NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » HUMANISTIČKI EKUMENIZAM (iz knjige „PRAVOSLAVNA CRKVA I EKUMENIZAM“)

HUMANISTIČKI EKUMENIZAM (iz knjige „PRAVOSLAVNA CRKVA I EKUMENIZAM“)

Prep. Justin Ćelijski

HUMANISTIČKI
EKUMENIZAM

Ekumenizam je zajedničko ime za psevdohrićanstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na čelu. A sva ta psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve nisu drugo već jeres do jeresi. Njima je zajedničko evanđelsko ime: svejeres. Zašto? Zato što su u toku istorije razne jeresi negirale ili unakažavale pojedine osobine Bogočoveka, Gospoda Hrista, a ove evropske jeresi odstranjuju vascelog Bogočoveka i na Njegovo mesto stavljaju evropskog čoveka. Tu nema bitne razlike između papizma, protestantizma, ekumenizma, i ostalih sekti, čije je ime legeon.
 
Pravoslavni dogmat, ustvari svedogmat o Crkvi je odbačen i zamenjen latinskimjeretičkim svedogmatom o prvenstvu i nepogrešivosti pape, čoveka. A iz te svejeresi izrojile su se, i neprestano se roje druge jeresi: Filioque, izbacivanje „epikleze“, uvođenje tvarne blagodati, azima, čistilište, blagajna suvišnih dela, mehanizovano učenje o spasenju, i time mehanizovano učenje o životu, papocentrizam, „sveta“ inkvizicija, indulgencija, ubijanje grešnika zbog greha, jezuistika, sholastika, kazuistika, monarhistika, socijalni humanizam…
 
Protestantizam? Najrođenije i verno čedo papizma, svojom racionalističkom sholastikom srlja izjeresi ujeres, stalno se davi u raznim otrovima svojih jeretičkih zabluda. Pritom, papističko gordoumlje i „nepogrešivo“ bezumlje apsolutistički caruje i pustoši duše njegovih vernika. U načelu, svaki je protestant nezavisni papa, nepogrešivi papa u svima stvarima vere. A to uvek vodi iz jedne duhovne smrti u drugu. I nikad kraja tome umiranju, jer je broj duhovnih smrti čovekovih – bezbroj.
 
Pri takvom stanju stvari, papističko-protestanstki ekumenizam sa svojom psevdocrkvom i svojim psevdohrišćanstvom nema izlaza iz svojih smrti i muka bez svesrdnog pokajanja pred Bogočovekom Gospodom Hristom i Njegovom Pravoslavnom Crkvom. Pokajanje je lek za svaki greh, lek dat bogolikom biću ljudskom od Jedinog Čovekoljupca.
Bez pokajanja i stupanja u Istinitu Crkvu Hristovu neprirodno je i besmisleno je govoriti o nekom ujedinjenju „crkava“, o dijalogu ljubavi, o intercommunio. Glavnije i od najglavnijeg jeste: postati sutelesnik Bogočovečanskog tela Crkve Hristove, i time zajedničar u duši Crkve – Duhu Svetom, i naslednik svih besmrtnih blaga Bogočovečanskih.
 
1. Savremeni „dijalog ljubavi“ koji se obavlja u formi golog sentimentalizma ustvari je maloverni otkaz od spasonosne „svetinje Duha i vere Istine“ (2. Sol. 2, 13), tojest od jedino spasonosne „ljubavi Istine“ (tamo 2,10). Suština ljubavije Istina; i ljubav živi istinujući. Istina je srce svake bogočovečanske vrline, pa i ljubavi. I svaka od njih javlja i blagovesti Bogočoveka Gospoda Hrista koji jedini i jeste ovaploćenje i oličenje Božanske Istine = Sveistine. Kada bi Istina bila ma šta drugo a ne Bogočovek Hristos, ona bi bila mala, nedovoljna, prolazna, smrtna. Takva bi ona bila, kada bi bila: pojam, ili ideja, ili teorija, ili shema, ili razum, ili nauka, ili filosofija, ili kultura, ili čovek, ili čovečanstvo, ili svet, ili svi svetovi, ili ma ko, ili ma šta, ili sve to zajedno skupa. Ali, Istina je Ličnost, i to Ličnost Bogočoveka Hrista, Drugo Lice Presvete Trojice, zato je i savršena i neprolazna i večna. Jer su u Gos-podu Isusu Istina i Životjednosušni: Istina večna i Život večni (sr. Jn. 14, 6; 1,4.17). Koji veruje u Gospoda Hrista, stalno raste Njegovom Istinom u njene Božanske beskrajnosti: raste svim bićem svojim, svim umom, svim srcem, svom dušom. U Hristu se živi istinujući u ljubavi – αληθευοντες εν αγαπη, jer jedino tako možemo da u svemu uzrastemo u Onome koji je glava, Hristos (Ef. 4, 15). Pritom, to uvek biva sa svima svetima (Ef.Z, 18), uvek u Crkvi i sa Crkvom, jer se drukčije ne može rasti u onome koji je glava telu Crkve, Hristos. Beskrajne sile koje su neophodne za ta uzrastanja svih Hrišćana u Bogočovečanskom telu Crkve, Crkva dobija neposredno od svoje glave, Gospoda Hrista. Jer samo On, Bog i Gospod, ima te bezbrojne beskrajne sile, i svemudro raspolaže njima.
 
Ne treba se varati: postoji i „dijalog laži“, kada pregovarači svesno ili nesvesno lažu jedan drugoga. Takav dijalog je svojstven „ocu laži“ – đavolu, jer je laža i otac laži (Jn. 8, 44). A svojstven je i svima njegovim voljnim ili nevoljnim saradni-cima kada hoće da pomoću zla ostvare svoje dobro, da pomoću la-ži dođu do svoje „istine“. Nema „dijaloga ljubavi“ bez dijaloga Istine. Inače, takav dijalog je neprirodan i lažan. Otuda i zapovest hristonosnog Apostola: Ljubav da ne bude lažna (Rim. 12, 9).
 
Jeretičko humanističko deljenje i razdvajanje Ljubavi i Istine samo je znak nedostka Bogočovečanske vere i izgubljene duhovne Bogočovečanske ravnoteže i zdravoumlja. U svakom slučaju to nikada nije put svetih Otaca. Pravoslavni, samo ukorenjeni i utemeljeni sa svima svetima u Istini i Ljubavi, imaju i javljaju, od Apostola do danas, tu Bogočovečansku spasonosnu lju-bav prema svetu i svima stvorenjima Božjim. Goli moralistički minimalizam i hoministički pacifizam savremenog ekumenizma samo jedno rade: obelodanjuju svoje sušičavo humanističko korenje, svoju bolesnu filosofiju i bespomoćnu etiku po čoveku (sr.Kol.2,8). I još: obelodanjuju krizu svoje hominističke vere u Istinu, i svoju doketističku neosetljivost za istoriju Crkve, za njen apostolski i saborni Bogočovečanski kontinuitet u Istini i Blagodati. A apostolsko-svetootačko bogoumlje i zdravoumlje blagovesti istinu Bogočovečanske vere kroz svetog Maksima Ispovednika: „Vera je temelj nade i ljubavi… Jer vera daje sigurnost i samoj istini“5).
 
Nema sumnje, svetotačko i od Apostola nasleđeno merilo ljubavi prema ljudima i odnosa prema jereticima, potpuno je Bo gočovečansko. To je bogonadahnuto izraženo u sledećim rečima svetog Maksima Ispovednika: „Ja ne želim da se jeretici muče, niti se radujem njihovom zlu, – Bože sačuvaj! – nego se većma radujem i zajednički veselim njihovom obraćenju. Jer šta može vernima biti milije nego da vide da se rasturena čeda Božja saberu u jedno. Ja nisam toliko pomahnitao da savetujem da se nemilost više ceni nego čovekoljublje. Naprotiv, savetujem da treba sa pažnjom i iskustvom činiti i tvoriti dobro svima ljudima, i svima biti sve kako je kome potrebno. Pritom, Jedino želim i savetujem da jereticima kao jereticima ne treba pomagati na podršku njihovog bezumnog verovanja, nego tu treba biti oštar i nepomirljiv. Jer ja ne nazivam ljubavlju nego čoveko-mržnjom i otpadanjem od Božanske ljubavi kad neko potpomaže jeretičku zabludu, na veću propast onih ljudi koji se drže te zablude“[1].
 
2. Učenje Pravoslavne Bogočovečanske Crkve Hristove kroz svete Apostole, kroz svete Oce, kroz svete Sabore o jereti-cima jeste ovo: jeresi nisu Crkva, niti to mogu biti. Zato u njih ne može ni biti svetih tajni; pogotovu svete Evharistije, – te Tajne nad tajnama. Jer sveta Evharistija i jeste sve i sva u Crkvi: i sam Bogočovek Gospod Hristos, i sama Crkva kao telo Njegovo, i uopšte sve Bogočovekovo.
 
I ntercommunio – opštenje sa jereticima u svetim tajnama, naročito u svetoj Evharistiji, – to je najbezočnije izdajstvo Gospoda Hrista, izdajstvo judinsko; i pritom izdajstvo vascele Crkve Hristove, Crkve Bogočovekove, Crkve apostolske, Crkve svetootačke, Crkve svetopredanjske, Crkve Jedine. Ovde treba svoju ohristovljenu svest i savest pobožno zaustaviti na nekoliko svetih činjenica, svetih blagovesti, svetih zapovesti.
 
Pre svega treba se zapitati: na kakvoj eklisiologiji počiva, na kakvom se bogoslovlju o Crkvi zasniva takozvani ,,intercommunio“? Jer svo pravoslavno bogoslovlje Crkve o Crkvi Božjoj počiva i zasniva se ne na intercommunio nego na Bogočovečanskoj stvarnosti communio, na Bogočovečanskoj zajednici, Bogočovečanskoj κοινωνια (sr. 1. Kor. 1, 9; 10,16 – 17; 2. Kor. 13, 13; Jev. 2, 14; 3,14; 1. Jn. 1, 3), dok pojam „interommunio – „, „među – opštenje“, sam po sebi je protivrečan i potpuno besmislen za pravoslavnu eklisiologiju. Druga činjenica, i to sveta činjenica Pravoslavne vere je ova: u pravoslavnom učenju o Crkvi i svetim tajnama jedina i jedinstvena tajna jeste sama Crkva – telo Bogočoveka Hrista, te ona i jeste jedini izvor i sadržaj svih Božanskih tajni.
 
Van te sveobuhvatne Bogočovečanske tajne Crkve, Svetajne, nema i ne može biti „tajni“, pa prema tome niti ikakvog „među – opštenja“ (inter – cpmmunio) u tajnama. Otuda, samo u Crkvi – toj jedinstvenoj svetajni Hristovoj – može biti reči o tajnama. Jer Crkva Pravoslavna, kao telo Hristovo, i jeste izvor i kriterijum tajni, a nikako ne obratno. Ne mogu se tajne izdizati iznad Crkve i razmatrati izvan tela Crkve.
 
Prema tome, po pravoslavnoj eklisiologiji, i saglasno celokupnom pravoslavnom Predanju, Crkva Pravoslavna ne priznaje izvan sebe nikakve druge tajne, niti ih razmatra kao tajne sve dok neko iz jeretičke „crkve“, tj. psevdocrkve, ne pristupi Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj s pokajanjem. Sve dok pak neko ostaje van Crkve, nesjedinjen s njom kroz pokajanje, dotle je on za Crkvu jeretik i neminovno se nalazi van crkvenog spasonosnog opštenja – κοινωνια = communio kakav udeo – μετοχη – ima pravda s bezakonjem? Ili, kakva je zajednica – κοινωνια – svetlosti s tamom (2. Kor. 6, 14).
 
Prvovrhovni Apostol Bogočovečanskom svevlasnošću naređuje: Čoveka jeretika po prvom i drugom savetovanju kloni se (Tit. 3, 10). A ko se jeretika ne samo ne kloni, nego mu čak i samog Gospoda Hrista daje u svetoj Evharistiji, – zar je u apostolskoj svetoj veri Bogočovečanskoj? Štaviše, ljubimac Gospoda Hrista, Apostol ljubavi naređuje: Čoveka koji ne veruje u ovaploćenje Gospoda Hrista, i ne priznaje evanđelsku nauku o Njemu kao Bogočoveku – ne primajteu kuću (2. Jn. 1, 10).
 
Pravilo 45. svetih Apostola gromoglasno zapoveda: „Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sajereticima samo i molio bude, neka se odluči; ako li pak dopusti, kao kliricima da što rade, neka se svrgne“7). – Ova je zapovest jasna i za komaračku savest. Zar ne?
 
Pravilo 64. svetih Apostola naređuje: „Klirik ili svetovnjak, koji pođe u sinagogu judeja ili jeretika da se moli, neka bude svrgnut i odlučen“. – I ovo je jasno i za najprimitivniju svest. Zar ne?
 
Pravilo 46. svetih Apostola: „Zapovedamo da se svrgne episkop, ili prezviter koji prizna krštenje ili žrtvu jeretika. Jer: kako se slaže Hristos s velijarom? Ili kakav udeo ima verni s nevernikom?“ – Očigledno i za one bez očiju: ova zapovest imperativno naređuje – ne priznavati jereticima nikakve svete tajne i smatrati ih za nevažeće i bezblagodatne.
 
Bogonadhnuti glasnogovornik apostolskog i svetootačkog. sabornog Predanja Crkve Hristove, sveti Jovan Damaskin, blagovesti iz srca svih svetih Otaca, svih svetih Apostola, svih svetih crkvenih Sabora ovu svetu Bogočovečansku istinu: Hleb Evharistije (= svetog Pričešća) nije prost hleb nego sjedinjen sa Božanstvom… Očišćujući se njime, mi se sjedinjujemo sa telom Gospoda i Duhom Njegovim, i postajemo telo Hristovo – σωμα Χριστου (= Crkva)… Tajna Evharistije naziva se Pričešćem μεταληψις, jer se njome pričešćujemo Božanstva Isusova. A naziva se zajedničarenjem – κοινωνια -, i uistini ona to jeste, jer preko nje mi stupamo u zajednicu s Hristom, i uzimamo udela i u Njegovom telu i u Božanstvu; s druge strane, preko nje mi stupamo u zajednicu jedan sa drugim i sjedinjujemo se. I pošto se svi pričešćujemo odjednoga hleba, to postajemo jedno telo Hristovo i jedna krv, i članovi jedan drugome, jer smo sutelesnici Hristovi – συσωμα Χριστου. Stoga se svom snagom čuvajmo da ne primamo pričešće od jeretika – αερετικων, niti da im dajemo. Jer Gospod kaže: Ne dajte svetinje psima, niti mećite bisera svoga pred svinje (Mt. 7, 6), da ne postanete učesnici njihovog zloverja – κακοδοξιας (= zloučenja) i osude. Jer ako zaista biva sjedinjenje sa Hristom i jednog sa drugim, onda se zaista dobrovoljno sjedinjujemo i sa svima onima koji se zajedno sa nama pričešćuju. A to sjedinjenje zbiva se dobrovoljno, ne bez naše saglasnosti. Jer svi smo jedno telo, pošto se od jednog tela pričešćujemo, kao što veli Apostol (1. Kor. 10, 17)[2].
 
Neustrašivi ispovednik Bogočovečanskih istina pravoslavnih objavljuje svima ljudima u svima svetovima: „Pričešće od jeretika – otuđuje od Boga i predaje đavolu“[3]. U Evharistiji: „hleb jeretički i nije telo Hristovo“[4]. „Kakva je razlika između svetlosti i tame, takva je i između pravoslavnog Pričešća i jeretičkog. Pravoslavno prosvećuje, jeretičko pomračuje; jedno sjedinjuje sa Hristom, drugo – sa đavolom; jedno oživljuje dušu, a drugo – ubija“[5]. „Pričešće iz jeretičkih ruku jeste otrov, a ne prost hleb“[6].
 

* * *

Ovo naše hodanje po raju i paklu da završimo Bogočovečanskim blagovestima savremenog ravnoapostolnog Vladike pravoslavnog, uistini Zlatousta Srpske Pravoslavne Crkve – Nikolaja Žičkog (+1956). Smerno i molitveno želimo da evanđelska svetlost njegovih bogomudrih rasuđivanja svetootački osvetli i razjasni probleme o kojima govorimo. Svetootački pogružen u tajne istorije roda ljudskoga sveti Vadika blagovesti: Slavni Prorok Isaija prorekao je ovo: Kad ustane Gospod da potre zemlju, tada će se ponositost ljudska ugnuti a visina se ljudska poniziti, i Gospod će sam biti uzvišen u onaj dan (Is. 2, 11).
 
I u staro vreme ustajao je Gospod mnogo puta da potre zemlju zbog obožavanja ljudi mesto Njega, jedinoga Boga, zbog nametnutih i oholih čovekobogova. Ustao je i u naše vreme i vaistinu potro svu zemlju u pravednom „gnevu“ Svome da bi oholost ljudsku slomio i veštačku uzvišenost ljudsku ponizio.
 
Takav ustanak Božji protiv ljudi često je neizbežno sledovao ustanku ljudi protiv Boga. Jeretički narodi našeg vremena posadili su Hrista Gospoda na poslednje mesto za trpezom ovoga sveta, kao poslednjeg ubožjaka, dok su na prva mesta posadili svoje velike ljude i političare, književnike, filosofe, basnoslovce, naučnike, finansijere, pa čak i turiste i sportiste. Svi pogledi tih naroda uprti su bili u te velikane, u te moderne bogove, dok se na Hrista Pobedioca smrti malo ko obazirao. Ovakom odvratnom ustanku krštenih no jeretičkih naroda protiv svevišnjeg Boga morao je sledovati ustanak „uvređenog“ Boga protiv bezakonih ljudi i naroda. I zaista ustao je Bog da potre zemlju. I dogodilo se nebivalo stradanje naroda zemaljskih, na naše oči i preko naših leđa. Ne samo da su se sve obožavane veličine ljudske pokazale pogašenim vatrama, na kojima niko više nije ni pokušao da se ogreje nego se dogodilo i ono dalje što je Isaija prorekao: I ljudi će se sklanjati u kamene pećine i u rupe zemaljske od straha Gospodnjeg i od slaee veličanstva njegova – kad ustane da potre zemlju. – Zar se nije ovo bukvalno obistinilo u minulom ratu? Zar nisu ljudi na nekoliko kontinenata, kao i u našoj zemlji, bežali u pećine kamene i u rupe zemaljske da bi našli skloništa životu svome od evropskih sejača smrti? A ovi sejači smrti i jesu oni velikani, oni ljudski idoli koji su za trpezom ovoga sveta sedeli u pročelju i koji su se smejali Hristu kao prosjaku na dnu trpeze.
 
Onda dalje proriče Isaija da će ljudi i narodi od straha pred slavom veličanstva Boga nebesnoga polupati sve svoje idole, odbaciti sve svoje lažne bogove i prestati klanjati se, veli, krticama i slepim miševima. – Jasno je da Prorok pod krticama ovde razume velikane ljudske koji neće da znaju Boga ni nebesko Carstvo nego uče ljude da žive u mraku ovoga sveta, misleći zemljom i hraneći se zemljom. A pod slepim miševima razume prorok one ljude koji se boje svetlosti Hristove, pa beže u mrak svojih idejnih peštera, teskobnih, mračnih i hladnih. Najzad završuje Isaija svoje strašno svedočanstvo ovom opomenom: Prođite se čoveka, kojemu je dahu nosu. Hoće da kaže svima koji hoće da čuju i razumeju: Ta prođite se pouzdanja u nemoćne i smrtne ljude. Vratite se Bogu živome, u kome je spasenje. Ko vas Srbe prevari da gurnete Hrista Spasitelja na dno svoje trpeze i da prva mesta ponudite belosvetskim oholicama, praznoglavcima i sejačima smrti? I hoćete li se opet dati prevariti? Birajte život ili smrt. I znajte da ako vi opet ustanete protiv Boga za račun lažnih bogova „kulture“, ustaće i Bog protiv vas. I deca vaša tada drhteći od straha u pećinama i rupama zemaljskim poznaće slavu i veličanstvo Gospoda Boga, Stvoritelja i Svedržitelja. Ali po skuplju cenu, skuplju od vaše.
 
Hristonosni Vladika sa tugom, i nadom lagovesti: Naša krštena braća koji se povedoše za papskim i luteranskim jeresima napraviše se veoma mudri mimo Hrista. I prezreše nas pravoslavne Hrišćane kao nemudre i nekulturne. Ali vaistinu i na njima se obistini reč Pavlova: Kad se građahu mudri, poludeše (Rim. 1, 22). Jer odbaciše duhovnu mudrost po Hristu, koja hodi u odelu smernosti i ljubavi, a obukoše se u te lesnu i svetsku mudrost, poput neznabožačkih filosofa, koja je sva u gordeljivosti i zlobi.
 
I pretvoriše slavu večnoga Boga u obličje smrtnoga čoveka,… pa većma poštovaše i poslužiše tvar nego Tvorca (Rim. 1, 23.25). Tojest skidoše svu slavu sa Hrista Gospoda i staviše je na ramena smrtnih ljudi, koje uzdizahu za nove mesije. Takav im je postao pojam slave od nebožje mudrosti. A pojam kulture sastoji se kod njih u poštovanju tvari, tj. vidljive prirode i služenju njoj većma nego Tvorcu prirode. Smrtni bogovi i obožena priroda! To je za sada poslednja stanica zapadnog čovečanstva u nezadržanom i vekovnom srljanju sa visina Hristovih u tartar satanin. To je vrhunac izjednačavanja ljudi na zapadu sa negdašnjim paganizmom rimskim i sadašnjim azijskim. Hiljade knjiga godišnje objavljuju oni sve u slavu velikih ljudi i u pohvalu svoje kulture, i hiljadama novina dnevno stoje u službi iste pro-lazne lažne slave i u službi pohvale čovečijih dela pod naduvenim imenom kultura. Zato ih predade Bog u sramne strasti, te nalaze zadovoljstvo samo u onom što je zemaljsko a ne nebesno, i samo u onom što proizvodi kod đavola smeh a kod Anđela Hristovih plač. Slasti su im u negovanju tela, u grabeži tuđega, u otmici od malih i slabih, u umnoženju zemaljskoga blaga i proširenju svoje države i svoje vlasti, u lukavom zavojevanju tuđe otadžbine, u veselju i u igranju, u odbacivanju svake vere kao sujeverice, u negiranju Boga, u punom biološkom životu, u bestidnom nazivanju majmuna svojim praocem, u potopljenju antropologije u zoologiju.
 
Pitate li da li će se ovo najzalutalije pokolenje, najzalutalije u istoriji, moći ikad povratiti ka istini i poštenju? Može. I neka bi dao „uvređeni“ Hristos da to što skorije bude. A kad će to biti?
 
To će biti onda kad naša zapadna braća budu pisala hiljadu knjiga godišnje u slavu Hrista Boga našega. I kada hiljadenjihovih novina dnevno budu pisale pohvale hrišćanskim vrlinama i hrišćanskim dobrim delima, mesto što pišu o zločinima i o uvredama Božjeg Veličanstva, i o trgovini sa telesnim instinktima. Kada se to preobraženje dogodi, onda će se zapadno jeretičko čovečanstvo javiti pred vidljivim nebesima kao okupano, očišćeno i nebeskim kadom namirisano.Tada ćemo se mi pravoslavni radovati, jer ćemo dobiti povraćenu braću svoju.
 
Tada će neznabožački narodi zavoleti Hrista i tražiti de se upišu u Njegovu decu. Jer im neće više Hrišćani sprečavati da budu Hristovi. Tada neće biti zlobe među ljudima ni ratova među narodima. Nego će biti Hristov mir što prevazilazi razum i Hristova slava kojoj nema ravne ni u vremenu ni u večnosti.
 
Bogonadahnuti Vladika kazuje Bogočovečansku istinu: Prevelika sreća za ljude – javljanje Boga u telu. Prevelika nesreća – otpad od toga Boga i vraćanje u službu satani. Ova nesreća potekla je od zapadnih nepravoslavnih naroda, i to iz dva uzroka. Prvi uzrok je mržnja prema jeretičkom sveštenstvu, a drugi mržnja prema Jevrejima. Obe ove mržnje uzrasle su u srcima zapadnog čovečanstva iz istog semena. A to seme jeste pokušaj kako hrišćanskog klira tako i Jevreja da potpuno zagospodare životom narodnim i državnim u svima pravcima. Mržnja prema takvom kliru pretvorila se u mržnju prema Crkvi, a mržnja prema Jevrejima uključila je i Gospoda Hrista kao tobožnjeg Jevrejina. Ustvari Hristos je bio Jevrejin samo po majci i po narodu u kome se prvo javio. Ali baš od toga naroda On je prvo i odbačen i strašnom smrću umoren. Šta dakle? Ako je neko protiv Jevreja, kako može biti i protiv Hrista, protiv koga Jevreji ratuju 2000 godina? No, gde se satanski nokti zabodu, tu se ne pita za logiku.
 
Povedeni mržnjom protiv klira i Jevreja, zapadni narodi su postepeno odbacivali Hrista, dok Ga u poslednje vreme nisu isključili iz svih grana i ustanova narodnih i državnih, ograničivši Mu bavljenje jedino u hramovima. Njemu koji je posle Svog slavnog vaskrsenja iz groba rekao: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji (Mt. 28, 18). Njemu su zaslepljeni ljudi oduzeli svaku vlast. Ne, nego i svaki uticaj – na zemlji, u školi, u društvu, u državi, u politici i umetnosti, u međuljudskim i međunarodnim odnosima, u nauci, u književnosti, i u svemu ostalome.
 
No, sa Bogom se nije igrati. Kad god se ljudi kao gosti za Božjom trpezom suviše obezobraze, mora doći kazna kao opomena od strane Domaćina. Dve strašne opomene Božje sadašnjem pokolenju to su dva poslednja Svetska rata u razmaku od dvadeset godina. Neka hrišćanski narodi kleknu pred „uvređenim“ Hristom i povrate Mu onu vlast, čast, slavu i poštu koja jedino Njemu pripada. Tako činite i vi, braćo pravoslavna, ako hoćete da se sačuvate od trećeg Svetskog rata, strašnijeg od oba prošla.
 
Apostolska tuga svetog Vladike zbog Evrope:
 
Šta je Evropa?
 
To su pohota i pamet. Oboje čovečije: čovečja pohot i čovečja pamet. A to dvoje oličeno je u papi i u Luteru. Šta je dakle Evropa? Papa i Luter. Zasićene ljudske pohote do vrhunca, i zasićene ljudske pameti do vrhunca. Evropski papa je ljudska pohota za vlašću. Evropski Luter – ljudska rešenost da sve objasni svojom pameću. Papa kao vladar sveta i naučnik kao vladar sveta. To je Evropa u suštini svojoj, bitno i istorijski. Jedno označava bacanje čovečanstva u vatru, a drugo označava bacanje čovečanstva u vodu. A oboje – odvajanje čoveka od Boga. Jer jedno znači negiranje vere a drugo – negiranje Crkve Hristove. Tako dejstuje u telu Evrope zli duh evo nekoliko vekova. Ko može isterati taj opaki zli duh iz Evrope? Niko osim Onoga koji je crvenim slovom obeležen u istoriji roda ljudskog kao jedini Izgonitelj demona iz ljudi. Vi pogađate na koga mislim. Mislim na Gospoda Isusa Hrista, Mesiju i Spasitelja sveta, od Deve rođenog, od Jevreja ubijenoga, od Boga vaskrsloga, od vekova potvrđenoga, od nebesa opravdavanoga, od Anđela proslavljenoga, od Svetitelja posvedočenoga, i od praotaca naših usvojenoga.
 
Dok se Evropa držala Hrista kao Sunca pravde i Njegovih Apostola, Mučenika, Svetitelja i bezbrojnih Ugodnika i Pravednika, dotle je ona ličila na trg osvetljen sa stotine i hiljade sijalica, velikih i malih. Ali kad su ljudska pohota i ljudska pamet udarila po tome Hristu kao dva strašna vetra, sijalice su se pogasile pred očima ljudi i mrak je ovladao trgom kao mrak u podzemnim hodnicima krtice.
 
Po pohoti ljudskoj svaki narod i svaki čovek traži vlast i slast i slavu, podražavajući papi rimskom. Po pameti ljudskoj svaki narod i svaki čovek nalazi da je najpametniji i svega blaga zemaljskoga najzaslužniji. Kako da ne budu ratovi među narodima i ljudima? Kako da ne bude ludila i besnila kod ljudi? Kako da ne bude boleština i suše i poplave i čireva i sušice i revolucije i ratova? Mora sve to da bude, kao što mora gnoj da izlazi iz zagnojene rane, i kao što mora da se širi gadan miris od nagomilane nečistoće.
 
Papizam se služi politikom, jer tako se samo dolazi do vlasti. Luteranizam se služi filosofijom i naukom, jer tako misle doći do pameti. Tako je pohota digla rat protiv pameti i pamet protiv pohote. To je nova vavilonska kula, to Evropa. Ali je u naše vreme ustalo novo pokolenje evropsko, koje je venčalo pohotu i pamet u ateizmu a odbacilo papu i Lutera. Sad niti ko skriva pohotu niti hvali pamet. Ljudska pohota i ljudska pamet venčani su u naše dane i stvoren je jedan brak koji nije ni katolički ni luteranski, nego očigledno i javno satanski. Današnja Evropa nije više ni papska ni luteranska. Ona je izvan toga i van toga. Ona je skroz zemaljska, i bez želje da se penje na nebo ni sa pasošem nepogrešivog pape niti pak uz lestvice pameti protestantske. Uopšte odriče se putovanja iz ovoga sveta. Želi da ostane tu. Želi da joj bude grob gde i kolevka. Ne zna za drugi svet. Ne oseća ozon nebesni. Ne vidi u snu Anđele i Svetitelje. Za Bogorodicu ne može da čuje. Razvrat ga utvrđuje u mržnji protiv devičanstva. Sav je trg u mraku. Sve su sijalice pogašene. Aj, kakav užasan mrak! Brat bratu zariva mač u grudi misleći neprijatelj je. Odriče se otac sina i sin oca. Vuk je vuku verniji prijatelj nego čovek čoveku.
 
Aj, braćo moja, zar vi svi to ne vidite? Zar vi svi niste osetili mrak i zločin antihrišćanske Evrope na svojim leđima? Hoćete li uz Evropu ili uz Hrista? Uz smrt ili uz život. To dvoje stavio je nekad Mojsije pred svoj narod. I mi stavljamo pred vas. Znajte: Evropa je smrt, Hristos je život. Izaberite život da živi budete na vek.
 
Potresno ridanje ravnoapostolnog Vladike nad Evropom: Aj, braćo moja, osamnaesti vekje otac devetnaestog veka, a devetnaesti vek je otac dvadesetog veka. Otac se bio veoma zadužio. Sin nije otplatio dugove svoga oca nego se još većma zadužio, i dug je pao na unuka. Otac je bio zaražen teškom bolešću, a sin nije iscelio gadnu bolest oca svoga na sebi, nego ju je još više pozledio, i bolest je otišla i udarila po unuku trostrukom jačinom. Unuk to je dvadeseti vek u kome mi živimo.
 
Osmanesti vek je značio bunt protiv Crkve i sveštenstva rimskog pontifeksa. Devetnaesti vek je značio bunt protiv Boga. Dvadeseti vek znači savez sa đavolom. Dugovi su porasli i bolest se pogoršala. A Gospod je rekao da posećuje grehe otaca do trećeg i četvrtog kolena. Ne vidite li kako je Gospod posetio unuke, zbog grehova dedova evropskih? Ne vidite li šibu na unucima zbog neplaćenih dugova đedova?
 
Car antihrist predstavlja početak devetnaestoga veka. Papa antihrist predstavlja sredinu devetnaestoga veka. Evropski filosof antihrist (iz ludnice) predstavlja kraj devetnaestoga veka. Bonaparta, Pije, Niče. Tri kobna imena trojice najtežih bolesnika, nasleđene bolesti.
 
Jesu li oni pobedioci devetnaestoga veka? Ne, oni su najteži nosioci bolesti nasleđene od osamnaestog veka. Najteži bolesnici. Cezar, pontifeks i filosof…, ne u paganskom starom Rimu nego usred krštene Evrope! Nisu oni pobedioci nego najpobeđeniji. Kad se Bonaparta nasmejao svetinjama u Kremlju, i kada se Pije proglasio nepogrešivim, i kada je Niče javno objavio svoju službu Antihristu – tada je sunce pomračalo na nebu. Ne jedno, nego da ih je bilo hiljadu, pomračala bi od tuge i sramote. Jer gle čuda što svet nije video: ateist car, ateist pontifeks i ateist filosof. U vreme Neronovo bar jedan od trojice nije bio ateist – filosof. Osamnaesti vek, vek je Pilatov: osudio je Hrista na smrt. Devetnaesti vek, vek je Kajafin: raspeo je Hrista ponovo. Dvadeseti vek, vek je Sinedriona sastavljenog od Juda krštenih i od Juda nekrštenih. Taj Sinedrion je proglasio da je Hristos mrtav za navek i da nije vaskrsao. Zašto se onda čudite, braćo, što su nastale nebivale šibe po evropskom čovečanstvu, šibe do krvi i kostiju, i do srži u kostima, od buna i revolucija i ratova?
 
Ko je onda pobedilac, ako ne cezar i ponifeks i filosof odhristijanjene Evrope?
 
Pobedilac je ruski mužik i srpski seljak, po reči Hristovoj: koji je najmanji među vama onaj je veliki (Lk. 9, 48). Ko je bio nepoznatiji, neznatniji i manji u devetnaestom veku, u veku velikog Bonaparte i nepogrešivoga Pija i nepristupnoga Ničea, ko, ako ne ruski mužik palomščik „po svjatim mjestam“ i srpski seljak ratnik protiv polumeseca i osloboditelj Balkana?
 
Đavolsko ratište, đavolsko sveštenstvo i đavolska mudrost – to je car, papa i filosof devetnaestoga veka. Srpski seljak je predstavljao ono što je suprotno svemu tome: prvo – krstonosno junaštvo, drugo – mučeničko sveštenstvo, i treće – ribarsku apostolsku mudrost. Na njega se ponovo odnose one molitvene reči Gospoda i Spasa našeg Isusa: Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrih i razumnih a otkrio si prostima (Mt. 11, 5). Štaje otkrio Bog prostim seljacima? Otkrio im je mušku hrabrost, nebesnu svetost i Božansku mudrost. Otkrio im je ono što je suprotno zapadnom Caru i Papi i Filosofu, sasvim suprotno, kao dan noći.
 
Hristočežnjivi sveti Vladika o bogoubilačkom idolopoklonstvu evropske kulture: Da je Evropa ostala hrišćanska, ona bi se hvalila Hristom a ne kulturom. I veliki narodi Azije i Afrike, iako nekršteni no duhovno nastrojeni, to bi razumeli i cenili. Jer i ti narodi hvale se svaki svojom verom, svojim božanstvima, svojim verskim knjigama: neko Koranom, neko Vedama, ili drugim. Ne hvale se oni dakle delima ruku svojih, svojom kulturom, nego nečim što smatraju višim od sebe, upravo najvišim u svetu. Samo se evropski narodi ne hvale ni Hristom ni Hristovim Evanđeljem, nego se hvale svojim opasnim mašinama i jeftinim fabrikatima, tj. kulturom svojom. Posledica toga evropskoga samohvalisanja nametljivom kulturom jeste to što su svi nehrišćanski narodi omrzli Hrista i Hrišćanstvo. Omrznuvši evropske proizvode i ljude, omrzli su i evropskoga Boga. No, avaj, Evropu to ne boli. Ona je pre sviju omrzla i odbacila svoga Boga. Do toga nezavidnog položaja doveo je evropsko čovečanstvo njegov pogrešan razvoj pod uticajem jedne pogrešne crkve kroz poslednjih devet stotina godina. Nisu za to krivi evropski narodi; krivi su duhovni vođi narodni. Nije krivo stado; krivi su pastiri.
 
Da je sreće Evropa bi se hvalila Hrišćanstvom kao svo jim najdragocenijim nasleđem i najvećim dostojanstvom. To bi trebalo da bude, i to je bilo prvih vekova posle Hrista, tj. da je Evropa bila tezoimenita Hrišćanstvu, da se istovetala sa Hrišćanstvom. Slavljenje Hrista i propovedanje Hrista svima kontinetima i svima narodima, to je bila Bogom određena misija evropskog kontineta. Van Hrišćanstva Evropa nema ničim da se pohvali. Bez Hrista Evropa je najsiromašniji prosjak i najbezočniji pljačkaš ovoga sveta.
Hristoprosvećeni Vladika kazuje gorku istinu o evropskoj prosveti: Evropska škola odvojila se od vere u Boga. U tome je njeno obraćanje u trovačicu, i u tome smrt evropskog čovečanstva. Nikad u neznabožačkim kulturama nije se nauka odvajala od vere, iako je vera bila pogrešna i glupa. Samo se to u Evropi dogodilo; u onoj Evropi kojaje primila najsavršeniju veru. Ali zbog sukoba sa crkvenim starešinama Epropa se ozlojedila i odbacila najsavršeniju veru a zadržala najsavršeniju nauku. Aj, braćo moja, odbacila je Božje znanje a prihvatila ljudsko neznanje! Kakva glupost i koliki mrak!
 
Bogoumni sveti Vladika o dobrovoljnom oslepljenju zapadnog čovečanstva: Zapad je podetinjio. U tome je njegova rugoba i njegovo sumašestvije. U svojoj hrišćanskoj eposi, kad je Zapad bio pravoslavan, on je video duhom i gledao umom. No, što se vi-še udaljavao od hrišćanske istine i vrline, to se njegov duhovni vid sve više skraćivao, dok u dvadesetom veku nije sasvim. potamneo. Sada su mu preostale još samo telesne oči za čuvstvena opažanja. On je naoružao svoje telesne oči sa mnogim izvanrednim spravama da bi bolje i tačnije video telesni svet, njegov oblik i boju i broj i meru i razdaljinu. On gleda kroz mikroskop i vidi sitne crviće, mikrobe, kako ih niko nikad nije video. I on gleda kroz teleskop i vidi zvezde kao tu iznad odžaka, kako ih niko od ljudi nije video. I dotle: i toliko. Što be pak tiče umnog gledanja i duhovnog proziranja u sakriveno jezgro stvari i u smisao i značaj svega stvorenoga u velikoj vasioni oko nas, aj braćo moja, u tome je zapadno čovečanstvo danas sleplje od muslimanske Arabije i od bramanske Indije i od budističkog Tibeta i od spiritističkog Kitaja. Zaista, veću sramotu Hristos nije do živeo za minule dve hiljade godina nego što je ova, tojest da kršteni ljudi budu sleplji od nekrštenih.
 
Ono što je Apostol Pavle izobličavao kod krštenih Galata, to bi on isto danas rekao za podetinjeni ostareli Zapad. Ovako je on pisao Galatima: 0 nerazumni Galati, ko vas je opčinio da se ne pokoravate istini? Vi, kojima pred očima beše napisan Isus Hristos, a sad se među vama razape. Tako li ste nerazumni? Počevši duhom sad telom svršujete (Gal. 3, 1. 3). – I Evropa je nekada bila počela Duhom, a sada telom završuje, tj. telesnim gledanjem, telesnim suđenjem, telesnim željama, telesnim osvajanjima. Kao opčinjena! Sav njen život u naše vreme kreće se u dva prostiranja (dimenzije): u širinu i u dužinu. Ona zna samo za prostor, tj. za širinu i za dužinu. Ne zna ni za dubinu ni za visinu. Zbog toga se bori za zemlju, za prostor, za proširenje. Za prostor, samo za prostor!
 
Otuda rat za ratom, užas za užasom. Jer Bog nije stvorio čoveka da bude samo prostorna životinja, nego da umom ponire i u dubinu tajni, a srcem da se uzdiže u visine Božanske. Rat za zemlju jeste rat protiv istine. A rat protiv istine jeste rat protiv Božje i čovečije prirode.
 
0, čemera gorčijeg od pelena: koliko ljudi stradaju, bedstvuju i žrtvuju za prolazno i varljivo carstvo zemaljsko! Kad bi stoti deo tih muka i žrtava hteli podneti za nebesko Carstvo, rat na zemlji postao bi im do suza smešan. Hristu teško daju dve lepte, a u crkvi Marsu – đavolu daju svu imovinu i svu svoju decu!
 
Neka se Evropa prekrsti i okrene ka Hristu. Neka spomene Presvetu Bogorodicu i dvanaest velikih Apostola, i krljušt s njenih očiju smaći će se. I biće opet lepa kao što je bila lepa pre hiljadu godina pravoslavna Hristova Evropa. I biće ona srećna i mi sa njom. I zaradovaće se rasplakani evropski narodi, i zapojaće s nama večni slavopoj Bogu: Svjat, Svjat, Svjat Gospod Savaot, ispoln nebo i zemlja slavi Tvojeja, Amin.
 
Hristosmerni Vladika o oholim narodima Evrope: Vlastoljubivi i oholi narodi Evrope nikad ne priznaju svoju krivicu. Izgubili su pojam o grehu, o grehu i kajanju. Za svako zlo u svetu oni krive drugoga; sebe – nikad. Ta kako bi oni mogli učiniti greh, kad su oni seli na presto Božji i sebe proglasili ne-pogrešnim bogovima! Prvo njihov verski starešina papa proglasio je sebe nepogrešnim. Njegovom primeru, a uprkos njemu, sledovali su zapadni kneževi i kraljevi. Svi su se proglasili nepogrešivim. kako oni što nose krst tako i oni što nose mač.
 
Hristočežnjivi Vladika o sudu Hrista i Evrope: Ako bi se istorija poslednja tri stoleća, osamnaestog, devetnaestog i dvadesetog, htela nazvati jednim pravim imenom, onda se ne bi moglo naći podesnije ime nego: Protokol suđenja između Evrope i Hrista. Jer za trista poslednjih godina ništa se u Evropi nije dogodio što ne bi imalo bitne veze sa Hristom Bogom.
 
Na sudu između Hrista i Evrope stvarno se zbiva sledeće:
 
Hristos govori Evropi da je ona u Njegovo ime krštena i da treba da ostane verna Njemu i Njegovom Evanđelju. Na to optužena Evropa odgovara:
 
– Sve su vere jednake. To su nam rekli francuski enciklopedisti. I niko se ne može prisiliti da veruje ovo ili ono. Evropa toleriše sve vere kao narodne sujeverice zbog svojih imperijalističkih interesa, no sama ona ne drži se nijedne vere. Kada postigne svoje političke ciljeve, onda će se ona brzo obračunati sa ovim narodnim praznovericama.
 
Na to Hristos s tugom upita:
 
– Kako možete vi ljudi živeti samo imperijalnim, tj. materijalnim interesima, tj. životinjskom pohotom samo za telesnom hranom? Ja sam vas hteo učiniti bogovima i sinovima Božjim, a vi se otimate i trčite da se izjednačite sa teglećom stokom.
 
Na to Evropa odgovara:
 
– Ti si zastareo. Mesto tvoga Evanđelja mi smo pronašli zoologiju i biologiju. Sad znamo da smo potomci ne tvoji i tvoga Oca nebeskoga, nego oraguntana i gorila, majmuna. Mi se sad usavršavamo da budemo bogovi. Jer mi ne priznajemo drugih bogova osim nas.
 
Na to Hristos govori:
 
– Vi ste tvrdoglaviji od starih Jevreja. Ja sam vas digao iz varvarskog mraka u svetlost nebesnu, a vi hoćete opet u tamu kao bivo u blato. Ja sam krv za vas dao. Ja sam pokazao ljubav svoju prema vama kada su svi Anđeli okretali glavu u stranu od vas, nemogući da podnose vaš adski smrad. Kad ste vi dakle bili mrak i smrad ja sam jedini stao za vas da vas osvetim i očistim. Ne budite mi dakle sada neverni, jer ćete se opet vratiti u onaj nepodnošljivi mrak i smrad.
 
Na to Evropa sa podsmehom kliče:
 
– Idi od nas. Mi te ne poznajemo. Mi se držimo jelinske filosofije i rimske kulture. Mi hoćemo slobodu. Mi imamo univerzitete. Nauka je naša zvezda vodilja. Naše je geslo: sloboda, bratstvo, jednakost. Naš razum je bog bogova. Ti si Azijat.
 
Mi te odričemo. Ti si samo jedna stara legenda naših baba i đedova.
 
Na to će Hristos sa suzama u očima:
 
– Ja ću evo otići, ali vi ćete videti. Sišli ste sa puta Božjeg i otišli ste putem satanskim. Blagoslov i sreća uzeti su od vas. U mojoj ruci je vaš život i vaša smrt, jer sam se dao raspeti za vas. Ipak neću vas ja kaštigovati, no gresi vaši i vaš otpad od mene, Spasitelja vašega. Ja sam pokazao ljubav Očevu prema svima ljudima i hteo sam ljubavlju da vas sve spasem.
 
Na to će Evropa:
 
– Kakva ljubav? Zdrava i muška mržnja prema svima koji se ne slažu sa nama, to je naš program. Tvoja ljubav je samo jedna basna. Mesto te basne mi smo istakli: nacionalizam i internacionalizam i etatizam i progresizam i evolucionizam i ocientizam i kulturizam. U tome je naše spasenje, a ti idi od nas.
 
Braćo moja, prepirka se u naše vreme završila. Hristos se udaljio iz Evrope kao nekad iz Gadare na zahtev Gadarinaca. No, čim se On udaljio, došao je rat, bes, užas, rušenje, uništavanje. Povratio se u Evropu prehrišćanski varvarizam, avarski, hunski, longobardski, afrikanski, samo u stostrukom užasu svome. Svoj krst i blagoslov, uzeo je Hristos i udaljio se. Ostao je mrak i smrad. A vi sad rešavajte s kim ćete: sa mračnom i smradnom Evropom ili za Hristom.
 
Ravnoapostolni blagovesnik o Beloj demoniji – Evropi: Kako vi sudite o Evropi? Afrika i Azija nazivaju Evropejce belim demonima. Prema tome oni bi mogli Evropu nazvati Bela demonija. Nazvali bi je Bela zbog boje kože, a demonija zbog crnine duše. Jer se Evropa odrekla jedinoga Boga i zauzela presto i stav rimskih ćesara. I kao rimski ćesari pred propast Rima objavila je svima narodima na zemlji da se svak može klanjati svojim bogovima kako zna i ume. Evropa će to tolerisati, ali se ovi moraju klanjati njoj kao vrhovnom Božanstvu: bilo pod imenom Evrope, bilo pod imenom Kulture.
 
Tako se, braćo moja, u naše dane povampirio satanski Rim, onaj Rim pre cara Konstantina, koji je ognjem i mačem gonio Hrišćane i sprečavao Hristu da pređe u Evropu. Samo što je Bela demonija pala u težu bolest nego paganski Rim. Jer ako je paganski Rim bio mučen od jedog demona, Bela demonija biva mučena još od sedam zlih duhova, luđih od onoga rimskog demona. Evo dakle novog paganskog Rima, evo i novog mučeništva Hrišćanstva. Budite spremni na mučenje od strane Bele demonije za Hrista.
Nova paganska Evropa ne hvali se ni jednim božanstvom iznad sebe. Ona se hvali samo sobom, svojom pameću, svojim bogatstvom, svojom silom. Naduvani mehur tek što nije prskao, na smeh Afrike i Azije; sazreo čir koji tek što se nije provalio da svojim smradom ispuni svu vasionu. To vam je danas antihrišćanska Evropa, Bela demonija.
 
Evropa živi u začaranom krugu pronalazaka. Ko iziđe s nekim novim pronalaskom, taj se oglašuje za genija. Ko pak opisuje tuđe pronalaske, taj se oglašava za doktora nauke. Pronalasci su evropski mnogobrojni, skoro bezbrojni. No, ni jedan od tih pronalazaka ne čini čoveka boljim, poštenijim i prosvećenijim. Evropa za poslednju hiljadu godina nije se javila ni sa jednim jedinim pronalaskom u oblasti čisto duhovnoj i moralnoj, no samo u oblasti materijalnoj. Pronalasci evropski doveli su čovečanstvo na obronak propasti; doveli su ga u duhovni mrak i u mračnu kvarež, kakva se ne pamti u istoriji Hrišćanstva. Jer sve svoje pronalske Evropa je uperila protiv Hrista; da li po svome sopstvenom krivoumlju ili po nagovoru Jevreja, ne znamo.
 
Kad je pronađen teleskop za posmatranje udaljenih zvezda, naučnici evropski protumačili su to na štetu Evanđelja Hrisova.
 
Kad je pronađen mikroskop, opet smeh nad Hristom.
 
Kad je pronađena železnica, parna fabrika, telegrafija i telefon, sav je vazduh brujao od samohvalisanja evropskog na račun Boga i Hrista Njegova.
 
Kad su ljudi pronašli mašine za plivanje pod vodom, za letenje po vazduhu, za razgovor na velikoj daljini, tada se Evropi Hristos učinio nepotrebnim i nesavremen kao mumije egipatske.
 
Međutim, svoje pronalaske u toku poslednjih dvesta godina Evropaje upotrebila na svoje samoubistvo u svetskim ratovima, na zločin, na mržnju, na rušenje, na prevaru, na iznuđavanje, na sramoćenje narodnih svetinja i svetih običaja, na laži, nepoštenja, razvrate i bezboštva po celom svetu. No, Evropa ustvari nije nikoga prevarila, do samu sebe. Nehrišćanski narodi uvideli su šta je Evropa, šta ona nosi i šta ona hoće, zato su je i nazvali Bela demonija.
 
Čuj šta car David kaže: Jedni se hvale konjima a drugi kolesnicama, a mi se hvalimo imenom Gospoda Boga svojega. – Oni hvalisavci će zadremati na jastucima svoje lažne slave, a mi ćemo se dići i uspraviti. Apostol Pavle pak još jače viče: Čoveče, šta ima što nisi primio? Ako li si primio, što se onda hvališ kao da nisi primio (1 .Kor. 4, 7). Znaj da su i svi pronalasci na imanju Božijem pred očima Božijim. I nauči se stidu i poštenju.
 
Uzeto iz knjige „Pravoslavna Crkva i ekumenizam“, st 123 – 140. Hilandar 1995.
 


 
NAPOMENE:

  1. Caput. cent., Centuria. , I; R. dg. t. 90, col. 1189A.
  2. De fide, IV, 13; P. gr. so1.1149. 1152. 1153.
  3. Tvoren. Prep. Tedora Studita. tom. 2. str. 332. – S. Peterburg, 1908.
  4. Tamo, str. 596.
  5. Tamo, str. 742.
  6. Tamo, str. 780.

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *