Хашки оптуженици (3)

Питање:
Хвала оцу Срби и брату Константину на учешћу у разговору о овој теми, названој „Хашки оптуженици“. Помало ми је и жао ако је моје писање изазвало негативне реакције код посетилаца овог сајта, или на било који начин подстакло на непримерену полемику. Оче Србо, желео бих само да разјасним свој став из претходне поруке: ниједног тренутка нисам сматрао изручење хашких оптуженика за моралну, „небеску“ обавезу становника Србије. Мене, заправо, мучи однос нас Срба према том питању – поред неоспорних доказа о злочинима (последњи је, колико знам, онај видео запис о „Шкорпионима“) , у нашој јавности се упорно пласира и непрекидно осећа присуство става да смо ми једина суштински угњетавана, мучена и оштећена страна, а да је суд у Хагу једна неугодна међународна обавеза која, ето, „мора да се испуњава иако је неправедна“. Ако ћемо свој однос према овоземаљској власти и судовима тумачити на основу ваших цитата („Усуђује ли се неко од вас, имајуħи жалбу на другога, да се суди код неправедних а не код светих? “ (1. Кор. 6, 1.) Или „Нису ли богаташи ти који вас угњетавају и зар вас они не вуку на судове? “ (Јак. 2, 6.) ) , бојим се да тиме само потхрањујемо сопствене заблуде. Ми хоћемо у Европу, али Хаг нам се не свиђа; ми тужимо САД због бомбардовања наше земље, али радо узимамо њихове кредите; ми смо дете које је ушло у продавницу и узело слаткише али које неће да их плати на каси, јер каса је овоземаљска ствар? ! Опростите ако сам сувише карикирао претходну проблематику, али исто тако постоји и реченица нашег Господа Христа када каже: „Подајте ћесарово ћесару, а Богу Божје.“ Ако ћемо се одрицати међународних обавеза, одрекнимо се и свих повластица које имамо од те међународне заједнице, одрекнимо се новог Вавилона у потпуности – ја то у целости подржавам… Овако само брукамо себе и опет бивамо недостојни пред Богом, бар тако мислим. Пратећи историју Срба у последњих 100-150 година, непрекидно стичем утисак да смо, оставивши Христа и Његову науку, од некада великог народа постали последњи шибицари и мутиводе, ситне шићарџије. Што се тиче личне, моралне стране проблематике злочина и казне, мој став је следећи: да сам Караџић или Младић или неко из армије оптужених, и да сам православни Хришћанин, предао бих се и црном ђаволу, макар био невин и чист као суза – само да мој народ не страда. Не бих се крио по гудурама и јамама, био бих радостан да пострадам ради свог народа, и та би радост била утолико већа уколико сам невин пред Господом. Доживео бих то страдање као указану част од Господа, верујем у то! Морамо се покајати, и као народ и сви појединачно, па ће нас Господ погледати. Кад се сами покајемо, Хаг ће нам изгледати немоћно као снег на сунцу, јер ће Христос бити са нама и уз нас. Опростите ми, оче, ако сам вас нечим увредио. Бог је сведок да нисам имао такве намере. И јоћ једном вам хвала што сте ми помогли да разрешим бар неке дилеме у погледу овог мучног питања. Пуно поздрава и свако добро брату Константину.
Дејан


Одговор:
Драги Дејане, Није потребно да жалиш, јер ниси сам. То многе тишти као веома болно питање. Много конфузије долази од ниских удараца и свега онога што се свакоме од нас сервира у медијима. Просечном човеку је тешко да се снађе у свим тим аргументима, емотивним, политичким и економским уценама. Притисак и конфузија су толики да би многи пристали на све само да се то питање веħ једном скине са дневног реда, да се вратимо свакодневном животу и својим пословима. Међутим, бојим се да и када Караџиħ и Младиħ оду (било где) тиме неħе престати нове дилеме и конфузије, уцене и притисци. Шта је са Косовом и потом Војводином, Санџаком? Шта са школским образовањем, војском (редовном или плаħеничком) и њеним будуħим обавезама учествовања по белосвестким ратиштима, са Црквом и вером која се исмева и назива назадном и нетолерантном, притисцима на српску дијаспору (у Босни, Хрватској, и свуда по свету) , са правима деце, жена, са силом власти (које државе? српске? европске? светске? ) да се меша у сваку пору личног, породичног и приватног живота поданика, послушника и најамника, шта је са свим могуħим национализмима (зар хуманизам и интернационализам, као идеологија, нису у суштини исто што и национализам, само још сировији? ) , од којих су амерички, енглески, и т.д. добри, а српски је назадан, јер њихов национализам гради Европску Унију, а наш не пристаје на њу… Били би много наивни када би замишљали да ħе се моħници одреħи отимања туђег суверенитета, личне слободе и таквих својих алатки и предности. Али, све има своју цену, па и Европа, зајмови, стандарди и т.д. Ја не бих могао да одговарам у име оних који хоħе ово или оно. Као Хришħани, ми би требали да знамо шта хоħемо. Али тешкоħе настају када хоħемо нешто што нема везе са Хришħанством (политичко јединство са Европом, међународни кредити, економске и трговачке повластице, и т.д.) , а желимо то да некако оправдамо хришħанским вредностима и принципима. У том случају, када „ђаво дође по своје“, не треба се чудити. Оно „Подајте ħесарево ħесару, а Богу Божије“, јесте пример за новац и материјалне вредности, а не за људе, јер људи треба да припадају Богу. Мада има премного таквих који не желе да припадају Њему, него неком другом, а да такву своју припадност оправдају хришħанским вредностима. То се не може! Јер, „Подајте ħесарево ħесару, а Богу Божије“, речено је управо да подвуче разлику између те две непомирљиве врсте вредности – материјалних и духовних; људских, блатних, земаљских, пролазних и благодатних, Божијих, вечних и светих. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *