Интимна осећања према истом полу

Питање:
Помаже Бог! Јако ме је срамота обратити се тако безгрешном човеку, ал немам други избор, осећам да полако лудим, само мислим о томе и то ми не да мира. По цео дан, целу ноћ, највише бих волео да нестанем, ал знам и да је то још један већи грех, па се потрудим наставити напред. Истински се трудим да будем добар хришћанин и да не ставим на своју душу још један грех. Можда је прва реч прегрубо речена, пошто не могу се ја стављати у ранг са Богом и рећи дал сам добар или нисам. Мој тако велики грех је тај што осећам интимна осећања према истом полу, покушао сам ићи против тога, ал просто не могу, осећам да је то део мене. Знам да је то велики грех и највисе се бојим оне Хришћанске стране. Које књиге бих требао прочитати да бих сазнао све, да не ставим својој души још и најмањи грех на душу, јер мислим да је овај превише… Иако сам грешан и последње место где бих требао потражити утеху за овај мој грех је црква, пошто је она света и зна се њен став према овоме, ал преочајан сам. Разумећу вас ако ми не одговорите, још једном се извињјавам, што овако нешто питам, ал ово ми јако значи.
Н.Н


Одговор:
Радујсја, драги брате, Бог Вам помогао! Никако не треба да Вас буде срамота да се обратите свештенику, јер, осим Господа нашега Исуса Христа, Богочовека, не постоји безгрешан човек; сви смо ми грешници. Да ли би Вас било срамота да се обратите лекару када бисте сломили ногу? Наравно да не би било, те што да буде срамота обратити свештенику, духовном лекару, за духовни лек? Свети Оци лепо кажу да је Црква болница у којој се ми сви лечимо од болести греха, а то доживотно се лечимо, јер док смо живи, грешимо. Само у Цркви можемо да водимо ту борбу против греха и његове последице, смрти, и да се лечимо од његових рана које нам остају као мрље на души и срцу где нас одвајају од Господа и Његове љубави. Дакле, драги брате, Ви сте само један међу свима нама осталим грешницима који тражимо духовно оздрављење и спас у Цркви, тој светој болници коју нам је Благи и Милостиви Господ дао да се у Њој лечимо и чистимо од грехова, да се приближмо Господу и Богу нашем Исусу Христу и Његовом спасењу. Зато, Црква је, не као што сте Ви рекли да је последње место, него ПРВО и једино место где треба да тражите не само утеху, него лек, подршку, мир, радост, духовни напредак и спасење, те само искрено тражите, и наћићете! А што се тиче греха, није да имате само овај један грех о коме пишете, него као и сви ми, мноштво грехова! А шта је то „грех“? У старим оригиналним текстовима на грчком језику, грех се зове „aмартиа“ (αμαρτια) , а буквално значи „одступање од праведности“, или „промашити циљ“, а у суштини, то су једно исто, јер, наш циљ и јесте да будемо праведни, да будемо савршени као што је савршен наш Отац небески (Мат. 5, 48) . Дакле, све што радимо, мислимо, и желимо, све оно што није праведно, што нас не чини савршеним као што је савршен наш Отац небески, је грех! Ето, само замислите и схватите колико смо грешни, колико имамо грехова! Али није то разлог за очајавање, јер је Божија милост према нама велика, бескрајна! Он гледа, не само на наше промашаје, на наше грехе, него и на наш став према греху и на наш труд да се боримо против греха и да га ишчупамо и искоренимо из срца и душе. Зато и Свети Оци лепо кажу, ако паднете (у грех) , немојте ту лежати у блату него устаните, очистите се и наставите путем (спасења) . Дакле, грех нас све мучи, а има толико разних грехова колико има и звезда на небу! Зато сам и рекао да сви ми имамо мноштво грехова које треба да очистимо, да се покајемо и да се излечимо, јер сваки грех, ма колико он изгледа велики или мали, одваја нас од Бога и води у духовну смрт. Чак је лакше очистити „велики“ грех него мали, јер ми често не схватамо да су ти мали греси уствари греси, или мислимо да су баш то, „мали“, те не треба да нас забрињавају. Код „великог“ греха, очигледно је да је то грех, те, лакше је да се покајемо и да га се решимо. На пример, јасно и очигледно је да је неког убити грех, а многи не сматрају оговарати или осуђивати неког грехом, али ето, и први и други грех исто делују на нас, оставе нам мрљу на души и одвајају нас од Бога и спасења. Као што сам споменуо горе, има мноштво разних грехова, разних начина на које се одвајамо од Милостивога Бога, а то што Ви описујете спада у групу телесних, односно, полних грехова. Код Светог Апостола Павла читамо (1Кор. 6, 9-10) , „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опдачаи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије.“ Дакле, видимо да су сви ови греси једно исто пред Богом. Једини благословен полни однос или чин је тај између мужа и жене у црквеном браку, али ни ту човек не сме пуштати срцу на вољу, јер постоји правила и забрана: полни однос мужа са женом не сме у време поста, менструације, трудноће, док жена доји дете, итд. То све можда звучи „строго“ или „тешко“, али то је само због тога што у данашњем свету, по заблудном и погрешном учењу Фројда, човек се сматра „полним бићем“. То је заблуда која се прво прихватила у Европи, па се ширила широм света тако да се данас у овој новој светској култури Новог Светског Поретка човек свугде сматра полним бићем, и та му нова култура даје за право да слобно испражњава своје полне нагоне, жеље и фантазије, као да је неки спорт или рекреација, тако да се човек заиста претвара у полно биће и губи своје достојанствено првобитно стање као духовно биће. Баш сте дали један пример утицаја данашње светске културе када сте погрешно користили реч „интимно“. Интимност, или како се лепо каже на српском „присност“, „срдачност“ или „отвореност“, тачно описује какав треба да буде наш однос са Богом, са ближњима, те уопште нема везе са полношћу онако како се данас користи и тумачи та реч. Тако није ни чудо што је један од најчешћих грехова код човека данас и јесте полног карактера, а то је резултат других грехова (који се између осталих налази грех недостатка вере, самољубља, себичности, гордости, самопоуздања) , а у корену свега тога, човеково погрешно схватање и појмовање Бога и себе. Једини лек, једини начин којим се успешно боримо против греха и чистимо се од њега јесте покајање; зато Свети Јован Крститељ нас и учи речима „покајте се“. На Грчком, „покајати се“ се каже „метаниа“ (μετανοια) , и буквално значи „променити начин размишљања, схватања“, или „променити ум“, не много различино од наше речи „предомислити се“. Дакле, ако желимо да дођемо до Истине, да се спасемо, да обитавамо у Божијој љубави и милости, морамо да се „предомислимо“, да се покајемо, да нам буде јасно да смо много штошта погрешно схватили, да грешно чинимо, мислимо, осећамо, желимо, једноставно, грешно живимо, и да исправимо те грешке, те грехе, путем покајања. Хвала Богу, по духу Вашег писма, види се да је ваше срце спремно за покајање, а то је важан предуслов за покајање, јер, као што каже Свети Псалмопојац у 50. псалму, „срце скрушено и смерно Бог неће презрети“. Дакле, ако желимо да се покајемо како треба, морамо прво бити свесни својих грехова, да спремимо и омекшамо срце које се гордо окаменило путем греха, онда приступимо Светој Тајни Исповести, где се душа очисти од греховних мрља. Срце је Ваше спремно, драги брате, па сада морате да га слушате, и да урадите све што је у Вашој моћи да бисте се покајали како треба, а да бисте то учинили, треба Вам помоћ Вашег пароха-духовног оца. Најважније је да сада кренете да живите духовним животом (редовна молита код куће, пост, читање Светог Писма, Светих Отаца, и других духовних књига, учешће на светим богослужењима, припремање за Свету Тајну Исповести и Причешће) , а за све то, треба Вам духовни лекар који ће Вам давате потребан и одговарајући лек, водич који ће Вас упутити како треба, да Вас сигурно и безбедно води да не бисте успут пали у неке друге демонске замке. Милостиви Бог је увек спреман да нам опрости, да нас прихвати, загрли и спасе – само треба да Му покајнички приђемо са скрушеним и смерним а и радосним срцем, радосним зато што, и поред свих наших огавних грехова, Господ нас и даље воли и жели да нас спасе; Он нам неће ништа радити против наше воље, те само чека да Му се ми обратимо, да Му приђемо са страхопоштовањем, љубављу и вером, и тиме покажемо да и јесте наша жеља да нас спасе. Тако, драги брате, још једном Вам кажем, радујсја, јер нема разлога да будете очајни и преочајни; очајање је уствари једна од демонских замки, а Ви сте већ срцем кренули путем спасења, те, избегавајте ту замку помоћу духовног лекара и радујсја! Уступите што пре у контакт са својим парохом, закажите време да одете код њега на разговор, и он, Ваш духовни отац и лекар, ће Вас саветовати и упутити како треба даље да поступите да бисте почели да живите духовним животом и тиме стекли мир, љубав, радост, а пре свега – спасење у наручју Госпога и Бога нашега Исуса Христа! Само храбро и радосно напред! Ваш у Христу, о. Раде

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *