Иконостас

Питање:
Помаже Бог! Оче Благослови! Питање је везано за праксу поједностављивања иконостаса, знатним смањивањем његове висине и изображавањем само две престоне иконе на њему (Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице) . Молим вас да појасните како би иконостас требало да изгледа и прокоментаришете ове случајеве у пракси. Хвала на труду вама и осталим часним оцима што помажете православним верницима дајући одговоре на многобројна питања путем овог сајта. Желим вам свако добро од Господа и истрајност у сведочењу правде и истине. Праштајте и збогом!
грешни Живота


Одговор:
Драги Живота, иконе и иконостаси имају важан удео у идентификацији Православља. Иконе сведоче о Богооваплоћењу и обожењу човека. То је суштинска теологија о човеку. Примивши тело Бог је постао „опажајући“ за наше око и дао нам животну могућност да се кроз поистовећивање и подражавање Христу („имитацио Кристи“) и сами обожимо и „постанемо богови“ (како је речено у Откровењу) . О томе сведочи Богословље о икони, дакле и сам појам иконе. Разни су дарови Божији и Црква њима даје широк спектар могућности образовања зарад нашег спасења. Једна од њих је сведочење о вечним истинама, о Еванђељу, у тим образима и изображењима, они су осликано остварено Еванђеље. У иконографији и фрескосликарству се слави сва дубина Православља, кроз коју се открива небеска мистика или пак тајна. Јер је све што нам Бог даје је Тајна. Ради издвајања и интелектуалног „престижа“ почели смо да се бавимо црквеном архелогијом и „ископавањем“. Прекопавамо и Свето Предање и кроз налазе и анализе вагамо га и меримо. Узели смо интелектуалне крампове у руке и откопавамо историјске „експонате“ којима желимо да изменимо црквено наслеђе. На тај начин реметимо свети појам живог црквеног наслеђа као суштаствене градитељске еклисијалности. Заиста у базиликама у Светој земљи, које су персијанци дивљачки порушили, иконостас су чиниле само иконе Богочовека и Богородице, које су сведочиле о Богооваплоћењу и Његовом домостроју нашег спасења. Али то није довољан аргумент. Црква је постојала и када није било Символа вере нити одређених сакраменталних одежди, а чак ни неких књига Новог Завета. Том арехолошком психологијом односа према искуству Цркве, које је она установила, долазимо до убеђења да је данас могуће одрећи се и Књиге Откровења само зато што је ушла у канонске књиге Библије тек у седмом веку, после седам векова постојања живота Цркве. Сличних аргумента има много. Проблем се скрива у недоумици; шта је важније коректност или послушање? Шта је целисходније или сврсисходније? Живот у Рају није био само живот сам по себи у искуству свог развитка, него је основе имао у најпростијем послушању. Послушање је у човековој природи и помаже нам да разумемо нашу слободну вољу у живом односу према Творцу. Да нема слободе не би било ни послушања као вежбе и остварења личних одлука у односу на Извор битисања. Послушање је суштина живота у нашој Цркви и оно се најбоље огледа кроз појам саборности. Црква је појам долазећег Царства Небеског, у којој се и дан данас активно сусрећу живи и „мртви“, који у Литургији чине једно Христово цело. У Заједници Тела све се одиграва кроз послушање појединачно распоређено као служба да је човек носи и на тај начин се остварује Саборност као једино оруђе сабирања. Ван овакве саборности све је дељење, а то није Христова природа, јер Он сабира а не дели. Црква сведочи о Богооваплоћењу и бори се против христолошких јереси. То је процес који ће трајати до краја људског века. Све јереси су христолошке, чак и оне тзв. духоборачке, јер је само Христос оваплоћени Бог у којем препознајемо и Утјешитеља. Црква ствара и развија своје богословље, а доксолошки, химнолошки и деобом талената стваралачко-уметнички сведочи само о једном – о Богооваплоћењу, а кроз њега и о подражавању Христу као нашем Богоуподобљењу! Обожени човек је већ бог по оном еванђелски давно откривеном: „богови сте“. И зато Црква почиње да осликава св. Геогија Победоносца, св. Николу, св. Василија и све друге свете и обожене људе у домостроју нашег спасења. Она то чини кроз суштинско богословље – оваплоћење Бога Логоса (Слова) . Цркви није довољно да се високо научно о њој сведочи, већ по опробаном примеру она најчешће користи „рибарски језик“ и „приче“ о Царству Небеском, које не представља само Богочовеком и Његовом Мајком, него благодатно о њему учи и мноштвом образа (икона) као израза сабора светих Небеске Цркве. Поглед на иконостас, који не страда од ренесансе и рационализма (реализма) , нам предочава Небеску Цркву обожених образа у свом Првообразу. О томе Флоренски убедљиво богословствује: „Храм је она лествица Јакова, и он од видљивог узноси према невидљивом, и сав олтар као једна целина већ је место невидљиво, област оцепљена од овог света, пространство које није од овог света“. И заиста, када уђемо у храм Божији на иконостасу је изображена Небеска Црква, и ми у њој постајемо једно цело кроз визуално опажање као наше приопштење Сабору Светих. Иконостас је дубина богословља о судбини и уздизању човека у вечну славу. Црква је ово богатство вековима богонадахнуто стварала и постепено откривала са јаким едукативним циљем да у Царству Небеском поред Богородице у њему пребивају и „покајани разбојник“, и сви ми покајани разбојници разних врста. Данашње одрицање од иконостаса је одрицање од Православља, и то оног теолошки откривеног у богослужбеном језику Недеље Православља. Хронолошки Црква усавршава своје богословље, које је доказ њеног динамичног, стваралачког живота, и пориче „статику“, тј. закопавање талента. Израз тог стваралачког живота је и појава фрескосликарства и иконографије. На тај начин учимо о суштаственом литургичком спајању Небеске и Земаљске цркве, које се остварује у Светој Литургији, када се и ми спајамо (сапричешћујемо) са нашом отишлом браћом и сестрама, како се то у Литургији помиње при спајању честица за живе и мртве. Када уђемо у храм и погледамо иконе, и то не само Богочовека и Богомајке, него и на друге свете и преподобне, ми тада на најпростији и најнаивнији начин созерцавамо небеску Цркву, која нам се даје да је видимо. Не морамо да читамо дубоку теологију Богооваплоћења, довољан је само поглед на икону св. Николе, и разумећемо како је то Бог Логос постао један од нас и узнео нас на крст Живота. Постоје покушаји крађе те наследне лепоте овог дубоког богословља, када се све рационализује и своди на грубо опажање као знање. Тако је пала западна хришћанска заједница, а о томе сведоче њене заједнице разбијене на парампарчад које можемо да набројимо троцифреним бројевима, што је показатељ људске трагедије делења а не сабирања и сједињења. „Археолошка теологија“ све више тежи да себи приушти повратак црквеном опиту хирушким захватом, који врши ампутирајући стваралачку динамику Цркве као остварење њеног искупитељског живота. Она једноставно бира једно опредељено време које процењује као најкористније искуство еклисијалног живота. Црква се враћа у „јуче“ аналогно речима св. ап. Павла да је Христос „јуче, и данас, и занавек исти“. Одабире једно време и један опит и предлаже га као најбоље и најцелисходније, притом без уважавања мишљења свеучећа црквене пуноте. Све више нас обухвата дух „Tоминог истраживања и опипавања“ уз грубо одбацивање вере, наде, и невиности оних у богочовечанским речима: „блажени су који не видеше али вероваше“. Све доминатније религије света своје богатство види у традицији изражену кроз уметност што су једноставно принесени таланти и дарови Божији. Православље је по природи свог постојања у томе најбогатије и зато се треба борити против лажне „обнове духовног живота“, која се у суштини своди на театрално опажање – рационализам, који одстрањује вековну православну мистику. Све цркве без иконостаса су неканонске у односу на саборност Цркве и такве појаве су за осуду, јер су продукт идивидуалног схватања Цркве и перцепције њене Литургије. Иконостас је наша вечна тапија уникатног сведочанства о Богооваплоћењу и Христовој Цркви; о оној живој Земаљској и оној живој Небеској, када се тај њен живот и таворска светлост обожења руком описује на нибу (ореолу) икона. Имамо на уму да човек понекад када греши чини то са добрим побудама, зато се молимо за опроштај и несвесних грехова. Човек може да буде рушилац Тела и из непажње и незнања. Смирени човек не полази од себе него од општег и заједничког. Hажалост, то није случај ових ломљења и буре када се под предлогом бољег цепа Тело. Покретач сваке „новине“ ван саборног сагледавања je инидивидуализам, ма се он откривао у идивидуалној форми или групно и организовано. Индивидуализам по својој природи доноси немир због одсуства сагласности. Другим речима: не постоји саборност! Скраћивање иконостаса је везано за психолошко-визуално поимање Литургије, а не и тајинствено. Отклањањем древне „решетке“, која је од првих векова била између олтарског дела храма и лаоса, подвлачи се опажање на уштрб тајинствености (пребогате источне мистике) , јер се свети дарови не опажају визуално него созерцавају вером. То је стари покушај враћања народа у статус заинтересованог посматрача свештених радњи и дешавања, тако да свети олтар добија смисао сцене а губи тајинственост о којој Флоренски говори. Tо се јавља када реализам почне да потискује тајну, тј. када опажање замењује веру и наду. „Ренесанса православне литургије“ (м. И. Алфејев) покренута је рационализмом, у којој се покреће и остварује сав либерализам. Зар у томе данашње „модерно православље“ да тражи себе? Православни храм је леп, лепши од свих других са својом небеском лепотом осликане или опеване православне мистике. Да би иронија била већа, ово нам предочава Робет Тафт један од највећих католичких теолога данашњице, док се ми отклањањем олтара уподобљујемо католицима и њиховој реалистичкој перцепцији на уштрб наше пребогате (благодатне) православне мистике. Иконостас има свој канон по којем се гради, и зависи од архитектонског стила храма. Hе сме да буде низак нити превисок. Низина икона на иконостасу, коју смо видели у Сомбору јесте један тип хуљења, када су нам ликови светих испод појаса и испред ногу (ни фотографије наших вољених не држимо тако ниско) . Несхватљиво је да је постојао благослов за то? Опет, високи иконостаси које видимо по нашим барокним црквама такође нису прихватљиви, јер заклањају фреске, и „Ширу од Небеса“, коју осликавају у олтару. Сваки храм би требао да буде фрескописан и само тада је завршен. Дакле, све зависи од многих фактора. Поред уобичајених икона, које треба да стоје више појаса над царским вратима (отвор више висине човека) , по канону мора да стоји икона Тајне вечере (понављање „прикривене“ на горњем месту у олтару) а лево и десно од ње сви „Господњи празници“. А то би већ била висина иконостаса по норми на коју смо до сада навикли код нас и у другим помесним црквама. Иконостас не треба претрпавати иконама (као по нашим барокним храмовима) а да зидови не буду осликани, него треба ускладити фрескопис са иконостасом тако, да се хармонично допуњују. Обратимо пажњу на ову чињеницу: Одсуство иконостаса код католика их није спречило да на последња два своја „васељенска сабора“ траже нове излазе за „опажање“ евхаристије, јер је очигледно да реализам и физичка перцепција литургичких дешавања нису донели жељене резулатате – масовно враћање цркви. Напротив, раздевена и од стидљиво сачуване мистике она суноврато губи вернике и свештени кадар, и данас проживљава страшну кризу. И папа Ратцингер се враћа традиционализму. Никаква „литургичка обнова“ није се десила у римокатоличкој цркви и на овом њеном искуству које „паришком школом“ (Афанасијев) грубо копирамо и насилно имплементујемо неће се десити ни код нас (то већ видимо) . У данашњој „евxаристијској теологији“ лако откривамо продужетак сукоба Истока и Запада, који траје од св. Григорија Паламе и Варлаама, којег понеки богослови оправдано називају „неоварламизмом“. А то је потискивање и одабцивање тајинствености (православне мистике) . Напад на иконостас јесте суштински напад на Православље, које је уникатно и правилно еклисијално искуство вековима стварано никим другим до Духом Светим. Против ових нових појава морамо да се боримо. о. Љуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *