НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ХРИШЋАНИ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ ИЛИ ЗАЈЕДНИЦЕ КОЈЕ НЕСТАЈУ

ХРИШЋАНИ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ ИЛИ ЗАЈЕДНИЦЕ КОЈЕ НЕСТАЈУ

<p claСрђа Трифковић
ХРИШЋАНИ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ ИЛИ ЗАЈЕДНИЦЕ КОЈЕ НЕСТАЈУ
 
Блиски Исток
 
Четрнаест векова ислама малтене је искоренило хришћанске заједнице из земаља где је Христова вера настала и вековима цветала – из Палестине, Мале Азије, Сирије, Месопотамије, Египта… Гашење остатака хришћанства на Блиском истоку, које је у току, праћено је савршеном равнодушношћу постхришћанског Запада. Некада цветајуће хришћанске заједнице сада су спале на занемариве мањине: у већини земаља у региону њихово учешће у становништву мери се једноцифреним процентима. Да ли ће оне потпуно нестати, делимично зависи од политичких одлука западних лидера, који до сада нису хајали за последице својих одлука по судбину преосталих хришћана. Промена става мало је вероватна, као што показују примери Ирака, Египта и Сирије.
 
У Сирији, Обамина администрација је у потпуности опредељена за побуњеничку страну. Притом се избегава ма каква дебата о идеолошким опредељењима и дугорочним циљевима непријатеља Башара ал Асада. Окосницу сиријске побуне чине тврди исламисти, сунитски фундаменталисти. Сва досадашња партнерства са њима су злокобна. Њујорк Тајмс је у јуну ове године објавио да су агенти ЦИА на тајном задатку у јужној Турској, где на лицу места одлучују који ће сиријски побуњеници добити оружје из америчких арсенала. Наоружање се потом шаље преко турске границе „путем сумњиве мреже посредника, укључујући Муслиманско братство у Сирији“.
 
Сирија је једина преостала земља на Блиском истоку у којој хришћани живе равноправно са својим муслиманским суседима. То је највећа хришћанска заједница у региону, са чак око 2,5 милиона припадника. Већина њих подржава председника Башара ал Асада, јер се радије опредељују за диктатора који гарантује права верских мањина, него за неизвесну будућност коју би Асадов одлазак неминовно донео. Према речима Џорџа Аџана, америчког политичког аналитичара сиријског порекла, егзистенцијални страх од судбине која их чека уколико Асадов режим падне, главни је мотив готово једногласне подршке хришћанске заједнице садашњим властима у Дамаску:
 
„Секуларни баасистички режим, којим су током протекле четири деценије доминирали Алавити – шиитска секта којој припада породица Асад – несумњиво је обезбедио безбедан живот и верске слободе хришћанима. С друге стране, тешке економске прилике које проистичу из неуспеха режима да обезбеди привредни раст принудиле су многе хришћане, припаднике средње класе, да емигрирају у потрази за бољим животним стандардом. Узимајући у обзир економску емиграцију, у Сирији данас вероватно нема више од 10 одсто хришћана“.
Уколико се Обамина администрација покаже успешном у свом циљу свргавања Башара ал Асада, хришћани у Сирији поделиће судбину ирачких хришћана, који су расути широм света. Савршено предвидива последица евентуалног пада Асада и победе Муслиманског братства јесте настанак исламске републике засноване на шеријатском праву. У таквом поретку за хришћане нема места ако не прихвате статус грађана другог реда.
 
Према проценама америчког политичког аналитичара Џејмса Џатраса, политика званичног Вашингтона према Блиском истоку под знатним је утицајем мреже неформалних агената Муслиманског братства, попут Хуме Абедин у кабинету Хилари Клинтон. (Што се самог Обаме тиче, он је ионако по шеријатском праву од рођења муслиман, јер му је отац био „правоверник“.) Ако је овај сценарио само делимично тачан, каже Џатрас, онда исход америчке политике тешко може да буде другачији од овог који сада имамо: „Ако је намеравани циљ политике коначно искорењивање Христових следбеника из области Његовог рођења и првих проповеди, онда све иде по плану. Уколико режим Башара ал Асада падне, сиријски хришћани – првенствено православни, који су већ на листи за одстрел ‘демократске’ опозиције – биће на жестоком удару тврдих исламиста у циљу потпуне елиминације. За разлику од Алавита, који бар могу покушати да се бране у планинским областима у којима преовлађују, хришћани углавном живе у градовима и мало је вероватно да ће опстати као жива заједница. Стога није претерано оптужити америчке поборнике ‘Слободне Сирије’ који призивају страну интервенцију за саучесништво у геноциду над хришћанима, без обзира да ли је такав исход њихова свесна намера или није“.
 
Овај сценарио је, по свему судећи, сасвим прихватљив за Обамину администрацију. Право стање ствари постало је очигледно још октобра 2011, када је Далиа Могахед – Обамин лични саветник за исламска питања – интервенисала да би спречила делегацију блискоисточних хришћана, на челу са либанским маронитским патријархом Бехаром Рајом, да се састане са Обамом и члановима његовог тима за националну безбедност у Белој кући. Није демантована вест да је Далиа Могахед тај састанак отказала на захтев Муслиманског братства из свог родног Египта. Раи је претходно у много наврата указао да би режим предвођен сиријском подружницом Муслиманског братства представљао катастрофу за хришћанску мањину у Сирији. Таква упозорења очигледно нису добродошла у Вашингтону.
 
Јула ове године Стејт департмент је оштро лобирао против двостраначке иницијативе Представничког дома америчког Конгреса да се пошаљу специјални изасланици САД на Блиски исток како би испитали положај хришћанских мањина. Стејт департмент је назвао ту иницијативу „непотребном и вероватно контрапродуктивном“. У међувремену десетине хиљада сиријских хришћана избегло је из области које контролишу побуњеници. Исламски фундаменталисти који доминирају у побуњеничким редовима свесно спроводе терор против хришћана – убиства, отмице и систематско малтретирање – како би их принудили на одлазак. Како сматра Џорџ Аџан, овај демографски притисак претвориће се у масовни егзодус уколико дође до ескалације оружаних сукоба: „Ако се побуна настави, режим ће губити контролу над све већом територијом, хараће безакоње, а хришћани ће све више бити на удару терора, застрашивања, киднаповања и, у крајњој линији, верско-етничког чишћења“.
 
Истовремено док су подстицали побуну у Сирији, званичници америчке администрације вршили су снажан притисак на египатске генерале да омогуће Муслиманском братству преузимање свих битних полуга власти у Каиру. Стратешка одлука да се Муслиманско братство третира као амерички партнер у игри је још од 10. фебруара прошле године. Само један један дан пре оставке Хоснија Мубарака, Обамин директор Националне обавештајне службе Џејмс Клапер изјавио је пред Одбором за обавештајни рад Представничког дома да Муслиманско братство чине разнородне фракције: „То је веома хетерогена група, претежно секуларна, која избегава насиље и осуђује Ал Каиду као перверзију ислама“.
 
Тврдња првог обавештајца у Обамином тиму да је Муслиманско братство „претежно секуларно“ заиста је невероватна. Насупрот Клаперовим наводина, Братство је настало 1928. управо као реакција против секуларизма који је у време британске доминације преовладао у политичкој и интелектуалној елити Египта. До дана данашњег његови принципи су непромењени: „Алах је наш циљ. Пророк је наш вођа. Куран је наш закон. Џихад је наш пут. Умрети на Алаховом путу је наша највећа нада“. Братство је архетипски фундаменталистички исламски покрет који се противи продору секуларних идеја и заговара повратак интегралном исламу као решењу за све проблеме друштва. Данас Муслиманско братство има огранке у свакој већој муслиманској земљи и у редовима исламске дијаспоре широм света, укључујући и САД. Његови чланови деле исти дугорочни циљ: успостављање светске исламске државе засноване на шеријатском праву. Без зазора они прихватају чињеницу да Куран оправдава насиље у циљу збацивања неисламске власти.
 
Током хладног рата, Вашингтон се рутински ослањао на тврдо исламистичке режиме и покрете као средство слабљења секуларних режима – попут Насеровог – који се позивао на арапски национализам. Средином педесетих година прошлог века Американци су чак подржавали идеју о формирању исламског блока, на челу са Саудијском Арабијом, који би представљао противтежу насеризму. Такав став је можда и имао неког смисла у јеку хладног рата, али данас за њега нема оправдања. Поука коју би свака разумна особа могла да извуче из америчке интервенције у Ираку и Авганистану јесте да милитантни ислам не може бити претворен у средство политике. Блоwбацк је погодна метафора коју можемо превести као „бумеранг“. Стратегија подршке исламским амбицијама у остваривању краткорочних политичких или војних циљева Сједињених Држава, нпр. кроз наоружавање муџахедина који су се борили против Совјета у Авганистану, омогућила је да се исламски радикализам претвори у глобални феномен који угрожава западне безбедносне интересе. Бесмислена помисао да Муслиманско братство може постати стратешки амерички партнер указује да творци блискоисточне политике САД ништа нису научили после 11. септембра…
 
Број хришћанских Копта у Египту такође опада. Њихов положај се током протекле године драстично погоршао. Већ деценијама суочени са дискриминацијом под Мубараковим секуларним режимом, они сада увиђају да им положај постаје много гори под исламистима који постепено преузимају потпуну власт. Њихова аннус хоррибилис – година патњи – почела је првих сати 2011, када је снажна бомба детонирана испред коптске катедрале у Александрији док је поноћна литургија била у току. Убијено је двадесет пет хришћана, а стотину њих рањено. Следећа прекретница био је масакр у месту Масперо 9. октобра 2011, када је двадесет седам ненаоружаних хришћанских демонстраната убијено, а више стотина повређено – и то не од стране исламских екстремиста, већ војске. Као што се могло очекивати, званична војна комисија ослободила је припаднике оружаних снага сваке одговорности.
 
Пример Египта показује да постоји директна корелација између америчке политике и хришћанског егзодуса; пример Косова није јединствен. Преузимање власти од стране Муслиманског братства у Египту у пуном је јеку. Праћено је убрзаним коптским егзодусом, нападима на цркве и отмицама младих девојака које муслимани силују, принуде да пређу у ислам и потом спречавају да се врате својим породицама. У истом духу, како истиче Џејмс Џатрас, „ослобођење“ Ирака од секуларне диктатуре Садама Хусеина показало се катастрофом за два милиона ирачких хришћана. Сада их је остало само неколико стотина хиљада, са тенденцијом даљег пада. Многи су нашли уточиште у Сирији, где су сада поново под претњом.
 
„Амерички заговорници тзв. Арапског пролећа могу тврдити, ма како то звучало неуверљиво, да је погоршање положаја хришћана ненамеравана последица суштински прогресивног програма демократизације тих друштава. С друге стране, пак, на Балкану – а посебно на Косову и Метохији и у делу Босне под влашћу муслимана – не лију се крокодилске сузе за протераним хришћанима јер су жртве пре свега Срби, а са становишта америчких доносилаца одлука, они, наравно, заслужују све што им се догађа. Суштина остаје иста: Вашингтон – наводно главни глобални противник џихадистичког терора – заправо се показује као доследан заговорник милитантне исламизације једне земље за другом, са предвидљивим резултатом бујице хришћанских избеглица, спаљених цркава, побијеног свештенства и поробљених девојака. С обзиром спрегу између америчке владе и медија, није изненађујуће да девет десетина Американаца нема појма шта њихова влада ради у њихово име и њиховим новцем.“
 
Египатска транзиција у „демократију“ исламског типа донеће црне дане Коптима, који са разлогом страхују да војска и судови више неће бити у стању да их заштите од дискриминације. Владајућа Партија правде и слободе, у ствари политичка филијала Муслиманског братства, сада контролише парламент и има свог шефа државе. Њихов духовни вођа је шеик Али Гома, велики муфтија Египта, који је у недавном видео снимку подсетио своје следбенике да су хришћани неверници којима припада подређени статус. Шеиков став је наравно у складу са ортодоксним исламским учењем, али њега медији на Западу и даље славе као „истакнутог првака умереног ислама“.
 
Колапс хришћанске заједнице у Ираку убрзан је после Божића 2011. када су експлодирале бомбе у црквама широм Багдада, са десетинама жртава. Претходно је 31. октобра 2010. у нападу на једну багдадску цркву убијено четрдесет четири верника, два свештеника и седам припадника снага безбедности. Након што су америчке снаге завршиле повлачење децембра прошле године, егзодус хришћана не престаје. „Наши верници живе у страху“, констатује халдејски епископ Шлемон Вардуни. „Они виде да нема мира, нема сигурности, па одлазе где могу. Ми жалимо због њиховог одласка, али нас они са правом питају ко ће им гарантовати животе, миран рад, будућност. Влада није у стању ни толико да им обезбеди“. Исход је предвидив: хришћанска заједница у Ираку од два милиона људи пре америчке инвазије 2003, сада је спала на петину тог броја. Док су још биле на терену, америчке снаге нису учиниле скоро ништа за њихову сигурност. „Ипак смо забринути због америчког повлачења“, каже Луис Сако, халдејски надбискуп Киркука. „Ирачке снаге безбедности нису спремне да обезбеде заштиту хришћана. Иако смо у више наврата тражили да се подигне ниво безбедности, резултати нису охрабрујући“. Надбискуп Сако истиче да је педесет седам цркава нападнуто након америчке инвазије, преко хиљаду хришћана убијено, а више од шест хиљада њих рањено.
 
На почетку исламских освајања под Мухамедовим наследницима, становници свих ових земаља били су искључиво хришћани. Чак и на заласку отоманске владавине, хришћани су у Палестини и Либану имали апсолутну већину. Под британским мандатом (1919-1947), Палестина је званично била класификована као „хришћанска земља“. Становинштво Витлејема је било 90 посто хршћанско; данас они чине мање од десет посто. Буквално нестају. Међу готово три милиона Палестинаца на Западној обали, Гази и источном Јерусалиму, број хришћана се свео на само 50.000. У оквиру граница Израела пре 1967. живи шест милиона људи, али само два одсто чине хришћани. У Јерусалиму број хришћанских становника се смањио са 45.000 у време настанка Израела на свега неколико хиљада данас. Уз садашњу стопу опадања, до средине овог века више неће бити живе цркве у земљи Христовој.
 
Када би неким случајем број јеврејског или муслиманског становништва у Америци или Западној Европи почео да опада сличном брзином, чули би се протести њихових истоверника са свих страна света. Владе би финансирале студије за утврђивање узрока таквог стања и програме за његово превазилажење. Блискоисточни хришћани, међутим, нестају, и притом остају невидљиви за западни свет.
 
Геополитика
 


Извор:
Нови Стандард

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *