмеман, стр. 270). Веома добро је то показао Сам Господ у причи о лози и гранама на њој (Јн. 15:1-8). Јединство грана се састоји само у томе што је свака понаособ привијена уз једно те исто стабло – Христа, а изван Њега оне су раздвојене. Због тога је тако важан лични подвиг припреме за причешћивање Светим Тајнама. Он обезбјеђује поузданост присаједињења гране – вјерујућег човјека – Лози – Христу, а кроз Њега и Његовој Цркви.
Шмеман, пак, то не разумије и одатле потиче његов непријатељски однос према самооцјењивању „достојан – недостојан“ (стр. 302), и његово подсмијевање „обавезној исповијести, као некој врсти улазнице-купона за причешће“ (исто).
Ја сам се овако детаљно зауставио на погледима о. Шмемана због тога што их сматрам извором погледа о. Николаја Генералова. Међутим, било би довољно цитирати само једну светогрдну реченицу из књиге о. Шмемана, који тврди како се „евхаристичка криза у Цркви… претворила у неко хронично нормативно стање, у неку прикривену „шизофренију“; и та „шизофренија“ трује Цркву, поткопава сам темељ црквеног живота“ (стр. 10) – да бисмо схватили да он нема право да се назове црквеним учитељем. Али његово учење се интензивно пропагира и, као што видимо, доноси плодове.
Вриједи се замислити: коме то одговара?
 
2. О. Николај апсолутно истинито причешће назива Хљебом Живота за нашу душу, али из тога извлачи неправилан закључак о неопходности свакодневног причешћивања. Јер причешће се може назвати и лијеком за душу. Али не смијемо због тога прописивати причешће као лијек, нпр. три пута на дан. То није ругање са о. Николајем, то је реалност која се пријетећи надвија над нас. Код мене је на исповијест дошла једна жена и рекла: „Баћушка, мени су благословили да се причешћујем три пута на дан. Како да то организујем?“
Јер, у суштини, управо такав смисао имао ријечи о. Николаја (3. писмо, 2. пасус одозго): „Замислите гладног човјека којем не дају сваког дана да једе хљеб, него га једе само 5-6 пута на годину. Зар може преживјети такав човјек?“
Хтио бих питати о. Николаја: да ли он сматра мртвом преп. Марију Египћанку, која се за 47 година свог подвижничког живота причестила свега два пута – на почетку и на крају подвига? А оца Макарија Оптинског, који се причешћивао по правилу схимника, тј. једном мјесечно? Било би веома страшно када би благодатно дејство причешћивања Светим Тајнама трајало 24 часа. Наш прост народ говори: треба настојати сачувати причешће, тј. што је могуће дуже живјети свето под његовим благодатним дејством.
 
3. Веома слободно се о. Николај понаша према канонима. Бојим се да их он није ни читао, него да о њима говори из треће руке (надам се да у манастиру или код неког од баћушки има „Књига правила“: када бих наводио правила у цјелини, раширио бих и овако предуго писмо). Тако, напримјер, он 9. апостолско правило тумачи као заповијест свим присутним да се причесте, а заправо се њиме прописује само да се литургији присуствује до краја. А из 3. канонског одговора св. Тимотеја Александријског, које дозвољава неким ђавоиманим да се с времена на вријеме причешћују, он некаквим чудом извлачи заповијест о причешћивању сваке недјеље.
Уопште, у „Књизи Правила“ има само једно правило које заповиједа причешћивање – то је 8. апостолско, по којем су свештенослужитељи који учествују у служби обавезни да се причесте, или да покажу увјерљиво оправдање за не-причешћивање. Следеће, 9. правило, као што смо видјели, говори о мирјанима: они морају учествовати молитвом у вршењу тајанства, присуствујући тајанству до краја службе. Када би се и њима налагало обавезно причешћивање, због чега би се то одвајало од 8. правила: једноставније би било, у духу о. Шмемана, заповиједити свим учесницима – и свештенослужитељима и мирјанима – да се причешћују Светим Тајнама. Али апостоли (тачније мужеви апостолски који су слиједили апостолску праксу) одвојили су у дјелу причешћивања свештенике од мирјана.
И до дан-данас свештеници се причешћују на свакој литургији коју врше (при чему не морају да посте прије тога нити да се исповиједају), а мирјани се причешћују тек послије темељите припреме. А пракса показује да је посљедње душеспаситељније, и да, ако свештеник није прије рукоположења научио како треба да се припрема за причешће, њему је касније веома тешко да сачува достојно благоговеније према Тајанству Причешћивања. Неки 2. правило Антиохијског Сабора схватају као заповијест причешћивања, али то није тачно. Ово правило не осуђује оне који се уздржавају од причешћа, већ оне који се „одвраћају“, другим ријечима, који се гнушају од Светог Причешћа. Конкретан примјер таквог гнушања даје нам 4. правило Гангрског Сабора, које ставља клетву на оне који сматрају да је за њих недопустиво да се причесте од ожењеног свештеника. Сва остала правила која се односе на Причешће, налажу на хришћане једну или другу врсту ограничења у дјелу причешћивања. Тако, напримјер, не смије се причешћивати послије супружничког општења (св. Тимотеј, 5.), жене у стању нечистоте (Дионисије, 2., Тимотеј 7.), послије нечистог сновиђења ако си му сам дао повод (Дионисије 4., Тимотеј 12.), ако си попио воду прије причешћивања, осим ако си је нехотице, испирајући уста, прогутао (Тимотеј, 16), и тд. Онај који се припрема за причешће мора да се уздржава од весеља (такав је смисао 66. правила 6. Васељенског Сабора). Нарочито мјесто у правилима заузимају забране причешћивања на многе године онима који су пали у тешке гријехе (Василије Велики, 56 и даље). Ова правила садрже сложену покајничку праксу: …да буде двадесет година без причешћа Светим Тајнама… четири године он мора да плаче, стојећи изван врата молитвеног храма… Послије четири године да буде примљен међу оне који слушају Писмо… Седам година да буде са онима који се клањајући моле… Четири године само да стоји са вјернима, али да не буде удостојен Причешћа. Када испуни ово, нека се причести Светим Тајнама (Василије Велики, 56.).
Оваква сложена покајничка пракса постојала је прилично дуго, али је сво вријеме изазивала сумње у своју корисност, што се одразило у 106. правилу 6. Васељенског Сабора, који позива духовника да налаже епитимију у сразмјери са стањем покајника. Практично испуњавање овог правила је довело до изласка из употребе покајничке праксе св. Василија Великог.
Ја сам направио ову повећу екскурзију по канонским правилима са циљем да покажем како успостављање савремене праксе причешћивања није било нимало једноставно, колико много иза ње стоји духовног опита многих покољења јерарха и других духоносних мужева, те како непромишљено поступају они који јуре за сваким новим вјетром учења. Јер сви ови новитети нису случајни. Сатана мрзи средњи пут благочешћа који је установљен у нашој Цркви под утицајем Св. Отаца и подвижника благочешћа. Због тога „Држи што имаш, да нико не узме вијенца твога“ (Откр. 3:11).
 
4. Сада је вријеме да се испуни обећање: да се покаже како је гнијев Божији побудио Цркву да почне разраду правила говења. Први хришћани, опонашајући апостоле, причешћивали су се на свакој литургији, која се обично вршила недјељним даном (Дј. Ап. 20:7). Како је при томе текло богослужење – не знамо. Знамо само да се са литургијом обично спајала такозвана агапа, тј. вечера љубави, чији је смисао био у масовном добром дјелу: на ову вечеру богати су доносили скупу и укусну храну и јели је заједно са сиромашним. Мислим да се у то вријеме није захтијевала нека посебна припрема за причешће – а ево због чега. Апостоле је први пут причестио Сам Христос на Тајној Вечери, послије које су истог часа почела Његова страдања. Успоменом на то дуго је живјела апостолска општина. То јест, оно високо стање душе, које ми – а и то само дјелимично! – достижемо трудовима и подвизима Великог Поста и која преживљавамо у Страсној Седмици, било је константно стање апостола и њихових сљедбеника, тим прије што је и њих чекао мученички подвиг. Они су се сасвим отргнули од реалија свакодневног живота, продавали су своја имања и дијелили сиротињи (Дјела Ап. 4:32-27), стално су пребивали у молитви и мољењу (Дјела 1:14) и у учењу Апостола (Дјела Ап. 2:42) и, причешћујући се, примали храну у весељу и простоти срца (Дјела Ап. 2:46).
Али потом су почела спотицања, јер тако високо расположење душе није било свима достижно. О једном од таквих спотицања свједочи нам ап. Павле. Молим Вас – са ове тачке гледишта – пажљиво прочитати 11. главу 1. Посланице Коринћанима, од 17. стиха до краја[1]. Као што се види из 21. стиха, богатим је почело да буде жао да дијеле своју храну са сиромашним, и журили су да је поједу сами. То јест – огањ љубави према ближњим се угасио. А из даљих напомена о страдањима Спаситеља (тј. настојања да се вјерујући уведу у дух Страсне Седмице – види стихове од 23. до 26.) види се да и огањ љубави према Христу само што се није угасио. И овдје ап. Павле изговара ријечи које су послужиле као темељ свог даљег рада Цркве на разради правила припреме за Причешћивање. „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњег (1 Кор. 11:27-29).
Осуда о којој говори апостол је вјечна, али постоје и тренутне посљедице: „Зато су многи међу вама слаби и болесни, и доста их умире“ (1 Кор. 11:30).
Овај ред из Апостола неочекивано је илустрован догађајем из савременог живота. Мислим на чланак „Чашом се држи свијет“, објављен у новини „Православна Москва“ (бр. 39-42, децембар 1998. г.). Уз 100-годишњицу рођења архимандрита Тавриона (Батозског). Чланак је написан у похвалу о. Тавриону, али мени он објашњава због чега га је у своје вријеме братија Глинске Пустиње молила да се удаљи из манастира (Види: схиарх. Јован Маслов, „Глинска Пустиња“, изд. Моск. Патр. 1994., стр. 513-514).
У Глинској пустињи његова обновљеничка дјелатност још се није била толико разгранала, а оно што је о њему речено у „Православној Москви“, о томе шта је он правио од литургије и евхаристичког канона – ужасава, тако да је о. Георгија Кочетков у праву што сматра о. Тавриона својим духовним оцем и инспиратором. Баш тако!
У том чланку се говори ово: „Многи који су боравили у обитељи (код о. Тавриона – прот. В.П.) пожељели су да и у свијету тако живе, не схватајући да се за то треба много потрудити, а није ни дано свима. Кратко вријеме је постојао кружок младих људи који су одлучили да се у свијету причешћују свакодневно. Добили су такву могућност, договорили се са свештеником којег су познавали. Убрзо су на њих наишла тешка искушења, каква нису очекивали. Сви су се разбољели, а њихов вођа је сишао са ума и завршио у болници. Разишли су се на разне стране, један се чак одрекао од Христа“ (4. ред одоздо). Као што видимо, до коринтских смртних случајева није дошло, али слика је, све у свему, јако слична.
Апостол Павле захтијева од хришћанина самоиспитивање „Нека испитује себе човјек“) и отклањање онога што нас чини недостојним причешћивања Светим Тајнама. Шта конкретно треба уклонити – није рекао (Мада је вјероватно остало рекао усмено. Сјећате се: „остало уредићу кад дођем“). Али то је постала брига Цркве и њених предстојатеља. Не дотичући се осталог, говорићемо о томе – како често је препоручивано да се причешћује. Као што смо видјели из Књига Правила, постојала је устаљена пракса честог причешћивања. Она је долазила до крајности. Тако нпр. Свети Дарови су се давали на руке мирјанима, они су их чували код куће (као што ми то радимо са антидором и просфором) и, када су сматрали да је потребно, причешћивали се. Штавише, појавила се пракса гурања честице Светих Дарова у уста умрлом. Прву праксу прилично мекано покушава да ограничи 58. правило 6. Васељенског Сабора, али зато 38. правило истог Сабора одлучно забрањује другу – стављања Светих Дарова у уста умрлим.
Као што смо видјели раније, паралелно пракси честог причешћивања постојала је пракса одлучивања од причешћа на годину, двије, седам, десет, петнаест и двадесет година, некад и на сав живот. Она је постепено слабила и на крају нестала.
Али мало је примјетно да је постојала и трећа, средња пракса, пракса прилично ријетког причешћивања. А постојала је она већ и у вријеме св. Василија Великог. То се види из његовог 34. правила о жени која је преварила мужа и тајно се покајала. Њој се забрањује причешћивање на сав рок који је прописан за прељубу. Али у цркви она треба да стоји – не са онима који се кају, него са вјерним, тј. са онима који имају право да се причесте. Зато да не би њен муже сазнао за њен гријех и убио је.
Ако би се сви вјерни, или њихов највећи дио, причешћивали на свакој литургији – како би се она могла сакрити међу њима? Одавде је јасно да се већина оних који су стајали на литургији и молили се – није причешћивала, већ су се причешћивали смо они који су се за тај дан припремили.
И ето ова пракса је и издржала испитање времена, прешла из Византије у Руску Цркву и овдје добила законодавно оформљење у Православном Исповиједању и у катехизису светитеља Филарета Московског (питање 340. – како често се треба причешћивати Св. Тајанствима). „Древни хришћани су се причешћивали сваке недјеље; али данас само мали број људи има такву чистоту живота, да би увијек били спремни да приступе тако великом Тајанству. Црква материнским гласом говори чедима својим која стреме ка благоговејном животу да се исповиједају пред духовним оцем и причесте Тијела и Крви Христове – четири пута на годину или једном мјесечно, а свима обавезно барем једном у години“ (види: Православно исповедание, ч. 1, вопрос 90).
Ово правило припада Синодалном периоду историје наше Цркве, у којем је она – без обзире на не потпуно повољне услове својег постојања – васпитала мноштво светих: светитеље-чудотворце, какви су били Теодосије Черниговски и Јосиф Белгородски; преподобне, какви су били Серафим Саровски и Амвросије Оптински; праведне, попут Јована Кронштатског и Блажене Ксеније; учитеље Цркве – Филарета, Игњатија, Теофана – и као завршницу Сабор велики веома – Сабор Новомученика и Исповиједника Руских, чији број, према посљедњим званичним подацима, надвисује број свих светих за сво вријеме постојања Православне Цркве. Ово представља најауторитетнију потврду дјелотворности Филаретовог правила о томе како често се треба причешћивати.
Већ у наше вријеме, када су се појавиле нејасноће у овом питању, наши свештеници су мене послали код духовника Глинске Пустиње о. Серафима (Романцова) који је живио у Сухумију. Питао сам га колико често се треба причешћивати. Он је одговорио: „Наши схимници су се причешћивали једном мјесечно – чешће не треба!“. Исто то говори и његов друг и сатајник, схиархимандрит Андроник (Лукаш): „Они који се причешћују сваки дан – то су људи у прелести. То није потребно, то је од лукавог. Причешћивати се треба само једном на мјесец. Неопходно је припремити се за Причешће, отсијецати своју вољу, да би Причешће било на спасење а не на осуду. Сваки дан се може причешћивати схимник, болесни монах, свештеник“ (схиарх. Јован Маслов „Глинска Пустиња“, изд. Моск.Патр. М. 1994. стр. 467).
А данас старац архим. Јован (Крестјанкин) нас упућује на свт. Теофана.
Он је издао зборник „Настольная книга для монашествующих и мирян“ (Псково-Печерски манастир, 1998), гдје је сакупио поуке разних лица високог духовног живота, и у предговору за њу пише:
„Питања, упућених мени као пастиру, било је много, а ни као пастиру-монаху их није било мање. Одговори, које сам налазио у дјелима Отаца, провјеравани су мојим дугим монашким животом, у времену, на личном опиту и на опиту других. И сада, као мрвице живог искуства, хоћу да оставим овај зборник у завјет и назидање и практично руководство монасима и у наук мирјанима: свима у чијем срцу ће се угријати љубав према тајанственом монашком житију у Богу“ (стр. 3).
О. Јован је у овој књизи навео писмо свт. Теофана које је написао некој монахињи три недјеље пред своју кончину. Овако гласи:
„Милост Божија нека буде са Вама!
Након што сте се одлучили да говите за овај пост, закључили сте да сте незадовољни својим говењем, иако волите да говите и жељели бисте да чешће вршите ово дјело благочешћа хришћанскога. Али пошто нисте указали због чега нисте задовољни својим говењем, не могу Вам о томе ништа ни рећи… само ћу додати: настојте да говење доведете до тога да Вас задовољи. Можете питати свог духовника – како да поправите своје говење. Што се тиче оног „чешће“, не треба учешћивати, због тога што та учесталост одузима велики дио благоговенија према овом највећем дјелу… мислим на говење и причешћивање.
Ја сам, чини ми се, Вама писао да је довољно говјети и причестити се за сваки велики пост од четири. А у постове пред Пасхом и Рождеством по два пута… А више од тога не тражите…“ (стр. 341-342).
А о томе како се припремати за причешће, вјероватно је боље од свих рекао свт. Теофан у књизи „Шта је то духовни живот…“ ријечима: „Слава Теби, Господе, ево и пост дође…“ А детаљније и темељитије у књизи „Пут ка спасењу“ (4. тачка 3. одјељка „Благодатна средства васпитања и укрепљења духовног живота“).
Драге матушке! Шта сам могао, ја сам скупио за Вас. А практично остварење мора бити у рукама власти свештеночаластва, матере игуманије и Ваших духовних отаца и мајки.
Опростите и помолите се за мене и моју породицу!

Недостојни прот. Владимир Правдољубов.

17 (4) фебруара 1999. године.
 
_______________________
 
Да нисам имао ово писмо, никада оволико не бих написао.
Не љутите се ако се не појавим ускоро. „План је премашен“ по обиму још од раније.
Обећавам вам да ћу интересантне поруке на ову тему показати оцу Владимиру.
 
прот. Андреј Правдољубов.

 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „17. А ово заповиједајући не хвалим вас, јер се не сакупљате на боље него на горе. 18. Јер прије свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје подјеле међу вама, и нешто од тога вјерујем. 19. Јер треба и подвајања међу вама да буде, да се покаже који су постојани међу вама. 20. Кад се, дакле, сакупљате на једно мјесто, не једе се вечера Господња; 21. Јер свако своју вечеру прије других једе, те један гладује а други се опија. 22. Зар немате кућа да једете и пијете? Или презирете Цркву Божију? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас зато похвалити? Не похваљујем. 23. Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб. 24. И захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен. 25. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у Мој спомен. 26. Јер кад год једете овај хљеб и ову чашу пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. 27. Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. 28. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. 29. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. 30. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. 31. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. 32. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом. 33. Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога. 34. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете. А остало уредићу кад дођем.“ (1 Кор. 11:17-34).

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *