Pitanje:
Poštovani oče, Mislim da u današnje vreme nije mnogo teško biti Hadžija, ali čula sam da se onome ko se pokloni grobu Hristovom i okupa u Jordanu opraštaju svi dotadašnji gresi, pa me interesuje da li je to učenje Crkve ili samo priča turističke agencije? Hvala na svim vašim odgovorima
Nataša
Odgovor:
Draga Nataša, Da zaista, ispada da sa hiljadu – dve dolara polako i mi zalazimo u neku vrstu indulgencije – otkupljivanja naših grehova. Naravno da danas bogatijem nije teško da ode do svetog rada Jerusalima pa se sa pravom pitamo kako bi to bilo neko automatsko spasenje? Znate, hadžiluk nije samo prisustvo i poklanjanje svetinjama nego je više priprema za to. Danas hadžiluk nema isti smisao kao onaj pre jedno 100 ili više godina. Hodočašće sadrži smisao u samom značenju te reči – hodati i klanjati se svetim mestima. U Sveti grad se išlo peške, oraganizovano ili individualno, gde je ovo drugo bio mnogo veći izazazov a često i do velikog podviga. Hodočasnik je išao u Sveti grad mesecima, čak i godinama, i za to vreme on je polagao svu svoju nadu na Boga (Mt. 6, 22 – 30) , da će ga nahraniti, odenut i, ogrejati, i to sve u hrišćanskom smislu milostinje primanja putnika namernika. Ovaj putnik a ništa manje ni okolina kroz koju on prolazi imaju obostranu mogućnost da se upražnjavaju u osnovnim evangelskim vrlinama. Hadžiluk nije obično putovanje nego ta „priprema“ – ta duhovna sposobnost koja je zapečaćena čvrstom nadom na Boga, da će On da se pobrine za sve što je potrebno na takom teškom i neizvesnom putu, a ponekad i fatalnom jer su razni razbojnici i ubijali (istrumeniti volje sila tame) . Smrt na takvom putu je sigurno automatski ulazak u carstvo Boga Slave. Treba da se izdvoji glavna misao da je visina svega Pričešće Svetim Tajnama Hristovim kako za vreme putavanja tako i na svetim mestima.
Nažalost današnja titula „hadžije“ često služi za neko „pokazivanje“ i pothranjivanje neke lične sujete. Radi izbegavanja izvrtanja pravog smisla podvižničko-pokloničkog putovanja danas se većina putnika u Svetu zemlju ne služi tom sasvim nezasluženom titulom, nego se smiruje pred tim faktom da su u najvećoj udobnosti doleteli (u većini slučajeva) u zemlju ovaploćenja i stradanja Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista. Doleteli uz izobilje hrane i pića a ništa manje ni dobrog dremanja u roku od samo nekoliko sati. To nije hadžulik! Dakle, takav „hadžiluk“ automatski ne oprašta grehe niti uvodi u Carstvo Nebesko nego samo podvig koji mora da ga prati, koji je uvek i jedino sama suština tog putovanja.
Vaš
oLjubo
