Хаџилук и опроштај грехова

Питање:
Поштовани оче, Мислим да у данашње време није много тешко бити Хаџија, али чула сам да се ономе ко се поклони гробу Христовом и окупа у Јордану опраштају сви дотадашњи греси, па ме интересује да ли је то учење Цркве или само прича туристичке агенције? Хвала на свим вашим одговорима
Наташа


Одговор:
Драга Наташа, Да заиста, испада да са хиљаду – две долара полако и ми залазимо у неку врсту индулгенције – откупљивања наших грехова. Наравно да данас богатијем није тешко да оде до светог рада Јерусалима па се са правом питамо како би то било неко аутоматско спасење? Знате, хаџилук није само присуство и поклањање светињама него је више припрема за то. Данас хаџилук нема исти смисао као онај пре једно 100 или више година. Ходочашће садржи смисао у самом значењу те речи – ходати и клањати се светим местима. У Свети град се ишло пешке, ораганизовано или индивидуално, где је ово друго био много већи изазазов а често и до великог подвига. Ходочасник је ишао у Свети град месецима, чак и годинама, и за то време он је полагао сву своју наду на Бога (Мт. 6, 22 – 30) , да ће га нахранити, оденут и, огрејати, и то све у хришћанском смислу милостиње примања путника намерника. Овај путник а ништа мање ни околина кроз коју он пролази имају обострану могућност да се упражњавају у основним евангелским врлинама. Хаџилук није обично путовање него та “припрема” – та духовна способност која је запечаћена чврстом надом на Бога, да ће Он да се побрине за све што је потребно на таком тешком и неизвесном путу, а понекад и фаталном јер су разни разбојници и убијали (иструменити воље сила таме) . Смрт на таквом путу је сигурно аутоматски улазак у царство Бога Славе. Треба да се издвоји главна мисао да је висина свега Причешће Светим Тајнама Христовим како за време путавања тако и на светим местима.
Нажалост данашња титула “хаџије” често служи за неко “показивање” и потхрањивање неке личне сујете. Ради избегавања извртања правог смисла подвижничко-поклоничког путовања данас се већина путника у Свету земљу не служи том сасвим незаслуженом титулом, него се смирује пред тим фактом да су у највећој удобности долетели (у већини случајева) у земљу оваплоћења и страдања Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Долетели уз изобиље хране и пића а ништа мање ни доброг дремања у року од само неколико сати. То није хаџулик! Дакле, такав “хаџилук” аутоматски не опрашта грехе нити уводи у Царство Небеско него само подвиг који мора да га прати, који је увек и једино сама суштина тог путовања.
Ваш
оЉубо

Comments are closed.