<p claПротојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић
ИСПОВЕСТ СА ЦАРСКОГ ПУТА
(интервју за магазин „Хазардер“)
Са великим људима нема малих интервјуа. Хазардер са поносом представља велики интервју са протојерејем-ставрофором Љубом Милошевићем. Овај теолог и полиглота, енциклопедија је знања и духовног искуства којим последњих деценија води православну армију путем портала Светосавље. Његове речи слове за – средњи, царски пут неопходан у време „левог и десног“ фанатизма. Његови одговори и на најтежа питања у СПЦ јасни су, јавни и непристрасни. Милошевић је пионир електронског апостолства. На пројетку „Светосавље“ ради од самог оснивања портала, од 2002. године. На хиљаде страница је исписао, али о њему самом не зна се пуно. У интервјуу Хазардеру представљамо детаље из живота овог бескомпромисног свештеника, као и одговоре на бројна актуелна питања наше цркве.
Господине Милошевићу, како је текао ваш духовни развој?
– Прва сазнања о проблематици човека, о тим антрополошким урвинама у мом крохком и сићушном свету дечака, по природи изоловане средине, добијам од честитог сељака – мог оца. Био је прост човек, а по начину живота сада све више видим, врло мудар. Иако скромно образован, издвајао се из те просечне свакодневнице, из тог пасивног села на обронцима Јелице и био је некако другачији. Тражио је себе по манастирима и црквама, доста је путовао и увек је, као једна ведра и весела личност, на овим светим местима радо био виђен. Искрено је тражио и носио Бога и то се није могло сакрити. Он је мој први учитељ о Богу, о молитви и о уздржању које ми данас зовемо пост. Наравно, као трезвено мислећи имао је и проблеме на тој релацији да је реакционар, „богомољац“, иако је то било у пасивној средини ондашњег сеоског комунистичког стереотипа.
Нису вас мимоишле авети идеологије атеистичког режима?
– Ослепљени том идеологијом локални учитељ и учитељица увек су на тим постулатима тражили конфронтацију са њим. У томе сам и ја доста страдао. Као дечкић пред први разред све сам то гледао и сада се чудим да сам доста добро ту ситуацију и разумео. Профане нападе на све свето који су били упућивани њему лично сам дубоко преживљавао; псовку и исмејавање Бога примао сам као личну увреду и тако у себи градио пркос, а скоро у потпуном одсуству страха. Због тог прогона морао сам да идем у школу која је била много даље у другом селу. И све једно он и ја смо сваке недеље неколико километара пешачили у Цркву. Уз пут добро се сећам мојих питања о Богу, о Цркви, о младом „попи“ којег сам много волео. Тата је на сва та питања увек имао добар и убедљив одговор.
Црквеност је главна проповед РПЗЦ, тешко је одолети спонтаној лепоти богослужења
То су вам уједно и прва сећања везана за Цркву?
– Бога сам заволео само преко мог оца (а, то је сасвим природно да родитељ васпитава дете), и ту љубав према Њему увек сам искрено носио. Било је „кризица“ друге природе, али Бога и Цркву сам и као „мангупчић“ много волео. Прислуживање у олтару, често посећивање недељних служби, и одласци у мој манастир Жичу – све је то учинило да оно што сам још као дете од оца чуо, да треба да будем свештеник, радо и прихватио.
Имали сте благослов родитеља…
– Чудне су ове ствари. Мама је била против да идем у богословију. Мислим, највише због психолошког притиска од стране локалних партијских активиста, врло примитивно настројених у представљању њима непознате комунистичке доктрине. Са оцем се одлично слагала, али око мог даљег школовања није. Десило се да ту ноћ када ме је отац повео за Призрен, мој млађи брат није био код куће. Мајка је остала сама. Усред ноћи, пробудио ју је мирис тамјана. Устала је да види шта је. По свој кући поред јаког мириса подизао се и дим, као да је тек малочас неко кадио. За то сам много касније сазнао. После тога се смирила и никада више нисам чуо да се жалила. Наравно, данас је све то другачије, јер је и њен други син данас свештеник.
У тим преломним тренуцима када сте се определили за свештенички позив, да ли сте помисли да можда грешите?
– Ти преломни тренуци су постојали и те прве сумње у моју стару жељу. Некако сам дебатовао у себи да баш не морам да будем свештеник. Наравно, ту уопште није било сумње у љубав према Богу, нити у свакодневну молитву коју сам и у мојим најбунтовнијим годинама усрдно вршио. Пред пријатељима сам се показивао као лош момак, чак се трудио и тражио начине да то докажем, али душа ми је била другачија и нешто друго је кроз мене говорило. И да нисам примио свештенички чин тачно знам да бих остварио себе у лику мог оца, побожног и честитог простог човека кога су сви много волели.
Дакле, било је недоумица?
– Било је још разлога који су ме искушавали да баш не морам да будем свештеник и то још и први у фамилији. Ту се испречила и моја велика љубав према сликарству и уопште уметности (још увек сликам), јер су моји радови у оно време стално слати на републичке изложбе. Професор који је у нашој школи радио као наставник инсистирао је на томе да идем на Академију примењене уметности, и знам да се жалио због мог талента, јер мислим да је чуо шта намеравам. У то време ми се однекуд појавила и жеља да идем на Војну академију да летим на борбеним авионима, али је све то брзо спласнуло знајући да са лошим видом немам никакву шансу. У души сам увек био и остао спортиста и спортом се још увек бавим. Прво сам играо фудбал, а затим се бавио и борилачким вештинама које су у то време биле врло популарне међу тинејџерима. Код мене је увек било и остало правило да ако волим нешто да радим – да онда то морам одлично и неприкосновено да савладам до краја. Ако нешто не волим, онда могу да ме бију и ништа од тога.
Слика оца Љубе, насликана почетком 90-их. Представља његова унутрашња страдања далеко од ратишта. Описује пут народа кроз бројне препреке према Светосавској цркви, коју горе, али не могу да је сагоре
Ваш парох помогао вам је око избора тако што је применио речи апостола „Све сам им био не би ли их придобио…“
– Мој „попа“ о. Пера Гавриловић преварио ме да у призренској богословији постоји стандардно игралиште са травом и да тамо могу да играм фудбал. После тих речи потврдио сам да ћу у богословију. А, отац Пера је чак додавао шлаг на своју добру превару, знајући да волим фудбал: рекао ми је да могу да тренирам за Лирију, да васпитачи то дозвољавају. Наравно, код тадашњег епископа „Паје“ то је била мисаона именица, али тако је то кренуло.
Шта вам је остало у сећању из тог студентског периода, да ли памтите људе, улице…
– Најчешће се сећам Призрена и Косова, јер сам са неких 15 година из једног обичног села пошао у свет, и још се увек тумбам у њему. Обрео се у таквој средини као што је то за мене егзотично Косово, које је пуно неког мистичног и историјског изазова. Знам да сам као дечко то врло добро осећао. У историји сам посебно волео период Немањића, а тамо је све то било поред мене: Арханђели, Каљаја, царски Призрен који је тада био у неком другом времену. И љутио сам се на историју. Маштао сам како би могло да се изведе да се камен са Синан пашине џамије некако поново угради тамо где је он до тог насиља и припадао. Много су ми сметали разрушени Арханђели. Сва ми се средњевековна Србија врзмала по глави и тих тренутака се још увек врло добро сећам. А, школовање у Београду сам сасвим другачије доживео и као младић се радо сећам тог града, људи… Али, то је све било другачије. Прошле године сам непланирано и без циља шетао по његовим улицама и сећао се тих времена, догађаја и другова којих чак више нема. Наша Отаџбина је много лепа.
Деведесете нису биле најсрећнији период на овим просторима. По благослову епископа Атанасија Јефтића отишли сте у Минхен где сте изучавали руски и немачки језик. Тада сте открили Руску православну заграничну цркву?
– Увек сам желео да видим „иностранство“ и са тим разлогом још у основној школи бирам француски, а не руски језик. У тим раним временима сматрао сам да треба да изађем из земље и све сам то полако планирао. Кад је дошло време за то, пријатељи су ми говорили да нигде није боље него у Југи. Сећам се чувене Владе Анте Марковића и повољних кредита, добрих плата и еуфорије око тога, а ја хоћу у Немачку? Али мене није интересовала зарада, заиста. Хтео сам да путујем, али на сигурно – да не падам у неке ризике јер сам чуо за разна врло лоша искуства потуцања по туђини. Блиски пријатељ мог таста је многогодишњи свештеник у РЗПЦ, и он ми је дао контакт са тадашњим епископом Марком, берлинским и германским. То ми је било довољно. Владика је пожелео да ме види и разговара. До одласка у Минхен, замолио сам о. Атанасија да ме прими, јер сам чуо да су он и владика Марко пријатељи. Почеле су да ми сметају примедбе да никада нису чули да постоји нека Руска Загранична црква (даље РЗПЦ), и да ли уопште знам куда то идем? А, о. Атанасије ко Атанасије – са његовом познатом реториком „ма шта сад ту: „Они су Црква, никаквог ту раскола… Напротив… А, ти да пазиш да нас код тих врло културних и честитих људи не обрукаш! Да тамо пазиш шта радиш, јеси ли чуо?“ То су биле његове речи, спонтане и директне, видео сам да су биле искрене.
Шта је то што вас је определило за РПЗЦ?
– Размишљао сам о руском сјају аристократије, о „белима“ на слободи (јер до тада интересовао сам се „а, ко су ови људи?) али дошао сам у доста скроман манастир који је уједно био и епархијални центар. Упознао сам се са владиком Марком, ситним и мршавим човеком који је одлично говорио српски, али са бритким немачким погледом и витално брзим покретима и предивним искреним осмехом. Његов шум мантије подсећао ме на епископа Павла у Призрену, који је муњевито ходио као војник и балерина у једној истој појави, када сам понекад као богословац притрчавао да му придржим „штап“ док је он целивао централну икону у саборном храму у Призрену. Да ли по неком Промислу не знам, али нисам могао да дођем у горе време јер је то био почетак Великог поста, а ни у „гори“ манастир – јер се овај руководи Атонским типиком. Службе са малим прекидом од пола сата трајале су од два по поноћи до четири по подне ако се служила Пређеосвећена. А, ако не, онда два, три часа краће. Нисам веровао да постоји тако нешто, а још и на Западу? Одлука је пала већ те прве недеље да са тог места бежим главом без обзира. Али за то морао сам да направим добру логистику, да то изведем мудро да не разочарам мог таста којег много поштујем (он је исто свештеник). Причао сам му да сам по цео дан у цркви, али он ми није веровао.
Смишљали сте причу јер вам је то све било неиздрживо…
– Али, како рекох, истрајан сам да се суочим и да то носим, тако да сам на све те службе ишао, стајао, дремао, мислима лутао, опет се враћао… И одједном неочекивано помало почео да пратим. Руско умилно пјеније оставља простора твојој пажњи да се изрази богослужбена лирика, а она садржи богато богословље, па може и пасивног у храму да заинтересује. После служби се нешто мало јело и онда ишло на послушање. Владика је себи дао на послушање да у подруму прави свеће, и тако сваки дан. Пресвлачио се у потпуно воском покривен подрасник (ми то све зовемо мантија) топио је восак и изливао свеће. За то време ја сам на аналоју поред њега сатима читао Псалтир и тако вежбао црквенословенски, али по акценту који стоји у богослужбеним књигама које и ми користимо у СПЦ.
Владика је преобратио бегунца у вама…
– Његова строгост и љубав заједно, онда смирење и молитвеност; његово служење јерејским чином у манастирском храму; његове проповеди недељом у Саборној цркви у граду почеле су да ме полако плене. Почео је са мном да прича о оцу Јустину. Када ме случајно послао у своју ћелију због нечега, ни сам не знам зашто, сео сам на његову постељу, а он је то из своје канцеларије видео и није му било право. Схватио сам зашто. Његова постеља је била (претпостављам још увек) од дасака које су прекривене једним тањим прекривачем и то је било све. Мислим да сам од тог момента почео да размишљам о свему овом, али када сам са њим дочекао „руску“ Пасху у Саборној цркви у Минхену, било ми је јасно шта хоћу. Почело је да ми се појављује Православље из неког другог угла, ван уобичајеног стереотипа. Било је ту више слободе, а са више поретка и дисциплине, благолепија и „строгоће“. Тада то све нисам могао да разумем. Касније ми је рекао да је био убеђен да нећу издржати, и после тога почео да ми говори о могућим парохијама. Требао сам да добијем Брисел, Спомен храм Светом цару Николају, и због тога су ме послали у Љесниски манастир (Провемон) у Француску (бивши Хоповски) да вежбам Француски. Следећу Пасху служио сам у Бриселу, баш ону када је експлодирао Чернобил, али како је падала киша недељама, није ми се свидео град и молио сам за нешто друго.
РПЗЦ је зачета 1921. у Сремским Карловцима. Ван граница Русије чинили су је милиони изгнаника који су састрадавали са Светим царем Николајем…
– То је Црква која се научила да живи сама од себе и да ни од кога не зависи. Пре свега финансијски. А, то је кључно, јер никоме не полаже рачуне. Раније је све добијала од цара, а онда је одједном у туђини морала на својим скромним финансијским изворима да постоји. Нуђена су та средства, али глава РПЗЦ митрополит Антоније није хтео да их узме. Зато је и критиковао митрополита Јевлогија и његов „париски егзархат“ што је користио новац из римокатоличке позадине. РЗПЦ је била потпуно независна од новца, црквене политике, и псеудо-канонске психологије људи који су иза себе призивали формалну каноничност људског естаблишмента, док су у њој негирали самог Христа у Цркви и његове страдалнике и мученике у „СССР“. Ова црква је у врло важно време објавила свету – Новомученике Руске Цркве, Светог Јована Кронштатског и Ксенију Петроградску, и како рече архиепископ Антоније Женевски: то је и била њена завршна мисија исповедништва. Све друго о њој је данас доступно и лако може да се нађе и прочита, али сам њен унутрашњи систем мора да се доживи да би се разумео.
Независна, прва је отворено иступила против екуменизма…
– Могла је промислом Божијим јасно да објави да је екуменизам у теолошкој основи јерес. Она се једина бавила овим питањем са пастирском бригом, а на чврстим светоотачким принципима, да је чак разграничила појам доброг и културног односа са инославнима са једне, и саслуживања са друге стране. Када бринеш за паству, дакле пастир си, теологија сама по себи проговара у теби. Како постоје њене саборске одлуке које ово сведоче, то све клевете иду у празно да је она била нека групација која је тврдо гледала на данашњи изазов екуменизма. Нажалост, још увек не видимо да се било која помесна црква латила овог посла да реши ово питање, осим што се неки све више ослањају на одлуке ове Цркве.
Реците нам нешто више о нетрулежним моштима и процесу канонизације.
– Видим да је питање канонизације светих некако апстраховано исто као и сам појам каноничности, па и раскола наспрам њих како то ми данас видимо. Ми просто све мање умемо да решавамо ствари. Та јуридика тако дубоко проговара у нама да ми не разумемо шта је то канонизација. Да би се објавила вест да је неко „канонизован“ – то значи да нема преваре и притисака са стране, политичких или социјалних, емотивних, „другарских“, патолошких, итд. Да би сазнали да је неко заиста обожен човек, сасуд Духа Светог, који је својим добрим животом у Цркви осветио и своје мртво тело, да чак и његове одежде (која је увек била мртва материја) мора да се покаже нека сила Божија. Све чешће чујемо: да, али апостол Павле говори да су сви чланови Цркве свети; шаље посланице „светима“, па смо и ми сви тако свети? Људи су у Цркви свети по позиву још од Крштења, али то није само по себи обожење и богопознање. Нажалост неки који својим звањем и положајем у Цркви стоје високо не би смели да бркају ове појмове, а видимо да то раде. Да, Руска Православна Загранична Црква, има многе молитвенике и подвижнике. И нико није дизао посебну буку око тога, јер је нормално да монах, или епископ буде подвижник, или свештеник да живи молитвом и да несебично даје себе својој пастви. А, код нас ако је неко мало бољи одмах од њега правимо култ личности не знајући да у свету итекако има светих људи које Црква још није објавила као такве. Када дође време знаће се, а до тада ми мирно чекамо и радимо на нашем спасењу. А, они су већ свети, признали ми њих или не.
РПЗЦ такође има клирике чије мошти су нетрулежне…
– Вероватно мислите на митрополита Филарета Вознесењског и епископа Константина, када смо открили њихова нетрулежна тела, која су била „сахрањена“, што значи предата на чување за опште васкрсење. Али, Господ и до нашег васкрсења понеке своје угоднике обдари нетрулежношћу. Владика Константин којег сам добро познавао, неколико пута је био и мој гост, био је сахрањен баш у влажном земљишту. Владика Филарет је био сахрањен у крипти гробљанске цркве у Џорданвилу, такође много влажном и мемљивом месту, и ето, није сатрулио. Ствар је у томе што нема еуфорије, ево ми „Руси“ (а све више има Американаца) смо најбољи и не знам шта, него људи чекају, а Господ ће послати још неке знаке. Хозе Муњоз чувар монтреалске мироточиве иконе Иверске који је био убијен у Грчкој, после две недеље или више био је довезен у Манастир Свете Тројице (Џорданвил), и пред сахрану отворили су његов ковчег. Стотине људи је видело да његово тело уопште није имало ригор мортис.
Како долази до канонизације?
– Да би се остварила канонизација она захтева велики посао на највишим нивоима Цркве. Сакупља се материјал из „плероме“, та народна сведочанства о нечијем обожењу и да је сасуд Духа Светог. Објави се по неколико књига те садржине који стоји на том поменутом материјалу из народа. Годинама се то проверава, скоро као и код католика када је један од кардинала чак и „ђавољи адвокат“ (адвоцатус диаболиц). На основу тога што долази из народа, већином искрено и непристрасно, одстрањује се оно што је са неким разлогом митолошки измишљено и пише се служба светом. Канонизација је један дужи претрес када се изјаве са свих могућих страна проверавају и сучељавају док се не искристалишу факти. Мученике је најлакше канонизовати, јер је ту све јасно. Лако је и написати (насликати) икону, а тешко је сав тај материјал преточити у богослужбени текст у којем се већ изражава богословље о слави Божијој у светоме, којом се ми евхаристијски учимо и спасавамо. Па онда то све треба минејски уклопити у црквени језик. Лако је Сабору да објави да је неко свет, али без ових ствари данас се много играју ватром. Ево, чујем да код нас желе да канонизују епископа Мардарија Ускоковића, али управо без све ове неизбежне методике које поменух.
Хтедоше и Његоша?
– То говори да ми Срби полако губимо правилно поимање светитељства, оно о којем говоре свети Григорије Нисски, свети Григорије Богослов, свети Теодорит Кирски и други. Нажалост, у последње време се качимо са страном еклисиологијом, па и то доприноси овој збрци.
У којој парохији служите?
– Служим у парохији Свете Тројице, у америчкој држави Џерсију. То је крајни југ на полуострву између Делевар залива и Атлантика, југоисточно од града Филаделфије. Све је то моја парохија, а епархија је Источно-америчка. Некада су овде били виногради па се град зове земља вина или Вајнланд.
Да ли можете нешто више да нам кажете о разликама међу верницима у Србији, у Немачкој, у САД… Верујемо да није лако бити Хришћанин ни у Јерусалиму ни у Сомалији, па ни код вас.
– Мислим да велику улогу чини којој цркви припадаш и расположиве могућности у њој за духовну надградњу. Зато није битно да ли си ти верник у Немачкој или на неком другом месту „ако“ је она свуда пристутна. Док сам био у Лесни служио сам по парохијама у Белгији, Холандији, Луксембургу, Швајцарској, Југу Француске, Италији, чак и на обронцима Пиринеја. И заиста имао сам ту срећу да упознам људе који су својом величином полако улазили у историју од којих сам највише у мом животу научио. „Бели“ су у то време почели навелико да одлазе, али то су за мене били богати и лепи дани, када сам од њих брзо сазнао шта је у самој ствари овај живот и „успех“ у њему. Разлика постоји, али би онда више судили ако би о томе још говорили. Треба рећи да је црквеност главна проповед РПЗЦ, да људи који се сусретну са њом не могу да одоле њеној лепоти и тој спонтаној лепоти богослужења. Како већ рекох руско духовно певање је више разговетно и умилно, и када га слушаш на црквенословенском скоро се све разуме. Мислим да је много важна та канонска или по Типику педантност, ако тако могу да кажем, јер је она пре свега послушање Цркви. Ако говоримо о парохији као појму Цркве на одређеном месту, о живом народу и том узајамном односу са својим пастиром онда постоји огромна разлика. На многим местима сам рекао да је српски принцип управљања парохијом крајње јуридички, чак шта више католички. То и сада кажем. Служим на овој парохији већ 28 година, и она је моје дете за које зебем и мислим, и понекад не спавам, али у буквалном смислу. То је веће давно створен однос пастирског сродства, када на сахрани са породицом заплачеш или рецимо на тежем порођају пустиш сузу радосницу захвалности Богу што се све добро завршило. Тај однос може да се оствари само са човеком и ничим више, када видиш њега, а не те спољашње ствари које нису он. Када се парохије вреднују по броју кућа, да се чак људи не помињу, и материјалним могућностима те Заједнице, онда нестаје тај однос.
Какав је ваш став према том односу пастир-паства-парохија?
– Неразумљиво ми је да се уредбом решава да свештеник по својој жељи остаје на парохији, и та пракса је ушла, мислим, и у црквено законодавство СПЦ – да се посебном дозволом даје могућност да се сроде пастир и његова Црква. Римокатолици сматрају да је то проблем, а и ми изгледа исто то мислимо док се на сва звона удаљавамо од тзв. латинске теологије. Три деценије сам на истој парохији. Она ми је још увек прва иако сам имао много боље „понуде“, да сада ни једа од њих ни њихова величина нити богатство не може да замени ову. Овако добијеш мотивацију да постанеш „отац“, да тешко радиш на свим пољима повереног ти народа, да се добрим радом духовно ородиш са њом. А, поменута римокатоличка доктрина управљања парохијом је супротна овом, јер се тамо у уредбама управо боје ове сродности, везивања. На њиховом еклисиолошком постулату свештеник не може да се жени и да има породицу, па ту налазимо одговор зашто тако раде. Из разговора са мојим пријатељем римокатоличким свештеником, ако се добро сећам, правило је да се пет година остане у парохији. За католике разумем, али откуд да то утиче и на нас?
Ово су врло важне стари. Свештеник од лоше парохије са мало људи може да направи многољудну и богату, да уреди црквени живот на највишем нивоу благољепија и богослужбеног подвига, или пак, он може да дође на богату и уређену и све у њој поквари. Постоје и апсурди који су везани за ово питање.
Код нас разне форме угњетавају суштину, јер постајемо зачаурени у тој јуридичкој сигурности
Да ли можете да нам наведете пример…
– Познат ми је случај једног пастира који ревносно молитвом окупља људе око себе, код мене овде би био пример доброг свештеника, а шаљу га на другу, као по казни гору, јер је својом добротом и побожношћу, и молитвеношћу привлачио људе из парохије утицајног у епархији „суседног колеге“. Овакви примери нама говоре да ми расправљамо о јуридици у Цркви само апстраховано, јер она као проблем само остаје у уџбеницима. Због тога за сада не видим да ће да је одстране из нашег практичног црквеног живота. Западна јуридика је и то када презвитер, не може да дође до свог епископа осим прека његовог намесника када се у том процесу испречава проблематика људске сујете и бесмислене суве власти – извините, то није Православље него нека војска.
У СПЦ без писаног благослова пароха мислим да више не можете да Крстите дете у рецимо неком манастиру, или да закажете венчање…
– Овде код нас паства се не задржава (затвара) тим јуридичким „оборима“, да када верујући види ствари да не ваљају, да он не може да потражи излаз из свега тога. Није ни то идеално, јер је део општег проблема Дијаспоре и разних јурисдикција које се преклапају у њој, али такође никако не можемо да оправдамо ово затварање у поменуту јуридичку сигурност, да нас не занима успех парохије изузев својих личних интереса, притом да смо формом заштићени да паства у вези тога скоро ништа не може да уради. Овде су људи отресити са великим осећањем слободе и овим формама не можете да их задржите при својој цркви, осим искреним проповедништвом. Упркос свим тим спољашњим нормама они брину о свом спасењу и код њих је одлучна ова мисао: ја последњи имам реч о избору у коју цркву идем. Тако о тим стварима мисле овде. А код нас разне форме угњетавају суштину, јер постајемо зачаурени у тој јуридичкој сигурности. Она штити нашу индиферентност, рецимо када свештеници знају да преко оног потока не могу „у његово“ и он је тиме заштићен. Њему нема претње од тога што његов сусед тамо сија апостолском ревношћу. Овде не постоје ти „потоци“ и међе, нити се пак пастири жале за „одузимање „кућа“ (верујућих) ако боље и усрдније служиш Цркви, а народ то види. Дакле, овде нема те јуридичке сигурности која у таквој својој форми само штети Цркви.
Шта нам можете рећи о нашим људима у Америци?
– Када је реч о нама Србима познајем баш много људи и они сами долазе код мене, нажалост никада их нисам третирао као моје парохијане и на тим принципима тражио нешто од њих. Сматрао сам да је то важно да не „подривам“ околне српске парохије. Рекох нажалост, јер се они налазе у неком лимбу, и то постаје тешко за мене, а и за њих. Ту су, долазе, а ја их не обавезујем на црквеност и те парохијске обавезе, јелте пријатељи смо, то је мој „приватан“ живот. Тако је то кренуло, а сада је тешко да се промени. Мало „приватно“ галамим на њих, а неки се малкице љуте, не схватају да је и мени тешко, да понекад мислим да сам засновао погрешан однос типа: са Русима и осталима се молиш, а са својим Србима се „проводиш“. Али и поред оваквог заснованог односа многи су се променили дошавши преко мене до руске духовности и црквеног благолепија. Додуше имам неколико наших породица које су одавно у РЗПЦ, и када их питаш шта их овде држи први одговор је лепота богослужења; затим одсуство наших певаљки и „кафане“ које су при неким парохијама. Нажалост, неке наше парохије само тако могу да опстану финансијски.
Да ли вас вуче сунце старог краја?
– Да, размишљам о повратку, али већ видим да ће то бити долазак у ново „иностранство“. То ми је судбина да увек идем у неко иностранство, али тога се не бојим. Кажу да сам се променио? Јесам, вероватно, и акценат у мом матерњем језику је већ очигледан и слично. Али, како да им објасниш да су се тамо још више променили. Најтеже је видети и оценити себе. Исте су улице и зграде, али људи су неки други. Молим се Богу да ипак моје кости остану тамо, можда негде под Јелицом?
Свештенички позив је велика благодат, али носи са собом и тежак Крст. Према списима Светог Јована Златоустог у последња времена од стотину свештеника спасиће се свега три… Свети Козма Етолски пророковао је да ће пред крај света свештеници постати безбожнији од народа… О томе не можемо да судимо, не делује да је дотле дошло, међутим сви грешимо, падамо, кајемо се, устајемо, стојимо усправно међу рушевинама… Колико је данас тешко устати и стајати усправно?
– Никада није било лако бити свештеник, али сигурно је да је данас најтеже. Бити „отац“ значи савршено избалансирати љубав и ауторитет, знање са побожношћу, прагматичност са емотивношћу… Ми нашу децу безмерно волимо, али и кажњавамо, па и поред казне они прекрасно знају да их ми и даље непромењено волимо. Тако је и у парохији. Не можеш све да дозволиш. Мораш некако својим животом и едукативном спремношћу да им кажеш одлучно – не. Доброта без бриге за истину и веру не вреди ни за тричаве кучине. Када се приликом мојих долазака у Отаџбину састанем са сабраћом и када се покрене разговор о парохијском животу, једино што чујем – то су уступци жељама народа. И није јасно ко кога овде учи: да ли сада народ свештенство? Глава аксиома је да се не „увреди“ народ у суочавању са штетним стварима у све израженијем типу неке њихове скоро приватне религиозности и псеудо-традиције. Како је сав „систем“ код нас препуштен случају врло је тешко светоотачки стајати усправно. Онда штрчиш и сметаш, „правиш проблеме“ рушећи тај јалови и лажни мир у којем слабо шта има црквеног и Христовог. И увек је тај претећи императив „зарада“ која се добија из народа, и због тога све може, али само не можеш да духовно преваспиташ народ. Чујем неке старије проте да кажу: не сме да се „љути“ народ? Да су тако апостоли проповедали Благу вест не би било ниједног мученика нити хришћанина. Уместо пастир да предводи стадо код нас већином он просто храмље за њим служећи неким народно-религиозним стереотипима који ништа немају са еклисиологијом и нашим спасењем.
Када смо код спасења и мученика, и сами сте били на многим Светим местима. Из тог мистичног дела, да ли можете да нам откријете где сте осетили велику Благодат?
– Први утисак је на мене остави свети Стефан Дечански, његове целе мошти. Други веома снажан сусрет је са мироточивом иконом Иверском (Монтреалском) када нас је са својим чуваром посетила у Француској. Тих дана сам видео исцељење једне католичке монахиње која је почела буквално жива да трули. Најјачи утисак на мене је оставио Свети Јерусалим, Гроб Господњи, и сама по себи Галилеја и то без неких опредељених места. Мени не треба чудо да неке ствари видим другим очима, а што добро знам да није никакав мој психолошки доживљај духовности. Колико год пута одем тамо за мене је ново искуство. Фасцинира ме та реалност „географског“ присуства Господњег. То може да постане проблем од навике, јер ако идеш често на света места, и још ван црквеног програма, почне да се губи тај благодатни страх Господњи и созерцање ствари које су се ту реално догодиле.
Од 2002. године уређујете сајт Светосавља. Ако је храм амбасада неба на земљи, ви сте амбасадор. Притом сте и зачетник апостолског мисионарења путем мреже. Вашим мисионарењем на Светосављу, стекли сте на хиљаде оних који вас виде као личног духовног оца. Какви су плодови вашег тринаестогодишњег мисионарења при Светосављу?
– Плодови нашег рада на Светосављу морају да говоре сами за себе. Ако тога нема џаба све то што ћу ја да кажем. Увек сам говорио да је интернет нож са којим можеш да режеш хлеб или да убијеш човека. Он може да буде опасна ствар онако како је преподобни Јустин Ћелијски у свом Стослову говорио за много инфериорније новине: „Од када је код нас читање новина постала јутарња молитва модерног човека, он се урагански дегенерише у подчовека, чији је и први и последњи потомак – нечовек“. Тако и интернет. Опасност од интернета је огромна и мислим да он дегенерише човека овако као рече свети српски Авва. А, у духовном исто тако, јер је он сигурно за све нас постао јутарња и вечерња молитва. И ако то што се предлаже на интернету није строго и са савешћу усмерено, на њему лако може да се затрује било ко. Нажалост велика је то „сила“ и њу ни на трен Црква не сме да омаловажи и да потцењује, већ мора пастирски будно да мотри.
Ваш пример следили су и отац Гаврило из манастира Лепавина, Поуке, Борба за веру, фондација Пријатељ Божији, Истинољубље монаха-немонаха Антонија… Интересује ме ваше виђење мисионарења на интернету.
– Мисионарење путем интернета сигурно да је могуће, али изискује огроман труд и време, озбиљност и још више – одговорност. То не сме да буде хоби. У том Сајбер свету има свакојаких људи, и оних који са својим злим рушилачким силама служећи сатани једино могу да постоје као нељуди. Они се обично крију, јер су по природи слабићи, а разни сајтови су за то одлична места. Чим отвориш неки сајт можеш да разумеш како је уређен, са којом намером и какву поруку шаље. И у том „односу“ остварује се грех: односом човека према Богу и човека према човеку све једно што се то дешава у неком тамо етру. Штетан однос „сајбер савест“ не може да оправда, да је то сад нека нестварност у којој може да се оствари занимација, тај доконлук са нечистим унутрашњим побудама. Морамо одлучније да говоримо да је то исти грех као када се уживо свађаш са човеком, и не дај Боже, желиш му зло. Исти су душевни пориви, иста су осећања, овако „уживо“ или преко интернета. Маса анонимуса не могу то да схвате. Било је у историји Цркве анонимуса, али само због смирења, да се не зна ко чини то добро, или пише светоотачке књиге и слично. Али, ови наши анонимуси постоје да крију своје рушилачке страсти. Ово може да буде појава психолошке природе у тој подељености човека, када он живи са две личности и њега то испуњава, јер они су у стварном животу лицемерно ту негде поред нас смешкају нам се и одобравају, или су чак наши блиски „пријатељи“. Из таквог односа излива се неколико страшних грехова. Нажалост, то они не разумеју нити има ко да их научи.
Чини ми се да смо Божијом помоћу још од првих дана постојања листе „Светосавље“ ове ствари одмах разумели и на тим јасним поставкама правили сајт. Успели смо да сачувамо „живи однос“ (строго на то гледамо), да људи на тастатури схвате да говоре са човеком, а не са неком тамо апстрахованом личношћу, по оном познатом: ако не постоји човек онда не постоји ни грех. Мора да се разуме да нема никакве разлике у изражавању наше словесности или рушењу исте, радили ми то ми „уживо“ или на интернету, јер је „однос“ (религио) исти. Треба да се схвати да човек и преко Интернета може да погуби душу нечовечним односом према „човеку поред нас“. Ако је свима нама извесно да преко Интернета може да се изврши најгнуснији криминал, тако исто може да се у том погрешном хришћанском односу оствари ужасан грех. Бојим се да када људи у својој потпуној приватности и опуштености седну пред тастатуру да уопште не мисле о томе.
Како је дошло до тога да кренете са мисионарењем на Светосављу?
– Када сам добио канонски отпуст из Жичке епархије од мени много драгог владике Стефана, тадашњи архијерејски заменик пребацио ми је речима: „Лепо, СПЦ га школовала, а он оде у Руску?“ И о томе сам размишљао и још увек размишљам. Када се указала могућност да могу овако да се преносе истине вере и да се учи о Цркви, решио сам да на овај начин будем пастирски присутан у мом народу. То је неки тип мог дуга. Није баш лако, јер доста времена одузима. Сада добијам критике другачије природе: „А, шта нам он из Руске Цркве „заводи ред“ у Српској?“ Одузима ми се право на Цркву у којој живе моја мајка, брат, блиска родбина, а овамо исти људи тако одважно пишу трактате о саборности и проблему етнофилетизма и слично. Моји мотиви су искрени, јер видим да је потребно у буквалном смислу мисонарење у нашем народу. Понекад је потребно и достојно суочавање са црквеном влашћу, када ствари не смемо да прећутимо, а све ради Цркве. И тај однос треба врло мудро избалансирати, уклопити, при том и оно никада и ничим одмењено послушање за било кога у Цркви, тај канонски однос: културу језика и хришћанских осећања са истином и ревношћу за њу. То уопште није лако да се оствари.
Профане мисли одмах осуђујемо и елиминишемо, јер често се сусрећемо са тим агресивним начином „сведочења“ о вери или пак неким „реформама“. Свако ко се понаша на „Светосављу“ као у црквеној порти или чак храму он је добродошао и наш је брат или сестра у Христу. Ми немамо времена на умну гимнастику и форумашка жонглирања, та празнословља свих врста која су и цркву и државу довела до ових судбина.
Стиче се утисак да и на мрежи данас имамо „леве“ и „десне“, „зилоте“ и „либерале“. Није лако одредити који је пут ту онај средњи – царски пут… Неки од портала профилисани су проекуменистичким духом, како сте писали, према: „Увозу технологије, али и теологије са Запада…“ Неки други толико су острашћени да им и навијачи Звезде и Партизана не могу парирати. Ту мислим на псовке, карикатуре и клетве упућене владикама од стране верника…
– „Леви“ или „десни“ могу да се појаве само онда када се они за то довољно удаље од учења Цркве. То је аксиома од које увек треба да се пође. Религиозност може да буде свакојака, чак и она бесмислена нек је и даље по спољашњој форми „хришћанска“. Када ми започнемо да говоримо о себи, а све мање о Цркви тада настаје тај конфликт, и он бива само по нашем избору, а не Цркве. Кажу да је нешто у прошлим вековима у односу на нас погрешила, промашила, увредила нас, понизила, држала заостале…? Тада она уопште није разумела ово наше време, наше „ново доба“, тако и неког новог („савременог“) Христа, у односу на теолошку догму да је Христос увек исти: јуче, данас и сутра. Као да смрти и трулежи и лудила (духовна трулеж) у нама у овом новом добу има мање?! И када људски естаблишмент у Цркви, који је сам по себи рационализам, ставља на маргине пре свега њену таинственост благодатних онтолошких израза (излива) који су једини пренос знања и сазнања о њој, тада се у њој појави овај тип људи са својим личним агендама. Митрополит Антоније Храповицки је њих описао као „руске Јелине“ („научно-философска“ хришћанска мисао), и „руске Јевреје“ као представнике агресивног традиционализма и свега оног што он сам по себи носи. Када читам ту његову проповед јасно видим данашњу слику у дешавањима у СПЦ, а и шире.
Русија је страдала под црвенима 70 година, колико и Јудеји под Вавилоном. Србија упола краће, али сасвим довољно дуго да добијемо неке нашим коренима непознате генерације. Из односа комунистичко-атеистичких са једне, и крипто-капиталистичких са друге стране, као да се рађају монструми какве свет још није видео. Данас у вестима редовно гледамо о случајевима бруталних убистава, касапљења, самоубистава… Нешто што се дешавало једном годишње данас је сасвим нормална појава. Према речима Светог владике Николаја, највећи је мрак тамо где је било највеће светло. Како из угла духовности гледате на све ово?
– Па, већ смо нешто мало напоменули речима светог оца Јустина, нашег дубоког мислиоца који је градио богословље на чистој црквености. Човек постаје нечовек и то је то. Све се на томе завршава. Плод тога је људска трагедија, а зар ње данас има мало? Патријарх Павле је развио најдубљу теологију, а у најкраћој формули коју сам икада до сада чуо: Будимо људи, а не нељуди. Логос се оваплотио да човека врати у Човека. То је реалност људског пада, и он – пад, јесте реалност коју ми видимо у овом злу које поменусмо. Рушилачка сила зла из свог духовног света тражи човека, врбује га свиме и свачим прелестним из „овог века“ само да би он пристао да буде сасуд и проводник зла. Човек оваплоћује зло и преноси га у стварност, јер је Сатана само дух. И ту је све јасно. Када човек почне да му служи, ми видимо ове појаве. Ако будемо апстраховано гледали на „религију“, „веру“, „православље“ ми никада нећемо моћи да разумемо ове ствари. Пре свега треба добро прочитати и разумети Христова искушења, ту саму суштину шта је Сатана хтео од Њега, јер му није било јасно „А, ко је Он?“ Он је на први поглед само мало тражио: да се Богочовек у којем је као и Арије видео само човека, да му се поклони. Данас човечанство управо то ради, тражи да „камење постану хлебови“ и тај тип чуда, површан и за очи, а не дубину срца и ума.
Са друге стране, има доста покајника. Некада се због комуниста није смело ићи у Цркву – данас се од комуниста не може ући у Цркву. Како видите тај преображај у Русији и у Србији?
– Покајање је дивна ствар. Покајници је таквом чине да она буде нешто прелепо и предубоко што нам је Бог дао, потврдивши да је у „Своје обитељи“ прво примио покајника. Покајница је Њега прва видела васкрслог, да јој ови праведни чак нису поверовали. Тако смо и ми у покајању „блажени“ који не видевши Њега поверовасмо. И данас постоји комунизам у Русији и председник те партије иде у РПЦ и видех да се крсти. Комунизам сам по себи није проблем док он не постане патолошка идеологија. Он је партија као партија, типа „царево- цару“ све док му се не убризгају инекције псевдорелигије. И ту је био проблем са нашим народом, и увек је проблем.
Погрешна религиозност је највише зла донела човечанству, а данас више него икада. Шта је то „религијо“ ако и „ђаволи верују и дрхте“? Или која је корист СПЦ што се огромна већина нације изјашњава (исповеда) као православно-верујући? Проблем је та погрешна религиозност, она јалова и на крају бесмислена. Она је зачета још у временима светог цара Константина, када је постојао покушај измирења „кнеза овог века“ са Христом који га је у горе поменутом искушењу одбацио. То се десило историјски у појави гностицизма, који је доктринарно узео за циљ да „примири“ хришћанство са многобоштвом. То је била политичка реакција губитника у многобожачком строју Римске империје, када интелигенција тражи своје ново место у политичком апарату. Ту исту идеју философско-теолошки данас заговара екуменизам, у буквалном појму тог термина, и већ једном мора да се призна да он нема ништа са мисионарењем међу инославнима. То је наша утопија. Православци су слаби да тако сведоче о Цркви, чак неспособни, а у смислу недовољно образовани да на истим сколастичким постулатима сведоче о Христу у огрезлом јеретичком свету. Када би најзад схватили да је наше једино и најјаче оружје које имамо, а све мање га видимо – оно пред којим је поклекао незнабожац – велики руски кнез Владимир. У томе је најјача сила Православља, али нажалост, ни „леви“ нити они „десни“ данас то не разумеју.
Сведоци смо популаризације разних јеретичких учења, и култова родноверских… Византију су изнутра урушавали Грци које су хушкали причама о њиховој славној историји. Данас Срби све чешће слушају сличне бајке: шире се памфлети који промовишу Србе као најстарији народ. Мада смо „најстарији“ једино уколико гледамо демографску карту која каже да ћемо ускоро имати више корисника који користе пелене за одрасле, него за децу. Како коментаришете те култове који се клањају некаквим старим Словенским „боговима“? Да ли њихово популарисање има за циљ одвраћање од Светосавског пута?
– Ерозија нашег националног бића и основних вредности нашег постојања је у свом процесу наше деградације при крају. Ми се налазимо на инфузији да не би масовно извршили еутаназију. Помало нам дају да не би било општег хаоса. Признајмо то ако желимо да икада будемо онај феникс и поново пркосно устанемо. Маштања и хвалисања да је данас код нас боље јесте само арогантност у одрицању стварности. Ми свесно окрећемо главу да не видимо да је она ту, у нама, то малодушје и депресија, да нас то свакодневно руши. То је нешто најстрашније што је могло да нам се деси, да смо изгубили све вредности са којима може да се опстане у овом животу. Ово питање за мене је више геополитичко, и ова средства видим као једно од најопаснијих оружја. Са тим истим оружјем се покушавало у Русији, са истим оружјем је Украјински или Малоруски народ изгубио реалну наду, и истим тим оружјем смо и ми окупирани. Оно је као ратни камелеон, можеш да га назовеш Јеховиним сведоцима (модерним Аријевцима), суботарима, пентекосталцима, баптистима… А, код нас боја му је другачија, онако транспарентна као и сам назив вере. Зове се „унија“ и унијата. Њена суштина је лаж, јер лаже док се представља. Споља у свему је православна слика, а изнутра сва папистичка, не само еклисиолошки него још више геополитички. Под тим велом преваре и лажи ратује се и за Србију, а конкретно могу да кажем расправослављавањем нашег народа, ако не то онда разбожавањем, јер оба средства остварују исти циљ. Са нама се „ратује“ тзв. академском теологијом која се изражава у неким сегментима евхаристијске теологије, што је најпростије речено имплементација унијатизма на нашим просторима.
Реците нам нешто више о тим јересима из угла геополитике.
– Јереси су стара клица политичких визија врло паметних и способних људи са којом су стварали, чували или пак рушили империје. То је стара метода која се данас у центрима људске моћи добро изучава. Она је много опасна, јер ако је и приметиш она је толико јака да те још може прогласити да ниси здрав. Дакле тај антипод, та наша свест реалног сазнања је у великој опасности. Ако прихватиш борбу против оваквог начина војевања постоји психолошки подигнута рука која ти прети да те прогласи конспиративним, чак ван ума, да здраве ствари упрљају теоријама завера и конспирацијом. Опет, из те исте ковачнице на светску пијацу се избацују и разне конспирације да се човек све теже снађе у тој збрци. То је супериорна експертиза данашњих центара људске моћи и њихове правде, која се добро изучава и примењује као оружје над народима. Примера ради, Македонце су убедили да су „Египћани“; Украјинце да су „укри“ када уместо Богу „славу“ дају Украјини, нас Србе наши несрби убеђују да смо безмало изгнани из раја. У оваквој ситуацији неком је много потребно да се тиме бавимо и не видимо ствари које треба да решавамо. Реално образованог, духовно поткованог човека овим стварима никако не можеш да саблазниш. Саблажњавају се они који мисле да су преобразовани, као и они „надсрби“ који сматрају да је србство веће од хришћанства (доживео сам и то да чујем).
Ерозија нашег националног бића и основних вредности нашег постојања је у свом процесу наше деградације при крају
Агресивни протестантски „сола скриптура“ приступ и даље је у офанзиви. Иако постоји безброј њихових фракција, свака од њих тврди како је управо она „генерални дистрибутер истине“ и тумач Светог Писма.
– Протестанти су настали тако када су људским резоном, а без благодати Божије и послушања решили да исправе ствари у Цркви. Неки кажу да Лутер није знао за Православље у шта сумњам, јер њему је вероватно и код нас засметало – Предање. Протестант, човек, решио је да може боље све то да среди од Богочовека. Знате, тога помало видимо и код нас у СПЦ, код неких људи који се данас користе истом методиком. Та религиозна прагматичност је највећа протестантска вредност и касније се она преточила у бизнис, ништа мање и у дипломатију. Много чега лукавог она садржи што непобитно доказује данашња философија социјално економске доктрине. Све то слабо шта има са Христом, јер протестанти бирају каквог Христа желе, док ми видимо Христа какав Он јесте. Ми Га видимо онаквог – којег на свакодневним службама Литургије једног простог космичког дана созерцавамо и сазнајемо. Дакле није довољно ни видети, него треба и упознати.
Поред реченог протестант не воли историју у шта сам се много пута уверио. Он не зна да је Црква Педесетнице старија од Еванђеља по Матеју, а да им не говоримо о последњој канонској књизи коју садржи Библија. И када им тако кажеш, настаје тишина. Сола Сцриптура или само Библијом кроз овај живот и њом објашњавати све ствари говори још нешто: „чувај се човека једне књиге“.
Са Библијом је најлакше манипулисати, умишљати, што посебно говоре прости људи простих занимања као Џозеф Смит и Чарлс Расел, који се итекако ослањају на своје личне визије и „предања“. Ако је циљ да се уништи Православље у нашем народу, да, овакви људи имају ту шансу. Као прво, довољно је да саму Библију представе као „своју књигу“ и да наш човек види „опасност“ у њој. Наш човек је толико необразован да Библију сматра секташком књигом, јер он верује у неко Православље које је против те секташке књиге. Зато што секташи пред њиховим вратима машу њом. Ако секташи само то успеју и представе Библију у некој секташкој конотацији, они већ имају велики успех. Нас брине што просечан човек не чита Библију, а онај који је чита не постоји ништа да му помогне да је правилно разуме, јер га више нико не учи. Раније га је Црква учила са својим богатим богослужбеним текстом, али сада наш човек после Вукове реформе ни њен језик више не разуме. Са свих страна нам се затварају врата.
Неко ко је на путу тражења Бога данас лако може бити збуњен. Са једне стране Перун и компанија, са друге протестанти, а са треће заговорници екуменизма и мешања истине и лажи, злата и блата, „буду и вуду.“ Присутан је и клерикализам одређених отаца који хоће да господаре, а позвани су да служе… Јустиновци су уживали велики углед у РЗПЦ. Шта се догодило? Немогуће је не уочити евидентне промене и одступања од онога што су некада заговарали. Виђамо у медијима да су радо виђени у Ватикану, неки попут Лаврентија водили су десетине свештеника на поклоњење папи… Како прости верник да гледа на таква дешавања?
– Мислим да прости верник не разуме ко су Јустиновци, јер да интелектуално знају за преподобног Јустина они би се лакше сналазили у овом питању. То што мало разуме за ово што ви кажете нема начина да било шта промени. Како је сва та логистика црквене јуридике у рукама више црквене власти за те проблеме је највише она одговорна. Бојим се да се виша црквена власт зачаурила у свој свет, и она из њега слабо чује, а шта мисли и говори њена еклисиолошка „основа“ на којој она једино може да постоји, прво догматски затим и финансијски. До „Јустиноваца“ онај народ којег више нема је по својој простоти и онтолошком призиву био више присутан у нашим црквама. Цркве су биле пуније до ове обнове. Желео бих да напоменем да је реч о црквености без помпе неког славља, јер сада у овим данима и држава и црква често заједнички славе одређене догађаје. Само тада видимо цркве пуне, чак и одавде ми можемо да видимо да мање људи долази на просечне службе него овде у Дијаспори.
Ја који сам на неки начин био везан за „Јустиновце“ био сам романтичар и веровао да ће да препороде ову нацију, јер јака Црква може врло добро да утиче на државу. Бојим се да осим епископа Марка „Јустиновци“ нису задржали теолошку доследност, а ако хоћемо и ту спољашњу академску принципијелност. Од када је св. Јустин телом умро ни код једног не могу да пратим богословски континуитет, а по њиховом узрасту већ је време за неку синтезу богословља да нам предају. Артемије се у свом традиционализму исто удаљио од Јустина да је сада и њега тешко повезати са њим, а видим да је сада актуелан позив да поново разговара са СПЦ. Разумем да је ситуација у којој се обрео тешка и тражи неко теолошко оправдање. Богословску синтезу коју је Јустин нама оставио тачно знамо шта је она, пре свега шта је он видео као опасност за СПЦ и уопште наше спасење. Ово што неки из њих говоре ничим нас не води њему нити пак његовом духовном оцу Митрополиту Антонију, него управо порицању њиховог богословља.
Епископ Атанасије Јефтић је у једном интервју у Паризу на њему посебан начин увређено рекао да он није никакав „Јустиновац“ него да је његов учитељ митрополит Антоније Храповицки. Богословље митрополита Антонија пратим и изучавам већ 30 година и ми у РЗПЦ њиме и живимо, и слободно могу да кажем да данас слабо шта његово видим код епископа Атанасија. „Удаљавања од латинске теологије“ (његов творац је поменути митрополит) у неким данашњим изражајима удаљавање је и од самог Православља. Ствари које данас чујемо није Јустин говорио, нити Храповицки, нити касније Флорофски чак ни либерални Шмеман. Они су се ипак држали црквености када су говорили о академском богословљу и тешко могу да их повежем са овима новим у српској теолошкој мисли. Поражава ме та теолошка еклектика, тај како сам већ једном рекао, „увоз са запада“ осим технологије и „теологије“, која је кристално јасно из расколничких црквених структура. Што је најкатастрофалније све то код нас долази у великом закашњењу и даје нам лажну, тј. јалову наду. А, то је опасна ствар за нас, ако ни за шта друго онда за наше драгоцено губљење времена чекајући сурогатна решења за неку „духовну обнову“ која је као покренута код нас.
Оно што се овде у САД говорило шездесетих код нас се одважно нуди као велико откровење, новина у којој леже „одговори“ за тренутне проблеме у СПЦ. Поражава и тај факт да док се овде одричу шмеманизма, чак и његова супруга то чини када неке његове крајње либералне мисли избегава да преведе на енглески. А, ми у њему видимо неку будућност? Када говоримо о Шмеману и његовој евхаристијској еклисиологији, како да избегнемо да поменемо Зизјуласа који сав постоји на њему. Митрополит пергамски је просто ућуткао „Јустиновце“, хитро их свео са пута истинитог удаљавања од латинске теологије и те њене јуридике, да се данас у СПЦ ништа Јустиново није задржало него управо сколастички решавају ствари. А, ако су Јустиновци барем на кратко време били његови ученици онда би морали отворено да проговоре против овог јарог заговарача у тананим нитима унијатизма. И њему је време да се постави познато стилизовано дијалектичко питање: Quo vadis Јоване? Како то некада један од њих смириваше епископа Лаврентија у ондашњем његовом приватно ушушканом екуменизму за време службовања у Немачкој.
За мене је питање да ли данас постоје „Јустиновци“ онако како то и епископ Атанасије на свој увек драматичан начин рече, а у односу на еклисиологију оца Јустина. Мислим да не. Лично све Јустиновце (али „све“) и даље помињем у мом Помјанику на свакој литургији коју служим, и молитва је више сваког разочарења у људе. Ако се свети Јустин јасно и гласно молио за расколника Дионисија, могу и ја за Артемија, надајући се да ће Господ нас више смирене чути па и то скоро решити.
Намеће нам се питање рашчињеног епископа Артемија и његовог неканонског произвођење епископа пре неки дан… Чује се како је могао да позове неког од епископа из Православног света. Овако изгледа као да се нико није одазвао. На који начин решити ове све дубље поделе? Или је отишло предалеко и повратка нема?
– Не желим ништа да судим о епископу Артемију. Срео сам га у Призрену и предавао ми је грчки. Био је пун љубави и разумевања за све нас, другачији од осталих строгих професора, али са бољим ефектом изискивања нашег рада. Убеђен сам да ако би он на то рукоположење позвао оне из не канонског „осталог света“ да би му се на десетине одазвали. Неки би једва дочекали. За мене је већа енигма, а зашто није позвао? То чак брине, јер да је то урадио неке ствари бих боље разумео. Вероватно се држи принципа каноничности, а у његовој доктрини која стоји на не канонском уклањању са своје венчане епархије, тј. у одсуству суђења. Проблематика раскола је врло комплексна и тешка, мучна и убитачна. Да је нешто друго он би са неким делио своју еклисиологију, јер нећу да поверујем да је до те мере пао да сада види само себе као Цркву. Испада да нема никог на овом свету да правилно мисли као он? Није то он шта год му приписивали. Нек ме неко исправи, па и они сами ако буду ово читали, али ја сам убеђен да он и даље не жели да се компромитује са расколничким структурама убеђен у свој статус који одржава одсуство суда над њим. Сада широко држимо очи и уши отворене како ће он да се одазове на овај позив од СА Сабора да почну да траже решење. А, оно је тако близу, само када не би било гордости са обе стране, јер гордост може да прати правичност, типа: ја сам толико у праву да ни за педаљ не попуштам.
Ондашња „Слободна СПЦ“ имала је сумњиво рукоположење свог митрополита уз помоћ украјинске групе „самосвајтих“, и било је довољно само једно саборно саслуживање са тзв. федералцима и хвала Богу био је решен тај раскол. Могуће је да се и овај исто тако реши, али нажалост, данас немамо „оца Јустина Поповића“ да богословски критикује ову опасну појаву у нашем Српском православном бићу, нити патријарха Павла да својим смиреним и подвижничким ауторитетом покрене помирење, да нек је и по сто пута објављен као „синагога јудејска“. Ако се пропусти ова прилика овај сицилијански каменчић све више ће да жуља у ципели, и случај еп. Артемија никада неће нестати. Боље да ово решавамо раније, да нас касније не криве као лоше домаћине вере и јединства у СПЦ. Историја ником не опрашта!
Тел Авив
У току је још један Сабор СПЦ. Како коментаришете та збивања?
– На СА Саборима СПЦ ми одавно не видимо еклисиолошке расправе, дијалоге, бриге око учења, на њима решења неких предмета вере који чекају већ две или три деценије. Они се тамо баве обично „кадровским променама“ – баш тако како сликовито суво звучи за Цркву. Дакле, баве се тим рокадама архијереја, односом са јавношћу, финансијама итд. Да ли је Црква само то? Сада као мало су покренули неке дисциплинске поступке. Брине што је то нека финансијска дисциплина, а морал и етика као да нису важни. Цркви је важније то од пара? Затим ту су увек присутне старе стереотипске изјаве у вези Косова, наших крајина… Суштинске ствари се одавно не износе на дневни ред, а управо питање: зашто нам народ није црквен? Као и то: Зашто се неки такмиче ко ће погрешније да овом изгубљеном народу пренесе Православље прикривајући се академском теологијом. Дакле, просто речено муљањем? Питање богослужења, Типика и богослужбеног језика као и превода богослужбених књига, или пак враћање на црквенословенски језик нису ни близу дневног реда. На та питања не очекујем одговор ни у следећих десет сабора осим ако се нека катаклизма не деси и зацари правда Божија.
Ових дана видесмо да је само проневера пара или нека задуженост морална и канонска грешка за коју се скидају главе са епархија. Раније су то били свештеници на парохијама а сада је већ стигао ред на епископе. Уреду, канони траже уредан однос према црквеном новцу. Али пренаглашавање тог проблема граби пажњу медија са којим смо још до јуче кокетирали. Сада нам они долазе главе. Погледајмо како нас исмевају због ових опречних одлука које се мењају преко ноћи. Оставља се утисак да су нам само паре осетљиво место. Истрошили смо муницију да нам нека жута штампа и комунисти раде о глави. Све је мање заклона од истине коју одбацујемо. Бавимо се нечим што нам природа цркве и не дозвољава. А, чување вере? Чиста и православна вера, да ли је и она наше осетљиво место?
Како видите веру и надгласавање?
– Надгласавање не садржи светоотачку саборност која је јединомислије или консензус. Ту нема спора, јер на том принципу утврђено је да ће да ради Свеправославни сабор следеће године? То је увек био једини модел, али нажалост, дошли смо до тога да је недавно Руска црква морала да постави ултиматум јеладским црквама да неће бити играња са том „демократском већином“ која у Цркви и не постоји. А, од тога ми страдамо. То се код нас дешава због тога што Сабор узима улогу Црквеног суда, а не даје да он припреми факте и изнесе на Сабор. Зар нисмо то „надгласавање“ већ платили једним расколом?
Дакле, ово што видимо код нас чак није израз Цркве, него је сукобљавање „партија“ у њој, а тамо где је сукоб нема тог онтолошког јединства. Ако је реч о чистки у нашем епископату онда то треба да се ради избалансирано и да се решавају упадљиви проблеми. Притегнути постепено: мало због пара, мало због чистоте вере и богме много због морала. Ако је епископ Василије тузлански смењен на материјалу који је, молим вас, „случајно“ доспео и на интернет, онда тај човек мора да буде дуго под забраном свештенодејства са дугом епитимијом, или пак рашчињен. А, ено га он мирно богослужи против свих канона Цркве. Овако испада да је он смењен због тога што је био јак, па су једино те блудне радње могле да га црквено-политички уздрмају и на крају сломе. Имамо и епископа који је био легално и јавно окривљен за педофилију да га је од те оптужбе избавила правна техникалија – застарелост случаја. Ако је за државу случај застарео, како је онда могао да застари и за Цркву, када она има другачије обавезе према моралу и свештено-служењу, и тој саблазни уопште.
Оче, хвала вам на темељној анализи стања у Цркви. За крај, неколико речи о вашим плановима…
– Планове и даље немам осим да будем пастир Христовог стада. Не верујем ни у предавања, ни у писање књига, а ради само тог писања. Нити верујем у трибине, звања и одликовања, у све те сујете људске које предлажу учење ван доксолошких израза Цркве. Не правим никакве планове, а ако моја проповед само од себе почне то да чини, да она изискује одређену пажњу на те ствари ја ћу се само њом управљати. Ништа не планирам осим да никог не обрукам, па ни о. Атанасија Јефтића који ми је то неколико пута подвукао: „Пази тамо да нас не обрукаш“.
Чини ми се да после 30 година мог служења нашој општој и милој мајци Цркви нисам. На то питање ипак ће најбоље да вам одговори мој архијереј, Митрополит Иларион, Првојерарх РПЗЦ. Хвала вама на овом опуштеном разговору.
27. мај 2015.
Припремио:
Иван Ташић
Извор:
Магазин „Хазардер“