Искуство у парохији

Питање:
Живим и радим у Канади, нажалост свештеник трећа ће година не улази у моју кућу. Укратко, пре три године проведох месец дана у болници од тога три пута заврших у шок соби но хвала БОГУ преживех све то. Међутим душа боли, виђах за то време доста свештеника других вероисповести и секти а нико из моје парохије. Опростих и то некако, после неких месец дана зову ме из ЦСО К…… Онтарио љубазно се претставе (а и знамо се) да су решили да купе кућу поред Храма и да ја као парохијан тереба да дам 875 долара. Толики новац немам, жена сама ради, преживљавам и ипак са супругом доносимо одлуку да уплатимо 150 долара чланарине у виду помоци. Нормално уз пријаву и потписе два члана. Тада настају проблеми, укратко нико се не јавља и не позива (председник, поп, нико) .Па и поп престаде да зове за свету водицу, прошле године СЛАВА ПРОЂЕ БЕЗ ПОПА а и ова ће. Па било којој секти да сам се обратио знате шта би се десило, а ово боли крштене хришћане. Да ли је потребно ово све и како да се превазиђе. Нисам од оних који тера мак на конац међутим птребан је први корак али како и шта рећи. Како сачувати децу овде од ове асимилације ако ја пролазим кроз све ово. Ником се замерио нисам, чак сам учестовао у доста пројеката наше заједнице.
Мирослав


Одговор:
Поштовани Мирославе, жао ми је за ово ваше искуство које сте доживели у својој парохији. Добијам утисак да ваша порука тражи да потврдим кривца на којег ви указујете а ја овде нисам судија. Смем мирне савести да кажем да на основу овог питања ви нисте криви и да поред све комплексности ваш однос према овом проблему је прилично здрав. Ако кривите свештеника зато што вас није посећивао за време ваше болести ви имате право. Питање је да није овог насталог проблема да ли би ви то учинили или би једноставно оћутали? Питање односа Црквено-школске општине према вама у вези планираног пројекта, не можемо да вежемо за вашег пароха, јер је познато да у Дијаспори овакве крупне ствари не решава сештеник него црквени одбор. Он често ради оно што му се каже да треба, или условљава да мора. Овде се поткрада ваша љутња према свему што је у вашој парохији, а не издвојено према свештенику, што може да буде једна врста осуде, а то кажем на неки начин овде датој поставци да сте ви мерило правилног у односу на парохијско тело које садржи више људи. Та директа потражња новца у Цркви јесте опасна ствар. А код нас под утицајем неких крајева постоји и лицитација која се врши чак и за време Литургије, и уместо тумачења Речи Господње, ми чујемо често читање списка ко је више дао пара, упрокос оном евангелском искуству да су оне две удовичине лепте биле већа жртва него «хиљаде канадских долара», оних који дадоше више од вас. Наравно, ви боље од мене знате да ли се можете поистоветити са тим историјским евахђелским случајем? ! Ако нисте имали више да пружите уопште нема сумње да сте учинили свето дело доброчиства када сте дали вашој парохији и ту поменуту суму новца. Ако сматрате да свештеник није дошао на вашу славу само због тога што поменута сума није послата црквеној благајни ви имате легалне начине да се заштитите од таквог личног и неодговорног понашања. Ако сте звали свештениа за било коју молитвену или пастирску услугу а он није дошао да је испуни, ви сте са пуним правом требали да се жалите намеснику, или директно писменим обраћањем надлежном архијереју (зато што је у Дијаспори намесништво више формалност) . Ваш духовни отац или свештеник (а не «поп») није обавезан да вас стално зивка, осим када жели да се најави да ће да вас посети. Такава утисак се створио код нас у Дијспори директно под утицајем протестаната, јер се црквеност преживљава спољашње или «организацијски» а не сакраментално. Код нас све зависи од црквености, од таинственог! Ако сте, рецимо по канонима, пропустили две недеље да дођете у цркву дужност вашег свештеника је да зна и зашто, јер то постаје ваша препрека за општење. Ако сте болесни то је начин да сазна, мада правилније је да се позвони своме пастиру и замоле свете молитве, или да дође и причести вас и остало. Дакле, само у таквом случају он вас зове да види да ли сте нечим важнијим спречени, или болешћу, и да понуди своју помоћ. И када неко у својој нецрквнеости која се изражава у немарном односу према локалној светој Заједници – када људи просто нерегуларно долазе на богослужења (неколико пута годишње) , падају у дерзновење и осућују свог свештеника да је немаран према њима, онда је јасно да није свештеник проблем него они сами.
Да сам на вашем месту ја бих отишао код свештеника и отворено питао: оче у чему је проблем? Зашто ме не посећујете? Убеђен сам да би се разговор повео у добром смеру и на крају решио ваш проблем који може да буде најједноставнији неспоразум. А ако увређено ђутите и у вашем срцу лоша осећања према њему држите, и уопште не тражите начине да их се ослободите, онда се проблем само продубљује и сами својом ђутњом потхрањујете да се он још више учврсти. Иницијатива увек мора да буде сразмерна том односу свештеника са једне и много парохијана са друге стране, где је нормално да се индивидуалан разговор води тако што парохијанин звони свом свештенику и указује на могући проблем.
Надам се да сам са ових неколико речи био од помоћи
У Христу ваш
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *