Исповедање код било кога?

Питање:
Света тајна исповести или Света тајна покајања (? ? ? ) , не разумем да ли може човек да се каје сам у својој клијети, да се исповеда коме пожели, а да га свешетник разреши пред Литургију и Причешће?
Горан


Одговор:
Драги Горане, Сам назив, појам, израз, Света тајна покајања говори да је једна од светих тајни кроз које Господ пројављује Своје благодати човеку. Вероватно вам је познато да појам живе Цркве потврђујемо њеним члановима, т.ј. народом. Та Заједница јесте «инструмент» који нас вежба у упражњавању еванђелских идеала; значи вежба која нам помаже да градимо себе у Христу. Христос се не може познати нити преживљавати ван Заједнице, јер у противном, то хришћанство би било фикција, нешто нестварно, нешто без доказа; нешто што смо само умислили да добро радимо и да смо ми једини критеријум дефинисања тог нашег добра, тог Христовог идеала. Другим речима, у Цркви није ништа остављено да буде индивидуално него је све опште: од жалости до радости до успеха и падова (ово последње у смислу заједничког острадавања) ; увек је она ту да притекне у помоћ.
Ми знамо да је у Цркви постојало покајање тајно па јавно, и на крају опет тајно. Св. Василије, па онда Тертулијан и Ориген јасно сведоче да је пре јавног било лично, тајно покајање. У време св. Кипријана ова света тајна добија нови курс због многих палих хришћана у време тешких гоњења Декија Трајана, и под руководством епископа вршило се јавно покајање али само у смислу враћања Цркви. Тај смисао «враћања» видимо и у данашњој последњој молитви ове свете тајне, али више као последицу јавног одлучења, па зато неки теолози не могу да се сложе да ли је покајање буквално «повратак Цркви», или је духовна дисциплина која опомиње, поправља, исцељује, укрепљује, прашта и т.д., која је по Требнику «врачебница» (духовна болница, или исцељујућа установа) . Ово питање утиче и на горећи проблем које данашња Црква преживљава кад а је реч о тзв. «честом причешћивању». Аргуменат да је покајање «враћање Цркви», и да док смо у њој ми можемо стално да прилазимо св. Чаши јесте конфузан и нејасан, и опширан, када се тиче саме суштине питања исповести. Сама смисао речи «исповест», нама говори да је то индивидуална и лична унутрашња ствар која се духовно повезује са Црквом, и то са благодаћу Светог Духа Који у њој дела. Свештеник у овој тајни има две улоге: прва је та да је он као члан цркве само сведок, као човек поред човека; човек који слуша грехе са циљем да та исповест не буде пука формалност без тог осећања кривице и стида за почињене погрешке; а друга његова улога је у томе да као носилац благодати свештенства, а кроз њега и дарова Светог Духа, ослободи искреног покајника тог осећања крвице и у име Цркве то и потврди. Понављам само као Црква која је «исцелитељница» својих страдајућих чланова. Може да нам неко пребаци да у овој мисли провејава утицај латинског богословља; могу али само онда када јасно формулишу стање грешника, т.ј. да ли је он ван Цркве, ако молитва исповести «враћа» Цркви. Вековима црква третира грешника као њеног болестног или слабог члана, и она је ту да као Заједница помогне, уврачује (исцели) . Црква нам је дата баш ради овога јер Господ није дошао да спасе праведнике него грешнике, и зато св. Павле каже да заједнички носимо наше тешкоће, а не да их свалимо само на једног члана, и то на страдајућег који тражи нашу љубав и помоћ.
Не постоји ни најмања сумња да, када се данас говори о светој Тајни исповести, да се често говори о две различите ствари: о одлучењу и враћању из тог страшног стања ван Цркве, о примирењу са њом које смо видели у време св. Кипријана; и о духовно-болестном стању једног њеног члана који тражи благодати Божије као медицину и укрепње ради исправљања, а и не ради «измирења» са Христом, која би било само као последица слободовољног и идеолошког одрицања од Њега. Овде треба разликовати две ствари: прво, одрицање од Христа па онда враћање Њему, и друго, то учествовање у Цркви потражњом благодати Светога Духа као духовне хране и поткрепљења ради лакшег ношења јарма наше пале природе. Не сме нико да оспори да су Свети Оци правили велику разлику између греха против Цркве и греха против самога себе, као последице наше незаслужене смртности (индивидулане заслуге) ; они су увек подвлачили да је грех против Цркве најстрашнији, и то: јереси, шизме, компромиси са Христовим учењем, свађе, христоборство, што је све одрицање од Њега, и то јесу стања која траже «повратак и измирење» са Црквом јер су престали да буду део ње. Обичан и несавршен човек, од крви и меса, са велом Адамове смртности који због своје несавршености пада у сагрешења не може да се стави у горе поменуту класу људи који су се нашли ван Цркве. Из реченог ви већ можете да наслутите одговор на ваше питање. Видите, покајње је врло тесно везано за Заједницу, за то «общественное» (заједничко) служење, и ви можете да исправите вашу погрешку против ближњег, и Бога, само у искреном контакту са њима. Код себе у келији, у клијети, у соби, ви можете да проверавате ваше духовно стање; да анализирате своје дневне грешке; да се осећате кривим пред Богом и тражите опроштај; али тај опроштој беће искрен само онда када га потражите од онога кога сте увредили. Неко ће рећи па ја сам увредио Бога. Јеси али како? Већина наших сагрешења су против ближњег што и јесу греси против Божијег закона и Његовог промисла о човеку. Увек ово понављам, ми не можемо познати Бога ван Заједнице, и зато нам је она дата да се вежбамо у љубави Божијој, и ако сагрешимо против ње ми смо сагрешили против нашег ближњег, и тако иниректно и против Бога; наравно само ако није у питању тврдокорно богоборство. Као што већ рекох, свештенослужитељ је ту да у име заједнице потврди искрност нашег покајања. Право покајање, оно благодатно и са смислом може да буде само пред свешетником, и то у условима које Црква налаже, јер она даје ту Свту Тајну, као посебан дар, или благодат Светог Духа. Добро је ако подразумевате то исповедање у смислу извињења или тражења опроштаја пре одласка свешетнику, али Господ је знао за све долазеће проблеме људске природе па је установио Покајање као благодатно дејство и посредништво Светог Духа; могу слободно да кажем као «алатку» за решење проблема. Господ нам помаже у свему само ако за то постоји наша жеља, и то жеља делатна.
Са благословом и поштовањем
о. Љубо Милошевић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *