NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » IGRANJE SA BOGOSLOVLJEM: KRAJ IGRE

IGRANJE SA BOGOSLOVLJEM: KRAJ IGRE

Juri Maksimov
 
IGRANJE SA BOGOSLOVLJEM: KRAJ IGRE

 
Poslednjih godina u Rusiji se otvorio značajni broj duhovnih škola, a takođe i bogoslovskih instituta, bogoslovskih kurseva, itd. na kojima se svakodnevno obučavaju hiljade i hiljade ljudi različitog uzrasta, pola, nacija i društvenog statusa. Bogoslovsko obrazovanje je za mirjane Ruske Pravoslavne Crkve postalo toliko dostupno, kao možda nikada ranije, u celoj istoriji njenog postojanja.
Sa jedne strane, to je značajno, jer pomaže da se ispune reči Svetog Filareta Moskovskog: „Nikome nije dozvoljeno u hrišćanstvu da bude potpuno nenaučen i da ostane neznalica. Zar nije Sam Gospod nazvao Sebe Učiteljem, a Svoje sledbenike – učenicima? Zar su to prazna imena, koja ne znače ništa? I zašto je Gospod poslao Apostole u svet? Pre svega, da uče sve narode: „Idite i naučite sve narode“ (Matej 28:19). Ako nećeš da učiš i da urazumljuješ sebe u Hrišćanstvu, onda nisi učenik i nisi sledbenik Hristov – nisu za tebe poslani Apostoli, nisi ono što su bili svi hrišćani od samog početka hrišćanstva; ne znam šta si ti i šta će biti sa tobom.“[1]
Sa druge strane, to nas dovodi do onoga, o čemu je jasno govorio Svetitelj Grigorije Niski: „Drugi, koji su juče ili prekjuče ostavili svoje uobičajene poslove, iznenada su postali učitelji bogoslovlja, neki – koji su, može biti sluge, koji ni jednom nisu podvrgnuti bičevanju, koji beže od ropskog služenja – sa važnošću filosofiraju među nama o nepostižnom… Sve je u gradu prepuno takvih ljudi: ulice, pijace, trgovi, raskrsnice. Tu su i trgovci odećom, i menjači novca, prodavci jela. Ti pitaš za odeću, a on filosofira pred tobom o rođenom i nerođenom; želiš da saznaš cenu hleba, a on ti odgovara da je Otac veći od Sina; pitaš ga da li je spremno kupatilo, a on govori da je Sin proizašao ni iz čega.“[2]
Često sam mogao da susretnem ovaj citat u ramu entuzijazma: navodno, evo, kao što se i u drevnim vremenima običan narod bavio bogoslovljem, kako su svi bili pobožni… Pri tome, oni koji citiraju se ne trude da obrate pažnju na to da je i po kontekstu, i po samom tonu, pa čak i po sadržaju citata očigledno da Sveti Otac nije govorio o tome kao o pohvali, već kao o nesreći svog vremena. Profano „igranje bogoslovlja“ je samo posebno teška forma greha neznanja i hule. I nije za iznenađenje, da Sveti u usta „novojavljenih bogoslova“ stavlja jeretičke, arijanske tvrdnje.
Vraćajući se našem vremenu, gorenavedene reči Svetog Grigorija moguće je u potpunosti citirati kao ilustraciju, naprimer, izobilnih i beskonačnih internet diskusija na bogoslovske teme.
Ali, podižući se i na „nivo više“, moguće je videti da slika nije mnogo bolja.
Dok čitate knjige i članke nekih savremenih pisaca, ili slušate govore i diskusije na konferencijama, ponekada stičete utisak da se za neke ljude bogoslovlje pretvorilo u intelektualnu igru. Iako je oni mogu igrati veoma ozbiljnih lica, čak joj mogu posvetiti i živote, ali… to će ipak ostati igra. I to neće biti bogoslovlje.
To je zbog toga što tu nema onog glavnog. Onog o čemu su Oci govorili: „Onaj koji se moli jeste bogoslov, i onaj koji je bogoslov, taj se moli“, to jest, kada se bogoslovlje hrani živim iskustvom bogoopštenja, kada je ukorenjeno u duhovnom životu Crkve, kada je izraženo životom bogoslova. Van ove zajednice, sve je stranputica. Bogoslovlje radi bogoslovlja, bogoslovlje bez Boga ne biva bezopasno, pre svega za samog „igrača“.
Kao što je Sv. Grigorije Bogoslov govorio: „Nije moguće svakom, govorim vam, filosofirati o Bogu, nije za svakog! To nije bezopasna stvar, ona nije za ljude vezane za zemlju. Čak bih dodao da nije uvek, pred svima i o svemu moguće filosofirati, nego moraš da znaš – kada, pred kim i o čemu. Prema tome, nije dostupno svakome, već samo onima koji su iskušali sebe i proveli svoje živote u sozercanju i, pre svega, onima koji su očistili dušu i telo, ili ih bar čiste. Jer, za nečistog može biti opasno da se dotakne čistoga, kao što nije bezbedno za nekoga sa slabim očima da gleda u sunčeve zrake.“[3]
Svaka reč ovde protivreči modernističkom „igranju sa bogoslovljem“, koje je postalo toliko popularno kod nekih pravoslavnih pisaca u dvadesetom veku, pre svega, među onima koji su radili u emigraciji. I ovo nije slučajnost, jer se ova pojava upravo i rodila na Zapadu koji je otpao od Pravoslavlja. Rodila se ranije, pre nego u Rusiji, jer je, što je prirodno, bogoslovski relativizam tamo dostigao mnogo veći stepen.
Autor ovih redova seća se šokirajućeg utiska iz direktnog kontakta sa savremenim katoličkim bogoslovljem, na mini-konferenciji u Beču 2002. godine.
Evo poređenja. Zamislite astronauta sa Zemlje koji se spušta na drugu planetu koja je naseljena visoko-razvijenom civilizacijom. Dopustimo da je došlo do poznanstva, sve protiče u najprijatnijoj atmosferi, meštani odgovaraju na sva pitanja zemljanina i veoma su zainteresovani da sarađuju. Konačno, neko od stanovnika istupa i govori:
„Dopusti mi da te upoznam sa našim običajima i načinom života. Imamo monogamni brak, poštujemo starije, kažnjavamo krađu i laž i pokazujemo posebno poštovanje prema strancima, smatrajući njihove živote svetinjama“. Njegovi susedi mu aplaudiraju i starešina mu čestita na izvrsnoj besedi.
Zatim daju reč drugom. Drugi meštanin govori: „Dozvolite mi da nešto dodam izuzetnom govoru mog kolege. Naši brakovi obično podrazumevaju deset do dvanaest partnera, njihov broj se razlikuje, jer mnogi kradu tuđe žene ili ih kupuju novcem koji su dobili od prodaje svojih roditelja u ropstvo. Ritualno ubijanje stranaca i trgovina delovima njihovih tela je takođe široko rasprostranjeno“.
Stanovništvo mu opet aplaudira i starešina zahvaljuje za sjajni govor. Usled toga, astronaut i nevoljno doživljava dvostruki šok. Prvo, iz razloga što govornici direktno protivreče jedan drugome, a drugo, jer i jedno i drugo mišljenje jednako čine tradiciju tog društva. I sami stanovnici ne vide bilo kakve principijalne protivrečnosti u tome.
Takva je bila i zapanjenost koju sam osetio pri upoznavanju sa savremenim katoličkim bogoslovljem. Govornik je ustao i ja sam, kao Pravoslavan, mogao da se potpišem ispod svake njegove reči. Tada je ustao drugi i govorio nešto, da je bilo teško shvatiti kako Hrišćanin uopšte može izgovoriti takve stvari. Ali, obojici su aplaudirali, obojica su hvaljeni, obojica su katolički bogoslovi i oba mišljenja su bila jednako dopuštena.
Još jedan susret se dogodio na moskovskoj „eshatološkoj“ konferenciji 2005. godine, gde sam mogao da slušam australijskog katoličkog sveštenika koji je govorio o „zaboravljenom ruskom bogoslovu Jevgeniju Lambertu“. Govornik je bio u nedoumici i bio je zapanjen jer ga ne znaju u Rusiji. Po citiranim fragmentima, shvatio sam da Lambert pripadao onoj istoj modernističkoj struji, kojoj su pripadali i Florenski, Bulgakov, Berđajev, Evdokimov i drugi sa njima.
Usudio sam se da odgovorim na nedoumicu govornika, rekavši da bogoslov ili mislilac koji želi da izvrši reviziju Svetog Pisma i Svetog Predanja i koji onome što je rečeno u Pismu i kod Svetih Otaca principijelno pretpostavlja sopstvena razmišljanja, automatski dospeva izvan žive duhovne tradicije koja dolazi iz Pisma kroz Svete Oce. I, sledstveno, oni koji se nalaze u toj tradiciji, to jest u Crkvi, nikada neće potpuno prihvatiti moderniste.
Naravno, pojedine misli i zapažanja takvih ljudi mogu biti interesantni, dobro izloženi i istiniti. Ali zanimljive misli se mogu susresti skoro kod svih.
I kod Konfučija postoje fraze bliske Hrišćanstvu i neko od Pravoslavnih bi mogao citirati Konfučija u svojoj knjizi, ali Konfučije neće zbog toga postati hrišćanski pisac. Isto se može reći i za moderniste koji se „igraju bogoslovlja“.
Naravno, katolik me nije razumeo. Smutio se i uvredio. Nazvao me je ekstremistom. Rekao je da lišavam savremene bogoslove prava da se izraze, da su Sveti Oci davali odgovore na izazove svoga vremena, i da sada mi moramo da odgovorimo na izazove našeg doba, bez okretanja njima, itd, itd.
Na ovo sam primetio da ako prihvatamo Svete Oce samo kao „bogoslove“, u savremenom smislu te reči – onda je on u pravu. Onda se zaista može reći, naprimer, da je, recimo, Sveti Vasilije Veliki bio bogoslov i da sam ja bogoslov. Sveti Vasilije Veliki je rekao jedno, a ja govorim drugo. Mi smo sa njim, da tako kažemo, na istom. On greši, ja ga ispravljam; on nije razumeo, ali ja jesam, itd.
Ali, ako shvatamo da Sveti Oci nisu bili samo intelektualci iz drevnih vremena, već nosioci duhovnog iskustva, svetosti koja je hranila njihovo bogoslovlje – onda ćemo se vratiti istinskoj hrišćanskoj jerarhiji vrednosti, setivši se gde mi stojimo a gde oni stoje. I, može biti, čak ćemo se prisetiti da je i u drevnim vremenima takođe postojalo mnogo religioznih pisaca, međutim nikako nisu svi postali Sveti Oci i Učitelji Crkve.
Srećom, imamo savremene bogoslove, koji se drže otačkog Predanja, naprimer, Vladimir Loski, o. Georgije Florovski, o. Justin Popović i mitropolit Jerotej Vlahos. Modernizam nikako nije jedini put kojim su krenuli savremeni bogoslovski pisci. Ali, nažalost, u naše vreme, modernisti preovlađuju.
Ako pogledamo na razloge za takvo stanje stvari, tada ćemo videti da sva ta, novoizmišljenja tumačenja Pisma, „igrački“ odnos sa Predanjem, svi ovi ljudi koji govore da „su Oci bili glupi i nisu shvatali, ali mi smo pametni i mi shvatamo“, sva ta „objašnjenja koja ishode iz istorijskog konteksta“, u najvećem broju slučajeva hitaju samo ka jednom banalnom cilju: prilagođavanja Jevanđelja i Predanja sebi – umesto prilagođavanja sebe Jevanđelju i Svetom Predanju.
Ovo je velika sablazan za ljude našeg vremena. Sa našom gordošću, visokoumljem o sebi, lenjošću i traganjem za udobnošću. I sa našom ljubavlju prema svetu, ne sa svim naravno, već sa onim što nam je najbliže. A sve ovo sa sloganom: možemo da služimo dva gospodara!
Opominjite se žene Lotove„. (Luka 17:32)
Setite se Samsona i Dalile. Samson je bio sudija u Izrailju, poštovao je Boga, imao je dar od Njega. A onda je oženio Dalilu. Paganku, strankinju, koja je želela da ga ubije – i znao je da ona želi da ga ubije a opet je nije napustio. Zaista mu se dopadala. A tako je i skoro kod svakog od nas, današnjih hrišćana, svaki od nas ima „Dalilu“ u svojoj duši – svetovnu privezanost za koju zna da ne može biti sjedinjena sa našom verom, ali od koje ne može da odustane. I da ne bismo morali da je se odreknemo, izmišljamo gorepomenuta novo-izmišljena tumačenja o kojima smo gore pisali, igramo se bogoslovlja, stvaramo „hrišćanstvo za sebe“. A pošto je u stvarnosti nemoguće da služimo dva gospodara, ono što je glavno – propuštamo. Baš kao Samson koji se probudio iz sna i rekao: „Izaći ću kao i pre i oteću se; jer ne znaše da je Gospod odstupio od njega“ (Knjiga o sudijama 16:20).
Sve je dobro ako se završi kao sa Samsonom, i ako kroz patnju uspemo da se rastanemo od Dalile i od komfora, ako se bolno očistimo ostataka paganizma i dvolične vere i načela našeg svakodnevnog života. Ako ne, zaista čitav naš život može proći u tom virtualnom „hrišćanstvu“ i potom ćemo čuti reči: „Kažem vam: ne poznajem vas otkuda ste; odstupite od Mene svi koji nepravdu činite.“ (Luka 13:27)
Naravno, bila bi greška objašnjavati celu pojavu modernističkog bogoslovlja samo jednim razlogom.
Postoji i drugi – svojstven još sholastičkom odnosu prema bogoslovlju, kao prema nauci. A „u nauci ne rade sa terminom „Bog““, kako je primetio jedan od savremenih naučnika. A ako sve to i radi u modernističkom bogoslovlju, onda je to zaista kao shvatanje ili kategorija, bez potrebe za živom i neposrednom vezom sa Njim.
A još gde je „nauka“ – tamo je i prirodni i neodložni imperativ za svakog bogoslovstvujućeg, „da se kaže nova reč u nauci“, da se pokaže „naučna novina“.
Ali u Pravoslavlju je nemoguće reći ništa novo, jer mi već držimo svu punoću Istine, predanu nam od Gospoda Isusa Hrista i Duha Svetoga, kroz Apostole i njihove učenike, Svete Oce. Kako je svedočio prepodobni Vikentije Lerinski, citirajući Svetog Stefana Rimskog,“odredivši sledeće: da se ne uvodi ništa novo sem onoga što je predano“. Sveti i mudri čovek je shvatio da je pravilo pobožnosti – dopuštati samo ono što je bilo prihvaćeno od Otaca u veri, a verom je i bilo zapečaćeno od strane njihovih sinova; da je naš dug – ne da vodimo religiju, gde bi hteli i želeli, već da je sledimo gde nas povede; i da je hrišćanskoj skromnosti i dostojanstvu svojstveno da se budućem naraštaju preda ne svoje, već da čuvamo ono što smo primili od naših predaka“, jer je „u Crkvi oduvek bio običaj da što je neko bio bogoljubiviji, on je pre istupao protiv novih izmišljanja“; i zato smo svi mi, Pravoslavni hrišćani, po zavetu naših Otaca, pozvani da „slomimo pred autoritetom svete drevnosti drskost nepotrebnih novačenja u vezi sa svakom uzaludnom zabludom“.[4]
Zaista, cela knjiga Svetog Vikentija je posvećena otkrivanju te činjenice da strast „prema novinama“ označava odvraćanje od drevne i nepogrešive istine. Odvraćanje može biti obučeno u bilo kakvu staru „naučnu“ odeću.
Uzmimo, naprimer, to „objašnjenje koje dolazi iz istorijskog konteksta“.
Razume se, ne postoji ništa loše kada pokušavaju da se dočaraju uslovi tog razdoblja i društva, u kojima je jedna ili druga sveta ili svetootačka reč bila zapisana – ako ima cilj boljeg pojašnjenja te reči. I Sveti Oci su u tumačenjima Pisma ponekad pribegavali ovom metodu. Ali kao dopuni, ne kao osnovnom.
Opasnost nastupa kada se na istorijski kontekst svodi praktički svo značenje reči, sav njihov smisao i značaj. Samim tim, kroz „istorijski kontekst“, jednostavno snižavaju autoritet Pisma i Predanja.
Kao što oni kažu, samo zato što je zapisano, to ne znači da ja moram da delam na taj način; Sveti Otac je to rekao samo zato što je imao ovaj ili onaj stav prema caru tog vremena. I to nije tako rečeno zato što ja moram da verujem u to, već zato što je taj duhovni pisac pripadao toj i toj duhovnoj školi i bio pod uticajem te i te filosofije, itd, itd.
Pri tome se ispušta iz vida da je mogućnost adekvatnog stvaranja istorijskog konteksta za to ili neko drugo delo izuzetno sumnjiva – isuviše je ograničen broj poznatih nam činjenica, a njihovo povezivanje jedne sa drugom, i pre svega, utvrđivanje pretpostavljenog uticaja tih činjenica na način mišljenja jednog ili drugog Svetitelja – jeste delo skoro potpuno proizvoljno.
Ovo vodi do toga da smo u stvarnosti slobodni da rekonstruišemo i, iznad svega, da takav istorijski kontekst tumačimo kako nama odgovara, radi udobnog pretumačenja neugodnih rečenica ili misli, ili da izgubimo svaki smisao uopšte, sem istorijskog. Zahvaljujući ovome sve postaje nesigurno, proizvoljno, nejasno, sve gubi svoj autoritet i značaj, pošto je ponovo tumačeno i biva izopačeno. Iz svetlosti Istine odlazimo u sumračno blato „tački gledišta“, tako da i samo Sveto Pismo i Predanje postaju „zbornici istorijskih mišljenja“, pogodni kao, u najboljem slučaju, vešalice za ostavljanje sopstvenih misli.
Očigledno, takav stav je moguć samo pri odricanju istine da su svi Sveti prebivali u Bogu i, sledstveno, imali jednu istu veru – veru kao dar Božiji, kao svešteno blago, a zajedno sa tim i normu, ideal, sliku i put kojima sledujući možemo postati njihovi saučesnici u tom duhovnom blagu spasavajuće vere, jer, odričući se nje, upadamo u duhovnu propast.
U odbrani „slobode nezavisne bogoslovske kreativnosti“, u stvarnosti modernisti brane svoju vanredno samoljubivu i strasnu svojevoljnost.
Odavno je primećeno da ljudi, koji sebe postavljaju za nosioce liberalnih pogleda, u stvarnosti se pokazuju kao mnogo više porobljeni mnoštvom ličnih kompleksa i zabrana.
Dobrovoljno, sa poštovanjem i poslušno, sledovanje Svetim Ocima, prosvećenim Duhom Svetim, izbavlja od tog ropstva i daruje nam istinsku duhovnu slobodu u istini, prema rečima Gospoda: „Poznaćete istinu i istina će vas izbaviti“ (Jovan 8:32).
 


 
NAPOMENE:

  1. Filaret Moskovskiй, svяtitelь. Slova i reči. T 4, M. 1882, s. 151-152
  2. Grigoriй Nisskiй, svяtitelь. Slovo o Božestve Sыna i Duha // PG. 46, 556.
  3. Cit. po: Ilarion (Alfeev), igumen. Žiznь i učenie sv. Grigoriя Bogoslova. M., 1998.
  4. Vikentiй Lirinskiй, prepodobnый. Pamяtnыe zapiski Peregrina, M. 1999. s. 14.

 


Sa ruskog preveo:
Stanoje Stanković

Izvor: Pravoslavie.ru

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *