NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » IZ APOKALIPSISA NAŠIH DANA

IZ APOKALIPSISA NAŠIH DANA

Avva JUSTIN ĆELIJSKI
 
IZ APOKALIPSISA[1] NAŠIH DANA
 

 


 
Na Anđela Ruske Crkve napala su sva apokaliptička zla, da ga oslepe, da ga ogluve, da ga ubiju, a gle – on sve vidovitiji, sve sluhovitiji, sve besmrtniji: sve bolje vidi Gospoda Nevidljivog, sve bolje čuje Gospoda Svemudrog, sve bolje stiče Gospoda Životvornog. Neviđena zla izazivaju neviđena dobra; nebivala gonjenja stvaraju nebivale ispovednike. Ma kako bila velika đavolova akcija, uvek je veća Hristova reakcija. Protiv jednog zla – Gospod izvodi stotinu dobra; protiv stotine – hiljadu. Zla iz zemlje niču, a dobra sa neba priniču. U Rusiji je Satana protiv pravoslavnih izveo sve smrti, ali mogu li one ubiti Hristove besmrtnike?
Dani su zli, ali hvala Gospodu Isusu, koji je za svaki dan doneo više dobra no što u svakome ima zla. Time se hrabre, time hrane pravoslavni u Rusiji, time i drže u optimizmu i ispovedništvu. Znaju oni da Satana ima manje zla no Hristos dobra; znaju oni šta Satana misli (Sr. 2. Kor. 2, 11), znaju u kakva se tela oblači u kakva dela, u kakve podvige. Hristonosci, oni umeju da razlikuju duhove, jer su im osećanja dugim učenjem obučena za razlikovanje i dobra i zla (Jevr. 5, 14). Je li u boljševika sazrelo zlo, u njih je sazrelo Hristovo dobro. Tamo se vrši apokaliptička žetva i zla i dobra. Kao oštrim srpom Satana je zamahnuo boljševizmom nad zrelim klasjem Evanđelja Hristovog na ogromnoj njivi Pravoslavne Ruske Crkve. I? – slomio srp…
Teška satanska zla otežala su zemlji; i ona se kao pijana povodi i spotiče na svome dugačkom putu. Prevrnuće se ako zla pretegnu. Ali pravoslavni ispovednici ruski neprestano svlače nebeska dobra na nju, i održavaju joj ravnotežu. Anđeo Ruske Crkve sve je svetliji, sve svetiji, sve krilatiji, sve vidovitiji, sve besmrtniji, sve neustrašiviji. Hoće da mu ugase žižak, a gle, on ga ispovedničkim podvizima raspalio u sunce, i ono nas blago greje, toplo nam je svima pravoslavnima, i nama u Srpskoj Crkvi, u kojoj led bije sa svih strana. Hoće da ga osiromaše, a gle on je sve bogatiji – siromaštvom Hristovim. Boljševici dižu presto Satani, a gle, pravoslavni su od svakog srca napravili presto Hristov; sto miliona pravoslavnih srca – sto miliona Hristovih prestola. Ko će Hrista zbaciti sa tolikih prestola?
Naše je doba – apokaliptičko doba, kada se vera proba. Ne izdrži li u ognju apokaliptičkih užasa, zar je prava, zar pravoslavna? I ljubav se u stradanjima proba. Ne izdrži li, – zar je Hristova? I nada, i duša, i telo, sav se čovek proba, – ne izdrži li, zar je pravoslavni? Baci u požar apokaliptičkih zala veru svoju, i ljubav, i nadu, – šta će od njih ostati? Šta bi od nas, današnjih predstavnika Srpske Crkve ostalo, kad bi nas neko bacio u taj požar? Možda ništa, jer smo pleva i slama, retko koji dijamant… Zar dani naši nisu zli? Ušli smo već u zoru njihovu; ko zna da neće koliko sutra njihov zenit zaplamteti nad nama. Onda?
Uteha je naša – trosunčani Anđeo Ruske Crkve. Zato što je najmoćniji, na njega su udarila najjača zla; da su na nas udarila – mi bi davno bili prah i pepeo. Na njega – neustrašivog Hristonosca nasrnula su najsatanskija iskušenja; a gle, on je usred njih sve svetiji, sve svetliji, sve nesavladljiviji! Mi nešto znamo, i nešto govorimo o Apokalipsisu koji se u Rusiji ostvaruje. Uski su ramovi naše svesti, a njihova je svest neizmerno proširena i udubljena apokaliptičkim događajima, i još neuspavljivo razbuđena. Mi ne možemo sve da smestimo, jer nam nedostaje njihovog blagodatnog iskustva, tog glavnog organa pravoslavnog poznanja. Iz tog Apokalipsisa i o tom Apokalipsisu pišu ispovednici – pravoslavni episkopi, zatočeni na Solovjeckim ostrvima, piše Mitropolit Sergije, piše Mitropolit Antonije, piše Mitropolit Evlogije, piše Nikanorov, piše i…
 
a) BOLJŠEVIČKOJ VLADI POSLANICA PRAVOSLAVNIH EPISKOPA
ZATOČENIH NA SOLOVJECKIM OSTRVIMA

 
Pored toga što osnovni zakon Sovjetskog Ustava osigurava verujućim ljudima slobodu savesti, religioznih zajednica i propovedi, Pravoslavna Ruska Crkva do ovoga trenutka podnosi vrlo suštastvena pritešnjavanja u svojoj delatnosti i religioznom životu. Ona ne dobija dozvolu da otvori pravilno dejstvujuće organe centralne i socijalne uprave, ne može da prenese svoju delatnost u svoj istorijski centar – Moskvu, njene episkope ili nikako ne puštaju u njihove eparhije, ili ako ih puste, primoravaju ih da se odreknu najbitnijih dužnosti svoje službe – propovedi u crkvi, posećivanja parohija, koje priznaju njihov duhovni autoritet, ponekad čak i posvećivanja. Mestodržitelj Patrijaršijskog prestola i oko polovina pravoslavnih episkopa muče se po tamnicama, u zatočenjima ili na prinudnim poslovima. Ne poričući da ove činjenice stvarno postoje, vladini organi ih objašnjavaju političkim uzrocima, okrivljujući pravoslavni episkopat i klir za kontra-revolucioni rad i tajne namere, upravljene na zbacivanje sovjetske vlasti i uspostavljenje starog poretka. Mnogo puta je već Pravoslavna Crkva, najpre u licu pokojnog Patrijarha Tihona, a zatim u licu njegovih zamenjenika[2], pokušavala u zvaničnim apelima vladi da raseje atmosferu nepoverenja koja je obavija. Njihova bezuspešnost i iskrena želja da se učini kraj žalosnim nesporazumima između Crkve i Sovjetske vlasti, koji su teški za Crkvu i komplikuju za državu ispunjenje njene zadaće, pobuđuju rukovodeći organ Pravoslavne Crkve da još jedan put potpuno pravilno izloži pred vladom principe, koji određuju njen odnos prema državi.
Potpisnici ove izjave potpuno su svesni toga, koliko je teško ustanoviti dobre međusobne odnose između Crkve i države pod uslovima sadašnje stvarnosti i ne mogu da to prećute. Bilo bi neistina, koja ne odgovara dostojanstvu Crkve i uz to besciljna i neubedljiva, kada bi oni počeli tvrditi da između Pravoslavne Crkve i državne vlasti sovjetskih republika nema nikakvih razmimoilaženja. Ali se to razmimoilaženje ne sastoji u onome, u čemu želi da ga vidi politička podozrivost i u čemu ga ukazuje kleveta neprijatelja Crkve. Crkva se ne dodiruje raspodele bogatstva ili njihove socijalizacije, pošto je to uvek priznavala kao pravo države, za čije postupke ona nije odgovorna. Crkva se ne dotiče ni političke organizacije vlasti, jer je lojalna prema vladi svih zemalja, u čijim granicama ima svojih članova. Ona se saživljava sa svima oblicima državnog uređenja: od istočne despotije stare Turske do Republike Severno-Američkih Država. To razmimoilaženje leži u nepomirljivosti religioznog učenja Crkve sa materijalizmom, zvaničnom filosofijom komunističke partije i vlade sovjetskih Republika koja rukovodi njom.
Crkva priznaje postojanje duhovnog načela, komunizam ga odriče. Crkva veruje u živoga Boga, Tvorca sveta, Rukovoditelja njegovog života i sudbine, komunizam ne dopušta njegovo postojanje, priznaje da svet samoproizvoljno postoji i da u njegovoj istoriji odsustvuju razumni završni uzroci. Crkva stavlja cilj ljudskog života u nebeski poziv duha i ne prestaje opominjati verne na njihovu nebesku otadžbinu, makar živela pod uslovima najvišeg razvića materijalne kulture i sveopšteg blagostanja, a komunizam ne želi da zna za čoveka nikakve druge ciljeve osim zemaljskog blagovanja. Sa visine filosofskog pogleda na svet ideološko razmimoilaženje između Crkve i države silazi u oblast neposrednog praktičnog značaja, u sferu moralnih principa. Crkva veruje u nepokolebljivost načela morala, pravde i prava, komunizam ih smatra kao uslovni rezultat klasne borbe i pojave moralnog poretka procenjuje isključivo sa tačke gledišta celishodnosti. Crkva uliva vernima smirenost koja čoveka podiže, komunizam ga unižava gordošću. Crkva čuva telesnu čistoću i svetost rađanja dece, komunizam ne vidi u bračnim odnosima ništa osim zadovoljenja instinkata. Crkva vidi u religiji životvornu silu, koja ne samo osigurava čoveku postignuće njegovog večnog naznačenja, već i služi za izvor svega velikog u ljudskom stvaralaštvu, vidi osnovu zemaljskog dobra, sreće i zdravlja naroda. Komunizam gleda na religiju kao na opijum, koji opija narode i oslabljuje energiju, gleda kao na izvor njihovih zlopaćenja i siromaštva. Crkva želi da religija cveta, komunizam želi da je nestane. Pri tako dubokom razmimoilaženju u samim osnovama pogleda na svet, između Crkve i države ne može biti nikakvog unutrašnjeg zbliženja ili pomirenja, kao što je nemoguće pomirenje između tvrđenja i odricanja, između da i ne, zato što se kao duša Crkve, kao uslov njenog bića i smisao njenog postojanja javlja baš ono što komunizam kategorički poriče.
Nikakvim kompromisima i ustupcima, nikakvim pojedinačnim izmenama u svome veroučenju ili tumačenju učenja svog u duhu komunizma Crkva ne bi mogla dostići takvo zbliženje. Bedne pokušaje te vrste učinili su obnovljenci: jedni od njih stavili su sebi u zadatak da u svesti verujućih ljudi ugnjezde misao kao da se hrišćani u suštini svojoj ne razlikuju od komunizma i da komunistička država teži dostiženju onih istih ciljeva, kojima teži i Evanđelje, ali samo na svoj način, t.j. ne pomoću religioznih ubeđenja već putem prinuđenja; drugi su preporučivali da se izvrši revizija hrišćanske dogmatike u tom smislu, da njeno učenje u odnosu Boga prema svetu ne podseća na odnos monarha prema podanicima, i da bolje odgovara republikanskim shvatanjima; treći su zahtevali da se iz kalendara izbace svetitelji „buržoaskog porekla“, i da im crkva ne ukazuje poštovanje. Ovi pokušaji, očigledno neiskreni, izazvali su duboko negodovanje kod ljudi verujućih.
Pravoslavna Crkva neće nikada stupiti na ovaj nedostojni put i nikada se neće odreći ni u celini ni u delovima veroučenja, obavijenog svetinjom prošlih vekova, da bi ugodila jednome od večno-promenljivih društvenih raspoloženja. Pri takvom nepomirljivom ideološkom razmimoilaženju između Crkve i države, koje se neizbežno odražava na radu ovih organizacija; njihov sudar u poslu može se preduprediti samo dosledno sprovedenim zakonom o odvajanju Crkve od države, prema kome ni Crkva ne treba da smeta građanskoj vladi u ostvarivanju materijalnog blagostanja naroda, ni država da stešnjava Crkvu njenoj religiozno-moralnoj delatnosti.
Takav zakon, koji je među prvima izdala revolucionarna vlada, ušao je u sastav Ustava SSSR i mogao bi pri promenjenom političkom sistemu do izvesnog stepena zadovoljiti obadve strane. Crkva nema religiozne razloge da ga ne primi. Gospod Isus Hristos nam je zapovedio da ostavimo „Ćesarevo“, t.j. brigu o materijalnom blagostanju naroda „Ćesaru“, t.j. državnoj vlasti, i svojim sledbenicima nije ostavio zavet da utiču na promenu državnih oblika ili da rukovode njihovim radom. Saglasno ovom veroučenju i tradicijama, Pravoslavna se Crkva uvek klonila politike i bila poslušna državi u svemu što se nije ticalo vere. Zato unutrašnje tuđa vladi stare rimske imperije ili u skorašnjoj Turskoj, ona je mogla biti, i stvarno je bila lojalna u građanskom pogledu. No i savremena država sa svoje strane ne može zahtevati od nje ništa više. Nasuprot starim političkim teorijama, koje su smatrale da je za unutrašnje učvršćenje političkih ujedinjenja neophodna religiozna jednodušnost građana ona ovo poslednje ne smatra za važno u tom pogledu, izjavljujući odlučno da joj saradnja Crkve nije potrebna da bi postigla postavljene zadaće, i da ostavlja građanima punu religioznu slobodu.
Pri ovakvom stanju stvari Crkva bi želela samo potpuno i dosledno sprovođenje u život zakona o odvajanju Crkve od države. Na žalost, stvarnost ni iz daleka ne odgovara toj želji. Vlada, kako u svome zakonodavstvu tako i u poretku upravljanja ne ostaje neutralna prema veri i neverju, nego se potpuno jasno stavlja na stranu ateizma, upotrebljavajući sva sredstva državnog uticaja da ga zasadi, razvije i rasprostre, kao protivtežu svima religijama.
Crkva, kojoj njeno veroučenje stavlja u dužnost da svima propoveda Evanđelje, u tom broju i deci verujućih ljudi, zakonom je lišena prava da tu dužnost vrši prema licima ispod 18 godina, međutim se u školama i organizacijama mladeži i deci najmanjeg uzrasta i dečacima ubrizgavaju principi ateizma sa svima logičkim zaključcima iz njih. Osnovni zakon daje građanima pravo da veruju u šta hoće, ali se on sukobljava sa zakonom, koji religiozno društvo lišava prava pravnog lica i prava koje je sa njim u vezi da poseduje ma kakvu sopstvenost, čak i predmete, koji ne predstavljaju nikakvu materijalnu vrednost, ali su dragi i svešteni za verujućeg čoveka isključivo zbog svoga religioznog značaja. U cilju protiv-religiozne propagande, po sili ovoga zakona, Crkvi su oduzete i smeštene u muzeje mošti Svetitelja.
U poretku upravljanja vlada preduzima sve mere da uguši religiju: koristi se svim mogućim povodima da zatvara Crkve i da ih pretvara u mesta javnih zabavišta, da uništava manastire, i ako je u njih uvedeno načelo rada, na sve moguće načine otežava život sveštenoslužiteljima, ne dopušta verujućim licima da predaju po školama, zabranjuje da se iz društvenih biblioteka izdaju knjige religiozne sadržine, čak i one sa samo idealističkim pravcem, i kroz usta najkrupnijih državnih funkcionera često je izjavljivala da ta ograničena sloboda kojom se Crkva još koristi, jeste privremena mera i ustupak vekovnim religioznim navikama naroda.
Od svih religija, koje ispaštaju na sebi svu težinu pobrojanih stešnjavanja, najviše je pritešnjena Pravoslavna Crkva, kojoj pripada ogromna većina ruskog naseljenja, koje sačinjava veliku većinu i u državi. Njen položaj je otežan još i tom okolnošću, što je deo duhovništva, koji se odcepio od nje i obrazovao obnovljensku šizmu, postao u neku ruku državnom crkvom kojoj sovjetska vlast, nasuprot zakonima koje je sama izdala, ukazuje pokroviteljstvo na uštrb Crkve Pravoslavne. U zvaničnom aktu vlada je izjavila da kao jedinog zakonitog predstavnika Pravoslavne Crkve u granicama SSSR ona priznaje obnovljenački Sinod. Obnovljenački raskol ima organe najviše i eparhijske uprave, koji nesmetano rade, njegovi se episkopi puštaju u eparhije, njima se dozvoljava posećivanje parohija, njima se gotovo svuda stavljaju na raspoloženje hramovi koji su oduzeti pravoslavnima, no koji su za to obično prazni. Obnovljenačko duhovništvo se u izvesnoj meri koristi čak materijalnom podrškom vladinom, tako su napr. njegovi delegati dobili besplatne podvozne karte za putovanje u Moskvu na njihov takozvani „sveti sabor“ 1923 g. i besplatan stan u Moskvi u trećem domu moskovskog sovjeta. Veći deo pravoslavnih episkopa, koji se nalaze u tamnici ili zatočenju, dopali su amo zbog svoje uspešne borbe sa obnovljenačkim raskolom, koja po zakonu sačinjava njihovo neosporno pravo u poretku upravljanja, ali se smatra kao rad protiv vlade.
Pravoslavna Crkva ne može, kao obnovljenci, tvrditi da se religija u granicama SSSR ne podvrgava nikakvim pritešnjavanjima i da ne postoji zemlja u kojoj se religija koristi tako potpunom slobodom. Ona neće celome svetu glasno reći tu sramnu laž, koja može biti sugerirana samo ili licemerstvom, ili servilnošću ili potpunom ravnodušnošću prema sudbini religije, laž koja zaslužuje beskrajnu osudu u njenih slugu. Naprotiv, Pravoslavna Crkva istine radi mora izjaviti da ne može priznati za pravedne i pozdraviti ni zakone, koji je ograničavaju u ispunjavanju njenih religioznih dužnosti, ni administrativne mere, koje vrlo mnogo uveličavaju težinu tih zakona, ni pokroviteljstvo, koje se ukazuje obnovljenačkom raskolu na uštrb nje.
Svoj sopstveni odnos prema državnoj vlasti Crkva osniva na potpunom i doslednom sprovođenju u život principa odvojenosti Crkve i države. Ona ne teži obaranju postojećeg poretka i ne uzima učešća u radnjama, koje imaju taj cilj; ona nikoga ne poziva na oružje i u političku borbu; ona se pokorava svima zakonima i raspisima građanskog karaktera, ali želi da u punoj meri sačuva svoju duhovnu slobodu i nezavisnost, ostavljenih joj Ustavom, i ne može postati sluškinjom države. Lojalnosti Pravoslavne Crkve Sovjetska vlada ne veruje. Ona je okrivljuje da radi na obaranju novog poretka i uspostavljanju starog.
Mi smatramo za potrebno da izjavimo vladi da te optužbe ne odgovaraju stvarnosti. U prošlosti su, istina, imala mesta politička istupanja Patrijarha, koja su dala povod za ove optužbe, ali sva akta te vrste, koja je izdavao Patrijarh, upravljena su ne protiv vlasti u sopstvenom smislu. Ona se odnose na ono vreme, kada je revolucija projavljivala sebe isključivo sa strane razorne, kada su se sve društvene sile nalazile u borbi, kada vlasti u smislu organizovane vlade, koja poseduje neophodna oruđa uprave, nije bilo. U to vreme organi centralne uprave koji su se formirali, nisu mogli da zadrže zloupotrebe i anarhiju ni u prestonici, ni u drugim mestima. Svuda su dejstvovale grupe podozrivih lica, koja su se izdavala za agente vlade, a ustvari bili su samozvanci sa zločinačkom prošlošću i još zločinačkijom sadašnjošću. Oni su tukli nevine episkope i sveštenoslužitelje, upadali su u kuće i bolnice, ubijali su tamo ljude, rasipali imovinu, pljačkali hramove, a posle bez traga iščezavali. Bilo bi čudnovato, kada bi pri takvoj napregnutosti političkih i koristoljubivih strasti, pri takvoj ogorčenosti jednih protiv drugih, usred te opšte borbe jedina – Crkva ostala ravnodušni posmatrač onoga što se događalo. Prožeta svojim državnim i nacionalnim tradicijama, koje je nasledila od svoje mnogovekovne prošlosti, Crkva je u tom kritičnom trenutku narodnog života istupila u zaštitu poretka, gledajući u tome svoju dužnost pred narodom. I u tom slučaju ona se nije razišla sa svojim veroučenjem, koje traži od nje pokornost građanskoj vlasti, koja svoj mač upotrebljava na dobro naroda, a ne anarhiji, koja stvara društvenu bedu. No sa tokom vremena, kada se složila određena forma građanske vlasti, Patrijarh Tihon je izjavio u svome apelu pastvi lojalnost prema sovjetskoj vladi odlučno se odrekao od svakog uticaja na politički život zemlje. Do kraja svoga života Patrijarh je ostao veran tome aktu. Nisu ga narušavali ni pravoslavni episkopi. Od kako je izdat taj akt, nemoguće je ukazati ni na jedan sudski proces, na kome bi bilo dokazano učešće pravoslavnog klira u postupcima, koji imaju za cilj obaranje sovjetske vlasti. Episkopi i sveštenoslužitelji u tako velikom broju, koji stradaju u zatočenju, u tamnicama ili na prinudnim poslovima, podvrgnuti su tim represijama ne po sudskim presudama, već administrativnim putem, bez tačno formulisane optužbe, bez pravilnog isleđenja stvari, bez glasnog sudskog procesa, bez davanja njima mogućnosti odbrane, često čak bez objašnjenja uzroka, što neosporno dokazuje da nikakav ozbiljan optužni materijal ne postoji protiv njih. Pravoslavnu jerarhiju okrivljuju za veze sa emigrantima, čija je politička delatnost uperena protiv sovjetske vlasti. I ova druga optužba je isto tako daleko od istine kao i prva. Patrijarh Tihon je osudio politička istupanja zagraničnih episkopa, koja su oni učinili od lica Crkve. Katedre episkopa koji su sa emigrantima otišli bile su popunjene drugim licima. Kada je sazvani sa njegovim odobrenjem Karlovački Sabor prešao granice svoga crvenog punomoćija i doneo odluke političkog karaktera, Patrijarh je osudio njegov rad i raspustio Sinod, koji je dozvolio da se Sabor udalji od svoga programa. Ma da su kanonski pravoslavne eparhije, koje su nikle u inostranstvu, podčinjene Ruskom patrijarhatu, ipak je u stvari upravljanje njima iz Moskve i u crkvenom pogledu nemoguće zbog odsustva legalnih formi veza sa njime što skida sa Patrijarha i njegovih zamenjenika odgovornost za ono što se u njima dešava. Možemo uveriti vladu da mi ne uzimamo učešće u njihovom političkom radu i da ne stojimo sa njima ni u javnim ni u tajnim vezama u političkim stvarima. Odsustvo činjenica koje bi dokazale da je pravoslavna jerarhija u prestupničkim vezama sa emigrantima, primorava neprijatelje Crkve da pribegavaju gnusnim podmetanjima.
Takav je „dokumenat“, koji je u oktobru 1925 g. objavio Vedenski, koji sebe naziva mitropolitom, na takozvanom „svetom saboru“ obnovljenaca, koji se nije postideo da se napravi kao da veruje u istinitost tog grubo izfabrikovanog falsifikata. Svoje odnose prema građanskoj vlasti na osnovici zakona o odvajanju Crkve od države Crkva zamišljena u takvoj formi. Osnovni zakon naše zemlje odstranjuje Crkvu od mešanja u politički život. Sa tim ciljem služitelji kulta su lišeni kako osnovnog tako i pasivnog izbornog prava, i njima je zabranjeno da silom religioznog autoriteta utiču na političko samoopredelenje masa. Otuda sledi da Crkva, kako u svojoj javnoj delatnosti tako i u svom intimnom pastirskom uticaju na verujuće, ne treba da podvrgava kritici ili kuđenju građanske mere koje vlada preduzima, ali otuda proističe i to da ona ne treba ni da ih odobrava, pošto ne samo kuđenje već i odobravanje vlada jeste mešanje u politiku, i pravo odobravanja pretpostavlja i pravo kuđenja, ili makar pravo uzdržavanja od odobravanja, koje se uvek može shvatati kao znak nezadovoljstva i neodobravanja. Saglasno tome Crkva i radi.
S potpunom iskrenošću mi možemo potvrditi vladi da se ni u hramovima, ni u crkvenim ustanovama, ni u crkvenim skupovima ne vodi od strane Crkve nikakva politička propaganda. Episkopi i klir i u buduće će se uzdržati od pretresanja političkih pitanja u propovedima i pastirskim apelima. Crkvene ustanove, počinjući od parohijskih saveta i završujući patrijaršijskim sinodom odnosiće se prema njima kao prema predmetima koji prelaze granice njihove kompetencije. Oni se takođe neće unositi u programe parohijskih skupova, protoprezviterijatskih skupova i eparhijskih sastanaka, sveruskih sabora, i neće se u opšte sa njima dodirivati. Pri izboru članova za Crkvene ustanove i predstavnike skupova, Crkva neće apsolutno uzimati u obzir političke poglede, socijalni položaj, imovno stanje i partijsku pripadnost biranih, ma kakvi oni bili, i ograničiće se izjavom da se od njih traže religiozne dužnosti: čistota vere, revnost u potčinjavanju Crkvi, besprekornost ličnog života i moralnog karaktera.
U republici se svaki građanin, koji nije lišen političkih prava, poziva na učešće u zakonodavstvu i upravljanju zemljom, u organizaciji vlade i uticaju na njen sastav u formi koja je zakonom određena. I to je ne samo njegovo pravo nego i obaveza, građanska dužnost, u čijem ispunjavanju nema niko prava da ga ometa. Crkva bi zadirala u građansku upravu, kada bi, odrekavši se javnog pretresanja političkih pitanja, počela uticati na pravac poslova putem pastirskog uticaja na odelita lica, sugerirajući im ili potpuno uklanjanje od političke aktivnosti, ili određeni program njen, pozivajući ih da stupe u jedne političke partije i u borbu sa drugima. Svaki verujući čovek ima svoj razum i svoju savest, koji i treba da mu pokazuju najbolji put ka uređenju države. Ni na koji način ne odbijajući da da onima koji je pitaju religioznu ocenu preduzetih mera, koje se sukobljavaju sa hrišćanskim veroučenjem, moralom i disciplinom, i pitanjima čisto političkim i građanskim, Crkva ne sužava njihovu slobodu, sugerirajući samo opšte principe moralnosti, pozivajući savesnom ispunjavanju njihovih obaveza, radu ne u korist ličnog dobra ne sa malodušnim ciljem ugađanja sili, već po saznanju pravde i društvene koristi. Potpuno odstranjenje Crkve od mešanja u politički život u republici neophodno povlači za sobom i njeno odstranjenje od svakog nadzora oko političke pouzdanosti njenih članova. U tome se sastoji duboka razlika izmeću Pravoslavne Crkve i obnovljenačkog raskola, čiji su upravni organi i duhovništvo, kao što se to vidi iz njihovih čestih izjava preko štampe, uzeli na sebe obavezu pred vladom da motre na lojalnost svojih jednoveraca, da jamče u tom pogledu za jedne a dato ne čine za druge. Pravoslavna Crkva smatra da su uhođenje i političke dostave apsolutno nesmestive sa dostojanstvom pastira. Država raspolaže specijalnim organima za motrenje a članovi Crkve, njen klir i mirjani ničim se u očima sadanje vlade ne odlikuju od ostalih građana i zato podleže političkom nadzoru u opštem poretku. Iz tih principa ističe i nedopustivost crkvenog suda po optužbama za političke prestupe. Obnovljenački raskol, vraćajući sebe u položaj državne Crkve, dopušta takav sud. Na takozvanom obnovljenačkom saboru 1923 god. po optužbi za političke prestupe bili su podvrgnuti crkvenim kaznama, koje Pravoslavna Crkva s pravom ne smatra ni u šta, Patrijarh Tihon i episkopi, koji su emigrantima otišli u inostranstvo. Pravoslavna Crkva odbacuje takav sud. Oni crkveno-građanski zakoni, kojima se Crkva rukovodila u hrišćanskoj državi, posle njenog pada, izgubili su silu, a čisto crkveno zakonodavstvo, kojim se u sadanje vreme jedino može rukovoditi Crkva, ne predviđa sud nad kliricima i mirjanima po optužbi za političke prestupe i ne sadrži u sebi kanone, koji bi za prestupe ove vrste nalagali crkvene kazne na verujuće ljude. Kao uslov legalizacije crkvenih ustanova predstavnik OGPU je nekoliko puta stavljao Patrijarhu Tihonu i njegovim zamenjenicima zahtev da dokaže svoju lojalnost prema vladi time što će osuditi ruske episkope, koji u inostranstvu rade protivu sovjetske vlasti. Polazeći od gore izloženih principa, mi ne možemo odobriti pretvaranje crkvenog amvona i ustanova u jednostrano oruđe političke borbe tim pre, što politička zainteresovanost zagraničnog episkopata baca senku na predstavnike Pravoslavne Crkve u granicama SSSR, podgreva nepoverenje prema njihovoj poslušnosti zakonu, i smeta ustanovljenju normalnih odnosa između Crkve i države. Ipak bi mi bili stavljeni u vrlo težak položaj, kada bi od nas zahtevali da izrazimo svoje neodobravanje u ma kakvom crkvenom aktu sudskog karaktera, pošto zbornik kanonskih pravila, kako je rečeno, ne predviđa sud za političke prestupe. Ali čak i kada bi se pravoslavna jerarhija, ne uzimajući u obzir ovu okolnost, po primeru obnovljenaca rešila da pristupi takvom sudu, onda bi srela čitav red specijalnih teškoća, koje stvaraju neuklonljive prepreke zakonskom postavljanju procesa, pri čemu jedino odluka suda može dobiti neporečan kanonski autoritet i biti primljen Crkvom. Zagranične episkope mogao bi suditi samo sabor pravoslavnih episkopa, ali se potpuno autoritativan sabor ne može sastati već i zato što se polovina pravoslavnih episkopa nalaze po tamnicama i zatočenju, i prema tome njihove katedre ne mogu na saboru imati zakonito predstavništvo. Saglasno crkvenim pravilima vaseljenskog značaja neophodno je lično prisustvo optuženih na sudu i samo u slučaju zlonamernog izbegavanja njihovog od suda dopušta se isleđenje u njihovom odsustvu. Zagranični episkopi, koji su u očima sovjetske vlasti teški politički prestupnici, u slučaju svoga povratka u granice SSSR, bili bi lišeni garancije za ličnu bezbednost, a zato njihovo odsustvo i ne bi moglo biti zlonamerno. Svaki sud pretpostavlja sudsko isleđenje. Pravoslavna Crkva ne raspolaže organima, pomoću kojih bi mogla islediti stvar o političkim prestupima pravoslavnih episkopa u inostranstvu. Ali ona ne bi mogla izreći svoj sud ni na osnovu onog optužnog materijala, koji su sabrale vladine ustanove, i kada bi čak bio podnet saboru, pošto bi u slučaju protesta protiv njega od strane optuženih ili podnošenja od njihove strane novih data i opravdavajućih dokumenata, sabor bio primoran da revidira vladino isleđenje, što bi od strane Crkve bio potpuno nedopustivim narušenjem građanskih zakona.
Obnovljenački sabor 1923. god koji je učinio pokušaj suda, koji od nas zahtevaju, i prenebregao crkvene zakone, koji to ne dopuštaju, tim samim je učinio da su njegove odluke ništavne i ni od koga ne priznate. Zakon o odvajanju Crkve od države je dvostran, on zabranjuje Crkvi da uzima učešća u politici i građanskoj upravi, no on sadrži u sebi i odricanje države od mešanja u unutrašnje stvari Crkve: u njeno veroučenje, bogosluženje i upravu.
Potčinjavajući se potpuno ovome zakonu, Crkva se nada da će i država savesno ispuniti prema njoj one obaveze o čuvanju njene slobode i nezavisnosti, koje je u ovom zakonu ona primila na sebe.
Crkva se nada da neće biti ostavljena u ovom bespravnom i pritešnjenom položaju, u kome se ona sada nalazi, da će zakoni o obučavanju dece zakonu Božjem i o lišavanju religioznih zajednica prava pravnog lica biti revidirani i izmenjeni u povoljnom za Crkvu pravcu, da će mošti Svetitelja, koje Crkva poštuje, prestati biti predmet bogohulnih postupaka i da će iz muzeja biti vraćene u hramove.
Crkva se nada da će joj biti dopušteno da organizuje eparhijsku upravu, da izabere Patrijarha i članove Sv. Sinoda, koji će raditi sa njim, da radi toga sazove, kada nađe za potrebno, eparhijske skupove i sveruski pravoslavni sabor. Crkva se nada da će se vlada uzdržati od svakog javnog ili tajnog uticaja na izbor članova za ove skupove i sabor, da neće stešnjavati slobodu pretresanja religioznih pitanja na ovim skupovima i. da neće zahtevati nikakve prethodne obaveze, koje će unapred predodrediti suštinu njihovih budućih odluka.
Crkva se takođe nada da rad, na ovakav način stvorenih crkvenih ustanova, neće biti stavljen u takav položaj, pri kome bi naznačavanje episkopa na katedre, određivanje sastava Sv. Sinoda, usvajanje odluke, bili obavljani pod uticajem državnog činovnika, kome će, možda, biti poveren politički nadzor nad njima.
Podnoseći ovu predstavku na uviđaj vladi, Ruska Crkva još jedanput smatra za moguće da istakne da je ona potpuno iskreno izložila pred sovjetskom vlašću kako teškoće, koje ometaju ustanovljenje međusobno dobronamernih odnosa između Crkve i države, tako i ona sredstva, pomoću kojih bi te teškoće mogle biti uklonjene. Duboko uverena u to da trajni i pun poverenja odnos može biti osnovan samo na potpunoj pravičnosti, ona je otvoreno. izložila, bez ikakvih prećutkivanja i dvosmislenosti, da ona može obećati sovjetskoj vlasti, u čemu ne može odstupiti od svojih principa i šta očekuje ona od vlade SSSR.
Ako predlozi Crkve budu priznati za prijemljive, ona će se obradovati pravdi onih, od kojih to bude zavisilo. Ako njeno zastupništvo bude odbačeno, ona je gotova na materijalna lišavanja, kojima će biti podvrgnuta, srešće to spokojno, imajući na umu, da se njena moć ne sadrži u celosti spoljne organizacije, već u jedinstvu vere i ljubavi odane joj dece njene, a najviše polažući svoje uzdanje u neoborivu moć njenog Božanskog osnivača i u Njegovo obećanje o neodoljivosti Njegovog Stvorenja.
 
b) POSLANICA MITROPOLITA SERGIJA
 
Božjom milošću smireni Sergije, mitropolit Nižegorodski, zamenjenik patrijaršijskog mestodržitelja, i privremeni patrijaršijski Sv. Sinod, – preosvećenim arhipastirima, Bogoljubivim pastirima, časnom monaštvu i svoj vernoj deci svete sveruske Pravoslavne Crkve – radost u Gospodu.
Jedna od briga preminulog svetog oca našeg našeg patrijarha Tihona pred njegovu smrt bila je da stavi našu pravoslavnu rusku Crkvu u pravilne odnose prema sovjetskoj vladi i da time da crkvi mogućnost za potpuno zakonsko i mirno postojanje. Umirući, sveti patrijarh je govorio: „Trebalo bi poživeti još tri godine“. I, razume se, on bi stvar doveo do kraja, da iznenadna smrt nije prekinula njegov svešteni trud. Na žalost, razne okolnosti, a naročito istupanja zagraničnih neprijatelja sovjetske države, među kojima su bili ne samo redovi – verni naše crkve, nego i vođe njihove, izazivajući s pravom prirodno nepoverenje vlade prema crkvenim radnicima uopšte, smetali su naporima svetoga patrijarha, i njemu nije bilo suđeno da za života vidi svoje napore krunisane uspehom.
Sada je opet pala na mene, nedostojnog mitropolita Sergija, kocka da budem privremeni zamenjenik prvosveštenika naše crkve, a sa tom kockom pala je na mene ujedno i dužnost da nastavim delo preminulog patrijarha i da svim silama težim mirnom uređenju naših crkvenih stvari. Moji napori u tom pravcu izgleda ne ostaju bez ploda: sa ustanovljenjem uz mene privremenog Sv. Sinoda učvršćuje se nada da će se upravljanje našom crkvom dovesti u red i poredak, i raste uverenost u mogućnost mirnog života i delatnosti naše u granicama zakona.
Sada, kada smo mi gotovo uz sami cilj naših težnji, istupanja zagraničnih neprijatelja ne prestaju: ubistva, požari, napadi, eksplozije, i tome slične pojave podzemne borbe očigledne su za sve nas. Sve to narušava miran tok života, stvarajući atmosferu uzajamnog nepoverenja i svakovrsnih podozrenja. U toliko je potrebnije za našu crkvu i u toliko obaveznije za sve nas, kojima su njeni interesi dragoceni, koji žele da je izvedu na put legalnog i mirnog postojanja, da sada pokažemo da mi, crkveni radnici, nismo sa neprijateljima naše sovjetske države i sa bezumnim oruđima njihovih intriga, već sa našim narodom i sa našom vladom.
Da to posvedočimo, i jeste prvi cilj ove naše (moje i sinodske) poslanice. Zatim vas izveštavamo, da je u maju ove godine na moj poziv i sa dozvolom vlasti obrazovan pri patrijaršijskom zamenjeniku privremeni Sv. Sinod, koji sačinjavaju dolepotpisani. Odsustvuju preosv. Novgorodski mitropolit Arsenije, ko;i još nije stigao, i Kostromski arhiep. Sevastijan zbog bolesti. Naše traženje da se dopusti Sinodu da počne posao upravljanja sveruskom pravoslavnom crkvom krunisano je uspehom. Sada naša pravoslavna Crkva ima u Savezu ne samo kanonsku, već i po građanskim zakonima potpuno legalnu centralnu upravu; a mi se nadamo da će se legalizacija postepeno rasprostraniti i na nižu našu crkvenu upravu: eparhijsku, protoprezvitersku itd. Nije potrebno objašnjavati značaj i sve posledice promene, koja se na taj način vrši u položaju naše pravoslavne Crkve, njenog duhovništva, svih crkvenih radnika i ustanova… Uznesimo svoje zahvalne molitve Gospodu, za take blagovolenje o svetoj Crkvi našoj! Izrazimo javno svoju zahvalnost i sovjetskoj vladi za takvu pažnju prema duhovnim potrebama pravoslavnih žitelja, a ujedno s tim uverimo vladu da ukazano nam poverenje nećemo upotrebiti na zlo. Pristupivši s blagoslovom Božjim svojoj sinodalnoj raboti, mi jasno saznajemo svu veličinu zadaće, koja stoji pred nama, kao i pred svima predstavnicima crkve uopšte. Mi treba ne samo rečima već i na delu da pokažemo da vernim građanima sovjetskog Saveza, lojalnima prema sovjetskoj vlasti, mogu biti ne samo ravnodušni prema pravoslavlju ljudi, ne samo izdajice pravoslavlja, nego i najrevnosniji privrženici pravoslavlja, za koje je ono skupoceno, kao istina i život, sa svima svojim dogmatima i predanjima, sa svim svojim kanonskim i bogoslužbenim uređenjem. Mi želimo da budemo pravoslavni i da u isto vreme budemo svesni da je sovjetski Savez naša građanska otadžbina, čije su radosti i uspesi – naše radosti i uspesi, a neuspesi – naši neuspesi. Svaki udar, uperen protivu Saveza, bio to rat, bojkot, ili neka društvena beda, ili prosto ubistvo iz potaje, kao varšavsko, mi smatramo kao udar, uperen protiv nas. Ostajući pravoslavni, mi se sećamo svoje dužnosti da budemo građani Saveza „ne samo iz, straha nego i po savesti“ (Rm. 13, 5). I mi se nadamo da ćemo, Božjom pomoću, uz vašu opštu saradnju i podršku, tu zadaću rešiti. Smetati nam može samo ono što je smetalo i prvih godina sovjetske vlasti uređenju crkvenog života na principima lojalnosti. A to je – nedovoljna svest o svoj ozbiljnosti onoga što se desilo u našoj zemlji Mnogima je učvršćenje sovjetske vlasti izgledalo kao nekakav nesporazum, slučajan i zato nedugovečan. Zaboravili su ljudi da slučajnosti za hrišćanina nema, i da u onome što se dešava kod nas, kao svuda i svagda, takođe dejstvuje desnica Božja, koja svaki narod vodi neuklonljivo ka označenom mu cilju. Takvim ljudima, koji ne žele da shvate „znamenja vremena“, i može izgledati da je nemoguće prekinuti sa pređašnjim režimom i čak s monarhijom ne prekidajući s pravoslavljem. Takvo raspoloženje nekih crkvenih krugova, koje se, razume se, izražavalo i rečima i delima, i navlačilo podozrenje sovjetske vlasti, kočilo je i napore Sv. Patrijarha da ustanovi mirne odnose crkve sa sovjetskom vladom. Ta apostol nam uzalud ne vnušava da mi možemo „tiho i mirno poživeti“ po svojoj pobožnosti samo ako se pokoravamo zakonitoj vlasti (1. Tim. 2, 2), ili treba da iziđemo iz društva. Samo kabinetska maštala mogu misliti da takvo ogromno društvo, kao što je naša pravoslavna Crkva sa svojom organizacijom, može postojati u državi spokojno, sakrivši se od vlasti. Sada, kada naša patrijaršija, ispunjujući volju preminulog patrijarha, odlučno i nepovratno stupa na put lojalnosti, ljudi spomenutog raspoloženja moraju ili prelomiti sebe i, ostavivši svoje političke simpatije kod kuće, donositi u crkvu samo veru i raditi s nama samo u ime vere, ili, ako ne uzmognu prelomiti sebe na jedanput, ukloniti se privremeno od posla i ne smetati nam. Mi smo uvereni da će se oni opet vrlo brzo vratiti da rade s nama, uverivši se da se izmenio samo odnos prema vlasti, a vera i pravoslavno hrišćanski život ostaju nepokolebivi.
Pri ovakvom stanju stvari naročitu značajnost dobija pitanje o duhovništvu, koje je sa emigrantima otišlo u inostranstvo. Jaka protiv-sovjetska istupanja nekih naših arhipastira i pastira, kao što je poznato, prinudila su preminulog patrijarha da ukine zagranični sinod (5 maja) (22 aprila 1922 g.). No sinod i do danas produžava da postoji, ne menjajući se politički, a u poslednje vreme je svojim pretenzijama na vlast čak razdvojio na dva tabora zagraničnu crkvenu zajednicu. Da bi tome učinili kraj, mi smo od zagraničnog duhovništva zatražili da da pismenu obavezu o potpunoj lojalnosti prema sovjetskoj vladi u svoj svojoj društvenoj delatnosti. Oni koji takvu obavezu ne budu dali ili je budu narušili, biće isključeni iz sastava klira, koji pripada moskovskoj patrijaršiji. Držimo da ćemo mi, pošto se tako omeđimo, biti osigurani od svake neočekivanosti iz inostranstva. S druge strane, naša odluka će možda naterati mnoge da se zamisle, nije li i njima vreme da revidiraju pitanje o svojim odnosima prema sovjetskoj vlasti, da ne bi prekidali sa svojom rođenom crkvom i otadžbinom.
Za svoju ne manje važnu zadaću mi smatramo i pripremu za saziv i sam saziv našeg drugog pomesnog sabora, koji će nam izabrati ne privremenu već stalnu centralnu crkvenu upravu, a takođe doneće odluku i o svima „otmičarima vlasti“ crkvene, koji cepaju Hiton Hristov. Poredak i vreme saziva, predmeti kojima će se baviti sabor i ostale pojedinost i izradiće se docnije. A sada ćemo samo izraziti svoje čvrsto ubeđenje da će naš budući sabor, rešivši mnoga bolna pitanja našeg unutrašnjeg crkvenog života, u isto vreme svojim sabornim razumom i glasom dati završno odobrenje i ovom našem poslu, koji smo preduzeli da ustanovimo pravilne odnose naše crkve prema sovjetskoj vladi.
Na kraju usrdno molimo sve vas, preosvećeni arhipastiri, pastiri, braćo i sestre: pomozite nam svaki u svome činu svojim saosećanjem i saradnjom našem trudu, svojom usrdnošću prema domu Božijem, svojom odanošću i poslušnošću prema svetoj crkvi, a naročito svojim za nas molitvama Gospodu, da nam da da uspešno i bogougodno izvršimo posao koji smo uzeli na slavu Svetog Imena Njegovog, na korist svete naše pravoslavne Crkve i na naše zajedničko spasenje.
Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha neka je sa svima vama. Amin. – 16, 29 Jula 1927 g. Moskva.
Za patrijaršijskog mestodržitelja Sergije mitr. Nižegorodski.
Članovi privremenog patrijaršijskog Sv. Sinoda: Serafim, mitr. Tverdski, Silvestar, arhiep. Vologodski, Aleksije, arhiep. Hutinski, Anatolije, arhiep. Samarski, Pavle, arhiep. Vjatski, Filip, arhiep. Zvenjigorodski, Konstantin, episkop Sumski.
 
v) OKRUŽNA POSLANICA ARHIJEREJSKOG SABORA
RUSKE PRAVOSLAVNE CRKVE U INOSTRANSTVU

 
„Mir braći i ljubav s verom od Boga Oca Gospoda Isusa Hrista.
Blagodat sa svima koji neizmenljivo ljube
Gospoda našeg Isusa Hrista“
(Ef. 6, 23-24)

 
Izveštavamo vas, ljubljena čeda, o poslednjem najvažnijem događaju iz života naše Svete Ruske Crkve.
Jula meseca ove godine zamenjenik patrijaršiskog mestodržitelja Nižegorodski Mitropolit Sergije i Privremeni Patrijaršijski Sinod objavili su naročitu poslanicu o položaju Crkve u Rusiji o odnosu prema Njoj i prema zagraničnoj pastvi sovjetske vlasti. Ta poslanica je veoma značajna. Objavljujući da sa početkom delatnosti Patrijaršijskog Sinoda, naša Crkva u Rusiji „ima ne samo kanonsku nego i po građanskim zakonima potpuno zakonitu centralnu upravu“, ona nas poziva „da izrazimo javno svoju zahvalnost“ sovjetskoj vlasti „za takvu pažnju prema duhovnim potrebama pravoslavnih žitelja“, da je priznajemo za zakonitu, da joj se pokoravamo „ne samo iz straha nego i po savesti“ (Rm. 13, 6), „da saznajemo sovjetski savez kao građansku otadžbinu, čije su radosti i uspesi – naše radosti i uspesi, a neuspesi – naši neuspesi“, a „svaki udar, uperen protiv Saveza… kao udar, uperen“ protiv predstavnika Crkve. Poslanica smatra za potrebno i obavezno, da mi svi kojima su „dragoceni interesi Crkve“, koji „žele da je izvedu na put zakonitog i mirnog postojanja“, da mi „crkveni radnici“ pokažemo da „nismo sa neprijateljima… sovjetske države i nismo sa bezumnim oruđima intriga njihovih, već sa našim narodom i sa našom vladom“.
Ujedno s tom poslanicom osuđuje naše zagranično duhovništvo i pastvu za nevernost sovjetskoj vlasti i za istupanja protiv nje, zahtevajući od duhovništva da da pismenu obavezu o potpunoj vernosti sovjetskoj vlasti „u svoj svojoj društvenoj delatnosti“, preteći da će u slučaju neispunjenja toga zahteva „isključiti naša duhovna lipa iz sastava klira Moskovske Patrijaršije“. Najzad, poslanica napominje o tome, kao da je Sv. Patrijarh Tihon 1922 god. ukinuo naš Arhijerejski Sinod, i primećuje da. Sinod postoji „ne menjajući se politički“, i da je tobož „svojim pretenzijama na vlast čak razdvojio na dva tabora zagraničnu crkvenu zajednicu“.
Takav je poslednji postupak zamenjenika Patrijaršijskog Mestodržitelja i njegovog privremenog Sv. Sinoda.
Šta da kažemo o njemu? – Naša sveštena i odgovorna dužnost arhipastira Crkve i naša hrišćanska savest nalaže nam da o njemu kažemo ovo. Poslanica Mitropolita Sergija i članova Sv. Sinoda sastavljena je ne slobodno već pod silnim pritiskom gonitelja naše Svete Crkve i mučitelja ruskog naroda – boljševika, pošto ni jedan arhipastir, koji je slobodan od kritika i ropstva tih najljućih neprijatelja Hristovih, ne može ih priznati kao zakonitu vlast, ne može verovati njihovim mirnim odnosima prema Sv. Crkvi i ne može se nadati da će Crkva ustanoviti pravilne odnose s njom. Poznato je celom svetu kako su nosioci bezbožne sovjetske vlasti pobili vrlo mnogo služitelja oltara Gospodnjeg i vernih sinova Crkve – mirjana, kako su mnoge svetinje ruskog naroda porugane i oskvrnavljene ili čak potpuno razrušene, kako se mnogi arhipastiri, pastiri i mirjani i sada muče po tamnicama, u zatočenju, izgnanstvu, pokorima i stradanjima za sv. veru i za zakone otačke. Deset već godina traje antihristovo gonjenje na Hrista i na Njegovu Sv. Crkvu u stradalničkoj Rusiji, gonjenje, koje nas podseća na prve vekove hrišćanstva. Kako je dakle moguće izražavati javnu zahvalnost takvoj vlasti? Kako je moguće govoriti o njenoj pažnji prema duhovnim potrebama pravoslavnih žitelja? Kako je moguće radovati se njenim radostima i tugovati pri njenim neuspesima? Ne, dobra volja naših arhipastira nije sastavila tu poslanicu, već zla volja neprijatelja Hristovih.
Poslanica teži nedosežnom cilju: da ustanovi nečuven i neprirodan savez između bezbožne vlasti i Sv. Pravoslavne Crkve. No, pitamo mi rečima Apostola : „Kakvu zajednicu ima pravda s bezakonjem? Kakvu vezu ima svetlost sa tamom? Kako se slaže Hristos s Velijarom?“ (2. Kor. 6, 14-15).
Radosti su sovjetske vlasti – oskudica vere i pobožnosti, umnoženje bezakonja, razvraćanje ljudi, razorenje Crkve, stradanja verne dece Božije, prolivanje krvi pravednika, ustanovljenje na zemlji carstva đavoljeg. Može li to biti radost za Crkvu?
Poslanica Mitropolita Sergija nije arhipastirska i nije Crkvena, već politička, i zato ne može imati crkveno – kanonski značaji nije obavezna za nas, koji smo slobodni od pritiska i ropstva bogoboračke i hristonenavidne vlasti. Pod izgovorom mirnog odnosa prema Crkvi, dajući dozvolu Mitropolitu Sergiju da obrazuje Sinod, boljševici su primorali njega i druge jerarhe da izjave da je sovjetska vlast zakonita, da joj se treba pokoravati kao bogoustanovljenoj, da se njeni interesi poklapaju sa interesima Crkve i da je svako protivljenje njoj – prestup, i treba da bude kažnjeno crkvenim kaznama. Na taj način je poslanica jeraraha Crkve postala jedno od sredstava propagande sovjetske vlasti, kojim se njena bezbožna politika unosi u crkveni život. Jerarsi blagosiljaju protivhrišćansku politiku neprijatelja svake religije. Stanje stvari je potpuno tuđe Crkvi, štetno i opasno, sposobno da stvori novu tešku pometnju u Crkvi i da da povod bojazni ,za čistotu Pravoslavlja u Rusiji. Crkva ne može blagosiljati protivhrišćansku, a utoliko više bezbožnu politiku. Tvrdeći ovo, mi ne možemo reći da Crkva treba da je potpuno tuđa politici država. Crkva treba da bude iznad političkih strasti i partizanstva, ipak ona treba ne samo da blagosilja hrišćansku politiku države, već i borbu njenu sa protivhrišćanskim, a u toliko više sa bezbožnim načelima.
Šta ćemo još reći? Možemo li sovjetsku vlast priznati za zakonitu? Možemo li dati pismenu obavezu o vernosti toj vlasti? Ne, mi ne možemo i ne treba to da činimo. Ma smatramo sovjetsku vlast ne zakonitom i ne bogoustanovljenom, već smatramo da postoji po dopuštenju Božjem, radi grehova naših i radi urazumljenja našeg. Mi nazivamo sovjetsku vlast hristonenavidnom i bezbožnom koja ruši i Crkvu i Rusiju. Mi molimo Gospoda da izbavi našu Crkvu i Rusiju od pritiska i ropstva toj vlasti.
Može li se smatrati kao zakonita odluka Privremenog Patrijaršiskog Sinoda o otpuštanju sa dužnosti i isključenju iz klira Moskovske Patrijaršije arhipastira i ostalih sveštenoslužitelja, ako oni odreknu da dadu pismenu obavezu o vernosti sovjetskoj vlasti? Takva odluka Sinoda ne može se priznati kao zakonita i kanonska. Ona treba da se smatra kao nešto što premaša vlast i protivreči ne samo sveštenim kanonima Crkve i poslanici arhipastira – solovjeckih sužanja sovjetskoj vlasti, već i poslanici samog mitropolita Sergija od 10 juna 1926 god. koji je smatrao nemogućim da crkvene kazne primenjuje prema zagraničnom duhovništvu „za njegovu nevernost sovjetskom savezu“.
„Ne možemo da ne istaknemo to daje ruka neprijatelja Crkve imala svoga udela na onom mestu poslanice, gde se govori o našem Arhijerejskom Sinodu. „Potpuno nepravilno poslanica podvlači, kao da je Sv. Patrijarh naš 1922 god. ukinuo naš Sv. Sinod. Treba da izjavimo da je u to vreme bio ukinut ne sadanji naš Arhijerejski Sinod, već Privremena Najviša Crkvena Uprava u inostranstvu. Sadanji naš Sinod nije ukidao ni Sv. Tihon, ni njegovi prejemnici u upravi Crkve, ma da je svima nama dobro bilo poznato da on postoji, što sada potvrđuje i sam mitr. Sergije i njegov Sinod, ne odlučujući se ipak da objave njegovo ukidanje. Tim mešanjem dveju raznih ustanova – Privremene Najviše Crkvene Uprave u inostranstvu i Arhijerejskog Sinoda – neprijatelji Crkve su se postarali da pometu njenu vernu decu i da povećaju crkvenu pometnju u inostranstvu. Poslanica nepravično prekoreva naš Sinod za razdvajanje crkvene zajednice na dva tabora. Naprotiv, on je uvek težio da ujedini sve eparhije i duhovne misije u inostranstvu u jednu celinu. Razdelili su našu crkvenu zajednicu dva mitropolita – Platon i Evlogije, koji su se ranije sami podčinjavali našem Sinodu i koristili se njegovom pomoću i podrškom, ali su se 1926 god. na svoju ruku i nezakonito odvojili od njega i zaželeli da svojim eparhijama upravljaju sami lično, bez odgovornosti, nemajući nad sobom nikakvu višu vlast i postavivši sebe iznad avtokefalnih jeraraha.
Ispitavši pažljivo poslanicu zamenjenika Patrijaršijskog Mestodržitelja i Privremenog Patrijaršijskog Sinoda, i uzevši u obzir da se najviša crkvena vlast u Rusiji nalazi u teškom ropstvu u neprijatelja Crkve, neslobodna u svojim postupcima, a tako isto i to da mi nemamo mogućnosti da s njom normalno opštimo, Sveti Sabor Arhijereja Ruske Pravoslavne Crkve u inostranstvu rešio je:
1.) Zagranični deo Sveruske Crkve od sada treba da prekine administrativne odnose sa Moskovskom crkvenom vlašću zbog nemogućnosti normalnih veza sa njom i zbog njene porobljenosti bezbožnom sovjetskom vlašću, koja je lišava slobode u njenim izjavama i kanonskog upravljanja Crkvom.
2.) Da bi našu jerarhiju u Rusiji oslobodila odgovornosti za nepriznavanje sovjetske vlasti od strane zagraničnog dela naše Crkve, od sada pa do uspostavljenja normalnih veza sa Rusijom i do oslobođenja naše Crkve od gonjenja bezbožne sovjetske vlasti, zagranični deo naše Crkve treba da sam sobom upravlja, saglasno sveštenim kanonima, odlukama Sv. Sabora Sveruske Pomesne Pravoslavne Crkve od 1917-18. g. i odluke Sv. Patrijarha Tihona, Sv.Sinoda i Najvišeg Crkvenog Saveta od 7-20. novembra 1920. g. uz pomoć Arhijerejskog Sabora i Sabora Episkopa pod predsedništvom Kijevskog Mitropolita Antonija.
3.) Zagranični deo Ruske Crkve smatra sebe neodeljivom, duhovno-jednom granom velike Ruske Crkve. Ona ne odvaja sebe od svoje majke – Crkve i ne smatra sebe autokefalnom. Ona kao i do sada smatra za svoga poglavara Patrijaršijskog Mestodržitelja Mitropolita Petra i njegovo ime proiznosi na bogosluženjima.
4.) Ako za ovim dođe odluka Mitropolita Sergija i njegovog Sinoda o isključenju zagraničnih episkopa i klirika, koji ne žele da dadu obavezu o vernosti sovjetskoj vladi, iz sastava klira Moskovske Patrijaršije, onda će takva odluka biti nekanonska.
5.) Odlučno odbaciti predlog Mitropolita Sergija i njegovog Sinoda o davanju obaveze o vernosti sovjetskoj vladi, kao nekanonski i vrlo štetan po Sv. Crkvu, kako u Rusiji, tako i u inostranstvu.
Objavljujući ovu našu odluku svoj vernoj deci Sv Crkve, mi se nadamo da će nam Veliki Pastironačelnik Gospod Isus Hristos privesti Nju dobru, miru i radosti i posramiti sve njene neprijatelje.
 
„Da voskresnetь Bogь i rastočatsя vrazi Ego“ (Ps. 67, 2). Amin.
 
Mitropolit Antonije
Arhiepiskop Teofan
Arhiepiskop Serafim
Episkop Sergije
Episkop Gavrilo
Episkop Germogen
Episkop Teofan
Episkop Damjan
Episkop Serafim
Episkop Tihon.
 
27. avgusta (9. sept) 1927. g. Srem. Karlovci
 
g) MITROPOLIT EVLOGIJE PASTVI
 
Ljubljena u Gospodu braćo i sestro,
 
Oko moje prepiske sa Mitropolitom Sergijem, koji vrši dužnost Mestodržitelja Moskovskog Patrijaršijskog Prestola, stvorio se veliki talas uzbuđenja i nespokojstva. Razlog za to uzbuđenje dali su ne neuspeli i čak uvredljivi za nas izrazi u njegovoj poslanici i u njegovom apelu zagraničnom ruskom duhovništvu. Ali je žalosno što se na osnovu tih izraza stvara opšte odrečni odnos ne samo prema ličnosti Mitropolita Sergija nego i prema njegovom radu. Budući istaknuti jerarh Ruske Crkve on se nalazi pred veoma važnim i teškim zadatkom: on teži da digne Crkvu iz njenog poniženog i bespravnog položaja i da joj da pravilnu legalnu organizaciju. Već sama kolosalnot tog zadatka, koji se ostvaruje u izuzetno teškim uslovima, zahteva od nas naročitu opreznost prema njemu, stavlja nam u dužnost da ne donosimo o njemu svoj kategorički završni sud pre što o njemu ne izrazi svoje mišljenje sva Ruska Crkva u licu svojih jeraraha-ispovednika i svega verujućeg ruskog naroda. Mi ne čujemo glas te jerarhije, a naročito Mestodržitelja Mitropolita Petra, koji joj stoji na čelu; ali to ćutanje mi za sada nemamo prava da smatramo kao neslaganje sa Mitropolitom Sergijem. Počekaćemo isto tako da vidimo šta će reći i verni čuvar pobožnosti – ruski narod, koji je tako jasno i određeno osudio i živocrkovnike i obnovljence za njihovo čovekougađanje; spokojno ćemo sačekati pouzdani i strogi sud crkvene narodne svesti i o postupku Mitropolita Sergija.
Još manje nespokojstva treba da izaziva odnos Mitropolita Sergija prema našoj zagraničnoj Crkvi. Da, mi ga priznajemo za zakonskog stvarnog vozglavitelja jerarhije ruske Crkve, ali njegov zahtev da izrazim „lojalnost prema sovjetskoj vlasti“, ja usvojiti nisam mogao, pošto taj zahtev nije crkveni već građanski, i uz to ne odnosi se na nas kao emigrante. Sve što sam mu obećao, iz ljubavi prema majci – Crkvi, to je – uzdržavanje duhovništva od mešanja u politiku, ogradivši se pri tome, da se duhovništvo ne može odreći molitve povodom ovih ili onih događaja društvenog ili državnog života, niti religiozno-moralnog osvetljivanja života uopšte, i da se u tome sastoji naše diametralno razmimoilaženje sa opštim pravcem sovjetske vlasti, koja teži da iskoreni Boga iz ljudske duše. Na taj način, u svoje odgovore Mitropolitu Sergiju ja nisam uneo ništa novo; ja sam samo još jednom zasvedočio svoju vernost zavetima pokojnog Patrijarha Tihona i moje se gledište poklapa sa gledištem koje je izloženo u dokumentu, poznatom pod imenom „Poslanica Pravoslavnih Episkopa zatočenih na Solovjeckim Ostrvima“, koji sobom predstavlja jednu od varijanata pregovora Patrijaršijske Ruske Crkve sa sovjetskom vladom.
Hvala Bogu, moji najbliži saradnici na njivi Hristovoj, crkveni pastiri pokazali su se, osim dva-tri izuzetka, potpuno saglasni sa mnom, i u tom smislu poslali su mi svoje izjave. Popuštajući opštem uzbuđenom raspoloženju pastve, ja nisam te izjave poslao u Moskvu, ograničio sam se samo na to što sam Mitropolitu Sergiju javio da su te izjave date, skupljene, da ih čuvam u svojoj kancelariji i da ja uzimam na sebe odgovornost za njihovo izvršenje. Takva jednodušnost još jednom služi kao utešni dokaz našeg uzajamnog shvatanja i međusobnog poverenja.
Tome poverenju, a ujedno s tim i potpunom spokojstvu ja hoću da pozovem i svu moju vernu pastvu, koju mi je poverio Gospod i Sv. Patrijarh Tihon. Verujte mi da se u pravcu našeg crkvenog života, u vezi sa poslednjim apelima Mitropolita Sergija, nije desila i neće se desiti nikakva promena; verujte da će on spokojno teći onim istim slobodnim koritom, kojim ga ja upućujem već sedma godina. I ja nikada, ni pod kakvim uticajima i čak pritiscima, neću izmeniti njegov pravac i neću prekoračiti one granice, koje mi ukazuju moja arhijerejska savest i moja plamena ljubav prema Majci – Crkvi i prema dragoj otadžbini i prema mojoj ljubljenoj pastvi.
 
Bog mira sa svima vama (Rm. 15, 33).
 
20. oktobra (2. novembra) 1927. god.
Mitropolit Evlogije.
 
d) SILA, ČUDO, SVETLOST
 
Crkvena desetogodišnjica 1917-1927
 
Desetogodišnjica boljševičke vladavine u Rusiji propraćena je u sovjetskoj štampi bučnim napisima, reklamerskom statistikom, i bezobzirnim hvalenjem upravljača.
Samo o jednoj stvari sovjetska štampa ne govori ni reči: o veri i Crkvi.
Deset je godina kako su objavili „Juriš na nebo (šturmь nebesь) i kako svom silom svoje vlasti navaljuju na Crkvu, valjda bi mogli koje čim da se pohvale, da objave pobede, makar i prividne, cifre, makar i netačne. Ne smeju. Bolje im je kad ćute. Cifre i fakta gromko govore u ovoj stvari i svedoče da kamenje, bačeno u vis, pada na glave onih koji ga bacaju.
Pre deset godina boljševici su se dokopali vlasti i počeli da ruše sve do temelja.
U to isto vreme Crkva je dovršila, bolje reći, uspostavila svoju organizaciju, koja je pre dvesta godina bila poremećena uništenjem patrijarhata i oduzimanjem parohijama njihovih prava i značaja. Na Saboru 1917 god. patrijarhat je uspostavljen, parohije su dobile osveštanu Saborom novu organizaciju.
Deset godina boljševičke borbe sa Crkvom učvrstile su patrijaršijski presto tako da o njegovom uništenju ne smeju da maštaju ni sami boljševici, i već počinju da rade na tome da stupe u vezi sa njom.
O parohijama govore cifre, ta sama statistika, kojom tako vole da se kočopere boljševici. Cifre pokazuju ovo: do revolucije u Rusiji je bilo 52 hiljade religioznih opština svih veroispovesti, od kojih je 42 hiljade bilo pravoslavnih. U sadanje vreme po računanju boljševika ima 37 hiljada pravoslavnih parohija, koje su sami boljševici registrovali i legalizovali. Ovaj manjak parohija odgovara broju odvojenih od Rusije pravoslavnih žitelja Poljske, Estonije, Latvije, Litve, Besarabije. Parohije su legalizovali sami boljševici, objavivši crkvena imanja za državna, i predavši ih na upotrebu društvima verujućih.
Ta se „društva“ registruju kada imaju najmanje 20 članova. I u sovjetskoj štampi se neprestano čuju žalbe na „crkvenike“ i „crkvene sovjete“, naročito za vreme ma kakvih izbora.
42 hiljade pravoslavnih parohija, to je sila s kojom se nije šaliti. Ne izmenivši se ni za jotu u svome ratobornom bezbožništvu, boljševici su pri kraju desetogodišnjice bili prinuđeni da zabrane bogohulne procesije po ulicama i, u opšte, bogohulne forme propagande i istupanja komunističke omladine. Ističe se potreba „naučne“ propagande. Pod pritiskom pravoslavnih žitelja.po sudovima se izriču presude protiv nezakonitog zabranjivanja zvonjenja u crkvena zvona.
Crkvena organizacija je čitava od vrha do dna i ni u čemu nije narušena. Tu silu boljševici nisu mogli da savladaju. Oni streljaju, bacaju u tamnice, i šalju u zatočenje crkvene radnike. No zaklanjaju se ne iza krivica, već iza „podozrenja“ u političkoj nepouzdanosti, znajući odlično da ih čista i stroga crkvenost udara po korenu, dublje i jače od svake politike.
O toj crkvenoj sili boljševici ne govore ni reči. Ne govore ni o tome da je broj episkopa ruske Crkve, koji je do revolucije iznosio 70, sada porastao na 300, ne govore ni o tome da više od 150 episkopa čame po tamnicama i zatočenjima sa hiljadama sveštenika, da su 380 episkopa mučenički okončali život sa 7 hiljada sveštenika,. da se, i pored tih strašnih cifara ne smanjuje broj onih koji žele da prime na sebe ne vlast, počast i sitost episkopstva i sveštenstva, već krst i muku služenja Crkvi, i da oskudice u pastirima nema.
Ne govore boljševici ni o tome da je 300 arhijereja živocrkovničkih, obnovljenačkih, lipkovskih – narod crkveni izbacio iz crkve i okružio opštim prezrenjem, i oni postoje jedino zahvaljujući podršci boljševičke vlasti, bez ikakve nade na ma kakav crkveni značaj i uticaj.
Na mnogim hramovima obnovljena su kubeta, veliki je broj obnovljenih ikona, a čudesa – još čekaju svoga letopisca. Njih ne vide jedino oni koji ništa ne žele da vide, o njima ćute jedino oni koji se, jurišajući na nebo i krvlju zalivajući zemlju, užasavaju pred čudesima milosti i ljubavi Božje. Ta su čudesa videla ne samo čeda Crkve ili njeni neprijatelji, već i ceo svet.
Pravoslavna Ruska Crkva zasijala je onom svetlošću, onim nepomračivim sjajem, koji savlađuje svaku tamu. Imena Ispovednika Patrijarha Tihona i mučenika Mitropolita Venijamina u celom svetu se izgovaraju sa podjednakim poštovanjem. Pravoslavna Crkva odavna privlači na sebe pažnju Engleske i Amerike, no sada se u tim zemljama oseća silna težnja ka njoj. U protestantskoj Nemačkoj se Pravoslavlje ne samo izučava, nego se veoma značajne grupe streme da ne samo umom već i duhom postignu suštinu njegovu, da pocrpe u njemu životvornu silu, da njegovom svetlošću ozare svoj religiozni život.
Otkuda ta svetlost?
Setite se onog arhijereja u zatočenju, koji do pojasa u snegu, bez tople odeće, svojim sopstvenim rukama popravlja razvaljenu kolibu, i useljuje se u nju. U hladnom blesku severne svetlosti on služi Sv. Liturgiju svaki dan i iz dubine ledene pustinje vidi svu Rusiju, sav svet, i moli se za njih, i poziva ih da se ne zavlače u „neosetljivo spokojstvo“.
Nevidljivi talasi teku iz takvih koliba, od takvih podvižnika – molitvenika, negde se susreću i slivaju, a potoci svetlosti ozaravaju svet.
O tome boljševici ćute, i ne smeju ni reči da kažu.
No ćute oni i onome što, izgledalo je, trebalo je da bude njihov triumf – o poslanici Mitropolita Sergija.
Imaju čega radi da ćute: deset godina stvarali su crvenu armiju, deset godina hranili su je bezbožništvom, a kada je zagrozio rat – prinuđeni su da traže pomoć Crkve, da bi podigli ratnički duh za odbranu Otadžbine.
O kakvoj se tu svečanosti može govoriti?
Šta se može reći o pobedi nad Crkvom, kada u tamnicama i zatočenjima ćute oni, koji se ne boje ni streljanja, ni ledenih pustinja, već čvrsto stoje i bodro se mole? Ćutanje se njihovo čuje svuda, a ako progovore – glas će njihov biti gromovski.
Šta se može reći o uspesima, kada komunistička omladina ide u Crkvu, seljaci obnavljaju crkve, a radnici zidaju nove? Kako progovoriti, kada amerikanski radnički delegati uporno stavljaju pitanje: zašto gonite za veru?
Strašna je i bolna za nas reč Mitropolita Sergija. Sud nad tom rečju daće ispovednici i zidari hramova, a mi nismo u stanju.
No ćutanje boljševika je pojmljivo: juriš na nebo završen je porazom. Sila, čudo i svetlost Crkve pobedili su zlobu i tamu, – i sinovi tame i zla ćute o tome u dan praznovanja krvavog jubileja.
 
I. Nikanorov
 
đ) „KRAJ RUSKOG PRAVOSLAVLJA“
 
Pod takvim apokaliptičkim naslovom objavljen je nedavno članak u beogradskoj „Politici“ (Br. 6965).
Njime se hoće centralni problem Slovenstva da reši na način koji u sebi nema ni malo intuicije za filosofiju istorije još manje proročke vidovitosti. A najvidovitiji Sloveni: Gogolj i Dostojevski, Homjakov i Florenski, Sv. Sergije Radoneški i Sv. Sava, Sv. Serafim i Nikolaj Ohridski, koji sačinjavaju zenicu slovenske duše, vide u Pravoslavlju centralni problem Slovenstva, od čijeg pravilnog rešenja zavisi rešenje najglavnijih problema slovenske duše. Rusko Pravoslavlje, čiji kraj sa kratkovidnom zluradošću objavljuje Politikin člankopisac, bilo je uvek budno oko, kojim je veliki ruski narod video sve naše srpske bolove i tuge, stradanja i nevolje. Još je dalek završetak istorije čovečanstva, da bi filosof istorije, bez opasnosti da bude uskoro demantovan, mogao objaviti smrt jedne takva krupne istorijske sile kao što je Rusko Pravoslavlje. Ma koliko materijalistički pogled na istoriju imao čovek, ipak ne može poreći da su religije uvek bile glavne stvaralačke istorijske sile, bilo u pozitivnom ili u negativnom smislu.
Povodom poslanice mitropolita Sergija, koju gore u prevodu objavljujem, napisan je Politikin članak sa apokaliptički smelim zaključcima o kraju Ruskog Pravoslavlja.
Pisac polazi od tvrđenja da „u Rusiji pod starim carističkim režimom nije postojalo nikakvo određeno versko obeležje za mase ruske“. – Ne treba studirati već samo zaviriti u istoriju ruskog naroda, pa će se videti da ona neporečno svedoči da je ruska masa od sto miliona stvarno nosila određeno pravoslavno obeležje. Po tvrđenju Dostojevskog, a i samih istorijskih činjenica, u svima važnijim momentima svoje istorije ruski se narod pravoslavno opredeljivao. To pravoslavno obličje i obeležje ruskog naroda vekovima su stvarali mnogobrojni Svetitelji zemlje ruske. I u odnosu prema srpskom narodu ruski se narod opredeljivao tim pravoslavnim osećanjem svojim. Zar bi bez određenog pravoslavnog obeležja i shvatanja ruski narod onako izobilno pomagao naš narod za vreme robovanja pod Turcima, a i po oslobođenju od Turaka za sve vreme do boljševičke revolucije? Zar nije baš pravoslavno osećanje bratstva diktovalo Homjakovu, Dostojevskom, Aksakovu, Černjajevu da onako dirljivo pozivaju ruski narod u ime Pravoslavlja u pomoć Srbima? Zar nije baš to određeno i razvijeno osećanje bratstva dovelo iz daleke Rusije herojske pukove ruske sa Černjajevim na čelu da se bore za naše oslobođenje od Turaka?
Zar nije, za nas Srbe dirljivo veliki car, Nikolaj II, juna meseca 1914 god. kod Kazanske Saborne Crkve u Petrogradu pozvao, a zatim i poveo ruski narod u rat za odbranu nejake sestre pravoslavne Srbije? Devet miliona braće Rusa pobožno je žrtvovalo svoje živote pod tom lozinkom. Gledano iz tih istorijskih činjenica, da li može biti osnovano i opravdano tvrđenje piščevo: „Pravoslavlje je bilo u Rusiji samo jedna politička zastava, koju su samodršci ruski razvijali idući u borbu za proširenje granica svoje zemlje – Da li i kada su išli u borbu za proširenje granica naše zemlje, i bugarske zemlje? Ako je malo i bilo tog elementa, no svoditi na njega sve, više je nego neoprostiva uvreda prema onim milionima žive, i cinička nezahvalnost prema onim milionima pale braće Rusa, koji su pošli u Evropski Rat da zaštite „nejaku sestru pravoslavnu Srbiju“.
Zar je to sveća zahvalnosti koju beogradska „Politika“ pali na mučeničkom groblju izginule braće Rusa, beskrajnom groblju, koji se proteže od Severnog do Jegejskog mora?
„Seljak ruski, veli člankopisac, prihvatio je neke skroz spoljašnje znake, izvesne fetiše istočne crkve, ali je u duši svojoj ostao neznabožac“. A engleski književnik i publicist Stiven Gram (Graham), koji je 15 godina živeo među ruskim mužicima u Rusiji, da bi ih što bolje izučio, nema dovoljno reči da pohvali dubinu njihovog pravoslavnog osećanja i života. Ako gospodin člankopisac pod fetišima istočne Crkve razume ikone i obrede, onda ako ne zna, može lako doznati da je na tim „fetišima“ Rastko izradio od sebe – Svetog Savu. Što važi za našeg Sv. Savu, važi i za mnogobrojne ruske Svetitelje: Sv. Antonija Pečerskog i Sv. Sergija Radoneškog, Sv. Filipa Moskovskog i Sv. Tihona Zadonskog, Sv. Mitrofana Voroneškog i Sv. Serafima Sarovskog i dr. A svaki je od njih za ruski narod ono što i Sv. Sava za nas. Ne treba zaboraviti: Bog je – Bog živih a ne mrtvih. Živoj duši i živom oku pravoslavnom žive su svete ikone i sveti obredi pravoslavni, a mrtvome je sve – mrtvo. Mrtve su mu svete ikone, mrtvi – sveti obredi, mrtvi – svetitelji, mrtav i sam – Bog.
Još Politikin člankopisac tvrdi da je seljak ruski „u duši svojoj ostao neznabožac“. Ovako štogod može tvrditi samo bezobzirni srpski poluinteligent, koji za merilo svih stvari vidljivih i nevidljivih uzima svoj beskrajno gordi, ma da beskrajno pusti – razum. A kada u dušu ruskog seljaka gleda vidoviti Dostojevski ili mudri Solovjov, on pod korom greha u njoj vidi – Lik Hristov. Na toj činjenici oni i zasnivaju celokupnu istorijsku misiju Rusije u svetu. Pa i sami boljševički samodržci, koji su genijalno virtuozni u antipravoslavnoj propagandi i neronovski bezobzirni u gonjenju Pravoslavne Crkve, doživeli su poraz, jer narod ruski u masi ostaje veran Pravoslavlju. A to znači da je versko obeležje i ubeđenje pravoslavno i suviše određeno i postojano kod te mase. Da i ne govorimo o herojski – mučeničkoj borbi ruskog naroda za Pravoslavlje u vreme robovanja Tatarima.
Izgleda da je člankopisac doneo ovakve zaključke o ruskom Pravoslavlju zato što je lakoverno uzeo abata Kese za svog glavnog informatora o stanju Pravoslavne Crkve u Rusiji. No uzeti jezuita za informatora o Pravoslavlju, isto je što i uzeti Judu za informatora o Hristu. Pisac lakoverno i detinjski naivno usvaja zaključke abata Kese: „Ruska Crkva nije sama po sebi predstavljala nikakvu, ni političku, ni moralnu silu“. A najveći istoričar ruski, profesor Ključevski pokazuje i činjenicama dokazuje da je Ruska Pravoslavna Crkva bila i ostaje najglavnija stvaralačka sila u ruskoj istoriji. Zavirite li pak u najnoviju istoriju ruske Crkve pod boljševicima, videćete hiljade ispovednika i mučenika, koji svesno, a neki i radosno pevajući „Hristos voskrese“…, idu u smrt za Pravoslavnu veru svoju. Sama besomučna hajka boljševika na Pravoslavnu Crkvu pokazuje od kolikog je političkog značaja samo postojanje njeno. A evo jednog najsvežijeg primera neustrašivog ispovedanja vere pravoslavne: nedavno su boljševičke vlasti u Kustanaju htele da oduzmu hram pravoslavnima; nekoliko desetina pravoslavnih zatvore se u hramu i kad je boljševička policija počela pijucima razbijati vrata hrama, oni unutra reše da zapale hram unutra i sebe u hramu, samo da ne dopuste boljševicima da im hram oskvrnave. I zaista, oni zapale hram i izgore zajedno sa njim.[3] Ma kojim merilom merili ove činjenice, ne može im se odreći ogromna moralna vrednost i do maksimuma razvijena religiozna svest. Crkva koja daje ovakve ispovednike i branioce, ne može biti uništena, pa makar deset boljševizama napadali na nju u isto vreme.
Ja neću niti da branim niti da osuđujem poslanicu mitropolita Sergija, to će najbolje i najmudrije učiniti sam pravoslavni ruski narod, ali gledati u njoj „kraj ruskog pravoslavlja“ – preran je, proizvoljan je, i do neozbiljnosti neobjektivan zaključak. Neistinito je člankopiščevo tvrđenje da je tu poslanicu „potpisao sabor onih arhijereja koji su do sada bili internirani na Soloveckim ostrvima i koje je cela emigracija priznavala i duboko poštovala“. Pravoslavni arhijereji ruski, zatočeni na Solovjeckim ostrvima, uputili su sa svoje strane boljševičkoj vladi naročitu poslanicu, koju objavljujem gore. No bez obzira na to, Rusku Pravoslavnu Crkvu ne sačinjava mitr. Sergije; ona niti je počela sa njim niti može umreti sa njim. Ruski narod koji je imao snage i umeo da Pravoslavnu Crkvu odbrani od boljševika i od boljševičke „Žive Crkve“, umeće da je odbrani i od mitr. Sergija i njegovih saradnika, ako su pošli nepravoslavnim putem, koji može izdati Crkvu.
No bezobzirnost Politikinog člankopisca takmiči se sa najneoprostivijom klevetom, kada Raspućina razvrstava u istu grupu sa „starcima“. On veli: „Žalosno je, da su poslednje manifestacije Pravoslavlja u unutrašnjem životu Rusije bili, Raspućin i čitav red onih „staraca“, koji su svojim podvizima zamućivali i više i niže slojeve ruskog društva“.
Na prvom mestu, Raspućin ne spada u manifestacije Pravoslavlja već u psihopate; on nije bio nikakav zvanični predstavnik Pravoslavlja; nepojmljivo je kako iko može podvoditi pod Pravoslavlje i smatrati za „manifestaciju Pravoslavlja“ njegovo zločinačko zloupotrebljavanje dobrote nekih uticajnih ličnosti u Rusiji. Što se „staraca“ tiče, Politikin člankopisac sigurno ne zna da su tim duhovnim starcima, tim svetim podvižnicima, kao što su Općinski: Makarije, Lav, Anatolije, Leonid, Josif, Amvrosije, Nektarije, odlazili za savet Dostojevski i Tolstoj, Leontjev i Solovjov, i da su puni divljenja prema njihovoj mudrosti i svetosti. – Zar nije mnogo prirodnije i logičnije videti manifestacije Pravoslavlja u svetloj i svetoj ličnosti mnogonamučenog Ispovednika Patrijarha Tihona, Mitropolita Venijamina i hiljade poubijanih za veru sveštenika i desetine hiljada prostih pravoslavnih ljudi? Pošto člankopisac u svojoj razdraženoj Hristoboračkoj fantaziji smatra Raspućina za „predstavnika ruskog pravoslavlja“, prirodno je što u tome vidi dokaz „da je ono uvek bilo skroz nezdravo i površno i da je neosnovano shvatanje prema kome je Rusija bila iskreni i ozbiljan zaštitnik istočne Crkve“.
„Ruska Crkva nikad nije imala profeta“, napisao je abat Kese, i usvojio Politikin člankopisac. A ja se povlačim u dubokomislenog Gogolja i sa njime pitam, i sa njime odgovaram: „Zašto ni Francuska, ni Engleska, ni Nemačka ne prorokuju o sebi, a prorokuje o sebi jedino Rusija? Zato što ona jače od drugih oseća ruku Božju na svemu“.[4] – Ja neznam šta abat Kese i njegov idejni satelit razumeju pod profetom, adi jedno znam: da u novije doba ni Evropa, ni ostali kontinenti, nisu imali većeg proroka od Dostojevskog. On je u svome delu „Besы“ do pojedinosti prorekao boljševizam u Rusiji, ali i njegov kraj. U telo Rusije će, prorokuje Dostojevski, ući legion besova kao nekad u telo evanđelskog besomučnog, i sa njom će se desiti isto što i sa evanđelskim besomučnim. I kao moto svoga romana stavlja evanđelski događaj: „A onde pasijaše veliki krd svinja i moljahu Ga besi da u njih uđu. I dopusti im. Tada iziđoše besi iz čoveka i uđoše u svinje; i navali krd s brega u jezero, i utopi se. A kad videše svinjari šta bi, pobegoše i javiše u gradu i po selima. I iziđoše ljudi da vide šta je bilo, i dođoše k Isusu, i nađoše čoveka iz koga besi behu izišli, a on sedi obučen i pametan kraj nogu Isusovih; i uplašiše se. A oni što su videli kazaše im kako se isceli besni“ (Lk, 8, 32-36). „Prijatelju moj“, uzvikuje Stevan Trofimovič, kome ovaj evanđelski događaj čitaju, – to je sasvim kao naša Rusija. Ti besi, koji su izišli iz bolnika i ušli u svinje – to su sve rane, sve mijazme, sva nečistota, sva besi i svi đavolčići, koji su se nakupili u velikom i milom bolniku našem, u Rusija našoj, u toku vekova!.. No velika misao i velika volja oseniće je odozgo, kao i tog bezumnog besomučnog, i izići će svi ti besi, sva nečistota, sva ta gadost, koja se zagnojila na površini… i sami će moliti da uđu u svinje. Ta i ušli su već može biti! To smo mi, mi i oni, i Petruša… i ostali s njim, i ja, može biti, prvi na, čelu, i mi bezumni i pobesneli bacićemo se sa stene u more i svi ćemo potonuti… No bolnik će se isceliti i „sešće kraj nogu Isusovih“… i svi će gledati sa zaprepašćenjem.“[5]
Prvi deo Dostojevskovog proroštva se ispunio na naše oči, zašto da se ne ispuni i drugi: da bolnika – Rusiju isceli Hristos? – Nema sumnje, Dostojevski je prorok ruske boljševičke sadašnjice, no isto tako i prorok ruske pravoslavne sutrašnjice. Njegovo proročko nadahnuće pokazalo se istinito u prvom slučaju, zašto se ne bi pokazalo i u drugom? U svakom slučaju, psihologiju zagonetne Rusije i puteve njene istorije bolje zna i vidi Dostojevski, koga je sadašnjica opravdala kao proroka, nego abat Kese, koji o Ruskoj Crkvi paše sa providnom prozelitskom namerom.
Još je Dostojevski pisao u svome „Dnevniku“: „Ko ne pojima u našem narodu Pravoslavlje i konačne ciljeve njegove, taj nikada neće pojmiti ni sam naš narod. Šta više: taj ne može ni ljubiti narod ruski. Sva narodna načela u nas, u suštini svojoj, nikla su iz Pravoslavlja… Ruska vera, rusko Pravoslavlje jeste sve što ruski narod smatra za svoju svetinju: u Njemu su njegovi ideali, sva pravda i istina života“.
Stojeći uz „proroka ruske revolucije“ Dostojevskog, gledajući njegovim vidovitim okom puteve ruske istorije, čovek ne može ne videti da revolucija ni u kom slučaju ne znači „kraj ruskog pravoslavlja“, već povod i poprište za trijumf Pravoslavlja, u kome Dostojevski vidi „novu reč“, koju Slovenstvo ima da kaže svetu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Apokalipse (prim. priređivača – Svetosavlje.org)
  2. zamenika (prim. priređivača – Svetosavlje.org)
  3. Vidi o tome opširnije „Hrišćanski Život“, br. 8-9, g. 1927. str. 195-197.
  4. Gogolь N. Perepiska sa druzьimi
  5. „Besы“, str. 630 (izdanie A. F. Marksa, 1894. god). opširnije o tome vidi moju studiju: „Filosofija i religija F. M. Dostojevskog“, str. 179

 


Avva JUSTIN POPOVIĆ
IZ APOKALIPSISA NAŠIH DANA

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Časopis: Hrišćanski život
   mesečni časopis za hrišćansku
   kulturu i crkveni život
 Izdato: 1927.
 Godina: šesta
 Broj: 10-12
 Strane: 209-243
 Vlasnik: dr Vojislav Janić
 Urednik: dr Justin Popović
 Štampa: „Stara Srbija“ – Skoplje
 Mesto: Prizren

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 4. decembar 2007.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
  i Ivan Tašić
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Ivan Tašić

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *