НАСЛОВНА » Вера и Православље, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » И духовни и световни владари

И духовни и световни владари

Питање:
Оче благослови! Недавно сам читала књигу „Антихрист долази“ аутора Мирка Томасовића (књигу ми је дао наш свештеник) у којој се говори о последњим временима и наводе многи цитати Светог Писма и Светих Отаца. У тексту сам наишла на следећу реченицу: „Папа римски је у својој личности објединио духовну и световну власт, што је по учењу Јеванђеља равно јереси, скандалу и издаји самог Господа Исуса Христа и то је разлог што се он од многих црквених писаца, тумача и Отаца сматра претечом Антихриста“. Молила бих вас да ми појасните на шта се то односи у Јеванђељу, пошто је познато да су владари Црне Горе Св. Петар Цетињски и Петар II Петровић били и духовни и световни владари. Ако можете да ми разјасните о чему се ради јер ме је то збунило.Слушкиња Божија
Ивана


Одговор:
Бог те благословио! Драга Ивана, Тема о Антихристу просто голица, и то више из знатижеље а мање из правих побуда, а често и ради личне религиозне сензације, да ето најчешће са свим тим нашим празнословљем желимо да будемо ни мање ни више и «онај који задржава». Књиге се издају или преводе и због личне зараде, што говори да упркос црквеној тематици на њих се полажу разна «права», чак и на вековно црквенo наслеђе, а у одсуству благослова потребне црквене цензуре. Када уопштено погледамо на већину савремених размишљања о Антихристу скоро сви потискују Христа на страну а предлажу неке своје методе «борбе». Она је често позив и на агресију; на онај избор апостола Петра, да и ми као он ножем бранимо Спаситеља? ! Са неким разлогом се посебно одважно подвлачи да «Антихрист долази» а у све већој нашој индеферентости да је Хистос овде са нама преко светих Тајни; преко тих препознавања Њега које је Црква унела у своју мисију у овом свету, ради евнђелског ухристовљења и нашег обожења. У својој коначној мисли Библије каже: »Дођи Господе», а овамо разни писци о Антихристу праве сензацију од тога и чак плаше народ, или су сами у страху? Духовни и црквени људи начелно се не боје Антихриста; људи који живе у благодати, док људи који све то са стране преживљавају, или узгред, да, такви су способни да темом о Антихристу праве страхове. Треба увек да разумемо да долзак Христа јесте есхатолошка нужда и испуњење наше вере у наш нови васкрсли живот са телом и душом, самим тим и то испуњење врмена када мора доћи и Антихрист. У парадоксу који се сам по себи нуди ми треба да се «радујемо» чак Антихристу, јер одмах за њим долази Победитељ и наш Господ Иисус Христос. Питање Антихриста се све више политицизира, дакле његовим методама говоримо о њему, чак ни мање ни више са њима се «боримо» против њега? Да ли треба побити људе за које сматрамо да доприносе доласку Антихриста (неки болесни умови ратовима и деструкцијом чак и то предлажу) , или наспрам тога треба убити грех у нама, у свим људима који са њим трасирају пут Антихристу. Грех друштва, колективни као политички а исто тако и индивидуални, чини да Антихрист дође раније или касније; јер једном он мора доћи, и треба да дође, да би нас Господ већ избавио из ове «долине плача». И зато хришћани апостолског доба просто су клицали: «Доћи Господе», и то што пре. Јаком жељом за овај грехом преображени живот, за ову сву трулеж која нас на сваком месту окружује, ми смо изгубили то свето осећање исчекивања Господа, и да ми нисмо од «овог света». Када читам суштину овог питања, које јако адресира сву проблематику дивље писаних књига у односу на богословску одговорност и црквену цензуру, оваквим прилазима према Антихристу просто се сукобљавамо са логиком здравог разума. Ми као да губимо свето сазнање да се једино Христом може борити са Антихристом, као и са свим овим свакодневним његовим антихристима као претечама њему. Не паролама; не парадама; не криком; не психолошким манипулисањем онога што мора управо тако да се деси. Ми као да заборављамо да увек Христос побеђује, и то «дахом»? Христос а не ми Ван њега! Наше је да се трудимо да будемо са Њим и онда нама и легион антихриста као личности не могу ништа! Када првим стопама таинствено улазимо у Цркву, за време огласитељних молитава светог Крштења, нас Црква у ведрој нади бодри на борбу: «доћи ће и неће закаснити Судија све васељене, и тебе (Антихриста) и све твоје сараднике ће предати у гену огњену». То је Господњи посао да учини а не наш! А наш је да нашу слободну вољу не подчинимо овом злотвору и да тако ми оваплоћујемо зло у овом матерјалном свету, т.ј. да нашим поистовећењем са њим будемо алат, или проводници његовог рушења свега Божијег у нама и у свему око нас.
Желим да упозорим на многе књиге и књижице које се пишу о Антихристу да их треба просто избегавати, јер се обично оне издају без стручне рецензије од стране Цркве (треба погледати предњу или задњу страницу књиге и обратити пажњу на то а ко њу издаје, јер данас је довољно имати рачунар и врло лако се може публиковати нешто «своје») . За овакво стање је крива и наша црквена власт што није образовала активно тело при Синоду које ће да надгледа издавалаштво, и да својим «потписом» овери вредност и корист сваке издате нове књиге, или пак неком јавном изјавом да опомене народ на опасност дивљег издавалаштва.
Ако вас баш интересује тумачење Апокалипсе и тих дана Антихриста, онда предлажем да прочитате св. Иполита Римског, св. Андреја Кесаријског као и професора Голубинског, или Лопухина. Свети Оци су просто избегавали да тумаче нешто што нама није откривено, и због тога најмање има записаних дела о Апокалипсису. Дакле, књигу Томашевића нисам читао и чак не знам ко је он? Спајање црквене власти са световном, или како се то каже теократија, није нешто непознато искуству Цркве. Релативно недавно први епископ Кипра био је и световни владар (преседник државе) , и представио се у Господу, и за време те симбиозе црквене и политчке власти није се ништа десило. Наравно, и владари Црне Горе били су теократе, и знамо да се ништа драматично није десило осим проблема свакодневног живота човека тог времена. Дакле, та теократија сама по себи не може да буде платформа за такву поставку, да спајањем световне власти са црквеном јесте неко оваплоћење Антихриста. Најбитније је да се открије а у којим вредностима се спаја црквена и световна власт? Ако је та власт ради оваплоћења Еванђеља у нама ми смо њу увек поздрављали, и ми смо њу налазили у црквеном помазанику, у православном цару, у христољубивим самодржцима, када су своју власт добијали мимо папоцентричне политичке а и религиозно-символичне круне. Зато је шокантно да многи данашњи неискусни теолози чак осуђују монархију, као неку црну прошлост Цркве а врло радо поздрављају републику и њену замагљенију демократију, упркос њеној отвореној символици атицрквеног и антисвештеног, чак и тој делатности.
Питање власти у односу на Цркву треба да гледамо другачије. Зар Господ није уништио саблазан која му је лукаво понуђена у «кнежеству овог века», када му је на гори Кушања сладуњаво предлагана власт, али условно, само у случају поклоњења њему – ђавлу? Овде је у питању идеолошка власт, са свом том символиком богоборства, када се одричемо Вечног цара зарад пролазне световне владавине земаљског «кнеза», и те наше савласти у њему, а све ради материјалних добара. Обично ти предати поклоници «продаје вере за вечеру», у том егоизму и себе-центричности «руше старе «жтинице» да би подигли нове», јер фокус и смисао њиховог живота је овај, грехом преображени и покварени.
Римокатоличка црква је пошла тим путем, она је вековима градила све новије и све веће житнице, тако мењајући суштину еклисиологије у односу на Православну, наравно и оргиналну апостолску. Она је створила своју империју на изманипулисаном питању целибита у односу на свету и велику Тајну брака, да је упркос јасним Еванђелским водиљама увела безбарчност свом свештенству. Она је то урадила управо због централистичких разлога, због «неприкосновене» а и техничке оданости цркви, јер би породица католичком свештенику сметала у томе. Типичан еогизам који данас у парампрачад руши ситем њихове цркве ужасним јавним гресима чак и највишег клира. Егоизам и политичка гордост првог архиепископа западне царевине, разјединила је хришћане Запада од Цркве, погубивши их све у стотинама секти, у чијем систему поимања власти и квалитета овог живота се разуме политчки и економски. У том егоизму је и заузет став према остатаку овог света, да у тој болсној еклисиологији може да се формулише легитимни и на највишим нивоима политчке владавине «милосрдни анђео» који немилосрдно сеје семе смрти, рецимо на Пасху Господњу, и да се то разуме као хумано дело.
Ако постоји нека симбиоза симболике духовне власти и световне, али духовне власти у свем нејеванђелском, онда могуће је да се из тако нездраве еилисиологије појави неки нови тип власти, који ће да изманипулише религију ради све-гордости једног човека, који ће јавно да објави да му је васкрсли Христос непријтељ. Објавиће да је Он чак мали у односу на његове «привидне» подвиге религиозне садржине (св. Иполит) , као и политчке, када ће његовим изабраним људима, његовим поклоницима, кроз симболику орицања од Христа коју им он понуди да у изобиљу подари те «новије житинице (амбаре) ». Можемо да се бавимо дијалектиком и реториком, у најфинијој психологији одрицања, и тако на све начине да покушамо да умањимо штетност еклизиологије Рима, да папино Христово намесништво на земљи (Vicarius Filii Dei) , заједно са лидерством свештенства (Dux Cleris) , као и политичка владавина изабраним народима (Latinus Rex Sacerdos) , али ми ни приближно не можемо да у оваковом учењу видимо цркву Свете Педесетнице. Наравно, ово су доста тешке речи, али и да потражимо најблажи начин ради објашњења ове постављене проблематике, ми морамо да се задржимо на њеној суштини. А она је, да је папистичка светска власт уствари политичка «идеја Рима». Чак секуларна држава која постоји на тим географским просторима одриче се префиксије било чега империјско-римског, док црква на на тим истим просторима старог Рима на префиксу римског заснива сву суштину свог постанка а и опстанка. У академским круговима иманетни филозоф Владимир Соловјов, а касније и обраћени из Православља католик, 1888 године је писао за католички журнал «Л’Jунивер», развијајући идеолошки појам Рима. Да би Цезар узаконио своју власт – каже он, мора да постане опуномоћени представник Оног, Коме је дата сва власт на земљи (а то је Vicarius Filii Dei) ; а како је папа добио пуноћу власти и кључеве царства од Христа кроз апостола Петра, то овом општем вођи треба да је послушан сваки хришћански владар «и да од њега добија своју власт». Чаки и неки наши Немањићи су политчки кокетирали са краљевском круном коју им је папа нудио зарад признања његове власти. А то је проста логика, онај ко има власт лако ће путем ње да уреди и религиозна питања. Како је папа «првосвештеник» цркве која у својој еклисиологији географски покрива сав свет (католикос) , идејно и по замисли он јесте и први владар свег света.
Када је Римокатоличка црква развила догматску доктрину да црквена власт јесте и политичка, у једној идеологији која је туђа светој Цркви, одмах затим су почели да падају у христолошке јереси кроз институцију папе, у њему развијају сасвим туђу старом Православљу своју еклисиологију. У оваквој еклисиологији је учвршћена и данашња форма размишљања да европејац на место еванђелског Христа ставља европског човека. Он је идеолошки опредељен као хуман човек, у нормама потреба човека, да он може да буде добар и без Бога, и покрет се појавио као «хуманизам» у оквирима филозофије као гносеолошког учења које се и примељује у пракси западног човека. Хуман сам али не признајем Христа који ме притешњава, по мојим схватањима чак нехуманим стварима, то јест етиком и моралом у потпуном негирању Библијских момената као показаној норми. Хуманизам и јесте рушење чивека, јер је његова суштина откривања «све по човеку», како то лепо нама рече наш преподобни Јустин Нови.
Привешћу овде мисли митрополита Антонија Храповицког који је изнео у својој књизи «Достојевски као проповедник препорода». Он, кроз Достојевског, дословно говори о западној еклисиологији као имеријлаистичкој, као централистичкој; на еклисиологији централног диктата, која није развијена на црквеном предању него политичким ломљењима пропале Римеске империје, у личном политичком сукобу са западним кнежевинама, у држању адута манипулације религиозним осећањима западног хришћанског човека са којим краљеви нису смели да се сукобе. Овако он пише: «ватинканска идеја, јесте идеја древно-римска, т.ј. насилно обједињење човечанства у потчињености Риму. Рим намеће идеју све-светске владавине, а Бисмарк се бори за превласт Немачке. Риму није потребан Христос него глобална владавина. Та идеја је продужетак старе многобожачке идеје: а први корак према том плану јесте установа папистичке светске власти. Овде је Достојевски убеђен да настојање ове идеје није привремено учвршћење римске курије, него да ‘латинска идеја’ о глобалној владавини неће умерти до краја века… Зато та црква, која је под руководством савести своје пастве изгубила ориентацију, престала је да рачуна Небо и вечност, и личну светост људи својим вишим циљем, и вишим вредностима у животу, него је себи ставла на задатак друге циљеве, т.ј. глобално потчињење Риму…или централизацију потчињавања народа. Те цркве утичу на чула самопстанка и удобности, привлачећи их под знамења папства мотивима егоистичким, т.ј. политичким (национално- економским) , који собом постепено попуњавају присуство црквеног живота. Дакле живота уопште, да почетак подвига постепено се губи из видокруга друштва и народа, и сва та атмосфера живота прима какаркер утилитарни».
Шта оваква институција може да донесе човечанству која практично треба да говори о Царству Небеском, о Богу, а сав усредсређење (фокус) је земаљско царство, са свим оним атрибутима које оно носи? Зар то није обмана у име Бога? Ко ће још да обмањује у име Божије? Нама Откровење и свети оци откривају ко? Када ће се атрибутима духовног и светог служти као поштапалом за остварење личног и егоистичког у «кнежества овог века», којег се Господ одрече као највећег и најтежег искушења. То искушење «намесник» Сина Божијег не може да превазиђе, а свој легитимитет на Њему гради, него чак као Latinus Rex Sacerdos служи власти нехришћанских начела, са отвореним уникалним екуменистичким позивом да и други народи кроз религиозние потребе «еклисиолошко каноснког» неприметно падну под власт идеје централне политичке владавине (барем као политичке идеје) . Еванђелска идеја је да се науче све народи и окриле једном Црквом, а Рим такође исповеда да је та књига Богонадахнута, и да је једна црква, дакле у задатој идеји папизма оствари ће се и «једна држава». (То о чему Соловјев говори) . Биће један светски владар. Ово је никим необорива суштина данашњег а и до јуче хиљадугодишњег папизма, да се кроз њега оствари и централна власт. Зато Дотојевски, та степа руске филозофско-богословске мисли, јесте у праву када каже да се манипулише религиозним а све са циљем стварања светске власти, оног охолог и јаког старог Рима који је пао пред простим и једноставним хришћанским смирењем. Како и сваки други грех пада.
Да ли је Рим као «вечна идеја» претеча Антихристу ја то не могу да вам одоговорим, јер нико не зна путеве Господње и Његова допуштања. Али сама логистика «свештеног» као власти у симбиози са секуларном влашћу, у сукобу са еванђелским епископоцентризмом као динамичним и живим доживљајем саборности Цркве, може да отвори сумње да ће из тих јеретичких и непокајаних редова да дође Антихрист. Нама Свети Оци говоре да ће Антихрист управо да се показује као духовна и божија личност, «а затим ће се узвисити срцем над сваким човеком, толико високо да ће и против Бога да говори хулне речи» (св. Иполит) . Нама је јасно да ће да постоји тесна веза између њега и свештене власти, уколико и он сам није из те свештене средине, и да ће да постоји антисимболика Христу када ће он сам, подобно Христу и избору његових ученика и сам да «изабере цели народ у лицу ученика» (Св. Иполоит) .
Можемо сигурно да кажемо да теократија сама по себи није штетна за Цркву, и да она сама по себи није служитељ Антихристу, јер у вековној пракси сваки народ има свог владара а бивало је и у лицу свештеног чина. Али то су локалне власти које немају никакве везе са централистичком, и у почетку свештеном, коју ће сам Антихрист да има у својој глобалној политичкој и антихришћанској контроли свег човечанства под овом капом небеском. Питање је, а ко ће да буде духовно трезв и окриљен Црквом и Светим Тајнама, па да избегне то поклоњење њему.
оЉуба.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *