Исповедити све грехове

Питање:
Помаже Бог, поштовани оци! Моје је питање везано за исповест. Јако сам расејана по природи, те ми је тешко да се на исповести присетим свих грехова за опроштај којих сам се молила приликом поста. Прошли пут сам желела да их прочитам са папира на који сам их записала, али ми је свештеник рекао да не читам и да ћу се оних „главних“ присетити. Да ли можда грешим, трудећи се да исповедим све одједном (мада се заиста искрено кајем и исповедам све који ме тешко притискају) ? Некако увек испадне да не исповедим све што сам хтела, и онда се причестим осећајући се јако недостојно Св.Причешћа. Како да поступим следећи пут? Такође постоји грех за који се непрестано кајем и који ме јако мучи, иако сам га већ исповедала.То ме мучи до те мере да чак осећам жељу да будем кажњена, а бојим се казне јако.Шта да чиним, помозите? Нека је Господ Исус Христос са свима вама, у овом дивном задатку који испуњавате на радост свих нас, изгубљених и пољуљаних.
Свако добро од Господа!
Татјана


Одговор:
Драга сестро Татјана, Кад одлазиш код лекара Ти му саопштаваш шта Те боли, помажеш лекару да
успостави тачну диагнозу, додајући симптоме који прате Твоју болест и
како се у болести понашаш. Бол у колену, који је био и престао пре
неколико дана и не помињеш, јер га више не осећаш. Тако је и са
исповешћу. Човек непрестано греши, на разне начине (мислима, речима, делима) и он се за своја огрешења каје и моли Бога за опроштај, као
што се ближњима извињава за пропусте, непажњу, увреде… Свакоме од
нас Бог је даровао једно пособно чуло, које је задужено за духовни и
морални живот, а то је савест. Код већине људи савест је здрава и
будна и она опомиње човека при сваком прекршају моралних норми, а
награђује га при сваком добром делу. Чак и код оних који појма немају
о Христовом моралном закону. О томе пише Свети апостол Павле
Римљанима: „Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је
по закону, они немајући закон сами су себи закон“ (2, 14) . Дакле, Ти
исповедаш грехове који Ти оптерећују савест, који су пред Тобом, који
Те притишћу. Грех који си заборавила и на који Те савест не опомиње, сигурно је пред Богом и „избрисан“, није био тако велик грех, ниси га
поновила и Господ Ти га је опростио. Ако се неког греха сетиш после
исповести и причешћа, исповеди га следећи пут. Једном исповеђене
грехе, за које Те савест више не оптерећује, Бог је опростио и не
треба више да их исповедаш. Међутим, „грех који је стално пред Тобом“, како се јадиковао и цар Давид у свом покајном псалму, треба стално
исповедати, непрестано се за њега кајати (на пример жене које су
извршиле абортус, убиство свог нерођеног чеда) и стрпљиво чекати да га
Господ опрости. А Бог ће сигурно опростити ако се човек искрено
покаје, ако зажали што је згрешио, ако замрзи грех и потруди се да га
не понови. Јер нема греха који би превазилазио милост и љубав Божију.
Не треба да прижељкујеш казну за свој грех. Она је већ ту. Грижа
савести, немир у души, страх да сви знају за тај Твој грех, зар није
довољна казна? А мир ће се повратити у Твоју душу кад тај грех окајеш, кад осетиш на себи милост Божју кроз умирење савести. И немој сама
себе одлучивати од Светог причешћа! Искрено се кај пред својим
духовником, одлази на исповест као у духовно лечилиште и настој да из
њега не изађеш неизлечена. И причешћуј се што чешће, разуме се, после
исповести.
Мир у души Твојој, мир са Богом и мир са свима људима жили Ти и
поздравља о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *