Избор момка за брак

Питање:
Драги пастири, прочитала сам доста ваших одговора у овој секцији, и одлучила да вам и ја сама кажем коју реч о мом проблему који ме мучи и који ми задаје велики бол. Ево да кренем: Имам 20 ипо година и студирам музику. Заједно са фамилијом живим у иностранству и како ствари стоје, нећемо се враћати назад (овде смо већ 7 ипо година) . Мој отац је доста побожан човек и са њим је и моја мама постала побожна, мада су обоје прошли кроз много тога док на крају нису почели да верују у Бога. Све је било много лакше кад сам била дете. Мама и тата ми кажу да су ме одувек привлачиле духовне ствари и да са о мени најмање брину што се тиче мог духовног живота (више се брину за моје сестре) . Међутим, ја сам заиста почела да се бринем око мог духовног живота, а и не само мог духовног него и здравстеног. У питању су моји односи са супротним полом. Од своје 16-е године сам кренула да излазим са момцима, и покушавала сам увек да се држим уз нашу културу. Све би то било у реду када би имала мало већи избор, али овде у Канади ствари су много другачије. Увек сам покушавала да будем са нашим момцима, јер сам заиста веровала да би се са њима најбоље осећала, и моји родитељи би били пресрећни кад би била са неким нашим јер много је тешко наћи неког нашег овде. Е сада, никада се са њима нисам могла сложити, јер колико год да су они „наши“, већина њих незнају ништа о Цркви а још мање о класичној музици. Све у свему, схватила сам да није сврха да намерно тражим наше момке, јер то није гаранција да ће веза да траје, нити је гаранција да зиаста причамо истим језиком, јер они ме не разумеју иако обоје причамо Српски. Од како сам на факултету, прекинула сам скоро све контакте са српском популацијом у овом граду јер немам времена после школе због вежбања виолине. И тако, пошто нисам била међу нашим људима и пошто на мом факултету музике нема никога нашег, ја сам налетела на особу која није наша. Са њим сам скоро годину дана, и на почетку сам имала много проблема са родитељима и много су ме болела њихова схватања, и покушавала сам да им објасним да је немогуће налетети на неког нормалног нашег момка овде када нас Срба има толико мало…и ништа, после неког времена они су дигли руке од мене и решили да прихвате ствари онакве какве су. Међутим, рекли су ми да ћу имати још више проблема ако будем била схватила да желим бити са овом особом можда и цео живот. Видећу да ће нас наше разлике раздвојити. Е то се управо и дешава… Пре месец дана почели смо да се расправљамо о томе како он не верује у Бога и како не воли Цркву (мама му је Католкиња која га је стално терала да иде у цркву) и тада сам схватила да не могу бити са особом која колико год да поштује моју мене и моју веру, не жели да има иста са мојом вером, и схватила сам да ако не зауставим ову везу сада, да касније ћу имати много више проблема. Стварно нисам знала шта да радим, и одлучила сам да питам за савет једног Православног свештеника који је уствари Канађанин (Енглез) и који је прошао кроз доста пре него што је постао Православац. Дао ми је савет да замолим мог дечка да бар покуша да научи нешто о Православљу пре него што одлучи да не жели бити део Православне Цркве, и да ако не жели да једноставно не вреди остати са особом са којом не можеш видети будућност. Послушала сам га, и поразговарала са дечком. Он није могао да дозволи да ме изгуби, па је пристао да научи нешто о нашој Цркви. После месец дана, схватила сам да иако је процитао једну књигу на Енглеском коју му је препоручио тај свештеник, схватила сам да њега то заиста не занима и да он једоставно не осећа шта ја осећам и да сам га на неки начин оставила без избора, јер сам знала да ме воли пуно и знала сам да би све урадио да буде самном. Схватила сам да не могу да га терам да буде Православац, да он то мора да осети и да ја нисам особа која могу то да пробудим у њему. Мислим исто тако да то није фер са моје стране да га терам да чита књиге, јер ни он мене не тера да не верујем у Бога и воли ме онакву каква сам. Ја сам једина у овој вези која имам пробелм са тиме какав је он, тј. у шта он верује или не верује. Ја стварно не знам шта да радим. Много волим овог дечка, и осим разлике у схватању око вере, ми се заиста добро слажемо. Обоје смо музичари (што је мени заиста важно, јер разуме и тај део мог живота) , и знам да би учинио све за мене. Сада смо дошли до тога да морамо да одлучимо шта да радимо. Моје срце хоће да искочи од бола, јер колико год ја њега волим, ја не могу да се одрекнем оног што сам ја, а то је да сам Православна. Не могу да замислим да мој деца имају тату који не верује у Бога. У мојој глави, то би их толико збунило да ни они сами на крају не би знали у шта да верују. Таква породица није здрава. С друге стране, добри људи се не срећу често а још мање се среће искрена љубав коју ми осецамо један према другоме. Имам осећај да би стварно направила огромну грешку када би га напустила, а с друге стране исто осећам да би направила грешку када би остала јер знам да би се прича увек завршила на томе да ја не могу да прихватим његова схватања. Не знам да ли 20-годисња девојка треба оволико да размисља о свему овоме (многи ми кажу да једноставно треба да уживам у овоме што имам јер многи немају љубав у вези па чак и у браку) али знам да морам да одлучим сада, јер ускоро може бити касно. Што се тиче здравља, погоршало ми се одједном у ових задњих месец дана, јер од превише веилке пресије коју осећам на факултету плус овај проблем који не могу да решим, почела сам да добијам нападе огромног бола у пределу срца и пулс ми скоци од сасвим нормалног 70/мин до 120/мин. Мама ми је медицински радник и много се брине а не зна да све ово долази управо због тога што ја не знам шта да радим. Родитељи немају појма кроз шта пролазим јер не желим да се мешају у мој живот и да ми говоре да су они све то знали, јер ја то већ знам. Немам више са киме да причам о овоме. Свако има другачија схватања…а обично се све то заврши са тиме да нисам требала да излазим са неким ко није наш. Одувек сам веровала да то није важно…и не желим ни сада да верујем да је то важно. Ми смо сви људи. Сви имамо осећања…сви се гневимо, сви смо тужни, сви смо весели. Једино што не верујемо у исте ствари… Молим вас, дајте ми вас најискренији савет. Ваша сестра у Христу. пс. извините због дузине писма. Понекад када немам довољно речи за објашњење, употребим превише речи.
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Мислим да ти сасвим добро осећаш проблем. Оно што збуњује у овом случају, јесу неки принципи, који се убацују овде а да им ту није место. На пример, као принцип: „сви људи су једнаки“, који уопште не спада у овај контекст. Јер и сва поштена занимања су једнака, па си ти ипак изабрала, по својим талентима, да се бавиш музиком, а не архитектуром, математиком или медицином. Природно, ти у животу одабираш оно што је у складу са тим и што ти омогућава да се бавиш музиком. То је такође дискриминација, која је сасвим дозвољена и шта више – пожељна. Баш као што сви ми свакодневно дискриминишемо многе појмове и ствари, много пута, тако што, на пример, волимо класичну музику и не желимо да слушамо реп или хипхоп, што волимо на пример, сладолед од јагода а не од чоколаде са кафом, што одлазимо у позориште или у „Хотел Москву“ а не у крчму „Бродарска касина“, јер не волимо друштво које се тамо окупља и не прија нам атмосфера која тамо влада. Такву дискриминацију сви упражњавају и шта више, сматрају је неопходном за складан, успешан и хармоничан живот, и нико се не буни због тога што ми избегавамо, на пример такве и такве људе, а тражимо друштво оних који нама одговарају…
Они који ти кажу да треба „једноставно да уживаш у томе што имаш“, гледају на кратке стазе и размишљају плитко о ономе ме што је данас а не о ономе што ће неминовно доћи сутра. Јер, љубав није нешто што не зависи од нашег погледа на свет и од нашег система вредности. Из почетка се готово увек ради о заљубљености а не о ономе што се класично назива љубав. А заљубљеност је по мало слепа, исхитрена (захтева од нас важне али брзе, често и брзоплете одлуке) , посматра свет „кроз ружичасте наочаре“ и лако одбацује све што јој смета. Када она неминовно прође, када се „ружичасте наочари“ скину, када живот наметне многа питања која захтевају мало дубље размишљење, онда човек почне да се суочава са самим собом и са својим претходним одлукама за које сматра да су га довеле до одређене ситуације. Тада настаје право преиспитивање и на површину избијају раније потиснута интересовања и некада скривене жеље, које могу да постану проблем.
Сваки брак има својих искушења. Али се и искушења разликују.
Љубав, доброта, искреност, стрпљење, пожртвовање, нису нешто што стоји само за себе, без основе у нечем дубљем. Ако у срцу нема правих вредности које даје чиста вера и Божија благодат кроз нашу молитву и наш труд да живимо по Божијој вољи, онда се љубав постепено претвара у самољубље, доброта у самоугађање, стрпљење у биригу о својим личним интересима, и тако даље… Касније, током нашег живота, ни једна наша мана или врлина не остаје недодирнута нашом вером или невером, од које у крајњем смислу и зависи.
Ти свакако имаш право на избор, али не препуштај искључиво своме срцу да направи тај избор. Осим осећања – срца, човек има и ум и вољу, које такође треба консултовати. Неке жене имају складну комбинацију ума, воље и осећања, који се заједно пројављују као интуиција. Њу треба послушати.
Од Бога ти свако добро жели, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *