Pitanje:
Pomaže Bog, poštovani oci! Moje je pitanje vezano za ispovest. Jako sam rasejana po prirodi, te mi je teško da se na ispovesti prisetim svih grehova za oproštaj kojih sam se molila prilikom posta. Prošli put sam želela da ih pročitam sa papira na koji sam ih zapisala, ali mi je sveštenik rekao da ne čitam i da ću se onih „glavnih“ prisetiti. Da li možda grešim, trudeći se da ispovedim sve odjednom (mada se zaista iskreno kajem i ispovedam sve koji me teško pritiskaju) ? Nekako uvek ispadne da ne ispovedim sve što sam htela, i onda se pričestim osećajući se jako nedostojno Sv.Pričešća. Kako da postupim sledeći put? Takođe postoji greh za koji se neprestano kajem i koji me jako muči, iako sam ga već ispovedala.To me muči do te mere da čak osećam želju da budem kažnjena, a bojim se kazne jako.Šta da činim, pomozite? Neka je Gospod Isus Hristos sa svima vama, u ovom divnom zadatku koji ispunjavate na radost svih nas, izgubljenih i poljuljanih.
Svako dobro od Gospoda!
Tatjana
Odgovor:
Draga sestro Tatjana, Kad odlaziš kod lekara Ti mu saopštavaš šta Te boli, pomažeš lekaru da
uspostavi tačnu diagnozu, dodajući simptome koji prate Tvoju bolest i
kako se u bolesti ponašaš. Bol u kolenu, koji je bio i prestao pre
nekoliko dana i ne pominješ, jer ga više ne osećaš. Tako je i sa
ispovešću. Čovek neprestano greši, na razne načine (mislima, rečima, delima) i on se za svoja ogrešenja kaje i moli Boga za oproštaj, kao
što se bližnjima izvinjava za propuste, nepažnju, uvrede… Svakome od
nas Bog je darovao jedno posobno čulo, koje je zaduženo za duhovni i
moralni život, a to je savest. Kod većine ljudi savest je zdrava i
budna i ona opominje čoveka pri svakom prekršaju moralnih normi, a
nagrađuje ga pri svakom dobrom delu. Čak i kod onih koji pojma nemaju
o Hristovom moralnom zakonu. O tome piše Sveti apostol Pavle
Rimljanima: „Jer kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je
po zakonu, oni nemajući zakon sami su sebi zakon“ (2, 14) . Dakle, Ti
ispovedaš grehove koji Ti opterećuju savest, koji su pred Tobom, koji
Te pritišću. Greh koji si zaboravila i na koji Te savest ne opominje, sigurno je pred Bogom i „izbrisan“, nije bio tako velik greh, nisi ga
ponovila i Gospod Ti ga je oprostio. Ako se nekog greha setiš posle
ispovesti i pričešća, ispovedi ga sledeći put. Jednom ispoveđene
grehe, za koje Te savest više ne opterećuje, Bog je oprostio i ne
treba više da ih ispovedaš. Međutim, „greh koji je stalno pred Tobom“, kako se jadikovao i car David u svom pokajnom psalmu, treba stalno
ispovedati, neprestano se za njega kajati (na primer žene koje su
izvršile abortus, ubistvo svog nerođenog čeda) i strpljivo čekati da ga
Gospod oprosti. A Bog će sigurno oprostiti ako se čovek iskreno
pokaje, ako zažali što je zgrešio, ako zamrzi greh i potrudi se da ga
ne ponovi. Jer nema greha koji bi prevazilazio milost i ljubav Božiju.
Ne treba da priželjkuješ kaznu za svoj greh. Ona je već tu. Griža
savesti, nemir u duši, strah da svi znaju za taj Tvoj greh, zar nije
dovoljna kazna? A mir će se povratiti u Tvoju dušu kad taj greh okaješ, kad osetiš na sebi milost Božju kroz umirenje savesti. I nemoj sama
sebe odlučivati od Svetog pričešća! Iskreno se kaj pred svojim
duhovnikom, odlazi na ispovest kao u duhovno lečilište i nastoj da iz
njega ne izađeš neizlečena. I pričešćuj se što češće, razume se, posle
ispovesti.
Mir u duši Tvojoj, mir sa Bogom i mir sa svima ljudima žili Ti i
pozdravlja o. Dušan
