Islam

Sveštenomučenik DANIL Sisojev

 

Danas nećemo govoriti samo o islamu kao islamu. I te teme se naravno treba dotaći jer mnogo ljudi uopšte ne zna šta je islam, znaju nešto o tradicionalnoj religiji, govore samo o dobrom… Govorićemo i o tome, ali ćemo govoriti i o zasebnim strujama koje sada postoje unutar islama, jer mnogi ljudi ne shvatajući realnu situaciju počinju da govore: „Pa da, eto muslimani vrše terorističke napade, svi su oni teroristi“ ili obrnuto: „Niko od njih nije terorista, jer musliman koga ja poznajem ne priprema napade“. Sve je to povezano sa činjenicom da ljudi ne znaju kakva je unutrašnja struktura islamske zajednice, koja se na arapskom naziva „uma“[1]. Mi smo u stanju da iz tačke gledišta Gospoda Boga ocenimo ovaj religiozni pravac.
Zašto govorim „iz tačke gledišta Gospoda Boga“? Zato što se mi hrišćani trudimo da uopšte nemamo sopstvenu tačku gledišta. Ona nam uopšte nije zanimljiva. Po rečima jednog engleskog pisca: „možeš imati hiljadu tačaka gledišta sve dok ne nađeš istinu. Tada će postojati samo jedna tačka gledišta – istinita“.
Prvo, treba reći šta je islam. Kada govore o islamu, veoma često počinju da govore o njemu kao o religiji. Pod rečju „religija“ podrazumeva se određena religiozna organizacija, crkva ili sekta – religiozna organizacija gde se ljudi okupljaju da se pomole, reše neka duhovna pitanja.
U stvarnosti to uopšte nije tako. Islam je u tom smislu prilično dalek od religije u našem tradicionalnom shvatanju. To je veoma važno zapamtiti, jer razgovor kod nas postaje često razgovor „gluvih telefona“. Kada razgovaramo sa muslimanima, oni nam govore o jednom, a mi njima o drugom. Ne možemo razumeti jedni druge, jer jednim te istim rečima obuhvatamo potpuno različita shvatanja.
Eto, nedavno mi je jedan dobar čovek predložio da primim islam i objasnio mi je razlog zašto se obratio i zašto je islam istinska religija. Taj čovek mi je objasnio da je islam istinita vera zato što muslimani ne piju, ne drogiraju se, sve njihove devojke su nevine, ne dopušta se razvrat i zato je islam jako dobra religija, jedina nada naprednog ljudskog roda.
Iako činjenice kažu da to nije istina, makar samo zbog toga što se 80% heroina uzgaja u zemljama islama… Međutim, suština je da čovek doživljava religiju kao određeni projekat zemaljskog poretka. I to je, uzgred rečeno, jako izražena crta. Ako odemo na islamske internet sajtove primetićemo da veliku većinu materijala koji se tamo nalazi predstavljaju materijali o uređenju života: o istočnoj kuhinji, pijaci; koje su norme šerijata o dužini brade, o dužini nogavica ili čega bilo – eto takve stvari! To jest, to predstavlja određeni pokušaj globalnog uređenja sveta koji se zasniva na Božijem autoritetu. U tom smislu islam se pre može porediti ne sa crkvom – Pravoslavnom ili rimokatoličkom – već sa projektima kao nacional-socijalističkim, komunističkim, sadašnjom globalizacijom. Upravo je to projekat izgradnje nekakvog carstva Božijeg na Zemlji zemaljskim sredstvima pod pokroviteljstvom Gospoda Boga.
Štaviše, za muslimana je u principu nemoguća podela između religije i politike. To je veoma važno razumeti jer je to crta koja je karakteristična za islam. Možemo zamisliti pravoslavnog hrišćanina koji živi, na primer, u Americi, među Papuancima na Novoj Gvineji usred samog tog islama. To jest, Pravoslavlje kao takvo, obuhvatajući pri tom celokupan čovekov život, pretpostavlja da čovek može sapostojati sa nekim za njega stranim poretkom. Štaviše, za pravoslavne je to normalno stanje, jer znamo da Carstvo Hristovo „nije od ovoga sveta“ kao što je rekao naš Gospod. Zašto pravoslavni hrišćanin može ostati pravoslavan čak boraveći u antihrišćanskoj zajednici? Za nas, naravno, nije normalno što postoje takve okolnosti, ali avaj, to je očigledno neizbežno zlo do kraja sveta. Po rečima svetog Justina Filosofa[2]: „znamo da će progoni zahvatati Crkvu do samog kraja, dok se ne vrati Gospod i ne oslobodi nas sve“. Zato su za nas progoni nešto normalno.
Zašto? Zato što smo mi strano telo, predstavnici Carstva Božijeg na zemlji. Osećamo da smo, i jesmo ako hoćete, kao diverzanti koji su poslati na neprijateljsku teritoriju. Zato postoje manje ili više udobne situacije, ali je za nas ovaj svet – mesto u kome možemo postojati, ali se pri tom ne nadamo na svoje snage da će ovaj svet postati Carstvo Božije. Nadamo se da će se Sam Bog umešati i preurediti svu Vaseljenu.
Za islam to nije tako. Za islam to predstavlja služenje Bogu koje se pre svega projavljuje u šerijatu, zakonu. Taj zakon obuhvata religiozni život čoveka, njegov duševni, duhovni, telesni i društveni život, uređuje ga u porodici i u svemu ostalom. To jest, šerijat pretpostavlja određeni globalni projekat koji pri tom, što je najzanimljivije, skoro uopšte ne uključuje Samog Gospoda Boga. U tome je najveća, suštinska razlika u odnosu na Pravoslavlje: ako se u Pravoslavlju sve čini silom Svemogućeg Gospoda, u islamu se mešanje Gospoda Boga smatra skoro nepostojećim.
Pokušaću da objasnim. Stvar je u tome što iz tačke gledišta islama svaki postupak čoveka, anđela, atoma, čini lično Gospod Bog – Alah. Zbog toga se i javlja paradoksalni fenomen da čovek pri tom sve mora činiti sam. Zbog toga što, ako želite, Boga ima veoma mnogo, za ljudsku slobodu mesta skoro da ne ostaje ni najmanji delić slobode koji čovek ima – sloboda izbora predstavlja jedinstveni instrument kojim se nešto može uraditi. To je paradoks, ali on definiše celokupan pogled na svet kod muslimana.
Sa jedne strane, čovek može učiniti neko delo, na primer – izvršiti teroristički napad i smatrati da je to dobro delo. Zašto? Zato što je to učinio Alah – preko njega. Međutim, on pri tom zna da ne može očekivati pomoć od Alaha. Zašto? Zato što Alah sam sve čini, ne možeš ga moliti za nešto, jer si ti marioneta. To jest, imaš samo mali delić izbora.
Omar Haijam je na tu temu odlično napisao: „Ne pitaju loptu igrači za dozvolu, po polju leti gonjena udarcima“[3]. Eto, tako se i mi nosimo po polju ovog sveta, gonjeni udarcima Alaha. Javlja se jako čudan pokušaj izgradnje Carstva Božijeg na zemlji bez Boga, koji zaista čini islam sličnim komunizmu ili nacional-socijalizmu. Uzgred, zanimljivo je da su islamske zemlje veoma lako prihvatale socijalizam. Mnogo sadašnjih islamskih država su socijalističke. Sirija, Irak do nedavno, dok je Sadam Husein[4] bio tamo. Mnogo islamskih zemalja sarađivalo je sa Sovjetskim Savezom. Sarađivali su ne zato što su dobijali oružje, već je postojala i neka zajednica u ideologiji.
Neophodno je reći šta je islam.
Iz tačke gledišta islama cela Zemlja se deli na dva dela: zemlju mira i zemlju rata.[5] Zemlja mira je zemlja gde deluju zakoni šerijata.[6] Te zemlje su zemlje mira, u kojima se svi ljudi potčinjavaju zakonima Alaha, a ljudi koji se ne potčinjavaju zauzimaju određeni položaj. To jest, po šerijatu i Koranu[7], na kome je zasnovan šerijat, svi nevernici se dele na dve kategorije: mnogobošci i ljudi Knjige. Mnogobošci su ljudi koji ne priznaju autoritet Svetog Pisma, ne poštuju Boga Tvorca, na primer: ateisti, budisti, hindusi, šamani – ko god bilo. Oni podležu nasilnom obraćenju u islam ili smrtnoj kazni. Treće varijante za njih nema. Ljudi Pisma – u Koranu navedeni kao hrišćani, Judejci i zoroastrijanci – imaju pravo na postojanje. Daje se im pravo na život uz uslov da neće istupati protiv islama, neće ga kritikovati, neće propovedati i plaćaće niz poreza – džizu[8] (porez na veru) i pri tom će imati određena ograničenja: hrišćani moraju da nose krstove na leđima, žive u kućama koje nisu više od jednog sprata, nemaju prava da jašu konje. Bilo je i niz drugih ograničenja u vezi sa svakodnevnim životom.
Džiza predstavlja uglavnom 80% zarade. Pri tom se, normalno, hrišćanin, kao građanin drugog reda, podvrgavao određenim pritiscima, ali mu je ipak život bio garantovan. To treba priznati objektivnosti radi. Ne može se govoriti da islam zahteva uništenje svih hrišćana, to neće biti potpuno korektno.
Pri tom se na sve načine stimuliše prelazak čoveka u islam. Uzimajući u obzir da se ljudska sloboda mnogo ne ceni u islamu zbog veroučenja (o njima ćemo sada govoriti) iz toga proističe da svaki čovek i sloboda lako mogu biti slomljeni. Kako je rečeno u Koranu: „Njemu su se predali oni koji su i na nebesima i na zemlji, dobrovoljno i nevoljno, i Njemu ćete biti vraćeni„. Ova reč „nevoljno“ označava odsustvo slobode, plen, ropstvo. Zbog toga postoji niz strašnih izreka, kao na primer: ako hrišćanin u prisustvu dva muslimana izrazi želju da postane musliman – on se smatra muslimanom i svaki pokušaj da se kasnije odrekne dovodi do smrtne kazne. Jer se za napuštanje islama propisuje smrt ili doživotni zatvor. Međutim, doživotni zatvor niko ne koristi, postojali su vrlo, vrlo retki slučajevi kada se koristilo doživotno zatvaranje. Najčešće se primenjivala smrtna kazna, koja se sprovodi i do danas. Poslednji primer smrtne kazne za primanje hrišćanstva bio je u Saudijskoj Arabiji 2005. godine kada su kaznili hrišćanina sa Filipina. U Jemenu su 2004. godine ubili muslimana koji je primio Pravoslavlje – Georgija. To su norme koje deluju i do danas u zemljama šerijata.
Drugi deo teritorije naše planete su zemlje rata. Zemlje rata dele se na dve grupe: zemlje džihada i zemlje primirja. Zemlje rata su zemlje gde ne deluju zakoni šerijata, to jest, gde društvo nije uređeno po šerijatskim normama. Tu zemlju tako nazivaju jer ta teritorija mora biti obraćena u islam. Za to se pretpostavlja praksa Sveštenog rata – džihada[9], koja ima nekoliko oblika. Veoma je važno zapamtiti: džihad ima formu misije – takozvani mirni džihad. Misionarstvo muslimana se naziva džihadom. Pod džihadom se može podrazumevati i pravi rat i pogromi, trovanje protivničke vode. Po sadanjem tumačenju niza muslimanskih autoriteta iz Saudijske Arabije, takozvanih vahabita[10], oblik džihada je i širenje narkotika. Razumljivo je, naravno, zašto se heroin gaji pre svega u Avganistanu – širenje heroina se smatra sredstvom za podrivanje protivnikovih sila. Kao i u svakom ratu – uništenje žive sile protivnika. To je čisto vojna taktika.
Zemlje rata se kao što rekoh, dele na dva dela. Postoji zemlja neposrednog rata. Zemlja džihada je zemlja koja treba da se istrebi svim sredstvima jer se konkretna država na neki način bori protiv islama. Sa tim državama rat treba da se vodi na svaki način. U pravilima džihada je sve nabrojano. Na primer, treba da se unište muškarci, starci, dok se žene i deca ne istrebljuju. Žene i decu je neophodno zarobljavati: žene treba da postanu seksualne robinje, a deca da se prinude da prihvate islam. Postoje specijalno razrađeni traktati o islamu (i na ruskom jeziku). To su pravila koja su prihvaćena u islamu počevši od sedmog veka – od Muhameda.
Zemlja primirja je zemlja gde islam živi zajedno sa nekom neislamskom državom na osnovu nekog dogovora. To jest, muslimanima se daje manje ili više pravo da žive po šerijatu, ali pri tom samo društvo po sebi nije islamsko. To je zemlja primirja. Zašto? Zato što, eto, ti ljudi, tačnije, to društvo koje dozvoljava muslimanima da žive po šerijatu, ali samo po sebi nije islamsko, nije normalno, mora da bude uništeno, pretvoreno u islamsko, ali samo uz jedan uslov – da ne stradaju muslimanska braća. Zato se sa njima sklapa primirje do trenutka dok društvo dovoljno ne oslabi, da bi se moglo pretvoriti u islamsko. Takva je praksa džihada i shvatanje sveta naše planete iz tačke gledišta islama.
Na koji način čovek postaje musliman? Šta se traži za to? Kao što pravoslavni čovek ne može biti pravoslavan ako ne veruje u Svetu Trojicu i Bogočoveka Hrista, ne veruje u stvaranje sveta, ako nije kršten, ne pričešćuje se, tako i u islamu postoje određene pojave, pravila koja čine muslimana muslimanom. Koja? To su takozvanih pet poznatih stubova islama. Često ih mešaju sa šest tačaka vere što predstavlja grešku.
Pet stubova islama.
Prvi je šahada, koja je možda i najvažnija. Čovek koji je izgovorio šahadu, to jest, ispovedanje vere, postaje musliman, ako je to učinjeno u prisustvu dvojice ili četvorice muslimana (najbolje je ako su četvorica, ali minimum su dvojica).
Postoje čitavi internet sajtovi gde možeš da ubaciš svoje ime u određenu pripremljenu rečenicu „veroispovedanje“ i kliknuti na dugme „primam islam“. Na taj način se automatski smatraš muslimanom. Jer se smatra da si ispovedio svoju veru pred svim muslimanima koji se nalaze na internetu. Suština je da šahada (šahid je čovek koji ispoveda šahadu, ispovednik ili mučenik, svedok) predstavlja ispovedanje da nema Boga osim Alaha, i da je Muhamed njegov prorok. U principu se smatra dopustivim izgovaranje šahade na ruskom ili bilo kom drugom jeziku. Ona automatski čoveka čini muslimanom.
Pri tom je neophodno i ispovedanje četiri preostala stuba vere.
Drugi stub je ispunjenje obreda klanjanja – namaza.[11]
Treći je obavezni porez za siromašne – zakat.[12] Obično je u pitanju četrdeseti deo prihoda koji se plaća jednom godišnje, u vreme Ramazana.
Četvrti je držanje posta Ramazana.[13]
Peti je poklonički put u Meku – hadž.
Veliko mnoštvo smatra da je šesti stub islama, obavezan za sve, džihad. Međutim, po strogom sunitskom tumačenju, džihad je obavezan samo za one zemlje gde postoji pritisak na islam, to jest, precizno govoreći za zemlje džihada. U drugim mestima džihad nije obavezan.
Kako se odnositi prema ovim stubovima, kako ih shvatiti iz tačke gledišta Pravoslavne Crkve i Istine?
1. Prvi stub predstavlja ispovedanje vere koje se naravno ne svodi samo na ispovedanje „Nema Boga osim Alaha i Muhamed je prorok njegov“, već u sebe uključuje i takozvanu akidu,[14] koja sadrži kao prvo: to da postoji Alah, biće koje se ne može nazivati ličnošću (to je veoma važno zapamtiti!). Govoriti da je Alah ličnost nije dopušteno iz islamske tačke gledišta.
Kada su vršeni pregovori između rimokatoličke crkve i islamske ume, javilo se pitanje da li se Alah može nazivati ličnošću. Rečeno je da u arapskom jeziku ne postoji termin koji bi mogao opisati tu reč. Naša reč „ličnost“ prevodi se na arapski jezik kao termin, koji istovremeno znači „mladić, balavac, mangup“. Eto, kod njih je jednako: ličnost, balavac… Zato je to faktički nemoguće tako prevesti, ali ni mi, naravno, pri takvom uslovu ne bismo mogli tako prevesti. Nećemo reći da je Bog – mladić, to je nemoguće. Drugih termina koji bi mogli opisati lično postojanje Alaha – nema.
Kada sam bio u prilici da polemišem sa muslimanima, da jednostavno razgovaram sa njima o životu… Ove godine na primer, razgovarao sam sa muslimanom u Turskoj i pitao ga: „Ko je Alah za tebe?“ On govori: „Za mene je Alah neka velika sila, daleka-daleka, neshvatljiva-neshvatljiva.“
Nijedan musliman ne zna ko je Alah. Zaista, to je sila, koja je stvorila svet, dala zakone, sila koje sve okreće, ali koju je faktički nemoguće spoznati. U Koranu piše: „Alah u izobilju daje hranu onome kome hoće od robova Svojih“ (Koran 29:62). I proklinju se Jevreji i hrišćani koji tvrde da oni mogu biti deca Božija, da mogu da postanu sinovi Božiji. U vezi sa tim, javlja se odnos prema Bogu kao dalekoj sili, kojoj je neophodno poklanjati se, ali pri tom ništa ne znati o tome ko je On.
Postoji učenje o osobinama Alaha koje večno postoje sa njim. Šta su osobine? Osobine nisu prosto kvaliteti, to su određene osobine koje Alah otkriva sam o sebi. Koliko oni objektivno odgovaraju njegovoj prirodi – sporno je pitanje. Postojale su dve škole u srednjevekovnom islamu: jedni su govorili da Alah zaista otkriva o sebi neke osobine, svoje sopstvene prirode, drugi su govorili da je Alahu bilo tako ugodno da kaže o sebi, ali kakav je u stvarnosti on – to ne želi da kaže. Ovo pitanje u islamu je nerešivo, ali se ipak smatra da je znanje tih atributa veoma važno. Ovi atributi su poznatih 99 imena Alahovih.
Možda ste videli da muslimani često imaju brojanice u kolima kao amajlije ili hodaju sa zelenim brojanicama? Oni hodaju, prebirajući te brojanice, prizivajući svako od Alahovih imena. Pri čemu to ima pre magijski značaj, iako se i u sufizmu[15] – mističkom pravcu islama smatra da čovek na taj način u sebi razgoreva ljubav prema Alahu. Ovde postoje neki elementi koji su pozajmljeni iz hrišćanstva, koji su zaista istiniti.
Ova imena su suprotna jedna drugim. Jedno od njih je, na primer, Ljubeći, Milostivi, Milosrdni. Iako nije rečeno da je on Ljubav, piše da on ljubi samo one koji ljube njega. Drugi od atributa je da je on Onaj koji govori. Postoje na primer atributi da je on Tiranin, Tvorac zla. To jest, sa islamske tačke gledišta tradicionalno se smatra da je Alah iznad dobra i zla, da je on uzrok i dobra i zla. Kao što je napisano u Koranu: „A njih dvojica (Harutu i Marutu) nisu nikoga učili dok mu ne bi rekli: ‚Mi samo iskušavamo i ti ne budi nevjernik’. I ljudi su od njih dvojice naučili kako će muža od žene rastaviti, ali nisu mogli time nikome bez volje Alahove nauditi. Učili su ono što će im nauditi i od čega nikakve koristi neće imati iako su znali da onaj koji tom vještinom vlada neće nikakve sreće na onome svijetu imati“ (Koran 2:102). To jest, i dobro i zlo su od Alaha. Postoji hadis[16] koji se pripisuje Muhamedu gde piše: „Kome Alah ukaže na Pravi put – biće na Pravom putu, a koga ostavi u zabludi – taj će izgubljen biti“ (Koran 2:178). Takva je njihova sudbina.
Po islamskom verovanju u četrdeseti dan nakon začeća, arhanđel Džibril se javlja pred licem Alaha i pita šta je predodređeno za konkretno dete. Alah mu daje spisak na kome piše šta mu je predodređeno. U tom trenutku Džibril šalje anđela koji taj spisak pričvršćuje za čoveka. Na njemu su opisana sva njegova dobra i zla dela koja će kasnije učiniti. Sem toga, tu je napisana i čovekova sudbina: građanin raja ili pakla, na primer. Sve to se po islamskom verovanju privezuje za čoveka u četrdeseti dan od začeća.
Najtvrdokorniji deo muslimana smatra da je Alah ograničen prostranstvom. „Istaknuti“ vahabiti tvrde da se Alah premešta. On obično živi na sedmom nebu, a u noć Ramazana, u noć Otkrovenja spušta se na prvo nebo da bi bolje čuo reči onih koji se mole. Zato je u noć Otkrovenja neophodno govoriti Alahu sve svoje molbe jer je on pored ljudi, može da čuje.
Islam kategorički odbacuje trijedinstvo Božije: u Koranu postoji nekoliko sura koje su usmerene protiv trijedinstva. Međutim, zanimljivo je da se mi takođe slažemo sa svakom od tih sura. Na primer, tamo je rečeno da greh koji se ne prašta čine ljudi koji govore da je Alah treći iz trojice, to jest jedan od tri Boga. Naravno, mi se sa ovim potpuno slažemo! Kako mogu postojati tri odvojena Boga. Postoji ajat u Koranu gde je rečeno da Alah pita Isusa: „O Isa, sine Merjemin, jesi li ti govorio ljudima: „Prihvatite mene i majku moju kao dva boga uz Alaha„.[17] Isus govori da tako nešto nije rekao.
To jest, Muhamedove predstave o hrišćanstvu su bile potpuno izvitoperene. Mi smo potpuno saglasni sa prokletstvima koje Koran sipa na hrišćane. Ljude koji misle na taj način i mi anatemišemo. Kako je moguće saglasiti se da postoje tri Boga? Gde bi se oni smestili? Pa, Bog je svudaprisutan.
Dakle, šta se može reći – ko je Alah, kakvo je on biće? Kao prvo, postoji zvanična odluka sabora Vaseljenske Crkve – u pitanju je Carigradski Sabor iz 1180. godine, Sabor o Muhamedovom Bogu gde je naglašeno da Alah nema nikakve veze sa biblijskim Bogom. Alah je Muhamedova izmišljotina koju je smislio zbog nepravilno shvaćenih događaja iz Starog i Novog Zaveta. Zaista, kako se može poistovetiti Alah sa Bogom Biblije? Kada se govori o Bogu neophodno je da postoje neki znaci istinskog Božanstva. Osnovni priznaci Božanstva u Muhamedovom učenju, naravno, nestaju: on je nekakva daleka sila, za čije atribute se ne može jasno reći u kakvoj su vezi sa njim samim. Uzgred, on ima jedan atribut – Koran koji večno postoji! Smatra se da pored Alaha večno postoji i Koran. Da sa-postoji sa njim!
Sporno je na koji način Koran postoji sa Alahom. Neki govore da pred licem Alaha večno stoji zeleni tron na kome se, u zelenoj marokenskoj koži, nalazi predivni Koran, takozvana Glavna knjiga[18] koja se pominje u Koranu. I arhanđel Džibril je kopirao određenu suru iz Korana i dao Muhamedu da nabuba napamet.
Na taj način je Koran prenesen na zemlju. Kako su muslimani saznali šta je napisano na zelenom tronu? Ispostavlja se da je na zelenom tronu kao glavni ukras napisano: „Muhamed“. Međutim, to pripada oblasti, da tako kažemo, nezvaničnog veroučenja.
Ipak, dogmat o savečnosti Korana Alahu zaista postoji i za nas predstavlja svedočanstvo odbacivanja vere u jedinstvo Božije od strane muslimana, a koje tako vatreno štite muslimani. Ispostavlja se da postoje dva večna objekta.
Štaviše, ako osmotrimo istoriju stvaranja Korana, videćemo nešto veoma zanimljivo: stvar je u tome što Koran zaista izobličava mnogobožje, ali pri tom to vrlo zanimljivo čini. On izobličava Arape jer su smatrali da Alah ima tri boginje kao kćeri: „Šta kažete o Latu i Uzzau i Menat, trećoj, najmanje cijenjenoj? – Zar su za vas sinovi, a za Njega kćeri?! To bi tada bila podjela nepravedna. To su samo imena koja ste im vi i preci vaši nadjenuli, Alah o njima nikakav dokaz nije poslao“ (Koran 53:19-23).
Zaista, Arapi su poštovali tri ženske boginje. To su tri ženska božanstva koje su smatrali Venerom, Mesecom i još jednom zvezdom. Pri tom su se ta tri ženska božanstva smatrali ćerkama glavnog Boga Meke.[19] Kada su se kasnije muslimani susreli sa Jevrejima i hrišćanima, istinskim, ne jereticima, koji su živeli u Arabiji – ipak su počeli da poistovećuju Alaha sa Bogom, Koji se otkrio kroz Sveto Pismo. i naravno ovde treba da kažemo da Bog Koji se otkrio preko Pisma nije Bog u koga veruju muslimani. To su različiti Bogovi. Ne možemo reći da imamo zajedničkog Boga sa muslimanima.
Kako se Alah može objektivno oceniti? Objektivno govoreći on je nekakav idol, koga je u svom umu stvorio Muhamed. To jest, Alah u obliku u kome je opisan u Koranu ne postoji, u pitanju je određena izvitoperena karikatura istinitog Boga, koja se javila u Muhamedovom umu pod dejstvom zle sile. To će biti najobjektivnija ocena učenja o Alahu. To jest, veza sa istinskim Bogom postoji. Ali kakva?
Sveti Nikolaj Srpski[20] je rekao jako zanimljive reči da su ljudi ranije znali Boga kao daleku, daleku vatru, svetlost. Oni su ga videli izdaleka, videli su da je svetlost, ali kakva – nisu znali. A zatim je Bog prišao nama bliže, bliže od svega. I mi vidimo trojedini plamen Božanstva. Može se reći da je Bog u islamu, reći ćemo, daleko-daleko Božanstvo, odsjaj istinskog Boga koji se izvitoperio u Muhamedovom umu i koji je, kao posledica toga, zaklonio sobom istinitog Boga. Sklopio se neki idol iz istinitih činjenica.
Ako pročitate Koran videćete da su tamo potpuno besmislene tvrdnje o Bogu! Tvrdi se na primer da Bog izmišlja savršeno istančana mučenja za svoje neprijatelje. Tamo je rečeno da On voli one koji njega vole, i mrzi one koji njega mrze. Pri tom je za ljude koje On mrzi rečeno: „One koji ne veruju u dokaze Naše Mi ćemo sigurno u vatru baciti: kada im se kože ispeku, zamijenićemo im ih drugim kožama da osjete pravu patnju“ (Koran 4:56). I tako će biti večno. Pojiće ih istopljenim gvožđem.
Predstavite sebi običnog, prosečnog čoveka koga su uvredili, a koji se ne bori sa strastima. Šta on želi? Da se osveti, zar ne? Ako još bude imao beskonačnu silu – šta će činiti? Beskonačno će se svetiti čoveku koji ga je uvredio. To jest, čovek je naslikao Boga po sebi samom. Pri čemu čak ne po savršenom čoveku. O Jevanđelju već ne govorim. Gospod govori u Jevanđelju, ko voli one koji ga vole kakvu nagradu ima – jer i neznabošci vole one koji ih vole. A vi: „Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijeđaju i gone, da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima“ (Mt. 5:44-45). Ako razmislimo prosto logički, učenje hrišćanstva je po definiciji bliže Bogu od islamskog, koje je isuviše ljudsko, ako ćemo tako. Takav je najprimitivniji antropomorfizam.
Pređimo na drugu tačku muslimanske vere: muslimani treba da veruju u anđele. Posebno akida tvrdi da musliman veruje u Alaha, u njegove anđele, u njegovo Pismo, u njegove poslanike, u poslednji dan: „O vjernici, vjerujte u Alaha, i Poslanika Njegova, i u Knjigu koju On Svome Poslaniku objavljuje, i u Knjigu koju je objavio prije. A onaj ko ne bude vjerovao u Alaha, i u meleke Njegove, i u knjige Njegove, i u poslanike Njegove, i u onaj svijet – daleko je zalutao“ (Koran. 4:136). To su tih šest tačaka.
Anđeli u muslimanskom učenju predstavljaju nekakve duhove, stvorene iz svetlosti koji uvek ispunjavaju Alahovu volju. Saglasno islamu, anđeli ne mogu da padnu. Jedini slučaj kada je anđeo pao je slučaj Iblisa, po našem satane, koji je postao Šejtan, satana. Međutim, da li je Iblis anđeo ili najveći od džinova – sporno je pitanje. Stvar je u tome što niz autoriteta tvrdi da je Iblis pobunjeni anđeo, a niz autoriteta govori da je u pitanju džin. Anđeli imaju različiti broj krila, o njima se različito govori. Na primer, govore da arhanđeo Džibril ima 600 krila pri čemu se svaki dan kupa u izvoru. Dok se kupa, padaju mu kapi sa krila i postaju biseri. Takve su arapske basne koje naravno imaju malo veze sa realnošću, ali pokazuju idealističku predstavu o anđelima.
Sem anđela postoje i druga duhovna bića koje nazivaju džinovima[21]. Džinovi su bića neanđelske prirode, stvoreni su iz bezdimnog ognja i podeljeni na dve vrste bića: postoje džinovi-muslimani i džinovi-neznabošci.
Na koji način se javilo učenje da postoje džinovi-muslimani? Jednom prilikom, dok je još bio na samom početku svog poslanstva, Muhamed je pošao da propoveda u jednom od gradova Arabije. Dok još nije imao armiju, pokušao je da svoju reč donese uz pomoć propovedi. Prognali su ga. On se jako uznemiren vraća nazad i tu je imao otkrovenje da u stvarnosti nije uzalud išao, jer su se okupili džinovi iz cele Arabije da bi poslušali njegovu propoved. Oni su i primili islam. Na taj način je svoju misiju ipak ispunio. Tako je Muhamed dobio utehu. Tako se pojavilo učenje o džinovima-muslimanima.
Džinovi su, za razliku od anđela, bića koja imaju dva pola – muški i ženski. Oni mogu međusobno da stupaju u brak, mogu da stupe u brak sa ljudima. Na primer, 2004. godine je bila velika polemika u islamskim novinama u Tatarstanu po pitanju da li je po šerijatu dozvoljeno da se zvanično sklapaju brakovi sa džinovima! Zašto? Ne znam zašto je 2004. godine to bila aktuelna tema u Tatarstanu, ali opet je to činjenica. Svojim očima sam video tatarske novine koji to pitanje temeljno obrađuju.
Džinovi mogu da nanose štetu čoveku: da ga guše, navode zlo na njega. Vođa pobunjenih džinova-neznabožaca je Iblis, to jest, satana, šejtan. Saglasno sa islamskim učenjem Iblis i njegovi džinovi će biti kažnjeni na kraju krajeva, biće bačeni u geenu zajedno sa onima koji su odbacili islam.
Kako oceniti to učenje? Realno to nisu prosto neke bajke, basne, već jako ozbiljno izvrtanje duhovnih realnosti. Svet duhova realno postoji i deluje, predstave o tom svetu se krive da čovek ne bi mogao da se bori sa nečistim duhovima. Mislim, ako džina možeš da obratiš u islam – nema ograničenja ni za pregovore sa njim?!
U islamu ne postoji sistematska borba sa svetom zlih duhova. Smatra se da Alah sam štiti čoveka. Ako je čovek posednut, a u islamskom svetu je to jako raširena pojava (svojim očima sam video sličan problem u Iževsku kada sam propovedao tamo. Muslimanka je pala u nesvest. Počela je da se trese, kada su citirali Sveto Jevanđelje. Smatra se da je neophodno pročitati Koran i džin će se smiriti.
Uzgred rečeno, to se ne događa i zato je svet islama obuzet strašnim strahom od uroka. Ako je neko bio u Turskoj ili Egiptu, na Istoku uopšte, sigurno je primetio amajlije protiv uroka. Pri čemu se prema tome odnose prilično ozbiljno: smatra se da je rukav Fatime realno neophodan čoveku da bi se na neki način zaštitio od napada džinova. Bez toga se čovek nikako, ni na koji način neće izbaviti. Zato se muslimani nalaze u stanju neprestane panike. Sa hrišćanske tačke gledišta to je zaista realna činjenica – činjenica zasnovana na tome da čovek nije zaštićen od nasilja đavola, da se nalazi pod senom smrti budući bez zaštite koje pruža Sveto Krštenje.
Sledeća tačka muslimanske vere, koja ih odvaja od hrišćana je vera u Pismo. Koran je sa muslimanske tačke gledišta predvečno biće, koje postoji pored Alaha. On oduvek postoji na arapskom jeziku i zato se prevodi Korana ne smatraju adekvatnima. Ako uzmete Koran, tamo je na početku napisano: „Prevodi smisla“. Realno je to ispravno, jer je sa islamske tačke gledišta nemoguće prevesti Koran na druge jezike. Koran je direktna Alahova reč na arapskom jeziku. To je takođe antropomorfizam – tvrditi da Bog govori i u večnosti govori jezikom koji se javio u vremenu znači pripisivati Bogu neku promenljivost. Da ne pričam uopšte govoriti da postoji neka realnost savečna Bogu koja nije Bog – to je naravno, mnogobožje.
Dakle, kada se povede reč o Bibliji muslimani govore da Biblija ne može biti Reč Božija jer ona ne sadrži samo reči Božije, već i opise događaja i zato nikako ne može biti reč Božija.
Kako muslimanu objasniti da je to – Reč Božija? Stvar je u tome što je za nas Sveto Pismo Reč Božija zato što Bog govori ne samo Rečju, već govori i delima. Pogledajte kako se odvija učenje u školi: može se predavati lekcija, a može se i na tabli napisati primer. A može se zadati i praktični zadatak. Isto tako i Bog uči ljudski rod: On Sebe otkriva kroz Svoju Reč, Koja pokazuje sebe i delom i rečju i kaznom i propovedima, i primerima i svim drugim. Štaviše, Biblija je, za razliku od Korana, Knjiga Zaveta između Boga i ljudi, to jest, Saveza između Tvorca i stvorenja. Koran ne pretpostavlja zavet između Boga i ljudi. Koran predstavlja, da tako kažemo, jednostranu vezu: on predstavlja određene zapovesti koje čovek treba da ispuni, uputstvo za primenu.
Događaji koji su opisani u Koranu realno veoma često protivreče Svetom Pismu. Na primer, glavno delo Solomona je sa islamske tačke gledišta bio razgovor sa džinovima i životinjama.[22] Takođe se tvrdi da je na primer, Djeva Marija Mojsejeva sestra, a Aman iz knjige Jestire faraonov vojvoda iz vremena Josifa. Tamo takvih realnih grešaka ima veoma mnogo. U Koranu postoji 225 protivrečnosti koje nalaze sami muslimani.[23] Oni to objašnjavaju time da postoje ukinuti i zamenjeni ajati.
Zato Crkva smatra Koran Muhamedovom izmišljotinom, u mnogome inspirisanom zlim silama. Zašto? Zato što smo ubeđeni da je način na koji mu se predavalo otkrovenje… A otkrovenje je bilo! To mi takođe treba da znamo – Muhamed je dobio realno otkrovenje, imao je realne znake. Kako je govorila Ajša, Muhamedova omiljena žena, Muhamed bi počinjao da se trese, ili bi pobledeo, ili pocrveneo, oblio znojem kada bi dolazilo otkrovenje. Često je padao u nesvest dobijajući otkrovenje. Ponekada mu je izbijala pena na usta. Muhamed je govorio da bi ponekada u tim trenucima dobijao glavobolju ili bi čuo zvuk zvona u glavi koji se pojačavao, nanoseći mu strašan bol nakon koga je pamtio to što mu je predano.[24]
Ove znake naravno možemo priznati kao činjenicu postojanja određenog otkrovenja. Nekog duhovnog mešanja je bilo, bez sumnje, ali to mešanje nije bilo božanskog porekla. Za hrišćane se opis koji daju Muhamedovi sledbenici poklapa sa opisom posednutosti. Evo primera: slučaj sa detetom koga je Gospod iscelio nakon Preobraženja na Tavoru,[25] znaci njegovog oboljenja očigledno se poklapaju sa onim što je bilo sa Muhamedom. Štaviše, to je tačka gledišta samog Muhameda. Sam Muhamed je na početku smatrao da ga je napao zli duh, jer je bio prizvan uz pomoć gušenja. Arhanđel Džibril koji mu se tobož javio počeo je da ga guši i traži da pročita nerazumljivi tekst koji nije mogao da shvati. Muhamed je dugo smatrao da zli duh deluje na njega i štaviše, nekoliko puta je hteo da se ubije. Njega su jako mučile misli o samoubistvu nakon prvog otkrovenja, što za nas predstavlja jasno svedočanstvo o prelesti[26] koja obmanjuje čoveka. Njega je u suprotno ubedila tek Hadidža, njegova starija, prva žena.
Nažalost, kasnije se Muhamed ubedio u sopstvenu izabranost i rešio da on zaista i jeste Božiji poslanik. Zato Crkva odbacuje Koran, ne smatra ga rečju Božijom i ne vidi nikakvu mogućnost da pomiri Koran sa istinskom rečju Božijom.
Vera u poslanike takođe razlikuje islam od hrišćanstva i judaizma. Zanimljivo je da je jedna od glavnih ideja islama to da je poslanica Alaha uvek jedna i ista. U hrišćanstvu, u drevnom judaizmu, pa čak i u novom judaizmu – današnjem talmudskom judaizmu – ta učenja se ipak menjaju… U tom smislu islam je čak i dalje od hrišćanstva u odnosu na današnji talmudski judaizam, da ne govorim već o drevnom judaizmu, koji je istinski prethodnik hrišćanstva.
Proroci se šalju konkretnom čoveku sa konkretnom voljom Božijom, koja zavisi od konkretnog čoveka, koja je neophodna za učešće u zavetu, savezu. To jest, prorok je vesnik zaveta sa Bogom, koji Sebe otkriva sve više i više. Iz hrišćanske tačke gledišta otkrovenje se pojačava u zavisnosti od duhovnog rasta ljudi, ljudskog roda, do vremena dok ne dostigne granicu ne u reči, već u javljanju Samog Boga, kada Bog postaje čovek. Tada se misija proroka završava, zato što su proroci govorili o dolasku Bogočoveka Hrista, Koji Sam i jeste najveće otkrovenje. O tome govori Poslanica Jevrejima apostola Pavla, koje se čita uoči praznika Hristovog Rođenja. Bog, Koji je mnogo puta i na različite načine govorio ocima o prorocima, na kraju vremena govorio je u Sinu, Koga je postavio za načelnika svega, kroz Koga je i vekove stvorio.
Za islam jedina vest je učenje o jednom Bogu. Ništa drugo Alah ne može da kaže ljudskom rodu, sem da nema nikoga kome treba da se klanjamo osim njega. Ako tome dodamo da po nekim hadisima ima 124 hiljada poslanika koji svi govore o tome da nema nikoga ko je dostojan klanjanja sem Alaha i da je neophodno klanjati mu se.[27] To je sve, nema više nikakvih novosti!
Ne internetu je jednom prilikom pokrenut spor sa muslimanima: šta je novo doneo Koran u poređenju sa Biblijom? Zašto je bilo potrebno slati Muhameda? Šta postoji u Koranu a da već nije bilo u Bibliji? Ispostavilo se da ništa novo Koran nije doneo. Jedina novost je bila dozvola za uzimanje iznutrica. Ako ćemo tako formalno da govorimo, ni u Novom Zavetu uzimanje iznutrica nije zabranjeno. Zato ništa novo čak ni u tom smislu nije dano.
Izmenjena je kibla[28], to jest smer klanjanja. I to je sve. To jest nikakve principijelne novine Koran u poređenju sa Biblijom ne daje. Ako hoćete, Koran je trivijalno učenje. To jest, u njemu nema ničeg novog u poređenju sa Biblijom, ništa novo o Bogu on ne otkriva – jedino što prekriva ono istinito što je bilo ranije, odbacuje deo otkrovenja koja su postojala ranije.
Sada što se tiče poslanika. Sure Korana opisuju poslanike koji se jako razlikuju od onih koje mi znamo. To jest, oni imaju biblijska imena. Na primer u Koranu se pominje Noje, Josif, Avraam, Isaak i Jakov, Adam i Eva, Bogorodica Marija, Isus Hristos, Jovan Krstitelj, car David i Solomon. Ali se svi oni suštinski razlikuju od onoga što nam govori Sveto Pismo i prosto istorijska realnost.
Zato što veoma mnogo ljudi koji su poznati iz Pisma, poznati su i po istorijskim podacima. Istorijski podaci naglašavaju istinitost upravo biblijske povesti. Na primer, najvažnije za hrišćanina – odnos prema Isusu Hristu. Može se reći da muslimani poštuju Isusa Hrista. To će biti netačno jer oni Isusa Hrista kao takvog uopšte ne znaju. Isa Masih iz Korana radikalno se razlikuje od Isusa Hrista. Kao prvo, razlikuje se po imenu. Stvar je u tome što prevod imena Isusa ni u kom slučaju neće glasiti Isa, već Jesua ili Ješua. Zato arapski hrišćani ne zovu Isusa Hrista Isa, oni ga zovu Jesua, da bi tačno preneli reč Božiju. Pri tom je zanimljivo kako je Muhamed objašnjavao taj prevod. Stvar je u tome što je Muhamed predobro znao istinsko ime, ali je govorio da na drugi način neće ući u ritam Korana. Shvatate? Ime Isusa Hrista je bilo izmenjeno da bi se lakše smestilo u ritam Korana!
No, dobro. To nije mnogo važno jer može postojati i mnogo gori prevod. Suština je u tome da se Hristos ne naziva Bogom, smatra se stvorenjem, uprkos Jevanđelju i proročanstvima drevnih proroka. Govori se o čudima koja su preuzeta iz apokrifa – potpuno besmislena čuda, tipa oživljavanja glinenih ptičica u detinjstvu ili to da je On razgovarao kao novorođeno dete. Pri čemu je zanimljivo da u apokrifu „Arapsko jevanđelje detinjstva“ odakle je Muhamed preuzeo ovu priču, novorođeni Isus govori: „Ja sam Bog poslat na zemlju Svojim Ocem“, a kod Muhameda piše: „Ja sam samo stvorenje“. To jest, Muhamed je čak i taj apokrif iskrivio.
Govori se, na primer, o stolu sa jelom koje je izmolio od Alaha na molbe učenika. Na taj način Tajna Večera se meša sa čudom umnoženja hlebova – dobila se neka izobilna trpeza. To jest potpuno apsurdna čuda.
Međutim, glavna razlika hrišćanskog učenja o Hristu od islamskog je – odbacivanje činjenice smrti Isusa Hrista od strane muslimana. Poznato je da Vaskrsenje mnogi odbacuju: Jevreji odbacuju, bezbožnici takođe. Muslimani su odbacili Raspeće. Tvrde da Isus Hristos nije bio raspet, Alah ga je sakrio, umesto Njega je raspet drugi čovek. Po raznim učenjima bio je raspet ili Simon Kirinejac koji je nosio krst ili je bio raspet Juda Iskariotski. Hristos je bio uznesen na nebesa i zatim će se vratiti da bi na kraju vremena uništio celokupno hrišćanstvo, slomio sve krstove, oženio se, umro i bio sahranjen pored Muhameda. Zato u Medini gde je sahranjen Muhamed do sada čuvaju mesto za buduću grobnicu Isusa Hrista.
Na taj način, Isus Hristos opisan u Koranu radikalno se razlikuje od istinskog Hrista. Pri tom je zanimljivo da se on razlikuje čak i od istorijskog Hrista jer je činjenica Raspeća potvrđena uopšte od strane svih istoričara. Svi izvornici, čak i nebiblijski, kada govore o ličnosti Isusa Hrista, govore pre svega o tome da je bio raspet. I za nas je, zaista, to najvažnija vest. „A mi propovijedamo Hrista raspetoga, Judejcima sablazan, a Jelinima ludost; onima pak pozvanima, i Judejcima i Jelinima, Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost“ (1 Kor. 1:23-24).
Odatle, uzgred rečeno, i potiče strašna mržnja prema krstu. Jedna od prvih stvari koju su muslimani činili na osvojenim teritorijama – jeste uništenje krstova. I kako sam već govorio, muslimanski Hristos će uništiti krstove na kraju.
Pri tom, muslimani takođe zabranjuju vino. U Koranu je bilo zabranjeno vino, ali nisu zabranjeni narkotici koji su već tada postojali. Postoji čak i hadis, ne znam koliko je pouzdan, gde Muhamed govori da sve što je od maka jeste blagosloveno. Koliko je on tačan ne znam, ali činjenica je da muslimani oduvek upotrebljavaju narkotike. To je očigledna činjenica, i to čak i od vremena samog Muhameda.
Zašto je zabranjeno vino? Za nas je to očigledno, jer se radi o zabrani Svetog Pričešća. Zato su u islamskim zemljama povremeno i pokretani progoni hrišćana zato što oni upotrebljavaju vino za Sveto Pričešće. Odatle se i pojavila praksa da su hrišćani bili prinuđeni da služe sa vinom od suvog grožđa da bi se na taj način spasili tih progona.
Najzanimljivije je što muslimani kao proroka poštuju, na primer, Aleksandra Makedonskog. Smatra se da je Aleksandar Makedonski jedan od Alahovih proroka. Pri tom je Aleksandar Makedonski, kao što je poznato, sebe smatrao Zevsovim sinom i bio vatreni mnogobožac. Njega pri tom smatraju za istinskog proroka, on se u Koranu pominje pod imenom Zul-Kifl, to jest, dvorogi, zbog šlema koji je nosio… Dvorogi… Zanimljivo je da je sa njim povezan događaj koji opisuje da je jednom prilikom došao do prljavog, smrdljivog izvora u koji se svaki put spušta Sunce. Sa Muhamedove tačke gledišta, na krajnjem Zapadu postoji smrdljivi izvor gde su Sunce spušta. Današnji muslimani se nalaze u veoma nezgodnom položaju i oni nekako pokušavaju da zaobiđu to. Međutim, Koran očigledno tvrdi da se Sunce spušta upravo u smrdljivi izvor. To su primeri grešaka koje su dopuštene zbog Muhamedovog neznanja.
Muslimanska vera u Poslednji dan se takođe razlikuje od hrišćanske. Po muslimanskom učenju smrt se odvija na sledeći način: duša izlazi iz tela uz pomoć određenog anđela, zatim dobija presudu od Alaha i vraća se natrag u telo. Duša muslimana se do samog dana Vaskrsenja nalazi u telu i pri tom duša dobija neko zadovoljstvo nalazeći se tamo u telu. Ne znam kakvo, uvek sam pitao to muslimane – kakvo zadovoljstvo predstavlja ležanje u mračnom grobu, ali ne znam, nisu mi rekli. Posebno sam pitao sve – i obične muslimane i imame – niko mi nije odgovorio. Govore: „To je tajno zadovoljstvo, koje ti ne razumeš“. Pa dobro, ne shvatam.
I duša grešnika se nalazi u telu i biva mučena od strane anđela. I tako, čovek leži u toj grobnici, naslađuje se ili muči dok ne dođe Poslednji dan.
Pred kraj sveta će se, po islamu, odigrati sledeći događaji: Isus (Isa) će se vratiti na zemlju, uništiti sve hrišćane, slomiti krstove, oženiti se, izvršiti obred poklonjenja Alahu. Pri čemu on čak neće ni voditi obred namaza, već će biti drugi na tom obredu iza još jednog vodećeg muslimana tog vremena. Pojaviće se Dadžal, određeni analog Antihristu, koga će Alah ubiti. Na kraju, anđeo po imenu Israfil će zatrubiti u trubu i sve će u ovom svetu umreti: svi ljudi, džinovi, anđeli. Po Alahovoj zapovesti Israfil će, nakon što zatrubi, ubiti sebe samoga. Zatim će Alah vaskrsnuti sve, svi ljudi će stati pred Alahom i on će im suditi. Muslimanima će se pokazati njihovi gresi, oni će priznati da su ih učinili i biće im oprošteno. Posebno grešni muslimani će biti bačeni u pakao, ali će ih kroz hiljadu godina odatle izvesti Muhamed. Onima koji su poginuli u džihadu – teroristima i tako dalje – u svetom ratu neće biti suđeno. Njih će bez suda poslati u raj. Pri tom postoji jedna epizoda koja se opisuje u hadisima: u Sudnji dan, kada oni vaskrsnu, otkriće se sve njihove rane i iz njih će poteći mošus. Ja ne dobijam nekakvo posebno zadovoljstvo od te slike, ali… ne znam, njima se dopada, ne znam zašto. Ne razumem.
Svi ostali treba da prođu preko mosta As-sirat koji vodi u raj. Ovaj most se za grešnike smanjuje na širinu britve, a za pravednike se širi. Muslimani će preći taj most na ovnovima koji se žrtvuju za vreme praznika Kurban-Bajrama.[29] Zato, ako je ovan bio loš, saplešće se i pasti u oganj. Oni koji su imali dobre ovnove – žrtve su bile dobre – ti ljudi će otići u raj.
Raj muslimana uopšte nije hrišćanski raj. Muslimanski raj je, da tako kažemo, posebno mesto, vrt gde će se ljudi baviti vrlo aktivnim seksom i dobijati veliko estetsko zadovoljstvo od rajskih lepota, rastinja i ukusnih jela kojima će se naslađivati. Po nekim hadisima svakom čoveku će se davati tri miliona jela dnevno i snage da se sve to pojede. I svakome će se davati svakih dan 124 hiljada hurija. Hurije su posebna bića – sigurno je da nisu ljudi – koje se različito opisuju: imaju crne oči kao biser, i biće u raju radi naslade itd. Međutim, hurije služe isključivo za telesnu nasladu, ni za šta drugo. Čovek dobija po 124 hiljada hurija na dan, pri čemu se daju i sile da se sa njima stupi u telesne odnose. Kako je govorio sveti Simeon Solunski po tom povodu da su muslimanima „obećani rajski vrtovi, ispunjeni svakom razvratnošću“.[30] To je uopšte neprihvatljivo učenje, ali je ipak činjenica.
Pri tom, čovek nikada neće videti Alaha. On će videti Alaha, kako je rečeno u jednom od hadisa, samo kao mesec u oblačnoj noći, to jest – izdaleka. Alah će pitati: „Da li si zadovoljan? Da li ti treba još nešto?“ Čovek će odgovarati: „Treba“. Alah će ispunjavati sve telesne prohteve čoveka, ali ne više od toga.
Kako se odnositi prema tome? Čini mi se da je muslimanski raj potpuno ostvariva stvar. Kod otaca Svete Crkve opisuju se sukubusi i inkubusi[31] – demoni bluda. Poznati su slučajevi kada čovek nije u stanju… Postoji i bolest bulimija kada čovek sve vreme jede i ne može da se zasiti. Sve ove stvari bi za nas potpuno bile pravi pakao, kada bi nas u takvo mesto smestili.
Hrišćani se nadaju Carstvu Nebeskom, životu sa Bogom, Bogoopštenju kao glavnoj nasladi u večnosti. Bogoopštenje, Bogoviđenje, učešće u Božanskom blaženstvu, u Njegovom sopstvenom životu. Zato je ono što nam predlaže Muhamed potpuno neprihvatljivo i nedopustivo.
Sledeća neizostavna tačka muslimanskog učenja je vera u predodređenost. Saglasno hadisima i nizu citata iz Korana, 50 hiljada godina pre stvaranja sveta Alah je rekao peru: „Piši“, i pero je počelo da piše sve što će se dogoditi u ovom svetu do samoga kraja. Na taj način, napisan je program – sve što će se dogoditi u ovom svetu od početka do samog kraja. Nije bio napisan samo Koran, jer Koran nije stvoren. I saglasno tom učenju, Alah je tvorac svih postupaka, kako zlih, tako i dobrih. On je tvorac i dobra i zla.
Na poslednjoj raspravi koju sam imao 3. februara, Polosin[32] je potvrdio učenje, koliko god pokušavao da izbegne, da je Alah – tvorac zla. Za nas je to nedopustivo zbog činjenice da zlo ne postoji, ono što ne postoji ne može da se stvori. Zlo nema svoju prirodu, zlo predstavlja izvrtanje dobra, izvitoperenje, zloupotrebu dobrih Božijih stvorenja i zato Bog ne unakažava ono što je Sam stvorio. Bog je blag i milostiv. On je apsolutno pravedan i svet i zato se ni sa kakvim zlom ne može pomiriti.
Sa islamske tačke gledišta Alah daje silu ubici da ubije, preljubniku da učini preljubu, milostivom da da milostinju. Postoji učenje da Alah ima dve vrste volje: volju koja odobrava i koja ne odobrava. I to nije dopuštenje, već upravo volja. Volja koja ne odobrava – primer: On Sam čini čoveka ubicom, a zatim kažnjava čoveka za to. Jedina granica gde postoji sloboda za čoveka islama je malena granica izbora. To jest, čovek može da izabere da ide ili da ne ide Alahovim putem. Odakle potiče sloboda – nije poznato. Stvar je u tome što islam odbacuje praroditeljski greh, odbacuje iskvarenost ljudske prirode, ali pri tom govori da postoji neki nafs. Nafs je isto što i jevrejski nefeš – duša. Ta duša se iz nekog razloga protivi Alahovoj volji. Zašto se protivi – pitanje je. Ovde se pojavljuju različite struje u islamu. Jedni govore da uopšte nikakve slobode stvarno i nema, drugi govore da od čoveka zavisi želja, a ostvarenje – od Alaha. Ovde se nalazi potvrda stare laži. Adam je, sećate se, govorio da je za greh kriv – ko? „Žena koju si mi dao“. To jest, kriva je za grehovni pad žena koju mi je Bog podvalio. Nisam ja kriv, već je kriva upravo žena. Na taj način, krivica se prebacuje na Boga i čovek se faktički odriče ispravljanja. Sve se svodi na jedno i isto – bogoborstvo. Na taj način, u oblasti veroučenja islam i hrišćanstvo su dve potpuno suprotne stvari, međusobno nesmestive.
Drugi stubovi islama se takođe razlikuju od vere u Boga Tvorca.

2. Obred poklonjenja (namaz), naravno, ne predstavlja molitvu. To je jako važno zapamtiti. Čak i tekstovi koji se čitaju u vreme namaza su pre tekstovi koji opisuju odnos čoveka prema Bogu, ali ne sadrže molbe. Postoji posebna vrsta molitvi kada čovek može da se moli Alahu za svoje probleme, ali se ona ne preporučuje baš mnogo. To jest, ne zabranjuje se, ali se ni ne podržava posebno, ne preporučuje se. To je povezano opet sa učenjem o predodređenosti: ako je sve predodređeno, za šta se i moliti?
Međutim, u principu molitve u islamu postoje. Međutim, obred namaza je upravo obred poklonjenja. Pri čemu je zanimljivo da je u islamu najvažniji – ritual. Ako si ti makar malo narušio ritual – namaz nije dobar, moraš da počneš ispočetka. Alahu, očigledno, nije mnogo interesantno stanje čovekovog srca. Za hrišćane je, obrnuto, najvažnije od svega čovekovo srce. Ako je čovek potpuno pravilno odslužio, po poretku, ali su pri tom njegove misli lutale negde u visinama, u njegovoj fantaziji – ta služba je ništavna. Sve molitve koje su izgovorene bez pažnje, bez učešća srca, nikakve vrednosti pred Bogom nemaju. „Čovek gleda na lice, Bog na srce“. Bog gleda na želju čovekovog srca. Alahu to nije potrebno.
Za nas hrišćane je očigledno da je autor namaza onaj ko čovekovo srce prosto ne može da vidi. Po hrišćanskom učenju čak ni anđeli ne mogu da znaju šta se dešava unutar čoveka. To zna samo Bog. Zato anđeo koji je diktirao Koran nije znao čovekovo srce, njemu je glavni – spoljašnji obred. Zanimljivo je da je kod idolopoklonika bilo upravo tako. Od hrišćana su tražili ritualni znak poklonjenja bez učešća srca. Neznabošci su često govorili: vi srcem možete verovati u koga želite, glavno je da bacite tamjan na lomaču i to je sve. Pred idolom je to dovoljno. Potpuno isto kao u islamu.
3. Treći stub islama često nazivaju milostinjom. Međutim, u stvarnosti to uopšte nije milostinja. Zakat je obavezni porez za siromašne. On predstavlja tradicionalno 1/40 prihoda, tamo postoji neka određena suma. Obično je jednaka vrednosti devet grama srebra za godinu dana. Kao prvo, mora da bude javna. Zakat se trijumfalno objavljuje, često čak i u džamijama: neko je dao za siromašne toliko, iako i nije obavezno. Ali se najčešće tako događa. Kao drugo – zakat se principijelno daje samo muslimanima ili onima koji se uz pomoć novca mogu obratiti u islam. U hrišćanstvu milostinja treba da se daje svima. Kao što se u priči o milostivom Samarjaninu govori da on pomaže svima – i hrišćanima i nehrišćanima, i vernima i nevernima – svima treba da pomognemo u ime Boga Svemogućeg.[33] Naravno, Gospod nam je zabranio da milostinju javno činimo.[34]
Uzgred, ljudi iz sekti veoma često viču da mnogo pomažu siromasima, iako realno čine mnogo manje od pravoslavnih hrišćana, ali pri tom koriste milostinju za propagandu svojih zabluda.
4. Četvrti stub je držanje posta u mesecu Ramazanu. Zanimljivo je da su na početku, u vreme Muhameda, postili isto kao i hrišćani, to jest u početku su postili 40 dana, zatim mesec dana, ali su postili tokom mesec dana, uzdržavajući se od određene vrste hrane: od mesa i mlečnih proizvoda, kao što hrišćani čine do danas. Međutim, zatim je Muhamed rekao da je to jako težak vid posta, dobio je otkrovenje da se posti samo tokom dnevnog dela dana. Zato se post Ramazan ostvaruje u tome da čovek ne jede, ne pije, ne stupa u intimne odnose (ima još niz zabrana jasno opisanih u šerijatu) u periodu od svitanja do trenutka do kada na ulici neće moći da se razlikuje crni od belog konca. A zatim kreće trijumfalno zabavljanje kada čovek jede sve što mu se dopadne.
Imao sam prilike da boravim u Kairu u vreme Ramazana. To je bio, naravno, jako potresan prizor. Zamislite: ideš tokom dana ulicom, stoji musliman, muškarac i muze kravu na asfaltu. Ne shvatam zašto na asfaltu, ali je tako. Zašto muze – razumljivo, jer joj se vime otvorilo. Zatim se približava veče i postaje prosto opasno ići ulicom: voze se motori, automobili skoro po trotoarima, svako juri na svoju trpezu. Pri čemu se trijumfalno iznose stolovi na kojima se nalaze ćevapčići, uopšte sve – brdo hrane je izneseno, ljudi stoje i čekaju zov mujezdina[35] sa minareta koji javlja da nastupa vreme za zabavu. Čuje se zvono, kao u fabrici i svi zajedno se bacaju skoro u letu na hranu, počinju da jedu. Naravno, za mene je to bilo malo smešno jer se dobija ovako nešto, kada čovek koristi post kao dijetu, a ne kao sredstvo duhovnog razvoja. Iako objektivnosti radi, treba reći da mnogi iskreni muslimani u Ramazanu više vremena posvećuju izučavanju Korana. Ovde naravno, ima bliskosti sa našim postom, jer je kao što znamo, i naš post – vreme posebnog izučavanja Svetog Pisma. Zato su neki elementi posta sačuvani i u islamu. Ali ipak pomoć od posta u borbi sa strastima se ne koristi. Post se koristi kao određeno sredstvo pokornosti Alahu, kao namaz, ali ne kao sredstvo za borbu sa strastima. Šta je za nas hrišćane glavno u postu? Borba sa ugađanjem stomaku, gnevom, sa drugim strastima. U islamu tako nešto ne postoji. Uopšte, u islamu se u principu ne bore sa strastima, jer oni smatraju sve prirodnim. Jedini izuzetak je sufizam gde se sa strastima ipak bore, ali sa ciljem da se razori ličnost, slije se sa Alahom izgubivši sebe. Nemaju hrišćansko učenje o borbi sa strastima.
5. Peti stub je na kraju, poklonički put u Meku – hadž. Sam po sebi ovaj obred svojim poreklom ushodi do paganstva, on u potpunosti obnavlja drevni neznabožački običaj i pri tom realno ostaje nerazumljiv. Zašto ljubiti crni kamen? Halif Omar je sam govorio da ne zna zašto to radi, ali eto, poslanik je tako radio, i ja radim tako. Sam po sebi obred je zaista sličan sa sujeverjem. Zato što žrtve koje se prinose nemaju značaj, veze sa iskupljenjem grehova, oni su prosto nerazumljive žrtve. Slava Bogu, muslimani su napustili neznabožačke ostatke, zato oni sada ne misle da se Alah hrani žrtvom kao što su to neznabošci mislili. Judejsku predstavu o žrtvi kao nečemu što nas podseća na greh i neophodnost iskupljenja nemaju. Takođe nemaju ni žrtvu očišćenja koja postoji u hrišćanstvu. Pri tom se na žrtvu prinose kamile, ovnovi – nije jasno. Besmisleni obred koji za nas predstavlja sujeverje.
Isto kao što je neshvatljiv i obred kamenovanja. Svake godine gine jako mnogo ljudi za vreme obreda kamenovanja u Meki. Smatra se da na taj način čovek može satanu da ubije kamenjem. Međutim, ne mislim da neko može kamenom da pogodi džina, anđela. To je sujeverje. Nije slučajno sa tim povezana i smrt ljudi. Ako su ovi obredi pripremali ljude za dolazak Gospodnji, sadašnji obredi hadža, nemajući nikakav psihološki cilj, predstavljaju prosto nerazumljivu stvar. Kada pitam muslimane zašto to rade, zašto postoji jedan ili drugi deo obreda oni objašnjavaju samo belu boju odeće. To je logično. Bele boje označavaju duševnu čistoću. Od koga su uzeli simboliku? Od pravoslavnih hrišćana koji, kao što je poznato, bele odežde nose u vreme Krštenja. Takav simbol je postojao i u drevnom judaizmu. U dan očišćenja na Jom-Kipur[36], Jevreji su se takođe oblačili u belu odeću. Sve ostalo nije razumljivo.
Oni mi odgovaraju: „Ne znamo. Alah je rekao da mora da se radi – znači mora da se radi“. Zašto je neophodno činiti nešto na određeni način za vreme namaza?[37] Nije razumljivo. To jest, postoji niz takvih stvari koje su apsurdne, neobjašnjive sa bogoslovske tačke gledišta, ali se rade samo zato što je tako rečeno. To i jeste sujeverje. Zato je za hrišćane to zaista sujeverna pojava, od koga se čovek obavezno odriče za vreme Krštenja.
6. Na kraju, poslednji, šesti stub je džihad. On predstavlja formu misionarenja u islamu. Zašto se ne smatra opšteprihvaćenom normom? Muslimani koji ne smatraju džihad šestim stubom, nisu protiv džihada. Musliman ne može da ide protiv džihada, jer je džihad direktno ukazan u 53 ajata Korana. Stvar je u tome što muslimani obično objašnjavaju da džihad ne može biti raširen svuda i zato ne može biti stub za sve. Eto, to je objašnjenje.
To je ono što ujedinjuje praktično sve muslimane sveta, zajedničko što imaju svi muslimani. Međutim, islam nije monolitan. Postoje četiri osnovne škole u islamu. U stvarnosti postoji najradikalnija razlika između dve vrste islama: evroislam (takozvani evropski islam) i tradicionalni islam arapskog sveta.
U evroislam se ubraja, na primer, naš islam koji postoji kod tjurkskih naroda Rusije. Naziva se džadidizam[38]. U pitanju je učenje nastalo 1809. godine. Ovo učenje je pokušalo da prilagodi islam tradicionalnim predstavama, tradicionalnim pravima Tatara, Baškira itd. Kao rezultat se javio fenomen koji muslimani iz arapskog sveta faktički i ne smatraju za islam. To je i potpuno ispravno. U džadidizam su faktički dospela potpuno neislamska učenja: kult svetih, neka neznabožačka sredstva borbe sa urokom i vračanjem.
Kod Tatara je predstava o islamu najčešće razlivena. „Mi smo muslimani jer smo Tatari, naš islam je pri tom – deo našeg nacionalnog identiteta. Ako prestanem da budem musliman, prestaću da budem i Tatarin“. Faktički se dobija da pod maskom islama deluje upravo nacionalizam.
Treba znati da je nacionalizam rezultat prokletstva. U Bibliji se govori da pre Vavilonske kule nije bilo različitih naroda,[39] podela na različite narode je prokletstvo Vavilonske kule koje ne dozvoljava da se ljudi ujedine da bi izgradili svet nasuprot Bogu. Zato kada ljudi počinju da obogotvoravaju naciju, oni na taj način idu protiv Boga, Koji jeste Bog svih naroda, Tvorac svega, cele Vaseljene. Kako je rekao otac Sofronije Saharov:[40] „Ako se nacionalizam ne može prevazići, znači da delo Hristovo nije uspelo“. Ako se ljudi budu hvatali za nacionalnost i ne budu tražili apsolutnu istinu, nikada neće doći do Boga.
Bez sumnje, taj takozvani meki islam je opasan zbog svog nacionalizma i mi to vidimo po sadašnjem Tatarstanu, na primer, gde islam predstavlja sinonim nacionalizma. Za nas je to potpuno neprihvatljivo. Uopšte, mislim da je i za muslimane iz arapskog sveta to takođe neprihvatljivo. Ovde se solidarišem sa muslimanima arapskog sveta: istina je važnija od nacije, istina ne zavisi od nacije i ne može se reći da sam musliman, zato što sam Tatarin. Kao što se ne može reći da sam hrišćanin, jer sam Rus. Hrišćanstvo ne zavisi od nacije, već od vere u Svemogućeg Boga, koji ujedinjuje ljude u Vaseljensku Crkvu u kojoj nema „ni jelina, ni Judejca, ni varvara, ni Skita“ i gde se to prokletstvo Vavilonske kule ukida. Zato što ljudi služe Bogu svaki na svom jeziku, ali proslavljaju jednog Boga u jednoj Crkvi. Eto kod nas će na primer ovog četvrtka biti moleban na tatarskom jeziku, na slovenskom jeziku, na Krutickom podvorju, što je opet jedan od znakova Vaseljenske Crkve.
U regionu Kavkaza javila se neka posebna sinteza: tamo je šerijat, islamski zakon sjedinjen sa adatom – tradicionalnim tjurkskim kodeksom. Javile su se čak i neke norme koje protivreče islamu, koje su se ukorenile pod vidom islama. Klasičan primer je krvna osveta. Krvna osveta, bez sumnje, nije u skladu sa islamom. Praksa krvne osvete nije islamska praksa, nju Muhamed u svoje vreme nije odobravao, jer je Muhamed tražio ne krvnu osvetu, već sud pred šerijatskim sudijama u okviru zajednice. Tu praksa krvne osvete, naravno, protivreči islamu, ali se ipak održava upravo zato što je bio prihvaćen neznabožački kodeks.
Sem toga, na Kavkazu je veoma rasprostranjen kult svetih, svetih izvora, samih svetih što, naravno, nije u saglasnosti sa islamom, jer svetost kao svetost islamu nije poznata. Nepoznata je u smislu svetosti gde sila Božija postaje deo čoveka. Samo jedan vid svetosti poznat je u islamu – svetost derviša. Derviš je čovek koji poseduje natprirodne sposobnosti, pri čemu se one smatraju za nešto što nije dobro. Postoji izreka u kojoj se kaže da su čudesa nečiste stvari koje pravednici imaju. Pri tom su derviška čuda obično okultne prirode, što oni sami i priznaju. Oni govore da je u pitanju nekakav trans u koji oni upadaju, da to čak i sa njihove tačke gledišta ne potiče od Alaha, da je često izazvano kontaktom sa džinovima.
Činjenica da je među Kavkascima do sada, isto kao i među nekim Arapima rasprostranjen kult svetih, u stvarnosti govori o tome da islam nije čovečan. Čovek želi da ima svetinju. Zašto? Zato što je to utemeljeno u ljudskoj prirodi. Čoveku je svojstveno da bude svet. Bog je stvorio čoveka za svetost. Zato čovek sebi traži svetinju. A pošto mu islam ne daje takvu mogućnost, znači da on ne odgovara Božijoj zamisli o čoveku.
I na kraju, postoje dve vrste islama koje su raširene u Rusiji. To je ruski islam koji sada mnogo ljudi prima. U realnosti, mladi ljudi primaju islam jer traže aktivniji način života. Smatra se da je eto, Pravoslavlje – religija bakica, a da je islam – religija snažnih muškaraca. Ja bih rekao pre – religija adolescenata. Ali zbog toga ruski muslimani te vrste primaju islam u najradikalnijem obliku, to jest – vahabizam.
Postoji druga vrsta islama – ženski islam – kada se žena udaje za muslimana i prima islam pod njegovim uticajem. Normalno, ima i obrnutih primera kada muškarac prima islam jer se oženio muslimankom. Po šerijatu u principu se dozvoljava brak muslimana sa nemuslimankom, to jest, hrišćankom, Jevrejkom ili predstavnicom zoroastrizma, ali je obrnuti brak – muslimanke sa hrišćaninom nedopustiv. Ali ipak i takvi brakovi su prihvaćeni i rasprostranjeni.
Danas je takođe rasprostranjen sufizam – posebna struja islama koja sa islamske tačke gledišta predstavlja jeres. Sufizam govori da je Bog određena bezlična sila, koja može da u sebe uzme i rastvori čoveka, da je iz nekog razloga ideal – rastvaranje ljudske ličnosti! Ta struja je danas takođe veoma popularna u nekim krugovima inteligencije.
Još nisam rekao šta predstavlja vahabizam. Svi govore protiv njega, neki govore da je u pitanju sekta. Međutim, Putin, naš predsednik je pravilno rekao da oni nisu sekta. To je čista istina. Vahabizam nije sekta. Vahabizam je možda u najčistijem obliku sačuvao islam, suštinski islam koji predstavlja zvanično veroispovedanje Saudijske Arabije. Saudijska Arabija i niz drugih islamskih država pridržavaju se vahabitske varijante islama. To je posebna vrsta hanbolitskog mazhaba[41] koji postoji od osmog veka, i koji govori da je neophodno delovati samo u saglasnosti sa Koranom i sunom[42] – islamskim svetim predanjem, da nisu dopustive nikakve izmene.
Osnivač pokreta je bio Muhamed ibn Abd-al Vahab[43] koji je živeo od 1703. do 1787. godine. Pod njegovim uticajem bila su uništena sva sveta mesta na Arapskom poluostrvu, Ćaba[44] je bila oslobođena od svih ukrasa. Vahab se zalagao za tačno sledovanje reči sune, za socijalnu pravdu među muslimanima, za praksu džihada protiv nevernih. Sve koji nisu želeli da se odreknu neznabožačkih ostataka, nazivao je nevernima i zato je i ratovao sa njima. Njegovi sledbenici su bili Sauditi, kraljevski rod ibn Saud, koji je sada kraljevska dinastija Saudijske Arabije. Oni su u početku bili gonjeni od strane Turaka, ali su u dvadesetom veku došli na vlast, ne bez uticaja Engleske i Amerike.
Sa njima su bili povezani muridi[45] Šamilja na Kavkazu. Pokret Šamilja na Kavkazu je genetski povezan sa pokretom Muhameda Vahaba koji pak potiče iz Arabije. To je u nekom smislu obnova drevnog islama, pri tom obnova najdivljijih elemenata. Ne govorim o trgovini robljem! Trgovina robljem je u islamskom svetu postojala sve do skora. Zemlje gde je trgovina robljem ukinuta u 80-90-im godinama jesu zemlje upravo islama. Realno ona postoji i do danas.
Najvažniji u vahabizmu je naravno zakon. Setite se talibana[46] – vahabitskog pokreta u koji su ulazili posebni ljudi koji su merili dužinu brade kod čoveka nakon određenog uzrasta. To jest, čovek stariji od 30 godina mora da ima određenu, jasno određene dužine bradu, jer brada mora da bude iste dužine kao kod proroka Muhameda. Sem toga, vahabizam propisuje sve, celokupan život do sitnica. I u tome se i pretpostavlja spasenje.
Kada sam govorio o divljim ostacima mislio sam na učenje koje postoji u vahabizmu o Božijoj ograničenosti – da je Alah prostorno ograničen. To je upravo vahabitska ideja. Vahabizam tvrdi da je glavni zadatak muslimana stvaranje carstva pravednosti. To je realno nemoguće učiniti jer na zemlji bez Boga, bez pobede nad smrću – kakva je pravednost moguća, ako će je smrt proždreti? Izbaviti se od zla bez Hrista nije moguće.
Pored sunizma[47], postoji i druga osnovna struja u islamu – šiizam[48]. Šiizam je struja islama koje se pridržava Iran i Azerbejdžan kod nas. Ova struja takođe priznaje pet stubova islama. Njegova osobenost je u tome što je za istinsko tumačenje islama neophodan ne samo savet učenih, kako je to bilo u suni, već i lider islamske zajednice – kalif. Smatralo se da mora postojati niz imama[49] koji su u stanju da daju adekvatno tumačenje Korana. U tom smislu to je analog našeg učenja o neophodnosti svete jerarhije za pravilno shvatanje Svetog Pisma. Međutim, za njih je to pre jerarhija posvećenih, a ne jerarhija kao takva. To se može povezati sa gnosticima, pri čemu postoji i direktna veza. U osnovi šiizma realno je ležao gnosticizam. To jest, smatra se da je ceo niz imama – dvanaest imama – jedan drugom predavao skrivena znanja, tajna znanja, nedostupna za posvećene, da su vladali magijskim sposobnostima. Red tih dvanaest imama produžio se do desetog veka, kada je poslednji imam nestao, ali on treba da se vrati.
Ali[50] se smatra za prvog imama koji je ubijen u vreme jednog od međusobnih obračuna, i oko njegovog imena, oko imama, javio se kult mučenika. Smatra se da je mučeništvo samo po sebi, to jest samomučenje, u pravom smislu reči, samokažnjavanje – bogougodno delo. Odatle i potiče fenomen koji su svi videli na televiziji – gde muslimani sebe udaraju štapovima. Smatra se da samomučenje daruje zasluge čoveku i da predstavlja sredstvo zadobijanja božanske sile. Nas to više podseća na muke Vaalovih žrečeva koji su sebe klali i udarali. Naravno, nikakve nagrade tu nema. Mučenici koje šiiti poštuju, naravno nisu mučenici u smislu kako mučenike shvataju hrišćani. Ako hrišćanski mučenik svedoči da je smrt pobeđena, njegova smrt svedoči da je smrt uništena pobedom Isusa Hrista, a u šiizmu je mučenik prosto svedok Alaha, koji govori da postoji gospodar kome se on pokorava. Radi njega sam spreman da čak mučim sebe. To je potpuno drugačija predstava. U jednom slučaju je to delo roba – kod šiita, u drugom slučaju delo slobodnih – kod hrišćana.
Takođe mislim da je učenje o imamima kao čuvarima duhovne svetlosti pre šamanizam nego što je povezano sa otkrovenjem Božijim. Bog je Tvorac svih ljudi i On daje vest svim ljudima. Druga je stvar što se ona usvaja od raznih ljudi, u zavisnosti od čovekovih želja. Međutim, mi nemamo skrivenih dogmata, nema tajnih učenja, zato što je učenje Božije i onako tajno. Ono nije tajno zato što je ono tajnovito, već zato što je duboko i otkriva se čoveku koji živi njime, koji poznaje realnost skrivenu iza reči. Zato mislim da je pokušaj šiita da stvore neku ideju duhovne svetlosti pogrešna. To je pokušaj da se realne tajne zamene nekakvim ljudskim izmišljotinama.
Za nas taj Ali i Muhamedov unuk, Hasan ibn Ali – njihove grobnice su glavne šiitske svetinje – naravno, uopšte nisu heroji, kakvim ih smatraju šiiti, već pre naši prvi neprijatelji, jer je Ali bio jedan od prvih kalifa[51] koji je počeo sistematski da istrebljuje hrišćane. Ratovali su sa hrišćanima svi, počevši od Muhameda. Međutim, upravo je Ali počeo prvi da ubija hrišćane zbog hrišćanstva. To je bilo njegovo dostignuće.
Šiiti imaju i sledeću osobenost koje na primer nema u sunitskom islamu: među njima je raširen privremeni brak.
Stvar je u tome što postoje različiti sistemi braka. Kao što je poznato, musliman može da uđe u brak sa četiri zakonite žene, a takođe da uzme sebi onoliko ljubavnica koliko može njegova ruka da obuhvati, kako je rečeno u Koranu: „Ako se bojite da prema žena sirotama nećete biti pravedni, onda se ženite onim ženama koje su vam dopuštene, sa po dvije, sa po tri i sa po četiri. A ako strahujete da nećete pravedni biti, onda samo sa jednom; ili – eto vam onih koje posjedujete. Tako ćete se najlakše nepravde sačuvati“ (Koran 4:3). To jest, čovek može da ima neograničeni broj žena. Naravno, u obavezi je da ih podmiri na određeni način.
U šiizmu su otišli dalje i uveli shvatanje kao što je privremeni brak, koji može trajati od jednog sata do 99 godina. Najčešće se zaključuje na 1 sat. Ova praksa se koristi radi opravdanja silovanja i prostitucije. Zato u šiitskim zemljama nema prostitucije, za razliku od sunitskih zemalja gde postoji. Međutim, prostitucija se ni kod šiita ni kod sunita ne zabranjuje kao takva. Ovo prosto treba da se zna, da se ne bi govorilo o visokom moralu u islamu! Neophodno je objektivno znanje šta je islam. Nije istina da su svi muslimani takvi – to nije istina. Među njima zaista ima mnogo ljudi koji su svojim spoljašnjim postupcima poslušni suni. To međutim govori o tome da je, sam po sebi, koren tog učenja potpuno neugodan Bogu. Potpuno protivan i čovečnosti i Božijoj volji.
Najstrašnije što postoji u islamu je dozvola za svaki greh, sem jednog – zabrane napuštanja islama. Svaki greh – mislim u vezi sa nevernima. Smatra se da svaka žena koju je zarobio musliman automatski treba da postane ljubavnica, pri tom se uopšte ne uzima u obzir njena volja. Godine 2001. zaštitnici prava sa Zapada su otkupili 4.500 ljudi iz Sudana, pre svega žena i dece. Za tri četvrtine žena se ispostavilo da su redovno bile silovane. Pri tom uopšte nema veze da li je žena udata ili ne – to uopšte nikoga ne uznemirava. Ovo je naravno potpuno tragično i povezano je upravo sa učenjem o dvojnim standardima u odnosu na svoje i na tuđe. Za nas je, naravno, to nezamislivo, to jest, ako čovek ne sme da ubije svoga, znači da ne sme da ubije ni tuđinca!
Kako onda da se odnosimo prema islamu? Šta je to? Bez sumnje, svet islama je ogroman fenomen – ogroman fenomen koji se pojavio zahvaljujući delovanju duha zla. Na drugi način ne možemo objasniti taj fenomen. Međutim, svet islama nije toliko raširen zato što su ljudi, hrišćani, na koje je Bog bacio muslimane bili nedostojni svog hrišćanskog imena. Još je u drevnosti Bog rekao Avraamu, govoreći o sinu Ismailu od koga je kasnije i potekao Muhamed: „biće čovek ubica; ruka će se njegova dizati na svakog a svačija na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj“ (1 Mojs. 16:12).
Uzroci širenja islama su u tome što su hrišćani počeli da postupaju nasuprot volji Božijoj, uprkos zapovestima koje je davao Gospod. Po rečima jednog Svetitelja, islam služi kao bič Božiji za lenje hrišćane. Čak i u Rusiji, evo sada, u naše vreme, kada su počeli aktivni islamski teroristički napadi; kada je Rusija izabrala zatupljivanje sa televizije; kada ljudi u većini nisu poželeli da žive kako Bog traži, već po svome – došao je islam, nastupio je islamski pokolj. Eto, to je kazna.
Kako se odnositi prema muslimanima? Znamo da svi hrišćani treba da se trude da budu u miru sa svim ljudima. Ni u kom slučaju ne treba da vređamo muslimane. Ja uopšte ne podržavam skandal zbog Muhamedovih karikatura na Zapadu. Mislim da su tu muslimani više u pravu od zapadnih „drugova“. Zapadni karikaturisti su želeli da se narugaju nad religijom u svakom njenom vidu. Oni se izruguju i nad Hristom i nad islamom, nad Muhamedom. Izruguju se uopšte i nad Bogom. To je drsko bogoborstvo koje i treba makar malo da ograniče muslimani. Mislim da tu hrišćani ne mogu da stanu na stranu karikaturista koji vređaju, makar i umišljene, svetinje drugog čoveka. Neka su i umišljene, ali se to ne čini u ime Božije. Hrišćanin tako ne treba da propoveda.
Međutim, najvažnije je zapamtiti da islam nije religija koja ima nešto zajedničko sa nama. To nije religija zajedničkog Boga, nije religija koja uvažava Hrista. Ta religija ne uvažava Majku Božiju. To je religija koja se realno jako razlikuje od vere Otkrovenja. Zato svi muslimani moraju, naravno, da prime Otkrovenje Božije. Jer bez Otkrovenja oni će, bez sumnje, poginuti. Nikakve nade na spasenje kod muslimana nema, jer ne veruju u Sina Božijeg. Gospod je rekao da ako čovek ne poveruje u Jedinorodnog Sina Božijeg, „neće vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu“ (Jn. 3:36). Pri tom ne treba misliti da je to nemoguće. Stvar je u tome što u Svetom Pismu postoji direktno proroštvo o tome da će muslimani jednom prići Bogu. U 71. psalmu, u 10. stihu rečeno je da će Hristu darove prineti carevi Arabije i Save: „carevi Arapski i Savski dare će doneti„. A to je sam centar islamskog sveta.
Zato u nadi na to spasenje treba da se molimo za njihovo obraćenje, molimo se da bi Gospod razorio taj islamski poredak jer on sada ne dozvoljava ljudima da primaju drugu veru, jer ako se sada čovek u islamu, u islamskoj zemlji, obrati – njega ubijaju istog trenutka. I nećemo se samo moliti za to, već ćemo i sami nositi reč Božiju muslimanima da bi oni postali naša braća – jer među njima, opet ponavljam, dobrih ljudi ima jako mnogo.


NAPOMENE:

  1. Uma – religiozna zajednica i oblik društvene organizacije ljudi. Teoretski muslimanska zajednica objedinjuje sve muslimane na svetu, nezavisno od njihove etničke i kulturne pripadnosti.
  2. Justin Filosof (Justin Veliki, Justin Rimski, Justin Mučenik, ok. 100 – ok. 166) – ranohrišćanski mučenik, jedan od apologeta i otaca Crkve koji je prvi hrišćanskom veroučenju privio pojmove grčke filosofije i postavio početak bogoslovskom tumačenju istorije. Njegov spomen Crkva slavi 1. (14) juna.
  3. Omar Haijam Gijasadin Abul-Fath ibn Ibrahim (ok. 1048 – posle 1112) – persijski pesnik, matematičar i filosof. Pesnik poznat u celom svetu po svojim četvorostihovima. Navodimo odlomak:
    „Ne traži lopta saglasnost,
    po polju se nosi Igračem,
    Samo Onaj Ko te nekada ovde bacio,
    Njemu je sve poznato, Taj zna za sve“.
  4. Husein Sadam (puno ime Sadam Husein Abd al-Madžid at-Tikriti) (1937-2006) – irački državni delatnik, predsednik Iraka (1979-2003), generalni sekretar iračkog odeljenja partije Bas, maršal (1979); svrgnut u aprilu 2003. g. kao rezultat ulaska američko-britanskih snaga, kažnjen po presudi iračkog suda.
  5. Zemlje rata se dele na dve grupe: zemlje džihada (stvarni rat) i zemlje primirja. Razlika između njih pokazana je na sledećem mestu u Koranu: „Oni bi jedva čekali da i vi budete nevjernici kao što su i oni nevjernici, pa da budete jednaki. Zato ih ne prihvaćajte kao prijatelje dok se radi Alaha ne isele. A ako okrenu leđa, onda ih hvatajte i ubijajte gdje god ih nađete, i nijednog od njih kao prijatelja i pomagača ne prihvaćajte. Osim onih koji se sklone kod nekog plemena s kojim vi imate ugovor o nenapadanju, ili vam dođu, a teško im je da se bore protiv vas ili plemena svog. A da Alah hoće, okrenuo bi ih protiv vas i oni bi se, uistinu, protiv vas borili. Ako vas takvi ostave na miru i ne napadaju vas, i ako vam ponude mir, onda vam Alah ne daje nikakva prava na njih“. (4:89-90 – Koran na bosanskom).
  6. Zakoni Šerijata predstavljaju kompleks propisa utvrđenih pre svega Koranom i sunom. Definišu ubeđenja, formulišu moralne vrednosti muslimana, a takođe predstavljaju izvor konkretnih formi koje regulišu ponašanje.
  7. Koran (arapski bukvalno znači „čitanje“) je glavna sveta knjiga muslimana, skup propovedi, obrednih i sudskih odluka, molitvi, poučnih priča koje je izgovorio Muhamed u Meki i Medini. Najraniji primerci datiraju do prelaska sedmog i osmog veka. Sura (arapski) predstavlja glavu iz Korana. Ajat (na arapskom „znak“) je najmanja strukturna jedinica Korana.
  8. Džiza (arap.) porez koji se uzima od nemuslimanskog stanovništva na muslimanskom Istoku.
  9. Džihad (od arap. – napor) je sveti rat za veru. U mnogim slučajevima govori se ne samo o oružanoj borbi sa neprijateljima islama, već i o borbi za veru u širem smislu reči, na primer o borbi sa sopstvenim lošim sklonostima, o pobuđivanju drugih na vršenje onoga što odobrava šerijat, o ulaganju svih sila na otpor svemu onome što zabranjuje šerijat, itd. Mirni džihad je samousavršavanje, borba rečima i delima protiv svega lošeg.
  10. Vahabiti – sledbenici religiozno-političke struje u islamu koja se javila u Centralnoj Arabiji. Osnivač je Muhamed ibn Abd al Vahab (1703-1787). Ratujući za očišćenje islama, vahabiti propovedaju prostotu morala, borili su se za oslobođenje Arabije. Vahabizam je zvanična ideologija u Saudijskoj Arabiji: raširen je i u drugim muslimanskim zemljama.
  11. Namaz (arapski molitva; sinonim pers. Turs. – namaz) – jedan od glavnih obreda islama, moljenje koje se vrši svakoga dana pet puta.
  12. Zakat – (arapski bukv. očišćenje) – religiozni „očišćujući“porez kod muslimana čije uzimanje je određeno od strane Korana, a veličina i pravila su detaljno objašnjena u šerijatu.
  13. Ramazan je deveti mesec muslimanske godine hidžre. Saglasno islamu, u tom mesecu je Muhamedu poslato prvo otkrovenje. U ramazanu muslimani moraju da drže post (urazu).
  14. Akida je kratko, sistematizovano veroispovedanje muslimana.
  15. Sufizam je mistički pravac u islamu. Javio se u osmom i devetom veku, konačno formirao od desetog do dvanaestog veka. Za sufizam je karakteristično spajanje mistike sa podvižničkim životom, učenje o postepenom približavanju poznanju Boga kroz mističku ljubav (u intuitivnim ekstatičnim ozarenjima) i spajanje sa njim. Imao je veliki uticaj na arapsku, posebno persijsku poeziju.
  16. Hadis je izreka o nečemu što je rekao ili uradio prorok Muhamed. Svi hadisi zajedno čine Sunu.
  17. Potpuni sadržaj ovog ajata glasi: „O Isa, sine Merjemin, jesi li ti govorio ljudima: „Prihvatite mene i majku moju kao dva boga uz Alaha“. – On će reći: „Hvaljen neka si Ti! Meni nije priličilo da govorim ono što nemam pravo. Ako sam ja govorio, Ti to već znaš; Ti znaš šta ja znam, a ja ne znam šta Ti znaš. Samo Ti jedini sve što je skriveno znaš“ (Koran 5:116).
  18. „On je u Glavnoj Knjizi, u Nas, cijenjen i pun mudrosti“ (Koran 43:4).
  19. Koran 53:19-23. U Arabiji su se poštovale tri boginje: Lata, Uzaa i Menat.
  20. Sveti Nikolaj Srpski (1880-1956) – episkop ohridski i žički, „najveći Srbin posle svetoga Save“, po rečima svetog Justina Novog (Ćelijskog). – prim. prev.
  21. Džin (arapski – duh) – po Koranu – fantastično biće iz „čistog“ (bezdimnog) ognja, stvoren od Alaha. Džinovi su povezani sa Iblisom, neki od njih veruju u Muhameda.
  22. Koran. 27:15-53
  23. Zakonitost ukidanja religioznih propisa potvrđuje se aktima Korana i pouzdanim hadisa. Neka otkrovenja i propisi od početka ne podležu izmeni.
  24. Ibn Saad, Tabakat, t. 1, s. 225; Ibn Saad, Tabakat, t. 1, s. 228; Muslim, 17, 4192.
  25. Mt. 17:14-21
  26. Prelest označava duhovnu obmanu
  27. „Nema Boga sem Alaha, i Muhamed je prorok njegov“ (šahada – ispovedanje vere). „Alahov je i istok i zapad“ (Koran 2:142).
  28. Kibla je smer ka pravcu Ćabe. U muslimanskoj religioznoj praksi vernici treba da licem budu usmereni u tom pravcu za vreme molitve. U džamiji se određivanje kible pravi poseban znak – mihrab.
  29. Kurban Bajram (arap. Id aladha) je praznik prinošenja muslimana koji se obeležava 10. dana, 12. meseca u muslimanskom kalendaru.
  30. Sveti Simeon Solunski, (+1429) arhiepiskop. Kanonizovan 1981. godine, praznik 15. (28) septembra. Ovo je citat iz njegovog dela „Protiv neznabožaca ili muslimana“.
  31. Sukubusi (od lat. Succubare – ležati ispod), inkubusi (od lat. Incubare – ležati iznad) – demoni bluda.
  32. Ali Vjačeslav Sergejevič Polosin – bivši pravoslavni sveštenik, u ovom trenutku islamski bogoslov.
  33. Lk. 10:29-37
  34. Javno u smislu želje za pokazivanjem, jer postoje neke situacije kada se milostinja zaista daje pred drugim ljudima. Važno je da se ne daje sa motivom pokazivanja, da bi nas drugi ljudi hvalili. – prim. prev.
  35. Mujezdin – čovek koji priziva na molitvu.
  36. Jom Kipur (jevr. Dan Iskupljenja, obično se prevodi kao Sudnji dan) – u judaizmu najvažniji praznik, dan posta, pokajanja i opraštanja grehova.
  37. Podizati ruke ka licu.
  38. Džadidizam (arap. obnovljenstvo) društveno-politički i intelektualni pokret među muslimanima (najviše rasprostranjen u tjurkskim narodima).
  39. Post. 11
  40. Arhimandrit Sofronije Saharov – bogoslov, duhovnik i starac učenik svetog Siluana Atonskog.
  41. Mazhab je škola šerijatskog prava u islamu, u širokom smislu – put po kome ide musliman. Kao rezultat razvoja islamskog prava u okvirima sunizma formirale su se četiri pravne škole: (mazhabi): hanafitska, šafitska, malikitska i hanbalitska.
  42. Suna (arap. – put) – u islamskom zakonu pod sunom se podrazumevaju izreke i dela proroka Muhameda, tj. životni put proroka od trenutka kada je postao prorok.
  43. Muhamed ibn Abd-al Vahab (1703-1787) osnivač vahabizma, zvanične ideologije u Saudijskoj Arabiji.
  44. Ćaba je muslimanski hram u Meki, koji ima oblik kocke.
  45. Muridi su sledbenici sufizma, koji se bespogovorno pokoravaju duhovnom rukovodiocu (šeiku, imamu). Muridi su primili aktivno učešće u vreme Kavkazkog rata 1817-1864. godine.
  46. Talibani (od arap. reči Talib – onaj koji traži znanje) – fundamentalistički pokret u Avganistanu koji se formirao 1992. godine od pitomaca muslimanskih religioznih škola (medresa), koje su se u Pakistanu otvarale za begunce iz susednog Avganistana. Centar talibanskog pokreta na čelu sa mulom Muhamedom Omarom, koji je za svoj cilj objavio stvaranje „istinski islamske“ države, bio je Kandahar na jugoistoku Avganistana. U februaru 1995. godine talibani su osvojili polovinu oblasti na jugu i opkolili Kabul. Godine 1996. ušli su u prestonicu. Krajem 90-ih su kontrolisali veliki deo Avganistana. Na kontrolisanoj teritoriji zabranjene su televizija i veliki deo zabava, ograničena prava žena i religioznih manjina.
  47. Sunizam je jedan od dva osnovna pravca islama. U zemljama gde je islam raširen, sledbenici sunizma – suniti čine većinu (sem Irana, Južnog Iraka, Severnog Jemena). Pored Korana priznaju i Sunu. Pri rešavanju pitanja o najvišoj muslimanskoj vlasti oslanjaju se na „saglasnost cele zajednice“.
  48. Šiizam je druga osnovna grana islama. Javio se u sedmom veku na tlu sporova o broju imama i ličnosti poslednjeg imama. Šiizam se razdvojio na nekoliko sekti. Šiiti ne priznaju sunitske kalife, smatraju za zakonite naslednike Muhameda samo Alidove imame. Šiizam je državna religija u Iranu, raširen je u Jemenu, Iraku, Libanu, Bahreinu i dr.
  49. Imam – rukovodilac islamskih bogosluženja i svetovni i duhovni lider zajednice.
  50. Ali (Ali ibn Abi Talib) (ok. 600-661) četvrti od „pravednih kalifa“ Arapskog kalifata, rođak i zet Muhameda (bio je oženjen Muhamedovom ćerkom Fatimom). Šiiti ga smatraju za prvog imama, kod „krajnjih šiita“ poštuje se više od Muhameda.
  51. Kalif – u nizu zemlja muslimanskog Istoka titula vrhovnog vladara, koji sjedinjuje duhovnu i svetovnu vlast. U Turskoj kao duhovni lider muslimana postojao do 1924. godine.

 


Prevod sa ruskog
Stanoje Stanković

Lektura
Ivan Tašić

Izvor:
Islam. Pravoslavnый vzglяd (Ob islame)

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *